U mojoj Akciji sakupljanja mozaičkih komadića, delića života kroz sećanja na dogadjaje i priče, za budući literarni puzzle, evo novih sećanja:
U nekom video zapisu sa Jutjuba, gostovaše u emisiji Marinko i Marko Rokvić. U jednom trenutku, na zahtev voditelja Marko otpeva strofu sevdalinke Bere cura plavi jorgovan. Momak divno peva. Ja sam volela te bosanske sevdalinke. Odabir pesme me je vratio u moje mladalačke dane, doba srednjoškolstva. U dane mog hobističkog pevanja u KUD Gradimir Mihajlović i nastup na dobrotvornom koncertu na Ortopedskoj klinici na Banjici. Pevala sam upravo tu pesmu, Bere cura plavi jorgovan i Crven fesić.
Sa ove distance pitam se da li sam napravila dobar odabir pesama. Crven fesić je bila druga po redu i vesela je, živa, brza pesmica. Nego, Bere cura plavi jorgovan je malo škakljivog sadržaja. Ljudi u gipsanim koritima, sa štakama i zavojima, niti ne znaš od čega ni kako se povrediše, daleko su od kuće i bližnjih, a ti im pevaš o nekim ljubavima nesretnim, o nedolascima dragih zbog uvreda i preljuba ...
A ja, kao i svako mlado, imala malo i tremu, mislila na sebe, na svoj nastup, na svoje pevanje, svoj izgled, da sve bude dobro ukomponovano, da ih malo razgalim, da ih oraspoložim, učinim im teške trenutke lakšim. Nije mi palo na pamet da ih sadržaj pesme može emotivno i da povredi, rastuži...
Sada o tome razmišljam. Ali, repertoar je bio dogovoren i uvežban unapred. Uostalom, organizator je trebalo o tome da razmišlja, a ne ja, pa ako mije bila primerena trenutku, da skrene pažnju i da odaberemo neku drugu pesmu.
U svakom slučaju, sećam se da je ta sala bila puna, krcata bolesnicima. Bilo je čak i onih teških, na kolicima doveženim, u gipsanim koritima. Kad sam počela da pevam nastao je tajac, mrtva tišina, da sam se, prosto, na trenutak osetila neprijatno. No, taj osećaj neprijatnosti je brzo prošao. Čak mi je i počelo goditi da me sa tolikom pažnjom slušaju. Pobrala sam ogromne aplauze na kraju i to je bila najrečitija zahvalnost, nagrada i honorar za moj trud i moj poklon njima darivan.
... ... ...
Posle tog koncerta dogodila mi se jedna velika neprijatnost, o kojoj nikada nikom nisam ni reč prozborila, ali zbog koje sam jednostavno napustila taj KUD i prestala da pevam.
Taj prateċi orkestar je bio mali, tamburica orkestar od nekoliko članova, 5-6, ne sećam se više tačno. Bila su to uglavnom vojna lica, koja su u slobodno vreme sviruckala. Tada su baš bili na vrhuncu slave, sa pesmama koje su izvodili jedan Cile i ... zaboravih ime drugog pevača iz grupe ... onu čuvenu pesmicu ... o šabačkim čivijama, Hoćemo li u Šabac na vašar.
Bila je to jedna složna sredovečna družina, porodičnih ljudi. Ja klinka, srednjoškolka. Prihvatila ih sa poštovanjem, koje se ukazuje starijim komšijama, rodjacima ...
Jedan od članova orkestra mi je ponudio da me sa Banjice poveze do KUD-a. Kako smo i došli do Banjice na isti način, prihvatih najnormalnije. KUD je bio u Božidara Adžije. Kod Gradić Pejtona, gde sam planirala da izadjem i sačekam trolu za kući, čika, vojno lice, oženjen, dvoje dece, verovatno približnih mojih godina, krenu neku pričicu, neke velike pohvale za moj nastup, pevanje, ja se uljudno zahvalih. On krenu rukom prema mojim vratima, da ih otvori, kako ja pomislih. Medjutim, prevarih se. Ščepao me je kao panter, obujmio i krenuo da me ljubi. U prvom trenutku bejah šokirana tim gestom, tom drskošću, ali se istog trenutka sabrah i nekako se otrgoh, odgurnuh ga jedva od sebe i brzo otvorih vrata da izadjem. Bila sam van sebe od besa što mi se tako nešto dogodilo. On se počeo izvinjavati, pričati da ima vrlo ozbiljne namere, da će se razvesti od žene...i neke nebuloze, koje uopšte nisam slušala, samo sam htela što pre napolje, što sam i učinila.
Tako je moj prvi i jedini nastup sa tim KUD-om, mada vrlo uspešan, bio i poslednji. Više se nisam pojavila tamo. Sve je dobilo neki grozan i bljutav ukus. Moje oduševljenje je splasnulo kao probušeni luft balon. Moja radost uništena, a mladalačka osećanja su bila jako povredjena. Gore nego da mi je neko iz čista mira raspalio šamar.
... ... ...
I ni dan danas ne mogu da shvatim da neko može sebi da dozvoli toliku drskost. Niti bilo kakvu drskost te prirode...
Gade mi se takve stvari i takve osobe.
U nekom video zapisu sa Jutjuba, gostovaše u emisiji Marinko i Marko Rokvić. U jednom trenutku, na zahtev voditelja Marko otpeva strofu sevdalinke Bere cura plavi jorgovan. Momak divno peva. Ja sam volela te bosanske sevdalinke. Odabir pesme me je vratio u moje mladalačke dane, doba srednjoškolstva. U dane mog hobističkog pevanja u KUD Gradimir Mihajlović i nastup na dobrotvornom koncertu na Ortopedskoj klinici na Banjici. Pevala sam upravo tu pesmu, Bere cura plavi jorgovan i Crven fesić.
Sa ove distance pitam se da li sam napravila dobar odabir pesama. Crven fesić je bila druga po redu i vesela je, živa, brza pesmica. Nego, Bere cura plavi jorgovan je malo škakljivog sadržaja. Ljudi u gipsanim koritima, sa štakama i zavojima, niti ne znaš od čega ni kako se povrediše, daleko su od kuće i bližnjih, a ti im pevaš o nekim ljubavima nesretnim, o nedolascima dragih zbog uvreda i preljuba ...
A ja, kao i svako mlado, imala malo i tremu, mislila na sebe, na svoj nastup, na svoje pevanje, svoj izgled, da sve bude dobro ukomponovano, da ih malo razgalim, da ih oraspoložim, učinim im teške trenutke lakšim. Nije mi palo na pamet da ih sadržaj pesme može emotivno i da povredi, rastuži...
Sada o tome razmišljam. Ali, repertoar je bio dogovoren i uvežban unapred. Uostalom, organizator je trebalo o tome da razmišlja, a ne ja, pa ako mije bila primerena trenutku, da skrene pažnju i da odaberemo neku drugu pesmu.
U svakom slučaju, sećam se da je ta sala bila puna, krcata bolesnicima. Bilo je čak i onih teških, na kolicima doveženim, u gipsanim koritima. Kad sam počela da pevam nastao je tajac, mrtva tišina, da sam se, prosto, na trenutak osetila neprijatno. No, taj osećaj neprijatnosti je brzo prošao. Čak mi je i počelo goditi da me sa tolikom pažnjom slušaju. Pobrala sam ogromne aplauze na kraju i to je bila najrečitija zahvalnost, nagrada i honorar za moj trud i moj poklon njima darivan.
... ... ...
Posle tog koncerta dogodila mi se jedna velika neprijatnost, o kojoj nikada nikom nisam ni reč prozborila, ali zbog koje sam jednostavno napustila taj KUD i prestala da pevam.
Taj prateċi orkestar je bio mali, tamburica orkestar od nekoliko članova, 5-6, ne sećam se više tačno. Bila su to uglavnom vojna lica, koja su u slobodno vreme sviruckala. Tada su baš bili na vrhuncu slave, sa pesmama koje su izvodili jedan Cile i ... zaboravih ime drugog pevača iz grupe ... onu čuvenu pesmicu ... o šabačkim čivijama, Hoćemo li u Šabac na vašar.
Bila je to jedna složna sredovečna družina, porodičnih ljudi. Ja klinka, srednjoškolka. Prihvatila ih sa poštovanjem, koje se ukazuje starijim komšijama, rodjacima ...
Jedan od članova orkestra mi je ponudio da me sa Banjice poveze do KUD-a. Kako smo i došli do Banjice na isti način, prihvatih najnormalnije. KUD je bio u Božidara Adžije. Kod Gradić Pejtona, gde sam planirala da izadjem i sačekam trolu za kući, čika, vojno lice, oženjen, dvoje dece, verovatno približnih mojih godina, krenu neku pričicu, neke velike pohvale za moj nastup, pevanje, ja se uljudno zahvalih. On krenu rukom prema mojim vratima, da ih otvori, kako ja pomislih. Medjutim, prevarih se. Ščepao me je kao panter, obujmio i krenuo da me ljubi. U prvom trenutku bejah šokirana tim gestom, tom drskošću, ali se istog trenutka sabrah i nekako se otrgoh, odgurnuh ga jedva od sebe i brzo otvorih vrata da izadjem. Bila sam van sebe od besa što mi se tako nešto dogodilo. On se počeo izvinjavati, pričati da ima vrlo ozbiljne namere, da će se razvesti od žene...i neke nebuloze, koje uopšte nisam slušala, samo sam htela što pre napolje, što sam i učinila.
Tako je moj prvi i jedini nastup sa tim KUD-om, mada vrlo uspešan, bio i poslednji. Više se nisam pojavila tamo. Sve je dobilo neki grozan i bljutav ukus. Moje oduševljenje je splasnulo kao probušeni luft balon. Moja radost uništena, a mladalačka osećanja su bila jako povredjena. Gore nego da mi je neko iz čista mira raspalio šamar.
... ... ...
I ni dan danas ne mogu da shvatim da neko može sebi da dozvoli toliku drskost. Niti bilo kakvu drskost te prirode...
Gade mi se takve stvari i takve osobe.
Нема коментара:
Постави коментар