Gadna vremena! Posla nema, redovnih primanja nema, ma ni povremenih, ni rada na crno, a penzija još daleko. Udaljena cela tri meseca, najmanje, od mene. Idućeg konačno mogu aplicirati. Narednog u najboljem slučaju dočekam rešenje i u onom trećem počnu isplate. Samo, treba preživeti dotle. Posla nemam, a i umorna sam od rada za druge, radeći kao za sebe, jer ja drugačije, jednostavno, ne umem, a biti plaćen najskromnije moguće ili, da kažem pristojnije, ali za rad od jutra do sutra.
Trošenje mnogo životne energije, neophodne, neprocenjive za čoveka i njegovo funkcionisanje, mnogo teško obnovljive i nenadoknadive.
Nemam je baš u izobilju, ali umna energija je toliko jaka i srećom po mene, skoro neiscrpna, da me ona svo vreme vodi, bodri, tera napred, podiže iz mrtvih.
Podigla me je iz mrtvih i u najranijem detinjstvu, sa samo tri godine života, u vreme teškog oboljenja, sa vodom na plućima, u bolnici, gde je jedna požrtvovana medicinska sestra bdela kraj mog kreveta dva dana i tri noći ili je bilo obrnuto, sve dok se nisam povratila, nisam ponovo oživela i počela da dišem. Tad su je ubedili konačno da ode na spavanje. HVALA joj do Nebesa i svih Galaksija. Ja mnogo volim život. Smrt ne volim. Ni bilo šta mrtvo. Gadi mi se neopisivo svaka mrša, crkotina.
Eto, i sada, umne energije na pretek. I pored skromne, najskromnije ishrane, imam želju i volju da nekud idrm, da rafim ono što sam zamislila i osmislila. Ne drži me mesto. Ali para nemam. Ma čak ni za prevoz gsp-om do Avale, da prošetam,, ni do Kalemegdana. Stan prodajem već godinu i po i ništa. A prodefilovalo je sveta prilično. Skinuh cenu sa 60 na 53.000, spremna još i na ustupak i korekciju na 52-51.000. I opet ništa.
Sve je to bagra. Dolaze valjda po partijskom zadatku, da me zezaju, ismevaju, omalovažavaju mene i moju imovinu, jer njima nije nikada bio cilj da u Srbiji bilo šta kupe, pogotovu ne od jedne Srpkinje ili Srbina, njima je cilj da otmu bez ikskvih davanja i plaćanja. O svemu našem pričaju najružnije ovi došljaci i busaju se u prsa kako ništa to ne valja, oni znaju kako to treba, sad će oni da nam pokažu kako to ... dok ne preurede, pa sa nekim samo njima znanim pravom preuzmu, otmu, jer "oni su to naprsvili, uredili...". A o njihovom, što god da imaju, pričaju bajke, veličaju vrednost toga do vasionskih visina, jer ej, pa oni su to uradili, to je njihovih ruku delo! Gadim se takvih ljudi, prezirem ih do tih istih svemirskih visina i mnogo žalim što postoje u mnom okruženju, u mom gradu, u mojoj državi, na mojoj Planeti, u mom životu!
Želim da ih nema nigde u mojoj blizini, na mnogo kilometara oko mene.
Čast poštenje, plemenitost, iskrenost, objektivnost, čvrsto stajanje na zemlji, tome su me uĉili, a to sam i sama uvek osećala zdravim i ispravnim. I ne mogu da se menjam, niti želim. Ne želim ni njih da promenim, samo da ih udaljim što više od sebe. Želim da ih nema!
Kažu neki novokomponovani proroci najgora kletva je dabogda imao a nemao.
Nije ni ta. Najgore je imati volju i energiju za stvaranje, za nove kreacije i ideje, a živeti i osećati se kao u kućnom pritvoru. Biti sputan, vezanih ruku, a ruke bi da rade, da stvaraju, kreiraju, oblikuju ono što um smisli, vezanih nogu, a noge bi da idu, hodaju, osvajaju nove prostore, pomognu tukama u osgvarenju njihovih dela, pomognu očima da vide, vezanih očiju, da ne vidiš, a oči zdrave, željne svetlosti, željne osvajanja novih vidika, vidjenja novih prostora, novih kreacija.
To je žalost i tuga. I najvećim kriminalcima i osudjenicima stave nanogicu, narukvicu, pa ih puste na slobodu, omoguće im normalan život i kretanje. A nama, bez krivice krivima je sve nedostupno, nedostižno, onemogućeno. A krivi smo ssmo zsto što smo živi, što živimo u boljoj, bogatijoj zemlji, što smo pametni i lepi. Da sve to izaziva gadnu i veliku zavist svih onih kojima sve to manjka, a na sveopštu žalost oni su brojniji. Glupi, a jaki, a nepremni da to priznaju i povinuju se pametnijima, najgora ljudska vrsta. Siledžije i teroristi!
Zspravo, nisu oni ni tako jaki. Sva ta snaga im je veštački proizvedena. Kljukaju se svim mogućim steroidima, žderu nenormalne količine gmo hrane i pored svega redovno se napune šakom sredstava za smirenje i umirenje raznih bolova i dalje nadtavljajući da se busaju i hvale svojom snagom.
I onda ih tužno gledaš i pitaš se dokle li ide ova ljudska glupost i tupost i obnevidelost i poremećenost uma? Hoće li ovi ikada, ali ikada, makar na samrti shvatiti koliko su promašeni i ograničeni? Na žalost, mislim da neće čak ni tada. Umreće sve takvi kakvi su, sa sve svojom uobraziljom da su nenadmašni i u svemu naj, naj. A čovečanstvo i pamet će uništavati svom silinom svuda oko sebe. Kad kažu neki "naučnici" da čovek vodi poreklo od najmuna, mora da su njih posmatrali i na njima vršili oglede i opite.
A oni, koji kažu da je čovek baj viši oblik živog bića, mora da su njih potpuno zaboravili, iako najbrojnije, ispustili iz vida.
No, o tom savršenstvu čoveka u novom poglavlju...
Trošenje mnogo životne energije, neophodne, neprocenjive za čoveka i njegovo funkcionisanje, mnogo teško obnovljive i nenadoknadive.
Nemam je baš u izobilju, ali umna energija je toliko jaka i srećom po mene, skoro neiscrpna, da me ona svo vreme vodi, bodri, tera napred, podiže iz mrtvih.
Podigla me je iz mrtvih i u najranijem detinjstvu, sa samo tri godine života, u vreme teškog oboljenja, sa vodom na plućima, u bolnici, gde je jedna požrtvovana medicinska sestra bdela kraj mog kreveta dva dana i tri noći ili je bilo obrnuto, sve dok se nisam povratila, nisam ponovo oživela i počela da dišem. Tad su je ubedili konačno da ode na spavanje. HVALA joj do Nebesa i svih Galaksija. Ja mnogo volim život. Smrt ne volim. Ni bilo šta mrtvo. Gadi mi se neopisivo svaka mrša, crkotina.
Eto, i sada, umne energije na pretek. I pored skromne, najskromnije ishrane, imam želju i volju da nekud idrm, da rafim ono što sam zamislila i osmislila. Ne drži me mesto. Ali para nemam. Ma čak ni za prevoz gsp-om do Avale, da prošetam,, ni do Kalemegdana. Stan prodajem već godinu i po i ništa. A prodefilovalo je sveta prilično. Skinuh cenu sa 60 na 53.000, spremna još i na ustupak i korekciju na 52-51.000. I opet ništa.
Sve je to bagra. Dolaze valjda po partijskom zadatku, da me zezaju, ismevaju, omalovažavaju mene i moju imovinu, jer njima nije nikada bio cilj da u Srbiji bilo šta kupe, pogotovu ne od jedne Srpkinje ili Srbina, njima je cilj da otmu bez ikskvih davanja i plaćanja. O svemu našem pričaju najružnije ovi došljaci i busaju se u prsa kako ništa to ne valja, oni znaju kako to treba, sad će oni da nam pokažu kako to ... dok ne preurede, pa sa nekim samo njima znanim pravom preuzmu, otmu, jer "oni su to naprsvili, uredili...". A o njihovom, što god da imaju, pričaju bajke, veličaju vrednost toga do vasionskih visina, jer ej, pa oni su to uradili, to je njihovih ruku delo! Gadim se takvih ljudi, prezirem ih do tih istih svemirskih visina i mnogo žalim što postoje u mnom okruženju, u mom gradu, u mojoj državi, na mojoj Planeti, u mom životu!
Želim da ih nema nigde u mojoj blizini, na mnogo kilometara oko mene.
Čast poštenje, plemenitost, iskrenost, objektivnost, čvrsto stajanje na zemlji, tome su me uĉili, a to sam i sama uvek osećala zdravim i ispravnim. I ne mogu da se menjam, niti želim. Ne želim ni njih da promenim, samo da ih udaljim što više od sebe. Želim da ih nema!
Kažu neki novokomponovani proroci najgora kletva je dabogda imao a nemao.
Nije ni ta. Najgore je imati volju i energiju za stvaranje, za nove kreacije i ideje, a živeti i osećati se kao u kućnom pritvoru. Biti sputan, vezanih ruku, a ruke bi da rade, da stvaraju, kreiraju, oblikuju ono što um smisli, vezanih nogu, a noge bi da idu, hodaju, osvajaju nove prostore, pomognu tukama u osgvarenju njihovih dela, pomognu očima da vide, vezanih očiju, da ne vidiš, a oči zdrave, željne svetlosti, željne osvajanja novih vidika, vidjenja novih prostora, novih kreacija.
To je žalost i tuga. I najvećim kriminalcima i osudjenicima stave nanogicu, narukvicu, pa ih puste na slobodu, omoguće im normalan život i kretanje. A nama, bez krivice krivima je sve nedostupno, nedostižno, onemogućeno. A krivi smo ssmo zsto što smo živi, što živimo u boljoj, bogatijoj zemlji, što smo pametni i lepi. Da sve to izaziva gadnu i veliku zavist svih onih kojima sve to manjka, a na sveopštu žalost oni su brojniji. Glupi, a jaki, a nepremni da to priznaju i povinuju se pametnijima, najgora ljudska vrsta. Siledžije i teroristi!
Zspravo, nisu oni ni tako jaki. Sva ta snaga im je veštački proizvedena. Kljukaju se svim mogućim steroidima, žderu nenormalne količine gmo hrane i pored svega redovno se napune šakom sredstava za smirenje i umirenje raznih bolova i dalje nadtavljajući da se busaju i hvale svojom snagom.
I onda ih tužno gledaš i pitaš se dokle li ide ova ljudska glupost i tupost i obnevidelost i poremećenost uma? Hoće li ovi ikada, ali ikada, makar na samrti shvatiti koliko su promašeni i ograničeni? Na žalost, mislim da neće čak ni tada. Umreće sve takvi kakvi su, sa sve svojom uobraziljom da su nenadmašni i u svemu naj, naj. A čovečanstvo i pamet će uništavati svom silinom svuda oko sebe. Kad kažu neki "naučnici" da čovek vodi poreklo od najmuna, mora da su njih posmatrali i na njima vršili oglede i opite.
A oni, koji kažu da je čovek baj viši oblik živog bića, mora da su njih potpuno zaboravili, iako najbrojnije, ispustili iz vida.
No, o tom savršenstvu čoveka u novom poglavlju...
Нема коментара:
Постави коментар