Prošetah kratko po kraju, da protegnem noge, kako se kaže i usput kupim hleb. I nema odgovarajućeg, mekog hleba u najbližoj radnji, pa nastavih dalje. Nisam probirljiva niti imam posebne prohteve, jednostavno, ovaj običan hleb je toliko žilav i tvrde korice, da mi se par puta slomila zubna proteza na njemu. Zato pazim koji kupujem. A i najjeftiniji je ovaj mekši. Beli, iz Maxija, koji oni peku sami. Ima i nešto skuplje varijante, taj isti sa susamom posut, a skoro dupla cena u odnosu na taj usti njijov bez susama. Oba peku sami. Ali, ni susam mi ne odgovara. Zavlači se pod protezu i žulja. Rane mi, prosto, napravi.
I šetajući tako od radnje do radnje, naidjoh na grupu devojčica, različitog uzrasta. Žagore samo tako. Sve pričaju u glas, ni jedna ni jednu ne sluša. Jedna mala viče "... Ali nemamo autó!"
Druga će na to iz sve snage dreknuvši, povijajući se prema njoj, dosta višlja, kao da joj se unosi u lice "Pa, štá?!"
I tajac. Obe ućutaše. Od onih preostalih jedna viče "Čekajte! Pa sad ste u policiji! I treba da se pregledate! Stanite! ...".
Ja već odmakoh dovoljno daleko da više ne razaznajem šta dalje pričaju, samo i dalje čujem njihov žamor.
Pomislih samo u sebi da su došla neka čudna vremena. Mnogo čudna. Zapitah se da li je moguće da se devojčice igraju takvih igrica?! I još uvek sam u čudu. Ne mogu da verujem.
Sve su same devojčice, povelika grupa. Ni jednog dečaka medju njima. Ma ni u blizini, ni na vidiku. Igraju se policajaca i ... lopova, razbojnika, kriminalaca ili ko zna već koga, ništa mi više ne pada na pamet. TV ne gledam, pa ne znam koji su filmovi i koje su serije aktuelne sada na programu. Možda su tu dobile ideju i inspiraciju.