Da se ne zaboravi! Četkarska radnja  i dvosoban stan na Starom gradu, u Gospodar Jovanovoj ili beše Gospodar Jevremovoj... smešiše se u jednom trenutku meni i mojoj porodici,  ali ... trebalo je ispuniti odredjene uslove, na koje sam ja bila spremna, a moj tadašnji muž ... nije.
Radnja je bila u centru grada, na Zelenom Vencu. U Kraljice Nstalije, tada Narodnog fronta, odmah na početku, iza ugla sa Prizrenskom.
Beše to jedan simpatičan bračni par, čijih se imena sada teško mogu da setim, na žalost. Čika  Mile i tetka Zlata behu sličan par i po liku i po godinama, ali oni su imali dve ćerke. Jednu srećno udatu za nekog našeg ambasadora i živeli su tada u nekoj afričkoj zemlji, a druga je bila ddvojka,  defektolog i nikako nije mogla naći posao u struci. Behu to naši dragi klijenti, redovna letnja klijentela. I čika Mića i tetka Bela su bili naši putnici, isto po godinama slični ovom paru. Čak je čika Mića bio i zaposlen u jednoj našoj komintetntskoj kući. A ovaj par, zvaćemo ih čika Mile i tetka Rada, za ovu priliku.
Bila sam predstavnik turističke kuće u kojoj sam radila, u grčkoj. Jednu grupu sam dovela, drugu ispratila i svake subote u nsrednih mesec dana, jednu ispraćala, drugu dočekivala i pomagala da se smeste u svoje apartmane.
Na letovanju sam bila sa porodicom, mužem koji se upravo vratio iz vojske i naše dvoje male dece, ćerka godinu i po i sin dve i po.
Tokom tog letovanja pala su tu razna poznanstva, lepa druženja, a jedno od njih beše i sa tetka Radom i čika Miletom, sredovečnim parom iz Beograda, sa Starog grada.
Uz kaficu i razgovore saznasmo da oni nemaju dece i jednom prilikom nas iznenadiše predlogom. Oni žive u skladnom braku, dugi niz godina, ali, eto, nemaju potomstvo, nisu se ostvarili kao roditelji, pa eto, mi smo im se, kao mlada porodica i kao ljudi, dopali, pa kako mi nemamo rešeno stambeno pitanje, oni imaju predlog da se mi preselimo kod njih u njihov dvosoban stan u Gospodara J. ... stan je možda za toliko članova i tri generacije mali, ali oni imaju i vikendicu u Velikoj ili Maloj Moštanici, ne sećam se više koja beše, i tamo oni provode puno vremena. Jefino zimi bi bili u stanu redovno. Uostalom, tu vikendicu možemo i mi koristiti kad god želimo. Oni bi, zapravo hteli da živimo kao velika porodica. Uz sve to, oni imaju i radnju, četkarsku radnju, na Zelenom vencu, na početku Narodnog fronta. I uslov, da živimo zajedno i da mi od njih nasledimo stan, vikendicu i radnju jeste da sačinimo taj ugovor o brizi i nezi, u slučaju nekih bolesti i kada onemoćaju, ali i da moj tadašnji muž, otac to dvoje naše dece, prihvati da ga čika Mile uvede u posao izrade četaka i da se time bavi, da radnja postoji dok su oni živi, a posle ako poželimo možemo je i prodati. Radnja je stara, razradjen je posao, uigran, sa stalnim dobavljačima materijala i razradjenim tržištem za plasman robe. Treba samo da se obuči da pravi kvalitetne četke i da polako se upozna sa dobavljačima i kupcima, da udje u posao, kako se to kaže. Što pre i predanije, to bolje.
I! Moj tada muž, neko ko treba da bude glava porodice i hranilac porodice, kao što su to tada bili i moj i njegiv otac, nije hteo.
Ja sam bila zaposlena u agenciji, u blizini. Iza drugog ćoška. U Balkanskoj. Sreća nsm se osmehnuls najširim i najsrdačnijim osmehom, a jedan prodavac autodelova, početnik, uz to i bez auta i bez vozačke dozvole, koju je trebalo takidje za ovaj ponudjeni posao da savlada i stekne, nije bio spreman da uloži malo truda i četkarski zanat i vožnju savlada. I obezbedi i sebe i svoju porodicu na najlepši i najhumaniji način. Naravno, tu je trebalo i ja sa moje strane uložim trud oko domaćinstva i brige o dvoje staraca, sutradan, na šta sam ja bila spremna tada da prihvatim oberučke.
To je bilo veliko razočarenje za mene. Znak od Boga, za koga sam se udala, kolikog neradnika i koliko ljubavi on uopšte gaji prema svojoj ženi i deci, prema svojoj novoj porodici. Ja, koja nije bila materijalista, nikada, predjoh preko toga. I sa ove distance vremenske mogu reći, gadno pogreših.
Taj neradnik je dao sve od sebe da i svoju decu, pre svega sina tako vaspita i napravi od njega neradnika. I na žalost, uspeo je, na vrlo perfidan i podmukli način, poguban i po naše dete i po mene, uspeo je u toj njegovoj bolesnoj nameri.
On odavno nije više moj muž, sa sinom smo imali mnogo gadnih problema, i dok sam ja trčala da zaradim što više i omogućim mu najbolje i najviše obrazovanje i školovsnje, ta neradna sitna duša je samo smišljala kako da ga spoplete u životu, da ga onemogući da ga prestigne u životu u obrazovanju i zvanju i trudio se da ostvari sve svoje neostvarene bolesne i naopake ambicije jednog probisveta. Danas on izdržava sina, svakodnevno mu dajući nešto novca za hranu i trošak za taj dan. Igrom nemilih dogadjaja u državi i u mkm životu, mi sada zajednički trošimo taj novac, kako bih i ja preživela do te dugo i mukotrpno čekane penzije, čije ostvarenje i prvu udplatu migu očekivati, realno, tek za tri duga meseca. Najduža u mom životu. Ako se ne dogodi čudo, pa mi padne s Neba pravo u krilo i naručje pozamašna svota ili ne dobijem na lutriji hlavnu premiju, na Bingu napr. Kažu, čuda su moguća, a ja želim da im verujem. I eto, čekam to Čudo.
A moguće je još hedno čudo. To je prodaja stana u kome živimo, a koji po naslefstvu treba da podelim sa mojom rodjenom sestrom. I koji prodajemo, evo, već godinu i po dana, do sada bezuspešno. A troškovi se kaleme i rastu, a ja novca nrmsm ni za preživljavanje, a kamoli za izmirenje troškova. Za struju fobismo opomenu, ukoliko ne uzmirimo u narednih mesdc dana, isključiće nam je, kažu. Mob i ovaj tablet će biti usključeni posle 28. jula, ako ne platim račune. Stan nidmo preveld još na naša imena, jer hd trebalo svaka da plati tax od po 10-tak hiljada, koje ja nemam, a nema ni sestra, kako kaže. Sada čuh od jedne agentice nekretnina da je tax prepolovljena i plaća se po 5 hiljada, ali džabe, ja ni toliko nemam. A sestra takodje nikad nema ni za šta što treba platiti, ona samo želi da zgrabi što vuše može, bez da nešto uloži. I ovaj stan sam ja otkupila svojevremeno, ali na majkino ime, iako smo u sudu ovetile saglasnost da ga otkupim na moje ime. Nisam bila, posle svega, zadovoljna mojim brakom i u nameri da se razvedem, čim deca završe studije ili budu u toku studija, već zreli i odrasli, jada će razumno i bez stresa prihvatiti to i okončati normalno svoje školovanje, razmišljah, ne želim da mi neki neradnik, koga sam gurala napred celog života i vukla deblji kraj sama, kako se to kaže, traži deo te imovine, koju je moj otac stekao svojim radom.
Veliki optimista u životu i sa prevelikkm umnom energijom, kakvu me je Bog stvorio, još uvek vetujem da nihe sve izgubljeno po pitanju mog sina i želim da ga vratim na jefini ispravan put, na koji sam ga ja i usmeravala, od njegovog rodjenja. Pa, sad, videćemo šta će biti. Mada, imamo puno ometača u tome, ali ... želkm i sebi da stvorim taj Home, Sweet Home, a želim i da on bude deo toga, kao veliki radnik, pregalac i stvaralac. Znam da on to može. Samo treba i da hoće. Nije dovoljno da ja hoću, mora i on da hoće. I njegovom fosadašnjem društvu da prilaz našem domu bude zatvoren. Ja nisam iz tog miljea ni po kom osnovu, niti sam ikada bila. A ni njega nisam tako vaspitavala. Za sada ti izgledi nisu sjajni, ali još uvek postoji realna šansa za to.
U protivnom, uvek mogu da otputujem na moj davno željeni i još ne ostvareni Put oko Sveta, usput se udam i ostanem negde, gde mi se mnogo dopadne. I više se ne vratim nikada u Srbiju niti se bilo kome od familije javim.
Druga varijanta je da kupim neki placić u okolini sa nrkom kućicom i poklonim je sinu. To je ono što mogu da mu pružim u ovom trenutku, a na njemu je da to dalje sredi, osposobi za život, dotera, ulepša, iskoristi na najbolji moguċi način, koji odabere i osmisli. Uz pomoć i podršku oca ili sam, kako god. I da sebi kupim neko imanje u široj okolini Beograda i napravim sebi Kutak iz snova, za kakvim sam od uvek žudela. Tu će mi svaksko trebati pomoć na imanju, ali ne bih toliko "da iskorišćavam" sina, angažovala bih nekog radnika, za ispomoć oko toga čime želim da se bavim, kada i koliko mi je porebna pomoć.
Treća varijanta, da sina ostavim bez igde ičega, s obzirom na njegove zasluge, odsustvo poštovanja prema meni i činjenice da on ne nosi prezime i ne nastavlja lozu moga, nego svoga oca.
Šta će prevagnuti u trenutku kad dodjem do tog nekog novca, ne znam. Znam da mi sina niko nije poklonio, da je kreiran u mojoj utrobi, pod mojim srcem, da je željeno dete, da sam ga gajila sa mnogo ljubavi pažnje. Zato i želim da mu pružim nesvskidašnju šansu da uprkis svemu do sada preživljenog, uspe u životu. Da se ostvari na moralnom, kreativnom, poslovnom planu, onako i onoliko kako i koliko prilike dozvoljavaju. Neće postići ono što je mogao da je išao putem, kojim sam ga usmerila, ali može yspeti na nešto drugačiji način, putem koji mu želim pokazati i otvoriti sada. A on dalje treba njime čvrsto da korača i odlučno i da otkriva sve lepote tog puta, tog sokaka sam, uz moju podršku i pomoć, kada i koliko bude neophodno i potrebno.
Ja nisam diktator i ne želim da on ostvaruje moje ambicije. Ima punu slobodu i demokratiju, ali u okviru priznatih i prihvatljivih društvenih normi. I van njih, ako je nešto zdravo, kirisno,  inovativno, zdravorazumno, pre svega. Mimo toga nisam spremna da dajem podršku bilo kome, pa ni najrodjenijem.
Još uvek nije sve izgubljeno, da se iščupa iz bolesnih kandži svoga oca i da nas dvoje budemo pobednici. Kako će biti pokazaće vreme, na koje i nećemo baš tako dugo čekati.