Prisetih se nekih udvarača i potencijalnih ženika, pa 'ajd' i njih da stavim u par redova, nek se nadju, kad budem moju knjigu oblikovala, da i njih sačuvam od zaborava. Ko zna zašto je to dobro. Nekog će zabaviti svakako.
Pišem onako, bez reda i poretka, samo osnovne činjenice, koje ću kasnije razraditi i doraditi, kad dodje vreme.
Beše jedan student medicine ili stomatologije, ne seċam se više tačno. Iz Iraka. Iz bogate porodice. Došao u Yu da studira. To je tada bilo moderno. Mislim da su i oni vicevi o tim arapskim studentima iz tog doba. Kao napr., piše sin ocu da u Yu svi studenti kriste tramvaj za prevoz do fakulteta i po gradu i da se on oseća neprijatno dok vozi svoj ... Zlatni Ferari. A otac mu odgovara: "Dragi sine, ne brini, uplatio sam ti milion $ na račun, da i ti kupiš tramvaj, da ne odudaraš od drugih. Pozdravlja te tvoj tata"...
Sa ovim studentom, koji je iznajmio stan u našem kraju upoznala sam se sasvim slučajno. Ja sam bila vrlo stidljivo i pivučeno čeljade, nisam se mnogo družila okolo ni sa kim. Bila sam srednjoškolka. Nisam imala dečka ni prva ljubavna iskustva, kao neke moje školske drugarice, koje to nisu krile. Družila sam se ponekad sa školskom iz razreda i iz kraja, a ponekad sa dve tri devojke iz solitera. Od toga dve su bile rodjene sestre, obe nesto mladje od mene. Jedna je bila iz Arandjelovca, upisala gimnaziju u Beogradu i stanuje kod rodjake, neke tetke po očevoj liniji.
Predo leta su nam majke i druge komšinice sedele napolju dugo. Ili u našem čuvenom Lalinom parkiću ispred solitera ili u školskom dvorištu na nekim zidićima, sa klupicama, ispod lipa, koje su pružale lepu hladovinu, a škola nam je pored solitera.
Neke mame su se upoznale preko dece, neka deca preko mama, a dosta njih tražeċi utočište od vruċina i sparina u tim hladovinama, jer rashladnih uredjaja nije bilo, bar ne kao danas.
Tako sam i upoznala tog studenta. Novajlija, slabo je znao srpski, tražio priliku da sa nekm razgovara, da savlada jezik, mi mu izgledale pitomo, prišao nešto da pita pola na lošem srpskom, pola na engleskom, ja umela da mu odgovorim i tako nas je saletao skoro svaki dan, da promenimo po koju rečenicu.
Meni, opet, dobrodošao da malo vežbam engleski i eto.
Rekao mi je da je iz Bagdada, ričao o svojoj porodici, familiji, o syudijama... I jednog dana vrlo ozbiljan reče da želi da se sa mnom oženi. Ja se nasmejah, zahvalih i objasnih da sam srednjoškolka i da još nemam nameru da se udajem. On mi je objasnio da su njegova oseċanja prema meni vrlo iskrena, da je spreman da sačeka da završim školu, ali...nekako uspeh da ne povredim njegova oseċanja, ali i da ga odbijem, pa narednih dana i otkačim, kako se to u žargonu kaže. Polako su se naši susreti proredili, a posle nekog vremena više ga nismo vidjali u kraju. Verovatno se preselio u neki drugi kraj, možda i bliže fakultetu.
Tako propade moj odlazak u Bagdad i udaja u bogatu familiju.
Drugi je bio jedan Albanac, simpatičan momak, plavušan, vrlo otresit, šef poslovnice "Putnika" u Prištini. Upoznali smo se ovde u Beogradu, u Jatovom Školskom centru, iza Aerodroma "Beograd", sada " Nikola Tesla". Bili smo polaznici IATA školice.
On se družio sa nekim Bosančicama, pa uz njih i ja ga upoznah. Čak imadosmo i par kružoka oko ticketinga u hotelu gde su te dame odsele. Jedna je bila takodje šef "Putnikove" poslovnice u Tuzli, druga je bila iz ... ne sećam se više tačno kog BiH grada ni u kojoj agenciji je radila.
Posle nekoliko dana našeg poznanstva i vidjanja samo u školskom centru, na nastavi, momak mi tu, pred svedocima, reče da mu se mnogo svidjam i da želi da se oženi sa mnom, pa da pitam oca kad on može da dodje sa njim da razgovara. Bih beskrajno iznenadjena. I izjavom i načinom i celom situacijom. Pa valjda se i ja tu nešto pitam, pomislih, ali to ne rekoh. Nasmejah se, umesto toga i rekoh da nisam još spremna za udaju. Na njegovo navaljivanje krenuh sa nebulozama, kao neoborivim adutima, o mom poreklu i da sam ja Srpkinja, te da me otac neće dati za momka druge vere.
Kad dodjoh kuċi ispričah ocu dogadjaj. Moj otac, vrlo strogi konzervatilac, partijarhalno vaspitan, a tako je i nas vaspitavao...iznenadio me svojom reakcijom.
Ućutao se, malo mudrovao, pa me vrlo ozbiljno pitao da li bih se ja udala za njega? Da li se on meni svidja? Ja rekoh da je simpatičan momak, lep, plavušan, ali da ne želim da se udam za njega. On opet pita da li sigurno ne želim da se udam za tog momka? Ne, sigurno, rekoh vrlo odlučno. Jeste lep momak, ali ne dopada mi se tako da bih želela da se udam za njega, rekoh pomalo uvedjeno. Dobro, ako je tako. Ako želiš, neka dodje da se upoznamo, reče. I onda više nije ništa pitao.
Njemu se dopalo to što je momak imao ...jako medjunožje! Imao hrabrost i odlučnost da se sretne sa mojim ocem i porazgovara o mojoj udaji, tj. njegovoj ženidbi.
Nije bio tuta muta, kao momak iz kraja, koga sam baš neposredno pre školice upoznala i koji se mom ocu uopšte nije dopadao. Od ideje da mu to bude zet valjda mu se dizala kosa na glavi. Ubedjivao mi je otvoreno da taj nije prilika za mene. I to mi je išlo na živce. Tek smo se upoznali, u lokalnom diskaċu, a on i majka već o venčanju razglabaju. Strašno. Bolje da su gledali svoja posla i bili nezainteresovani. Mislim da im se taj bosanski tuta muta ne bi tada dogodio za stvarnog zeta. Ovako su izazvali zlu sudbinu po sebe, ali i po mene. Jedino se mojoj majci mnogo dopadao, prosto me je ubedila da je on prilika koju nikako ne smem propustiti. Na moju veliku žalost, poslušala sam je.
Još jedan interesantan slučaj dogodio se kasnije u agenciji u kojoj sam radila. Došao neki Kuvajćanin da potvrdi svoju avio kartu ili za neku informaciju, ne seċam se više tačnog razloga. Popodnevna smena, samo moja starija koleginica na avio šalteru i ja na aranžmanima. Obratio se meni pravo sa vrata i to na francuskom. Ja rekoh moju čuvenu rečenicu na vrlo tečnom francuskom "Je ne parlez pas français" ... On me pogledao začudjeno, onda se nasmejao i nastavio na francuskom da mi nešto priča. Naravno da nisam ni reči razumela. Sad se i ja ismehivah i ponavljah da ne govorim francuski. Ali, kako je bio uporan, pitah ga na engleskom govori li engleski? On onda shvati da ja stvarno ne govorim francuski. I krenu na engleskom konverzaciju. Objasnih mu da koleginica na šalteru preko puta mene radi na avio saobraċaju i njoj da se javi. On se neċkao, ali srećom moja Tanja, bivša stjuardesa, je govorila francuski i objasnila mu pojedinosti i on je prišao njenom pultu, chekirao kartu i ... Opet se vratio do mene. U agenciji, kao za inat, nigde žive duše sem nas dve i njega. Divan muškarac beše taj Arapin. Preplanulog tena, predivnih smaragdno zelenih očiju, kakve nikada pre, a ni posle nisam videla ni na jednoj osobi, tamno smedje kose. Mišićav, srednjeg rasta. Okiċen kao Božićno drvce, glomaznim zlatnim muškim prstenjem, debelom zlatnom kajlom, tada se još uvek zvala lanac. I ni pet ni šest, čovek kaže da mu se mnogo dopadam i hteo bi da me ženi. Ja se opet nasmeših i krenuh priču kako imam dečka, verenika, iako još nije bio verenik, samo tek neka neobavezna veza. Ne mogu reći nova, jer drugih, prethodnih veza nije ni bilo do tada. I u taj disko sam krenula sa rodjenom sestrom i njenim drugaricama iz kraja, na veliko ubedjivanje i navaljivanje svih, ukućana i tih devojaka, a ona i one su 6-7 godina mladje od mene. Zabrinuli se svi da ću ostati usedelica, gde da me neko vidi i zaprosi, kad nigde ne uzlazim, čekam princa na belom konju, kako su govorili ...
No, da se vratim na imućnog lepotana, Arapina iz Kuvajta. Nikako da ga se otresem. Bio je za moj pojam tada, sredovečan muškarac, negde izmedju 40-45 god. Ja derle, tek prešla 20-tu. Postala punoletna po svim svetskim zakonima, 21. I šta bih ja u Kuvajtu radila? Sedela verovatno u nekom haremu?! Augh! Hvala lepo, nije to za mene.
Nekako sam uspela na diplomatski način da otkačim lika. I on konačno ode.
Moja Tanja odahnu glasno. Auh, reče, znaš šta, toliko sam se uplašila, da sad idem po vidu i šećer. Što si se uplašila, upitah sa osmehom. Kako što, kaže. Jesi videla kako je razvijen tip? A tek koliko kila zlata ima na sebi. A zagledao se u tebe i nema nameru da ode. Gledao te svo vreme kao panter. Samo sam čekala da te ščepa i podigne kao lutku preko šaltera i odnese sa sobom, priča Tanja sva izbezumljena. Ja se još sladje nasmejah. Meni je sve bilo vrlo zabavno, mada na kraju malo smorno. Jedva čekah da lik ode. Bio je savršen u svakom pogledu. I izgleda i statusa, ičigledno, ali ... nije to za mene. Nisam ja iz te priče. Patila bih u tom svetu uz svo to bogatstvo.
Mada, oatila sam i uz tupoglavog siromašnog bosanskog tuta mute i sveg što mi je zasrao u životu i još uvek ispaštam zbog te veze i tog pogrešnog odabira. Ne mogu reći braka. Po crkvenim zakonima, ja sam kao Devica Marija. Nisam bila udata, a imam dvoje dece. Naša crkva i vera ne priznaju gradjanski brak. Samo crkveni brak je brak od Boga priznat. Tako, još uvek sam Devica, Udavača. Ako se udam ponovo to će biti isključivo crkveni brak, mada nisam sigurna da će se dogoditi. Izgleda da nema za Rajka/u kapa! Nije mi cilj da napravim još jednu grešku, nego da ispravim prethodno načinjenu. Ako je ne ispravim, nije moja krivica. Nije bilo uslova za uspravku greške, znači. I to je to.