Putovanja
U djačko doba želela sam da se upišem u izvidjače. Sve mi je to bilo vrlo primamljivo, zanimljivo i nadasve korisno u životu umeti se snaći u raznim prilikama na otvorenom.
došla sam iz škole sva uzbudjena i jedva čekala da saopštim roditeljima moju odluku i radosnu vest. Problemčić je bila jedino mesečna članarina, ali bila je neka mala cifra, simbolična, pa sam mislila da neće biti oko toga problema. Jer, ono što se nauči u tim satima daleko premašuje taj iznos. Majka je pravila problem oko svakog davanja, bez obzira na iznos, kad je školsko davanje u pitanju. Kakvo je to besplatno školovanje, A svaki čas traže neke pare za ovo i ono. Kod nje je bio problem i dobiti novac za novu svesku, A tek o priboru školskom i da ne govorim.
Jednom prilikom nije htela danima da mi da novac za svesku, A prethodnu sam popunila do korica. Učiteljica preti da će kazniti svaka, koji nema pribor za rad na času. Dobiće 1 u dnevnik i biće izbačen sa časa. Poslaće ga kod direktora. Ja u panici. Dobro sam dete, vladanje primerno, solidan djak, odličan. Kako sam bila i blagajnik odeljenja, A skupljali smo novac za nešto...i tu sam danima čekala neku decu da donesu novac...za Školski dinar, Kekec ili Dečije novine, užinu...ne sećam se više tačno...ja razmislih, pa da spasim moju sramotu što imam takvu majku i nemam svesku za čas, na velikom odmoru odem u Školsku knjižaricu i od djačkih para kupim svesku, sa namerom da kod kuće kažem da sam kupila i od kojih para, pa mi mora dati da nadoknadim.
Srce mi je drhturilo od tog trenutka kupovine, pa sve dok nisam uz suze i ubedjivanja uspela od nje da iskamčim taj sitniš za tu sveščicu. Najjeftiniju, sa najmanje listova. Osećala sam se kao kriminalac, prestupnik, neko ko će završiti u zatvoru...jer slušala sam priče starijih o proneverama raznim i zatvorima i samoubistvima, o kojima su ponekad čitali po novinama ili čuli negde od drugih.
Čak smo imali nemili slučaj u kraju, prodavac naše bakalnice gde smo redovno pazarili se obesio o vrata bakalnice. Imao je neki manjak. A bio je dobar čovek. Umro je decu da časti nekim bombonom, starijima je umeo da da nešto od namirnica i na poček. Steklo se uzajamno višegodišnje poverenje. Radnja je bila državna, naravno, kao i firma. SFRJ vlasništvo. Stariji su ga ujutru, zorom zatekli, pa prepričavali kako izgleda, sa isplaženim jezikom, modar i sl.
Imati manjak je bila ogromna sramota. Za nekog časnog i poštenjačinu. Ukaljan obraz. A čist obraz je bio Sveto Pismo!
I tako, kad konačno uspeh da iskamčim novac od najveće škrtice, ali i najveće rasipnice novca na sve moguće rasprodaje, koji je neko drugi zaradio i kad je novčiće spustih u kesu sa ostalim parama, mojoj unutarnjoj sreći i radosti nije bilo kraja. Ogroman kamen, stena mi je pala sa srca.
No, da se vraim na Izvidjače. Ispričah, po meni, radosnu vest, ali majci se nije baš dopala ideja, odmah je krenula sa komentarima. Zapravo, kad je otac prisutan, ona dā samo par komentarčića, da njega podstakne na razmišljanje. Obavezno komentarčiċi sadrže dobru stranu toga, pa se baci akcenat na ono najgore što može da se desi i na kraju dolazi "ali ipak...", sa onom lepom stranom i to tihim tonom ... Tako da ako on ipak odluči da dā saglasnost za nešto ili sam uradi nešto, ona ima alibi "pa ja sam ti lepo rekla, ali..." i tako se unapred opere od svake krivice, ako nešto krene naopako. Tako je bilo i ovog puta. I otac, koji je bio vrlo strogi konzervativac po mnogim stvarima i pitanjima, naravno da je odmah odbio tu moguċnost uz komentar "nije stvar u novcu, to je simbolična para, mada će kadnije trebati i za ovo i ono, kad se krene po terenu, ALI (!) Žensko Dete (!) da ide samo i samo luta i lunja po nekim gudurama i tetenu... Nije to za žensko dete. Opet, i ženska deca treba da umeju da se snadju u životu i da umeju da... u nekoj nepredvidjenoj situaciji ... Ali ... Žensko dete ... Ne, ne, to ne dolazi u obzir. Nemoj da se prijavljuješ za Izvidjače. Ako jesi, ispiši se", bio je njegov komentar i definitivna odluka. I tako potonuše sve moje ladje i maštanja o avanturama izvidjačkim i samostalnom snalaženju u prirodi, po danu, ali i po noći, kako su nam objasnili.
Beše to u nekom III, IV razredu OŠ.
Na izlete jednodnevne sa učiteljicom i razredom sam išla redovno, mada i tu je malka teška srca odvajala novčiće za prevoz i ulaznicu. Prosto bi joj drhtala ruka dok mi jaje taj novac, kao u onim komičnim filmovima i serijama. A za užinu toga dana redovno mi je pakovala "suvu hranu za više dana". To su bile one najveće kifle, tipa pola francuske vekne, pa još po dve tri. Pravi oni "radnički sendvići". Uz to po jedan dva soka na slamčicu ili termos sa razblaženim sirupom od limuna ili narandže ili maline. I neki keks, napolitanke, čokoladicu i bombone, da se zasladim ili kiselkaste tvrde bombone da se osvežim usput, od putovanja autobusom, jer ja zaista nisam podnosila putovanje autobusom, svaki put bi mi pripala muka, prebledela bih i povraćala. Zato nisam ni volela mnogo da jedem na putovanju, jer kad je želudac prazan, manje imam problema.
Ali, uvek me je bilo sramota šta i koliko nosim. I kako je sve upakovano. Dešavalo se i da je umotano u novinsku hartiju, dok nisam počela da plačem i odbijam da nosim takvu hranu. Svi ponesu po sendvič kiflicu ili dve i neki sitan slatkiš i nešto novca ili samo novac, pa pazare nešto na licu mesta, da gricnu ili se zaslade. A ja kao da idem na godinovanje, a sve mora biti najjeftinija varijanta, bilo da je u pitanju sok, keks ili slatkiš. Podelila bih moju klopu uvek sa nekim, nisam bila sebična. Mada, neke je bilo sramota da pokažu svoje siromaštvo i nisu hteli da uzmu od drugih, drugi bi samo uzeli zalogaj, dva od svoje hrane i bacali i svoje, raskalašno i bahato i kupovali slatkiše, sladoled i sl. Bilo je razne dece, raznog vaspitanja, raznog socijalnog statusa i standarda.
Ne znam šta bi moj otac rekao da je znao da smo jednom bili na Kalemegdanu, u poseti Rimskom bunaru, koji tada još nije bio obezbedjen i gde se silazilo uskim kamenim izlizanim stepenicama do negde... I gde su se udavili jedno dete i neki odrasli muškarac u istom, kako nam je učiteljica rada rekla, jer nije bilo ni zaštitne mreže. I ona je imala grč u želucu svo vreme i drhtala od straha da slučajno neko od nas ne napravi pogrešan potez. Strogo nam je zapretila da moramo ovo pa ono, pa ovako pa onako, da niko ne sme ni da se nasmeje, a o nekom gurkanju usput ni u snovima ne smemo pomisliti... Držala nam je polusatno predavanje da nas dobro zaplaši i uozbilji, pre svega dečake i davala uputstva, pa tek onda uvela unutra i polako smo se spustili stepeništem do vode i polako se okrenuli u mestu i krenuli na isti način nazad. Tako su uradila i ostala dva odeljenja sa svojim nastavnicama. Čim smo izašli napolje, izvadila je veliku platnenu mušku maramicu iz tašne, obrisala ozmojeno čelo, lice, vrat, ruke... Izvadila cigarete iz tašne i upaljač, izvinila nam se sa "Izvinite deco, ali ja sad moram..." i zapalila i popušila cigaretu, dok smo se mi tu malo igrali i čekali ostala odeljenja da završe sa posetom. Bila je to stara učiteljica, stroga, krupna žena, sede kose, sa muškim parfemom na sebi, kojoj smo inače, bili poslednja generacija pred penziju.
Taj Rimski bunar i Kalemegdan su bili u planu i programu za tu školsku godinu i to se moralo ispoštovati od strane nastavnika.
Moj otac bi sigurno intervenisao kod direktora škole, zabranio mi da idem na taj izlet ili već...
Kolektivan odlazak na Izložbe umetničkih radova i slika je bila uobičajena stvar, kao i grupni odlasci u Bioskop. Uglavmom smo išli u ... zaboravih kako se tada zvalo, sada je Zvezdara Teatar.
Tu se za svaki državni praznik gledao neki od ratnih filmova, Bitka na Neretvi ili na Sutjesci i sl. Održavale su se i priredbe, ako ne u školi, onda tu u sali.
Posetili smo jednom prilikom i Savesnu Skupštinu SFRJ, išli u Pionirski Park, u Radmilovac i sl. mesta, ali o tim izletima drugom prilikom.
Ono što želim u ovom prikazu da opišem i naglasim jesu razne zabrane i teškoċe koje sam morala proċi, da bih mogla sa decom ostalom ići na put ili dobiti zabranu roditelja, tipa Nije to zgodno za Žensko Dete...
Stigosmo tako kroz školstvo i do osmog razreda OŠ.
U osmom razredu uobičajena je bila i prva i jedina zajednička Ekskurzija. Znači, ne jefnodnevni izlet, nego putovanje od par dana. 3-4 dana je bilo uobičajeno.
I škola je donela odluku da to bude te godine Ohrid. Dvoumili su se izmedju njega i ...ne seċam se više kog grada, nekog u Srbiji, uglavnom. Lično sam više volela da to bude taj "naš", bliži grad, ali nisam imala ništa protiv ni ako to bude Ohrid. Odluka je pala na Ohrid. I naravno, kod kuċe silna ubedjivanja, može plaċanje u nekoliko rata, pa ne udrm sama i ne idem samo ja, ide ceo razred, čak je učiteljica predložila i da ja i još jedno siromašno dete, platimo po pola ili ako jedna od nas ne ide, druga ide gratis. Učiteljica će platiti svoje mesto. Medjutim, moj otac, uz majčine uobičajene komentare toplo-hladno, nije nikako pristajao, jer Nije to za Žensko Dete zgodno. I tu je bio kraj.
Ja ne odoh na jednu jedinu ekskurziju sa mojim vršnjacima, mojim razredom iz OŠ, u Ohrid.
Po povratku sa puta svi su oduševljeno pričali i prepričavali šta su sve videli i šalili se na račun raznih dogodovština sa putovanja. Ja sam se osećala jadno, kažnjeno, odbačeno, na neki način. Kao da sam pala medj njih sa druge planete.
Završila se i ta OŠ. Krenulo se u srednju, došla III godina i opet prva i jedina ekskurzija. Opet ista priča. Ja ne mogu na ekskurziju sa razredom. A da crni humor i ironija budu veći, odabrala sam turistički smer ekonomske škole! Budući turistički radnik, koji treba da putuje, putuje i putuje...
Meni puko film. Na predlog i nagovaranje razreda da dobijem ono gratis mesto, jer će i naša razredna da plati svoje, da bi neko od učenika mogao da ide, ako ima finansijskih problema, ja malo posramljena ipak prihvatim tu soluciju. Oni svi iduševljeni. Ako mi treba bilo šta od garderobe, obuće, kažu, da ne brinem, one sve ionako i sada svo vreme razmenjuju svoje jedna s drugom, više se ne zna ko čije nosi, ni kod koje je čija stvar, kad treba da vrate pozajmljeno. Ja nisam imala taj običaj, ali zahvalna sam im bila i na toj ideji i želji da pomognu.
Bila je ekskurzija i u dane nekog praznika organizovana, možda 1. Maja, ne sećam se više tačno. I moji odlučili da idemo u selo za praznik. Ja uvredjena zbog ekskurzije odbije. Ostajem kod kuće. Kad ne mogu na ekskurziju, neću ni u selo. Skupila sam nešto para od užine za kakav takav džeparac. Oni kad videše da sam uporna, a dešavalo se i ranije da su išli u selo bez mene, jer sam ostajala da učim, šta će, prihvste to. Ostave mi, kao i uvek hrane u frižideru i nešto novca, za hleb, mleko, jogurt i ne daj Bože...
I tako se moj džeparac znatno poveċao, a imala sam i hranu i slatkiše za put. Garderobu i obuću sam imala, nisam bila preterano zahtevna po tom pitanju, šta imam imam, šta nemam...ma i ne treba mi.
Neki silni dani su se spajali sa vikendom i prazničnim danima, tako da su roditelji i sestra otišli u selo dan pre našeg odlaska na ekskurziju. Sutradan, ja spakovana čim sam bila sigurna da su oni poodmakli i da se neće vratiti, krenem na ekskurziju. Na kuhinjskom stolu ostavim pisanu poruku gde sam, za svaki slučaj, da se ne daj Bože ranije iznenada vrate, pa da ne potežu policiju da me traži, bespotrebno. Po povratku sam je odmah pocepala i bacila.
Putovali smo vozom. Išli smo do Zagreba. Tu nam je bilo prvo zaustavljanje i razgledanje, Kapitola, Katedrale i dr. Onda smo nastavili vozom do Ljubljane, gde smo akcenat bacili na razgledanje gornjeg grada, Gajskog Griča, Katedrala i upali na snimanje nekog domaćeg filma, serije, šta li beše. Jedan od glavnih glumaca bio je Ljuba Tadić, svi glumci u antičkim kostimima ... Malo posmatrali snimanje, posetili crkvu, sa predivnom fontanicom u njoj sa osvećenom vodom i divnim fresko slikarstvom i dalje nadtavili putovanje autobusom, put primorja, Kopra, Portoroža, Umaga, Pule i Poreča.
Poreč je i bio odredište našeg putovanja, sa smeštajem u Zelenoj Laguni, u htl visoke B kat.
Divan provod smo imali na putovanju, savršenu zabavu, predivna mesta i objekte razgledali, nauživali se par dana i vratili u Beograd, dan pre mojih. Ili sam ja došla rano ujutru, a oni kasno popodne.
Tek posle par dana sam im rekla za ekskurziju, potpuno spremna na sve posledice. Posledice su u potpunosti izostale, čak i prekor, samo se otac duboko zamislio, malo postideo što je njegova ċerka išla gratis, predložio da platimo, na sta sam mu zahvalila i rekla da je kasno, gotovo je.
I eto, rekoh, Žensko Dete je bilo na putu od nekoliko dana i vratilo se živo i zdravo. Tek da znate.
Bio je to moj žestoki revolt na zabranu za to putovanje i sve prethodne zabrane.