O kako je divno Nebo večeras, osuto zvezdama. Od kad nisam videla zvezde na Nebu, prosto ne pamtim. Pregršt ih ima večeras.
Gore, visoko, sjaje, trepere. Malo žmirkaju, pa se onda upilje i ne trepću, pa opet tako.
A sećam se dok smo stanovali gore na Zvezdari kod Olimpa, roditrlji, sestra i ja, preko celog leta zvezde su krasile Nebo i bilo ih je razasutih po celom Nebu, dokle ti pogled doseže. Pa i ovde ih je bilo u početku. A onda su odjednom nekud nestale. Po koji satelit zasvetli, šetka tamo amo, ali nije to tó.
Više puta sam poželela kao mala da se popnem na vísoke merdevine i da dodirnem neku. Da je osmotrim iz bliza, ali tata mi je objasnio da nema tako visokih merdevina, pa sam odustala, razočarana.
Sada više nemam želju da ih dodirnem, ali mnogo mi je lepo kad ih vidim na Nebu. Baš se radujem svakom njihovom pojavljivanju. Tako i večeras.
Eto, makar su mi one ulepšale veče, ako mi je već dan bio upropašćen. Pre desetak dana kod sina je u sobu uleteo kasno uveče slepi miš. On se toliko isprepadao, isprosipao sok po lap topu i svašta nešto. Ja sam ga isterala napolje, na kraju. A sin je bio van sebe, traumiran, vidno potresen.
Začudila sam se. Nisam znala za tu njegovu slabost.
Sutradan je kompletno rasklopio lap top, sve pažljivo očistio i ponovo sklopio. A uveče kasno opet mu je uleteo slepi miš.
Zakačio se na vrata od sobe. Ovog puta ga je sam najurio. I sutradan mi ispričao dogodovštinu od prethodne večeri, jer sam ja taj dogadjaj prespavala.
Nije mi se dopalo ni to što je jednom uleteo, a tek dva puta za redom još manje, ali nisam htela da ga dodatno traumiram i opterećujem i rekla sam mu da nije to ništa. Kupio je kod Kineza odmah neku mrežicu i instalirao ba prozor na terasi, jer mu je kroz terasu i uleteo.
Sećam se onog vremena krize, sankcija i embarga i one kašikare što je eksplodirala napolju. Baš u to vreme imali smo "posetu". Jedan slepi miš nije ušao u sobu, nego se spustio na ragastov i ostao zarobljen izmedju spoljašnjih i unutarnjih krila prozorskih u babinoj sobi. Sobi moje majke. Kad i kako i ko je zatvorio prozor, ne znam. Znam da sam jednog jutra krenula da otvorim prozor i ugledala neku lopticu crnu u prozoru. Bljak, zgadila sam se. Pozvala muža da proverimo šta je to. Nismo znali šta je. On je uzeo metlicu i djubravnik, nekako ga pokupio i bacio kroz prozor. Ispričasmo nekim komijama i oni nam pojasniše da je to slepi miš. Da ih ima puno po kraju i predveče se razlete i ciče ...
Ha! A ja živela u ubedjenju da su to vrapci, jer i njih ima puno u kraju. I još se čudih što se uveče tako razlete i cvrče li cvrče.
Od tada vodih računa da mi se slučajno neki ne uplete u kosu, u letu. Ali, do sada nije.
Nešto posle toga mislim da je geler od one kašikare pogodio i oštetio okno. A nešto kasnije baba se razbolela, trebalo je da prima injekcije, kojih zbog embarga nije bilo po apotekama ni domovima zdravlja, pa smo joj jedva nabavili preko veze i nekih, tada prijatelja, iz Hitne pomoći i dobru cenu za njih platili.
E, da sam znala šta će me sve čekati kasnije od te iste majke, nisam sigurna da bih joj tada nabavila te injekcije. Trebalo je da uradim isto što rade svi. Da se prenemažem i kukam kako nam se baba ozbiljno razbolela, u teškom je stanju, nema lekova nigde, šta ćemo, nek joj je Bog u pomoći... i mnoge nevolje bismo izbegli.
Što sam bila bolja, humanija i čovečnija u životu, uvek mi se lošim vraćalo. Čak i od najrodjenijih. I još uvek je tako. Ne znam samo dokle će tako biti. Krajnje je vreme da se nešto promeni i unormali.
Jednog leta, baš pred onu groznu devalvaciju, deca, muž i ja letovali smo u Crnoj Gori. Tačnije u Boki Kotorskoj, u Pržnu.
Beše to lep hotel u divnoj uvali, Plavi horizont, u zalivu, ka otvorenom moru, sa sopstvenom plažom, ali je bio loše održavan, pa smo jedva pronašli pristojnu sobu u njemu, za 10-12-todnevni boravak.
Čistile su ženice redovno sobe, hodnike, ali...bio je zreo za renoviranje, što nismo znali pre dolaska.
Jedne večeri, krenusmo iz sobe na večeru i posle u večernju šetnjicu kraj mora. Velika vrućina, ne rade erkondišni i svi prozori po hodniku otvoreni. Bili smo na prvom ili drugom spratu, ne sećam se. I u trenutku je kroz hodnik proleteo ogroman slepi miš, te tačno iznad glave naše ćerke. Na sreću, ona se u tom trenutku okrenula prema meni da nešto kaže, spazila ga i munjevito je čučnula, poklekla. Tako je izbegla da joj se uplete u njenu dugu, gustu kosu. Bilo je još dosta sveta u hodniku u tom trenutku, u oba pravca. Neki su počeli i vrištati. Srećom, sve se dobro završilo. Izleteo je ubrzo na neki od sledećih prozora.
Šta su ova dva, ovog puta htela, ne znam...
I dok ovo pišem, jedan ludi komarac ili mušica od nekud je doleteo, zazujao oko mojih ušiju i mahnuh rukom da ga oteram, ali sam ga izgleda zviznula i pravo ga u kosu uplela.
Izgleda da je sve u Prirodi poremetilo i poludelo. Došlo neko zadnje vreme, što bi se reklo. No, ne dam se zbuniti.
A zvezde, zvezde sjaje punim sjajem. I nek tako i ostane.
Pre nekoliko godina, možda i 10-tak, pročitah negde da kad vidiš zvezdu da se kreće u desno, ne valja. U pitanju je smrt, pisalo je. Ja ubrzo spazih veliku sjajnu "zvezdu", baš kod onih kula, Istočnih Kapija, koja se mic po mic kretaše baš u desno. I za par sati već zadje za soliter pored mog i više je ne vidim. Bilo je to u vreme dok sam još kuburila sa gadnom anemijom. I razmišljah u sebi, da li ovo mene neko zeza, pa poslao ovaj satelit da glumi zvezdu i još da se kreće u desno? Nisam ga se uplašila. Prihvatih to kao šalu.
Umirali su okolo ljudi, razne dobi, nije da nije...