Ne volim energiju da trošim na budale, makar to bio i neko najrodjeniji. Zato, razmišljam, a moram se malo i raspitati ko ima aranžmane te vrste, da posle prodaje stana i imovinske podele sa sestrom, uplatim lepo sebi jedan put oko Sveta. Usput se udam i ostanem tamo negde gde mi se dopadne. I više se NIKOM ne javljam.
I ZBOGOM SRBIJO!
Kad te neko i pomene da pitam "Srbija, šta je to?" Ili da ignorišem svako pominjanje tog pojma.
Celog života su me iskorišċavali i upotrebljavali za ostvarenje svojih ciljeva i želja. Od najrodjenijih, kao što je majka, pa nadalje... Toliko mi se sve to smučilo da mi se povraċa na sve njih. I u grčkoj sam imala prilike da čujem šaputanja "She is very useful!"
A otišla sam u grčku u vreme Miloševića, sankcija, embarga, raznih sranja po ex Yu zbog kojih je samo Srbija i Srbi iz/u Srbiji ispaštali. Na Miloševića sam bila kivna što je naprimao onoliko izbeglica od svuda, bez pitanja i bez konsultacije sa Narodom Srbije. Trebalo je da sprovede referendum po tom pitanju, ako već nije pitao Srbe iz Srbije. Srbija nije ni Sabirni centar ni socijalna ustanova ni zemlja Dembelija, u koju će ko god hoće i kad god mu se navrne da pokupi kesu i utrči ovde tražeċi spas, a prethodno se dobro iživljavati tamo negde i vredjati sve oko sebe i sebe i sve svoje veličati do nesluċenih nebeskih granica.
Zato ga i ne žalim, dogodilo mu se šta je i zaslužio.
Žalim samo što nemamo nekog Trumpa da ih sve razjuri i sagradi zid oko cele Srbije. Da Srbiju opaše i utvrdi je bedemima.
I onda sam žalila što se dešava sve što se dešavalo, ali nisam imala vremena da sedim i patim i oplakujem sudbinu, nego sam spakovala neophodno u putnu torbu, pozdravila se sa decom, porodicom i krenula trbuhom za kruhom. Sa vizom na 5 dana, ostadoh 3,5 godine. Predala sam i dokumenta za boravak i adiju, ne zbog želje za grčkim pasošem, nego zato što su grci u EU i njihov padoš ima prodju u tim zemljama, ali za razliku od Albanaca, kojima su bacali liste za apliciranje za adije iz kamiona, onako kako su Vuk i Dana Drašković bacali hleb narodu svojevremeno, ja nisam dobila adiju ni boravak. Čak su me drsko vratili na kraj kilometarskog reda, kad sam posle mnogo sati čekanja konačno stigla do ulaznih vrata u Biro za predaju dokumenata. Posle višemesečnog čekanja poziva, intervenisala sam. I tada su mi povrh onih 6 fotki već predatih, tražili još 8 fotografija!?!? Ja sam i to ispoštovala, mada mi ni dan danas nije jasno zašto je bilo potrebno da dam 14 fotografija da dozvolu boravka i dozvolu za rad u jednoj usranoj grčkoj ciganiji. I nisam nikada dobila dozvolu. Čekah i čekah i na kraju podigoh sidro i vratih se nazad. Sad i da me vuku za rukav, ne treba mi njihova dozvola.
I ne samo to. Žena preko koje sam i otišla, neka makedonska ciganka, kad sam htela da zamenim novac za drahme, odmah po dolasku, nije me odvela do prve menjačnice ili mi pokazala gde je, nego me je odvela kod njene prijateljice u banku. City bank! I umesto da na šalteru, na blagajni zamenim novac, ona nas je pozvala iza šaltera. Njih dve su se nešto domundjavale na grčkom, onda smo prilično čekale i na moje nestrpljenje i pitanje šta se dešava, makedonska ciganka mi reče "Ništa dušo, evo saċe sve biti gotovo, malo su u gužvi, morate imati strlenje"! Onda je ta službenica izdonosila neke silne papire, na grčkom štampane, tražile su da sve to potpišem. Ja se pobunih da nisam htela račun da otvaram, nego samo da zamenim nekih, ne seċam se više koliko, 100-200 DM-a. Da, da, kažu, sve je u redu, takva je procedura. Ja umorna od tolikog puta, zabrinuta šta i kako dalje, hoċe li biti posla ili... poverovah ženi preko koje sam po preporuci došla i potpisah sve to.
Ni dan danas nemam pojma šta sam potpisala. Ni primerak nisam dobila, samo DRH. Daj više taj novac, pomislih, pa da idemo već jednom.
Težak hohštapleraj vlada u toj grčkoj, u toj Athini, u toj City bank u Glifadi ... Ma gde god se okreneš. Sve same hulje i bitange. I treba da propadnu. I želim im to iz dubine srca svog i duše svoje, najčistije!
Sada razmišljam ... Posle toliko maltretiranja i svega proživljenog ... da zeznem i pčelarenje i sve i dignem sidro. Spakujem kofer i put pod noge.
Oduvek sam maštala i želela da jednog dana proputujem Svetom.
I evo prilike. Krenem na put oko Sveta, pa dokle stignem. Gde mi se dopadne odmah ostanem ili završim putovanje, pa se na željeno mesto vratim. Možda se usput i udam, ponovo. Za prave stvari nikad nije kasno.
Krajnje je vreme da počnem da mislim na sebe, da udovoljavam sebi i da budem Ja sebi najbitnija u životu.
Optužuju me neki da sam sebična i da samo na sebe mislim. A znaju i oni odlično, kao i ja da je to neistina, kojom se služe, da bi pokrenuli moje emocije i opet me iskoristli za neke svoje ciljeve. Ali, to više kod mene ne pali.
Volim najviše sebe samu, bezuslovno! A posle ostale, po zasluzi.
Ko li ima aranžmane za Put oko Sveta?