Mnogo ružnih stvari, mnogo gadosti mi se dogodilo tokom mog života, a poslednjih par decenija ponajviše. I još uvek to traje.
I naslušah se raznih gluposti i nebuloza, poput Matrixa, Vortexa, te kako treba mnogo da želiš nešto, pa će ti se dogoditi, te piši želje i zapisuj, da bi se ostvarile, te radi ovako, te onako, te misli pozitivno i samo pozitivno, koristi afirmacije svakodnevno ... I ne mogu se setiti svih gluposti i budalaština preporučivanih narodnim masama, svih fora i fazona i svih oblika dovitljivosti nekih psihoporemećenih idiota, koji su uzjahali svet i Čovečanstvo, koji terorišu narodne mase, u upornom nastojanju da vladaju Svetom, svojom plitkoumnošću i da operu svoju crnu, pačavrosanu savest.
U nastojanju da sve te gadosti pripišu narodu kao Božiju kaznu, kao nešto izrečeno u bližoj ili daljoj prošlosti, što im Svemir i Vasiona vraćaju kao bumerang, kao posledicu ugla posmatranja na stvari i mnoge druge gluposti.
Ide se do toga da je mnogo bitno da li jednu čašu sa nešto tečnosti u njoj posmatraš kao polupunu ili polupraznu, zaboga!
Toliko je nebitno za Čovečanstvo vidiš li je kao polupunu ili polupraznu. Činjenica je da je čaša sa pola tečnosti! A da li može da stane još toliko ili nedostaje još toliko da se napuni, tako je malo važno.
S druge strane neki su dobili fobiju od svega toga, pa ne smeju da misle. Niti misle niti razmišljaju, idu kroz život kao guske kroz maglu, jer znaju da će im sve biti upropašćeno, ako isplaniraju svoje zamisli i želje, pa kažu kako čovek smisli i planira, a Bog se smeje.
E, to već može biti. I Bog je planirao i radio i stvarao, pa stvorio neke idiote, koji su hteli da budu veći i pametniji od Boga i sve Božije stvaralaštvo se trude da unište, da Boga ismeju i nametnu svoju tupoglavost i praznoglavost.
Ali, sve to je izmedju Boga i tih praznoglavaca. To nema veze sa običnim svetom, sa narodom.
Sve ostalo je čisto zaludjivanje naroda od strane tih upornih praznoglavaca, nekakvih mašina i tupoglavih njihovih programa.
Poredjenja radi, komšinica, sprat ispod mene, živela je sa mužem i dva sina, godina sličnih mojoj deci. I ona je tu negde, mladja od mene par godina. Jedinica u roditelja. Roditeljski stan. Roditelji se preselili u vikend kuću, kad su dobili drugog unuka. Ćerka se, tada sa svojom novom porodicom, vratila da živi u njemu. Nisu imali srećan život ni brak. Ni neki uspeh u poslu, ni sreću sa decom. Prošli su mnogo toga ružnog i teškog, mada se uvek ponašala gordo i nadmeno, kao da joj je u životu sve med i mleko. Znači, sve čista "pozitiva" od ponašanja i izjava.
Drugo, nikako nismo imale isti život, ista interesovanja, potpuno smo bile različite. I naši stavovi i naši pogledi na život i dogadjaje i naše izjave su bile mnogo različite. Pa se pitam onda, a i te praznoglavce pitam, velike savetnike naroda, zašto smo prošle kroz istu torturu i mnogo sličnih nemilih dogadjaja? Ja sam i tešku anemiju zaradila, baš kod tih praznoglavih terorista i mnogo mi je trebalo vremena i muka da se od iste izlečim i povratim u život. I to u najtežim životnim okolnostima, potpuno fizički iscrpljena, kost i koža, psihički sa situacijom na ivici, bez posla, bez novca i redovnih prihoda, sa potpuno razorenom porodicom, gde je sve jurilo nizbrdo vratolomnom brzinom, ka ambisu.
I ona se razbolela, sve onako jedra, stamena, puna života, uz muža i roditelje, kao potporu i pomoć za prevazilaženje svake životne teškoće i problema. Rak grlića materice i neke uporne bakterije, to je krila, čula sam posle. Gvoždje kao moje, 2, reče mi jednom na hodniku, potpuno neočekivano, iskreno. Nisam zapitkivala dalje. Nisam taj tip. Ja ljude nikad ne uspitujem o ličnim ni privatnim stvarima, ma ni o poslu. Sem onih par kurtoaznih  pitanja tipa "kako si...kako ide...deca dobro?" Ljudi se sami preda mnom otvaraju. I poznati i nepoznati. Krenu sami da se prosto ispovedaju. Valjda im je tako lakše, olakaju dušu svoju. Neki idući logikom da su se ispovedili nepoznstoj osobi i ko zna da li i kada ćemo se opet sresti, drugima je baš lakše nekom poznatom da se uspovede, tim pre što znaju da neću odmah svratiti kod prve kominice a kaficu i čašicu razgovora, sa friškim vrućim vestima, da nisam neko ko tračara i olajava okolo.
Ja baš i nisam srećna zbog toga što baš mene biraju za svoje ispovesti, jer me njima opterećuju, posle o tome razmišljam, nekad i danima.
I kako rekoh, komšinica se ozbiljno razbolela. Preporučena joj je operacija, ona se dvoumila, odlagala malo, ali na kraju pristala. Otišla je u Gradsku bolnicu, operisana, probudila se posle operacije, ali joj je posle par sati pozlilo, zbog one baktetije ili loše krvne slike, zapala je u komu i nije se vratila kući sa te operacije. Napustila je ovaj svet. Time se i oslobodila svih problema, pre svega gadnih problema koje su joj deca priredjivala.
I meni su moja priredila, svako na svoj način. No, ja sam smogla snage i uz nevetovatnu umnu snagu da ne dozvolim da pokleknem i da istrajem. I istrajala sam i povratila moju krvnu sliku. Iščistila, pre svega svoju krv, pomogla time organizmu da počne ponovo da sam stvara, proizvodi nova krvna zrnca i to mi je bio spas.
Primila sam dva puta transfuziju i nekoliko kesa trovalentnog tečnog gvoždja i razne injekcije gvoždja i vitamina B6/B12 i ništa nije pomoglo. Sve je to moj organizam odbacivao, kroz obilate i sve duže mesečnice. Čak i po 15 i više dana. Kad se konačno jedna okonča, već posle par dana krene druga, u svom potpuno redovnom terminu.
Bio je to jedan od nekoliko najtežih perioda u mom životu. Zapravo, treći, od rodjenja. Prvi je bio u mojoj trećoj godini, kada sam završila u bolnici sa teškim problemom i vodom na plućima, gde sam premirala i ponovo oživela. O tome sam negde već pisala. I dan danas imam ožiljke na plućima i te kratere iz kojih se voda povukla. Drugi je bio sa nekih 9-10 godina i vrlo ozbiljnim i teškim problemom sa bubrezima i proširenjem bubrežne karlice, mislim desnog bubrega, kada sam u Tiršovoj provela nekih mesec-dva. Intervencije i snimanja su bila vrlo mučna i bolna, uz izuzetnu požrtvovanost medicinskog osoblja da mi svim onim spletom igala od 30-50cm dugim, i raznih debljina čini mi se, ne povrede himen, u čemu smo zajednički i uspeli. Zajednički, jer pored sve njihove stručnosti i pažnje bila je potrebna i moja snaga, psiho-fizička, izdržljivost i mirnoća. Svaki nagli pokret i trzaj mogli su dovesti do neželjenih posledica. Ali, sve smo pregrmeli uspešno. I bez ikakvih posledica, što su vreme i dogadjaji i potvrdili. I po pitanju himena i po pitanju potomstva i zdravlja uopšte. Sem, eto, pokretljivosti mojih bubrega, što možda i nije posledica tog slučaja. Moji bubrezi su tzv. "šetajući", kako ih nazvaše specijalisti na Urolokoj klinici, kad sam imala neke oštre parajuće bolove u ledjima u predelu bubrega i višlje. Posle detaljnih priprema i snimanja u raznim položajima, čak i sa ubrizgavanjem neke tečnosti u venu, uz prethodno upozorenje da ne smem nikako zaspati tokom snimanja i da odmah slarmiram ako mi se pridrema ... dijagnoza je bila da je funkcija oba bubrega ispravna i normalna, te da se radi o tzv. "šetajućim" bubrezima. Ba tsko je bilo napisano na nalazu soecijaliste. Beše to u vreme ranog detinjstva moje dece, pa može biti i od tereta, nošenja i podizanja dece, jer još pri otpustu iz Tiršove doktorka je posavetovala majku da ne smem ubuduće ništa teže od kašike da podignem, te da mi prvih meseci daje po malu čašu, 1dl, piva posle ručka i posle večere ili makar tu jednu dnevno. Majka se odmah pobunila, zar pivo detetu, alkohol?! Doktorka je rekla da može slobodno da mi daje nesec dva i da neće izazvati zavisnost tom količinom, samo će to pivo, koje se inače pravi od hmelja i ječma da pročišćava bubrege redovno i temeljno, dubinski. Dala mi je, skeptično,  par puta i prestala. A ni ja nisam pivo volela. Bilo mi je užasno gorko, pa sam bila srećna što mi ga ne daje.
Kao dete sam volela ponekad da gurnem prst u tatinu kriglu sa pivom, čim sipa i da zahvatim malo one pene i oližem. Ili malo pene da posrkućem iz njegove krigle. I to ponekad. I on se nije bunio. Smejao se. I u čašicu sa rakijom sam par puta namočila prst. On se začudio, pitao me hoću li da probam rakiju? Objasnila sam mu da ne želim da pijem, pomirisala sam je i hoću samo da osetim kakav ukus ima rakija. On se i tu smejao. Ta tečnost mi je bila nepoznata. A te probe prstom bile su moj naĉin upoznavanja sa nečim. Prvo neto omirišem, pa liznem, da osetim i miris i ukus, potpunu aromu ... poput somelijera i degustatora.
Onda je tata ixmuslio novu igru za nas dvoje. Tada sam još uvek bila jedinica. I tatina miljenica, mezimica.
Tražio je od majke neku gustu tkaninu, maramu, šal, neku krpu, vezao bi mi povez preko očiju, da ne gledam i onda bi prinosio neko voće, povrće, čokolade, bombone, neke namirnice, hranu, što god, mom nosu, ali da ne dodirne nos, da omirišem i da pogodim šta je to. Bolela sam tu igru, bila je zanimljiva i imsla sam puno uspeha u pogadjanju, da sam i njih, roditelje uznenadila oštrinom njuha. Čak je i otac pomislio da gledam, nekud virim i vidim, pa su mi promenili povez, pa stavili taman, crni, vezali jače, čvršće. Žmurela sam ispod poveza, ha, ha, ha, i opet tačno pogadjala. Onda mi je otac odao priznanje. I majka, ali nešto blažim tonom, jer i ona je odmah poželela da se oproba i nije imala baš zavidan uspeh. Zato se odmah dosetila. Ona se jao dete igrala toga i bila je savršenja u pogadjaljkama, ksko je ona igru nazvala, pa 'ajde da me testiraju sa tom igrom. Igra je bila slična ovoj, ali da umotaju u kuhinjsku krpu ili u neku tkaninu neki predmet, a ja da opipam i pogodim šta je to. Prihvatismo ja i otac. Jedno me je zagovaralo, fok drugo od njih smota nešto. Ja opipam i pogodim šta je. Onda mi je i ona odala priznanje. Tu sam "sva na majku", govorila bi, radosna što smo bar u nečemu slične po inteligenciji. Igrali smo se i raznih drugih pogadjanja, od dva smotuljka u kom je ...to i to, bez opipavanja?! I svačeg nečeg sličnog. Igre da zabave dete, na koje su se uvek primali i oni i završavale takoo da svo troje se igramo i na kraju takmičimo ko će bolje, više, pre. Volela sam te igre u početku. Kasnije su nekako se često završavale nekom svadjom izmedju njih dvoje ili mojim plačom. Bilo je Igračka plačka. Moj plač nije bio zbog lošeg plasmana, nego zbog neke nepravde, neke ružne reči, neke uvrede, čvrge. Sa ove distance vremenske, mislim da znam ko je bio inicijator da se sve završi na taj način, jer taj neko je lečio svoju inferiornost na taj način.
No, bilo, prošlo, nema više! Vraćam se na početak moje priče, mojih razmišljanja.
Ta moja komšinica, tvrdim, da nije isto mislila ni isto hoborila niti se isto ponašala, nismo ni po nacionalnoj ptipadnosti iste, ona je iz mešovitog braka... pa, zašto nam se dogoďiše mnogo slični problemi, kako nam se to iz svemira vratilo kao bumerang nešto što liči jedno na drugo?
Te gluposti samo najbolesniji umovi migu da smisle i samo najblokiraniji umovi da prihvate zdravo za gotovo. A da ironija bude veća ti poštovaoci tog učenja žive u ubedjenju i time se čak uokolo i hvališu kako su otvorenog uma i u stanju pune svesnosti!
Tragedija genija, rekla bih ja. Ili makar tragedija Nacija. I to ujedinjenih nacija, u smislu da je ta savremena bolest i to "vasionsko" osvešćivanje uma uzelo maha i širi se ubrzanom progresijom ovom planetom. Otupljuju ljudi, žive u nekom svom začaranom svetu, ispraznim životima, radujući se takvim sitnicama i toliko normalnim i uobičajenim stvarima, da se naježiš. Zahvaljuju Gospodu na tanjiru jela, kao da je pao direktno sa Neba pred njih. Zahvaljuju Bogu što su živi ili neki, koji ne veruju u Boga još uvek, zahvaljuju Univerzumu što su se probudili od jutros, uopšte. Da se naježiš!
Da, možemo se zahvaliti Bogu što nam je podario život, što je svojim Svetim Duhom, oživeo materiju od koje smo satkani. Ali, zar treba svakodnevno ili svakih par dana da mu zahvaljujemo za isto? U Svetom Pismu lepo piše da Boga ne treba stalno pominjati niti ga zvati ni prozivati. Ti veliki vetnici i zahvaljivači očigledno nisu Sveto Pidmo ni otvorili ili bar nisu ga do kraja ni sa oažnjom čitali. Stari Zavet pogotovu. Ili su se preorijentisali isključivo na Novi Zavet. Ali, Novi bez Starog ne ide. Prvo je nastao Svet i Adam i Eva, oa mnogo vekova kasnije Marija i Isus ...
I eto, tako, misli se nižu i granaju poput grana i izdanaka nekog stoletnog stabla, vraćaju osnovi, starome deblu, nastavljaju da rastu u visine, dok se opet razgranato ne rastrče na sve strane, pa opet trgnu, stanu i vrate na ono raskršće i nastave zacrtani put.
Tako i ja nastojim, poput mojih misli, da se držim moje željene trase. I želim da se i meni drage osobe, koje su odlutale nekim pogrešnim horizontalama i težinom svog karaktera ili situacije u kojoj su se tim skretanjima i lutanjima našle i te horizontale još dodatno opteretile i povile suprotno od osnove, da iz novonastalog lavirinta i bezizlazne situacije pronadjemo svako svoj put ka tom stablu života i zajedno ili svako za sebe, ne ugrožavajući druge, nastavimo svoje puteve uspona, napretka, progresa, u dobrom zdravlju i kondiciji, ojačanim karakterom i voljom i željom, uz puno radosti, životnih čarolija, dobrih vibracija, povoljnih vetrova.