Kroz prozor dolazi žagor devojčica u igti. "Ja sam kraljica!", kaže jedna od njih. Ta rečenica se lepi za moje uši, prodire do nekih mojih memo fiočica, otvara jednu iz koje isijava slično sećanje.
Ali, za razliku od druge dece, koja obično kreću sa pričom "Ja ću biti kad porastem ... ", ja sam imala običaj, igrajući se ispred kuće svih onih dečijih igrica domaćice, uz pravljenje kolača i ručkova raznih od blata, cveća i drugog raspoloživog msterijala iz prirode, uz šnajderaj za moje lutke i lutkice, uz igru u pesku i pravljenje dvoraca, tvrdjava i utvrdjenja, da kažem "Kad sam ja bila velika ... ". To bi odmah zaparalo uši starijima u okruženju i zagolicalo maštu i krenuli bi sa raznim pitanjima i detaljnim ispitivanjima. Možda i sa željom da od jednog nevinog deteta izvuku slučajno i tu tajnu postanka. Jer, umela sam ja da iznenadim i ukućane, oca na prvom mestu nekim razmišljanjima i komentarima, da bi zinuo u čudu i skoro da bi se postidio.
Jednom se naglas zapitao "Bože, pa gde sam ja bio sve ove godine? Šta sam radio i na šta sam mislio, kad me jedno dete, malo dete, ovako nešto pita, a meni nikada ovako nešto nije palo na pamet, ja nikada o tome nisam razmišljao. A tako je jednostavno i sasvim logično za razmišljanje". Kao kad je poželeo da me uputi u religiju, veru u Boga, da me sa njim upozna i sa pistojanjem Sv. Pisma. Pa, krenuo je sa pričom o Nojeu, njegovoj Arci, porodici i svoj sviti iz Arke, o Velikom Potopu i posle toga.
Posle toga, kaže otac, Noje otvori Arku i pusti gavrana da proveti da li je sve suvo i bezbedno na Zemlji, da mogu da izadju iz Arke... I gavran se nije vratio. I on sačeka još malo, oar dana, oa pusti goluba, tačnije golubicu, da proveti da li je bezbedno i suvo, da li se povukla voda... Ja pažljivo slušam, upijam kao dundjer sve te važne podatke o nastanku sveta, pa ga prekinem i krenem sad ja da ispitujem. Gde su bila vrata na Arki? Nema vrata, kaže, samo otvor na krovu. Kapak, kao u selu, u Župi, kod nane i dede, u sobi gde ima kapak za tavan. Na tavanu uvek ima suvog mesa, one bele suve slanine i mnigih djvnih specija koje je deda sušio u pušnici, pa pisle popeo na tavan. Tu je bezbedno preko zime i lako za uzeti, ne mora se izlaziti napolje po snegu i hladnoći, razmišljam ja 300 na sat i prisećam se svega toga.
Aha, kažem glasno. A kako su oni ušli, kad nema vrata, pitam dalje? Kroz taj otvor na vrhu, kaže otac. A životinje? I životinje istim putem. I slon, pitam? I slon, kaže on. I taman hoće da nastavi dalju priču i upoznavanje, ali ja ga prekidam nivim pitanjima, meni nešto ne dā mira, nešto mi tu nije jasno. Kasnije naučih u školi da nije, nije jasno, nego nije logično.
Čekaj malo, kažem ja i nastavljam sa pitanjima. A kako im nije ušla voda unutra ...i drugo. Vidi otac da mene tu nešto muči, pa napravi pauzu u izlaganju i pita me šta me muči, šta mi tu nije jasno? Ja nadtavim ispitivanje. Jsko je Noje otvorio taj kspak kad je bilo zakucano, hetmetički zatvoreno? Čime je otvorio? Jel imao neku motku, neki štap? Koliki je bio taj štap ako je sve unutra bilo na tri nivoa? Kako se nije ta motka slomila, dok je gurao ofoxdo taj kapak da ga otvori? Kako je znso da nema odozgo vode, pa kad otvori da voda udje i da se podave? Svata je meni oadslo na pamet. On je pažljivo slušao moja pitanja i strpljivo odgovarao. Iznalazio odgovore, tačnije. Vrtesmo se malo u krug, fok na kraju stigosmo i do merdevina. Dišli su svi uz pomoć merdevina, a i Noje je mogso uz pomić merdevina da se popne i otvori zaoečaćeni kapak, reče otac u jednom trenutku, zamišljeno. Jel možemo sad dalje, pitao je? Ne, čekaj još malo, rekoh. Na to majka dodaje u svom stilu, da migu da bydem advokat kad porastem, koliko ispitujem. Otac se smeje i kaže "Što da ne, šta fsli advokatima? Baš lep poziv." Ja nadtabljam sa pitanjima, neumirna i ne dozvoljavajući da me dekoncentrišu. Čujem njih, ali oratim svoje misli. Priča me skroz zaintrigirala, kao detektivska priča. I Noje je itvorio kapsk i pustio gavrana i zatvorio opet kapak? Pa, da. A možda je gavran onda nadletao, pa pošto je bilo zatvoreno nije mogao da se vrati, pa je opet odleteo. I šta li je bilo sa favranom? Da nije crk'o, zabrinuto ću ja?! Ma, ne, kaže otac. Nao je negde u prirodi neku hranu i hranio se sam, dok nisu oni izašli posle. Ali oni su imali sve semenke i koštice i irahe unutra, voda je sve odnela, unuštila, opet ja. I šta ako se još nije voda povukla i on nije imao gde da sleti i leteo je, leteo sve dok je imao snage i posle je pao u more i umro, udavio se, tužno i nesrećno i zabrinuto ću ja. Ocu žao mene, oa da me uteši, kaže, ma nije zatvorio kapak, verovatno. A i ako jeste, čuo bi gavrana kako grakće, kljuca u poklopac, pa bi mu otvorio. Ja se tu malo umirim. Posle kratke stanke pitam dalje. Više konstatujem, zapravo. I onda je Nove ponovo otvorio kapak i pustio golubicu? Da, potvrdjuje otac i dodaje da se golubica ubrzo vratila sa nekom grančicom u kljunu, za koju grci tvrde da je bila grančica masline, ali da je to vetovatno bila sveža grančica vrbe, jer vrba raste uz vidu, pored reka... Dobro, kažem ja i nastavljam, a zašto Noje, kad je već imao merdevine i popeo se da otvori taj kapak, koji se otvarao na gore ili na fole, svejedno, zašto nije lepo sam izvirio sa tih merdevina kroz taj otvor i video da li se voda sva povukla i može li da izadje napolje i on i porodica i životinje da pusti napolje? Zašto?! Pitam sva ozbiljna. Na to otac zine u čudu. Razrogači oči, pa ih skupi, zamisli se, pa podle kraćeg vremena kaže "Zato, ćero, što je bio glup čovek! I zato što smo svi mi glupi! Zato što ti, dete, imaš više mozga nego svi mi zajedno!" Pa nadtavlja, " Mi svi ovo slušamo hodinama, vekovima i pamtimo tako kao je napisano, kako nam kažu i niko ne misli svojom glavom i ne razmišlja više ni dalje o tome. Ni ja nisam nikada dalje o tome raxmišljao. A sve je tako jefnostavno i jasno. I eto, tako mi i treba, da me jedno dete postidi. Sad sam se, ćero, pred tvojim mozgom postidio mog. Bog mi je dao mozsk da ga koristim, da mislim, a ne k'o govedo samo napred i vuci i tegli. I ovo nam je bio test znanja i inteligencije. Bog nas je ovim stavio na probu, kol'ko razmišljamo. A mi jao marva, k'o papagaji, samo učimo napamet. Evo ti ruka za ovo, ćero!" I pruž mi ruku, koju ja prihvatam i široko se ismehujem, sva važna što mi je otac odao za nešto toliko priznanje. Majka ćuti kao zalivena. Verovatno je bila mnogo besna, kao i mnogo puta kasnije, što se ona nije toga setila, da zaseni oca svojom pameću. I ksko to da ja imam toliko oameti, kad ona nema, a ona me je rodila. To joj nikako nije bilo jasno. I to nije krila. Jednom me je i istukla, baš uz te reči. Pamtim te nepravedno dobijene batine. Ona je otišla sa ovoga sveta, kao i otac, ali te neke stvari i momente ne zaboravljam dok sam živa. Kao i činjenicu da su kasnije navratile komšinice na kafu. Dve sestre, starije, mojim roditeljima su mogle biti roditelji po godinama. I moj otac, posle par rečenica, onako, u razgovoru, preptičava im dogadjaj od tog popodneva i hvali pamet svog deteta. One se zamisliše malo takodje, pa i one pohvališe dete i njegovu pamet. A onda okrenuše sve na šalu uz komentar "Pametno dete! Na koga li je tako pametna?!", pitaju uz smeh. Otac i majka, svako za sebe viče " Ha, na koga?! Na mene!" Na kraju majka reče pametna na oca, a lepa na majku! I to ostade nadalje. Ko god bi pitao, kad nas sretne na koga ličim? Majka bi sva važna odgovorila "Pametna je na oca, a liči na majku!"
Devojčice i dalje žamore napolju, a moje misli i dalje lutaju Vremeplovom.
Te iste komšinice, koje sam iz milošte zvala Nane, ispitivale su me, onako preko plota, oko tog "Kad sam ha bila velika..."
Bilo im je prvo jako čudno da od jednog deteta čuju takvu izjavu. I nisu to ni krile. Glasno su komentarisale "Kako to, lale, kad si ti bila velika? Pa sva deca kažu kad ja porastem ja ću...to i to. Samo ti pričaš u prošlom vremenu, kad sam ja bila velika... Kad si to bila velika?"
"Nekada, davno", govorila bih.
"A kako si onda sad mala?", pitale bi.
"Pa posle sam se smanjila", rekla bih.
"Pa, kako? Mi smo mislili da te je Zaga rodila, da si uzala uz njenog stomaka!?, rekle bi.
"Pa heste me ona rodila, bila sam u njenom stomaku, kad sam se puno smanjila, pa sam u njenom stomaku mslo porasla u bebu i onda sam se opet rodila", odgovarala bih ja.
"A kako si se smanjila? I kako si uspela da se uvučeš u njen stomak?", ispitivale bi me one dalje.
Jedna, zapravo, dok je druga opominjala da prestane, "može detetu nešto da se desi", govorila bi i podsećala je na nešto...
Ja odgovaram "E to ne mogu sad da ti kažem. Ne znam."
Ona uporna, nastavlja, a sestra je i dalje, zabrinuto, opominje da prekine. "A jako onda znaš da si nekad bila velika?"
Ja opet "Pa, eto, tako. Jednostavno, znam."
"A ne znaš kako si se ponovo rodila!?"
"Ne znam. Nisam razmišljala nikad o tome", kažem. "U stvari, možda i znam, ali ne mogu sad da se setim".
"Pa, 'ajde, razmisli", kaže ona.
"Ne mogu sad da razmušljam, sad se igram. I evo, baš sad ratujem. Približava mi se neki konjanik, možda baš neki neprijatelj. Izvidnica"
One se smeju.
"A šta si, lale, radila kad si bila velika", nadtavlja jedna nsna s pitanjima.
"Kad sam bila velika bila sam kraljica", kažem. "Španska kraljica!"
"A gde si ti onda živela?", začudjeno će ona. "Pa ti onda nisi bila naša? Bila si strankinja!? Zato ti stalno govoriš nekim nerazgovetnim stranskim jezikom", zavitlava me ona, jer sam volela s vremena na vreme da "govorim stranim jezikom" i izmišljala sam neke "strane" reči i govor u mojoj igri, a one kad bi me čule, s one strane tarabe, smejale bi se i nagadjale koji bi to jezik bio. Nekad bi im ličio na evropske, nekad na dalekoistočnjačke jezike.
"Živela sam u Španiji", rekla bih. " Baš u ovakvom dvorcu", misleći na taj, koji sam upravo napravila od peska i opasala zidinama sa kulama osmatračnicama.
"Oho, pa ti si onda, znači, bila Izabelá!", rekla bi ona značajno i zamišljeno. "Pa mi smo onda najebali od tebe kad porasteš, lale", kazala bi.
"Što?", pitala bih sad ja u čudu.
"Pa zato. Zato što kraljica Izabela nije volela cigane i naredila je mužu da sve cigane izbaci iz Španije. I sve su cigane proterali, tada", reče ona. Kadnije sam ustu priču čula na času ustorije od profesorke.
"Ti ćeš nas, kad porasteš, sve da opet nsjuriš i idavde, kaže ona.
"Pa neću, vi niste cigani", rekoh.
"Jesmo, lale, svi smo mi cigani.", kaže.
"Kako onda niste crni kao cigani?", pitam ja.
"Pa, mi smo se izbeleli", kaže ona.
"Nego, 'oćeš ti, lale, kad razmisliš i setiš se kako si postala mala i ponovo rodila, da nam kažeš? To je za sve nas velika tajna. E, znaš li ti šta bi mi sve dali da dodjemo do te tajne!? Mi vekovima tragamo za njom", reče mi ona, tada.
"Hoću, ako se setim", rekoh tada. No, druga me poduči "Nemoj, lale, da te prevare, nikom ne govori. Takva tajna košta sve pare ovog sveta. Znaš koliko možeš para da zaradiš za tu tajnu? Ne možeš ni da zamisliš toliku gomilu novca. Kao najveća planina, pa još više."
Interesantno, tako nešto i učiteljica nam je kasnije, u školi nešto tako rekla, kroz priču, kroz neku Božju Poruku, koju je poslao Ženskom Svetom Detetu, koje možda baš tu sada sedi, u tom razredu, a koje je rodjeno u YU, u Beogradu baš i ona iako komunista, oseća potrebu da prenese tu poruku, koju su je zamolili da prenese, kako reče. Samo, ne reče ko ju je zamolio.
Kasnije ja rekoh to ocu, kad je došao s posla, šta čuh od komšinica. On nešto promrmlja da im majka, koja je bila još živa, kad smo mi tu došli da živimo, a koje se i ja pomalo sećam, kao kroz maglu, i jeste ličila na ciganku. I stalno je nosila onu cigansku maramu, vezanu oko glave, kako samo ciganke nose. I naše žene i u gradu i na selu pogotovu, nosile su marame, ali i drugačije marame i drugačije su ih nosile.
I kasnije se dotakoše te teme, sve onako preko ograde. One mu rekoše "E, da ti znaš šta su sve cigani radili da se izbele. Pili su i vešplav! Na sve su bili spremni samo da pobele."
"Ih, pili vešplav", smejao se otac glasno "pa umrli bi da ste pili vešplav". Vešplav je bila neka hemija, vezana u parče platna kao loptica, kako poneki danas vežu lavandu, a služila je za savršeno izbeljivanje belog veša.
"Pa nismo pile mi, nama je otac bio beo, ali mnogi su i umrli pijući vešplav, varikinu i slično. Takva su pravila. Neki su morali da se žrtvuju, da bi posle drugima, koji dolaze bilo bolje i lepše", govorile su one. "Tako ti je kod nas, cigana".
I otac je bio iznenadjen ovim priznanjem. Nije im sasvim verovao. Bile su fine, za ono vreme i vrlo kultivisane.
I kasnije su se bockali na tu temu. One bi pitale oca, znajući kog je i čijeg porekla, čemu služi neka lekovita trava,  može li da se upotrebi za ovo ili ono?
Otac bi se šeretski nasmejao uz komentar, zar oni, cigani, ne znaju nego njega pitaju?! A oni du čuveni po travama i mixevima i vradžbinama s njima.
One bi se isto smejale, poslale ga u tri lepe i rekle mu "Pa, sve što o lekovitosti tih trava znamo, naučili smo od vas. Vi ste bili glavni doktori i iscelitelji u prolosti. Nije valjda da ste sve zaboravili?!"
"Bogami, jesmo", rekao je otac. "Mi smo se vremenom preorijentisali na ovu savremenu medicinu i lekariju i niko to više ni ne koristi, ni ne pominje, sem baš nekoliko vrsta, za neku sitnicu ili baš, baš ako nema doktora u blizini, ili ako su nas doktori otpisali, pa se hvatamo za slamku. Ali i tada ako se neko nečeg seti. Uglavnom tad mi pitamo vas."
"E", kažu one, "mi sve što naučimo prenosimo dalje našem naraštaju, da se ne zaboravi, iako uglavnom nismo ni pismeni ni nemamo naše pismo, kao vi."
Moj otac, moj deda, očev otac i mnogi muški članovi naše familije su imali jako lep rukopis, krasnopis i radili u administraciji, u mesnim kancelarijama, opštinama i sl. i u vreme komunista, a i pre toga.