Pratim moje misli, slušam moje unutarnje Ja, pišem, brišem, dopisujem... I setim se svaki put, pri nekom bogatom opisu neke situacije, nekog predmeta, neke osobe, karaktera, setim se nekih situacija i dogadjaja iz školskih dana.
I ne kaže se džabe da je duša, pogotovu mlada duša vrlo osetljiva, da ju je lako povrediti, raniti, osakatiti, skrajnuti s puta, zatrovati, ali mnooogo, mnogo teško posle je zaceliti, ozdraviti je, vratiti je u normalu. Skoro, nikako nije moguće. Uvek će ostati ožiljak ili modrica na duši. I kod starijih, zrelijih, a kod dece i mladih pogotovo. Zato treba biti pažljiv i fin sa ljudima. I ono što ne želiš tebi da se dogodi, nikako ne priredjuj drugima.
Čak ne deli ni mnogo dobronamernih saveta, jer i time možeš naneti više štete nego kotisti toj osobi ili je povrediti, dodala bih ja.
Sećam se mojih najranijih školskih dana. Drugi, treći razred sam bila. Učiteljica stara. Mi smo joj bili poslednja generacija, pre penzije. Imali smo često neke diktate, da dobro uvežbamo pravopis, sećam se. A sada, dok pišem sve ovo shvatam da je taj pravopis jedna notorna glupost. Ta glupa pravila gde staviti tačku, zarez pogotovo, nema mnogo smisla. Ma, nema uopšte. Ako ispoštujem zareze po pravopisnim pravilima osakatila sam moju misao i ono što sam htela reći. Misao time dobija potpuno drugačiji smisao. I nekom može sve ovo napisano da deluje nepismeno ili polupismeno, ali samo formalistima i površnim ljudima, tačnije.
Jednom prilikom u tom II ili III razredu učiteljica nam zada jedan posve novi, neobičan zadatak. Da sročimo Kratku Radijsku priču. Objasni ona nama šta je to kratka priča i zada temu. Ili smo mi mogli birati. Ne sećam se tačno. Ali tačno se sećam da sam pisala o Maslačku, koga sam izuzetno volela i cenila. Imalo ga je svuda u prirodi, ali najveću zaslugu za tu moju ljubav prema maslačku imala je moja Babička. Baka Anica, ujna moga tate, koja je sa ujkom tatinim, deda Milanom, tačnije Milosavom, živela dve uličice dalje od nas, u njihovoj kući, koja me je uvek podsećala na dvorac iz bajke, jer je imala špicasti, gotički krov i imali su lepo dvorište, koje su održavali oboje, ali babička više od dede. Stalno se njime bavila, pravila rundele za cveće, oivičavala ih ciglom u šreh redjanom. Pa prostor za povrće, pa za začinsko bilje i sve tako. A cigle bi okrečili belom ili plavom ili nekom drugom bojom. I stabla voćki, su krečili belim krečom, negde do pola, prostor pre grananja.
Bilo je u bašti i samoniklog bilja, pa bi se nešto oplevilo, a nešto ostavilo namerno, da raste, kao i maslačak, od kog je babička pravila salate, čorbice, variva, zajedno sa drugim biljem i povrćem. Ali i koristili smo i kao lekovito sredstvo ono mleko, koje ispusti cvet, kad se otkine, pa koren i sl.
Mene je posebno privlačila ona zlaćana glavica, koja poput čovekove posedi, pobeli vremenom, kad sazri i volela sam da sa tih glavica posle oduvam one bele mace.
I ponovo kažem, ne znam da li je bila zadata tema baš moj omiljeni maslačak ili sam ga ja odabrala. Ne znam ni kako su se druga deca u razredu ponašala, da li su pisala ili sedela, blejala, kako se to usvojenim današnjim žargonskim jezikom mladih kaže. Nisam imala vremena na te pojedinosti da obraćam pažnju. Vredno sam istog trena prionula na kreiranje moje kratke priče, na moj sitan vez i bojazan da li ću uspeti toliko lepote tog cveta i toliko ljubavi prema njemu da utisnem, da utkam u tih par rečenica samo.
U razredu je bio tajac. Mogao si da čuješ muvu u letu. Srećom nije je bilo, da remeti misli i dekoncentriše. Učiteljica se svo vreme šetkala polako izmedju redova, tu i tamo zastajkivala. Posle nekog vremena je tiho sa nekim nešto i progovorila. Možda nekom ko još nije ni redak zapisao, a vreme odmiče, da mu da ideju, da mu pomogne. Kako god da je bilo, u jednom momentu zastala je pored moje klupe. Očito je pažljivo pročitala svaku reč. Ja se nisam obazirala na njeno prisustvo. Taman sam bila na vrhuncu mog kreativnog literarnog slikanja, kad je usledio njen poluglasni komentar: "Miljana, ti si puno toga lepog napisala, pazi da ne predješ pola strane (sveske malog formata, jer to bi bila ta forma kratke priče). I još nešto, da ti koristi za ubuduće", reče, "ti si toliko epiteta i opisnih prideva upotrebila u svakoj rečenici, lepo si sve ukomponovala, ali treba da ih smanjiš, samo par njih, jedan dva da upotrebiš." Ja prekidam pisanje, prekidam istog trena dalje misli i puf, bup, poput Alise skliznuh sa mog vrhunca na stolicu u djačkoj klupi. "Zašto?", upitala sam kratko.
"Pa, zato što, bojim se da ćeš ih sve istrošiti u par rečenica i da će ti ponestati reči za neko dalje, ozbiljnije pisanje", reče ona. "Neće, neće", rekoh, "a ako i ponestanu izmisliću neke nove", dovrših.
Ona na to reče "Dobro, kako ti kažeš" i nastavi polako dalje da šeta po razredu. Ali! Ona me je omela u najvažnijem, presudnom trenutku i ja više nisam mogla da se vratim na onaj trenutak, da se prisetim onih misli, jer sam grubo bila vraćena u stvarni trenutak. I ubrzo sam prvom rečenicom, koja mi je pala na pamet, završila moju kratku priču, ljuta na učiteljicu zbog toga, mada nisam ništa glasno prokomentarisala.
A kratke priče smo pisali za Radio Beograd, I program, za "Dobro jutro, deco!". Za njihov Konkurs, koji su objavili, pa je učiteljica htela da nam učini plezir, pruži šansu da se kreativno literarno iskažemo i možda neko od nas dobije i nagradu, kako nam je rekla još pre početka pisanja.
I to me je pratilo kroz život i ubuduće. Dobrodušni i dušebrižni su mi pružali neke šanse da se na neki način iskažem, eto, literarno, recitatorski, glumački, likovno, pevački... a onda bi me omeli  nekim dobronamernim savetima, uputstvima, sitnom pomoći, pogrešnim potezom.
Nisam bila zadovoljna krajem moje priče i znala sam da neću pobediti na konkursu. Tako je i bilo.
Iz ovog vremenskog ugla, čak i tada sam znala da tih par rečenica moraju biti jako sadržajne, da sa malo reči puno kažeš i dočaraš ono što želiš, celom svetu. I zato su rečenice morale biti kitnjaste, tj. snažno emotivno obojene. Šta o tome misle nastavnici i nekakve "umne glave", koje smišljaju i daju uputstva, to me ne zanima. Niko ne može da daje uputstvo i stavlja ograde, ramove i graničnike mojim osećanjima, mojoj duši, mom srcu, emocijama, pa samim tim ni mom izražavanju istih. Može samo da osmšiljava nove reči i izraze, nove pojmove, da bih lakše mogla da izrazim sebe. Nije pisanje šablon. Ako se piše šablonski, onda to gubi vrednost.
Sličan slučaj dogodio se godinu kasnije, kada smo slikali mrtvu prirodu, temperom.  Nastavnica likovnig postavila je jednu djačku stolicu blizu prozora, na nju stavila divnu crvenu tkaninu, malo ju je naborala i postavila jedan ćup, jednu jabuku, jednu dunju okrenutu naopačke i jednu krušku. Voće je bilo sveže, u prirodnim bojama. Vaza keramička. Rekla nam je da ćemo to naslikati, onako kako to vidimo, ali eto, da nas posavetuje unapred, da obratimo pažnju na svetlost, igru svetlosti i senke. I još dodala da će najbolji radovi ići na takmičenje, nagradni Konkurs u organizaciji...ne sećam se više koje asocijacije.
Ja se predano bacila na posao, inače sam imala talenta za crtanje, i savršeno odradila celu postavku. Ali, problem se isprečio oko pozadine, tj praznog prostora na papiru. Sedim, smišljam, razmišljam ... Nastavnicu deca zapitkuju kako ovo, šta sa onim, ja ćutim i radim. Eventualno se nasmejem na nečiju dosetku, šalu, usput.
Vidi nastavnica da sam stala i zamislila se, pa pridje da vidi u čemu je problem. Pogleda crtež i kaže da je savršen, da ništa ne diram, samo da dopunim, da obojim sav prazan prostor okolo. Ja kažem da upravo to i razmišljam, da li da stavim...pa navedem dve boje...tu ili tu.
Ona na to kaže "Ma, neee. Ni jednu od tih. Pokvarićeš sve. Čekaj!" Uzme mi četkicu iz ruke, izmeša tamno zelenu sa malo crne ili tamno sive, ne sećam se više i krene da razmazuje po praznom prostoru. I posle par poteza vrati mi četkicu i kaže "Nastavi".
Ja očajna! Boja, tj. nijansa mi se uopšte nije dopala. Od mrtve prirode nastala je mrtvačka slika. Ona tamna pozadina je ubila svu lepotu mog prikaza. Jer, slika nije bila potpuno svetlih boja, pa ju je ta završnica dokusurila. Ubila je u potpunosti. Trebalo je da bude neka vedrija boja, zapravo, neka neutralna boja, da bi ceo prikaz došao do punog izražaja. Moj rad je otišao na Konkurs i naravno, nije pobedio, a to sam odmah i znala, da će tako biti.
Posle nekog vremena, ta asocijacija je napravila Izložbu djačkih likovnih radova, na različite teme, jer nisu sve škole imale isti zadatak. Održana je u sali današnjeg Zvezdara teatra. I moj rad je bio tu negde izložen, što mi je bilo drago, ali nagradjeni rad sa tom tematikom bio je od djaka iz druge škole, možda podjednako vredan mom radu, da ne budem subjektivna, ali sa nekom glupom nijansom plave boje, koja je potpuno odudarala od postavljenog aranžmana, nije se u njega uopšte uklapala. A jedna od mojih opcija je bila baš plava pozadina, samo sam se dvoumila, da li da stavim nešto tamniju plavu, ne baš sasvim tamnu, sa blagim prelazima, kao da svetlost i tu se igra sa senkama ili da u toj blagoj igri svetlosti stavim potpuno bledo plavu boju, poput vazduha ili vode, tek da upotpuni sliku i pokrije prazan prostor.
Pokazah nastavnici nagradjenu sliku i prokomentarisah pozadinu. Ona me upitno pogleda, pa reče "Da, videla sam je i nije mi se uopšte dopala, ali članovima komisije, žiriju, očigledno jeste. Ali i tvoja se našla na panou, jesi videla? Znači da je ušla u najuži izbor. I to je veliki uspeh", reče. "Jesam", kratko odgovorih. Ali ono što nisam rekla jeste da meni to nije dovoljno. Ja sam želela pobedu na tom Konkursu. Kao i pobedu na onom za Kratku radio priču. I da bih možda ili verovatno i pobedila, da mi ona nije nametnula svoj ukus i svoju ideju za pozadinu mog likovnog izražavanja i moje kreacije. Učinila mi je kontra uslugu. I ja sam bila tužna, tim pre kad sam videla kakav je rad pobedio moje stvaralaštvo, moram priznati ipak, bez lažne skromnosti.
Ona pozadina na mom radu je odgovarala jednom flamanskom i holandskom vrhunskom stvaralaštvu, ali ne i jednom stvaralatvu djaka III, IV razreda OŠ. A nastavnica likovnog je bila akademski slikar, sa završenom likovnom akademijom i usavršavanjem u Nemačkoj likovnoj koloniji ili već školi.
Sledeći put, dogodilo se to u srednjoj ekonomskoj školi. Naš profesor je bio izvesni cenjeni akademik, nekakvo piskaralo i veliki kritičar, Pavle Ivić. Sa moje tačke gledišta i one i ove vremenske pozicije, nikakav pedagog ni profesor. Čovek koji nije imao nikakav plan ni program rada, od koga nisi imao šta naučiti. Taj čovek je bio pun sebe. Do beskraja. Naša, turistička odeljenja puna devojčica, dečaka nigde ili tek jedan u razredu. Ženska škola, što bi se reklo.
Zato su na kraju i organizovali proslavu mature naše i elektrotehničke, skoro čisto muške, škole. Zato je valjda i dotični voajer došao da pari oči na svežoj piletini.
No, da se vratim na časove srpskog, tj. tadašnjeg srpskohrvatskog jezika. Profesor, prilično markantnih crta lica, a i nekih posebno naznačenih oblina, odmah pri ulasku u učionicu, skoro sa vrata bi bacio, zavrljačio dnevnik ka katedri, koja je stajala na sredini, u pravcu srednjeg reda djačkih klupa. Ne znam kakav utisak je to trebalo da ostavi na devojke, po meni to je bilo primitivno i nedolično ponašanje.
Njegove pantalone bile su previše uske u predelu medujnožja i nepristojno nabrekle. Možda je i to bio deo plana da privuče pažnju. Meni je i to bilo prostački i nedolično.
Pošto bi polaki došetao do katedre, seo, upisao čas i proverio da li su svi prisutni, pažnju bi mu svakako privukle dve šmizle, dugokosa plavuša Slavica i kratko podšišana crnokosa Marija. Obe su uglavnom nosile pantalone, ali kako su prikupile neke informacije o njemu od prijateljica i poznanica iz ranijih generacija, za tu specijalnu priliku zvanu čas srpskog kod akademika Pavla Ivića, u tašni su nosile su uz školski pribor i po jedan minić i najlon čarape. Nekad se presvlačile u školskom wc-u, a katkad i u učionici, pre časa. Obavezno bi izbacile noge pored klupe, tesno im je da sede pravo, pocepaće čarape...pa moraju da izbace nogice van klupe. Nekad i  malo dublji dekolte. I naravno, najudobnije im je sedenje, kad prekrste noge. On se naravno obavezno pecao na te njihove bisere i započinjao s njima razgovor o nekim opštim, svakodnevnim ili kulturološkim temama. Najviše je voleo Arsena Dedića, pa bi retko koji čas prošao da se o njemu ne diskutuje, ne analizira taj lik, koji meni nije bio posebno interesantan, sem njegovih par pesama. U početku sam pratila o čemu pričaju, kasnije sam prestala.
I tako jednom prilikom, moja klupska i ja započele neki razgovor, nisam ni primetila da su skrenuli sa teme zvane "Arsen Dedić" na neku drugu i kad je on to spazio, prozvao je baš mene, ne drugaricu, mada je ona započela tu našu temu, i pitao me o čemu oni razgovaraju?! Rekla sam iskreno da ne znam. Dao mi je jedinicu i rekao da će mi je i zaključiti za kraj godine. A dotle je bilo još onoliko vremena. Sela sam bez reči.
Kao profesor i predavač, rekoh, bio je nula. Apsolutna nula. Pitah se mnogo puta, tu na času, dok je on trabunjao o Dediću i Miši Kovaču, njihovim bivšim ženama i tadašnjim ljubavima, kakva je njegova žena? Ima li je uopšte? Teško da se neka za takvog lika zakači, jako je težak čovek, pun sebe, uobražen, nadmen, misli da je prepametan, a treba mu još samo malo, konjska dlaka do pameti. Kakva li mu je kuća? Mora da je kao biblioteka, razmišljah. Jer on stalno "istražuje" ko je šta odakle prepisao, a tada nije bilo interneta. Poštuje li svoju ženu, ako je ima i da li ona trčkara po kući kao služavka, da ovoj búdali u svemu ugodi ili i ona ima neka druga zanimanja i interesovanja? Kakav je suprug i ljubavnik? Možda je nula i tu, pa blene u mlade nogice i mašta da je mačo men.
Kao kolega svakako nije nikakav kolega. Ne znam ni da je književnik. Nikad čula da je taj nešto napisao. Kako li je postao akademik i ko mu je dao ocenu i zvanje? Svakojake misli su mi se rojile po glavi tokom časova srpskog.
Jedan od njegovih crnih bisera bio je opanjkavanje i pljuvanje Otona Župančiča. Doslovce je rekao kako je to jedna búdala (sa naglaskom na ú, prof.srpskog!) od čoveka. Kako ne zna šta priča. Na jednom sastanku u Klubu književnika kaže jedno, a posle dve sednice kaže drugo. I kako ga je on, Pavle Ivić podsetio na jednoj sednici šta je na prethodnoj rekao po nekom pitanju. A Oton Župančič mu je odgovorio "Ja? Ja to rekao? Ja nikada nisam tako nešto izjavio!"
I eto, on je obična ništarija i lažov. Bezvredna ličnost. Ko zna, možda i knjige od nekud prepisuje. Pa on, P. Ivić je ... tamo neke, a i drugi književnici su neke vajne književnike uhvatili da se koriste nekim plagijatima. Preispitaće on Otonove knjige, naći će on, ako je to od nekud prepisao.
Tu mi se baš zgadio potpuno. Opanjkavanje kolege, uz to renomirano ime u književnosti, i to bez dokaza. Neka se pravi pametan i važan u Klubu i pred svojim kolegama, a ne pred nama, decom. Tek smo krenuli u srednju, I razred. Taj Oton Župančič je vrlo priznati pisac u našoj zemlji, u celoj Yu, njegova dela odavno su deo naših školskih čitanki i lektire. I sad se on našao pametan. Ko zna šta je taj čovek rekao i u kom kontekstu, a kako je ova búdala i glupak to shvatio. Tu je očito problem, razmišljah.
Uz to, i sam je izjavio jednom prilikom, kako je njegovo pravilo, ko jednom dobije jedinicu kod njega, taj ne može imati veću ocenu od trojke, čak i da zavredni peticu. Kako sam dobila onu jedinicu, shvatih skrivenu poruku. Jedan momak, bio je izuzetno pametan, ali loš djak, bio je lenj za učenje, na jednom pismenom ga je oduševio. Napisao je rad pred sami kraj časa i predao. I rad je po profesoru bio za čistu peticu. Ali, momak je promašio temu potpuno. I morao mu je dati jedinicu. Ali, to je jedini slučaj gde je pogazio svoje pravilo i momku je zaključio za kraj četvorku i rekao mu da više ne mora da dolazi na njegove časove do kraja godine. Može, ali ne mora. On ga oslobadja. A šta je momak napisao, na neku uobičajenu ratnu temu?
Nešto poput, "Otišli smo na groblje i zapalili veliku vatru i posedali oko nje!"
"Ha, ha, haaa!", smejao se profesor, "zamislite Genija! Pa ništa genijalnije i originalnije nisam čuo u životu! Veeeliku Vatru!"
Ja sam Hercegovac, znate", sav ponosan je izjavio. "Mi Hercegovci, Vatra, pa to, to nam je u krvi. Crveno j crno. Jeste čitali "Crveno i crno"?"
Ja nisam mogla verovati svojim ušima. Bila sam zapanjena. I pitah se zašto Hrvate predstavljaju ustašama? Pa ovi Hercegovci su znači glavne ustaše i palikuće. Posle samo svale krivice na druge i to je to.
Došao je i naš čas pismenog zadatka. Ne sećam se da li sa jednom ili više tema, ali znam da sam odabrala temu iz Hamleta. Tačnije, obradila, analizirala lik Hamleta. Analiza ljudi, psihoanaliza i procena karaktera ljudi mi je oduvek, u privatnom životu bila da kažem omiljena tema. Nisam ih morala mnoho posmatrati, odmah, na prvi pogled mi se slože kockice o nekom. I ta prva procena i ocena su uvek ono pravo. Čak i ako dobro odglume nekog drugog, kad tad se ofiraju i potvrde ono što sam videla u njima pri prvom susretu.
Tako sam lik Hamleta sa posebnim zadovoljstvom proanalizirala u tom zadatku. Za čudo, čekali smo prilično, dok nam profesor nije vratio ocenjene radove. Uvek donese već sledećeg časa.
Kasnije shvatih i zašto. Zbog mene. Čim je podelio sveske, bez čitanja ocena, rekao je da ovog puta ima par iznenadjenja. Dve devojke, ne sećam se koje, ali svakako odlični djaci, ovog puta su ga strašno iznenadile i strašno podbacile. Jedna je dobila jedinicu, druga 2-, da ne bude i tu čisto jedan, jer je bila Vukovac, a i do sada je tokom godine imala sve petice, pa da joj na kraju ne pokvari uspeh trojkom...
"A posebno iznenadjenje jeste Miljana, koja je za analizu lika Hamleta dobila trojku! Ali, ona je glupa, ne verujem ja da je to sve njeno. Mora da je od nekud prepisala. Nisam našao odakle, ali ubedjen sam da je prepisala", rekao je pred celim razredom.
Samo sam rekla uz kiseli osmeh "Pogrešnog ste ubedjenja".
Zbog njegovog istraživanja, znači, čekasmo nedelju i više dana na sveske i ocene.
I to nije bilo sve. Sada su mnogi profesori obelodanili svoje čovečanske i profesionalne, pedagoške vrednosti.
Ko kod akademika Ivića dobije jedinicu, a meni je onda bila obećana i za kraj godine, pa ova trojka, koja je mogla biti i petica il' četvorka da nije bilo tog keca, nije uticala na njegovu odluku za kraj. Ko kod njega dobije jedinicu, nekolicina, nažalost sa zvanjem profesora, automatski ti daje jedan i u njihovoj oblasti. Gde da kod njih budeš pametan, kad te jedan "akademik" obeležio kao búdalu!?!
I tako ja, skoro preko noći zaradih još par komada. U svakom slučaju više od dve i padoh godinu. Moja familija, šira, i svi koji me poznaju nisu mogli da veruju. Ali, desilo se. Nikada nisam ovo ni mojoj deci rekla. Ne zbog stida i srama, već iz pedagoških razloga, da im ne posluži kao alibi, "kad je mama mogla, mogu i ja".
Shvatila sam kriterijume ocenjivanja, taj Ivić mi se već u startu zgadio svojim ponašanjem, jedna od njegovih obožavatelja i imitatora beše i Madam Lili, kako su svi zvali francuskinju. Ona se toliko samoveličala i hvalisala kako ona govori francuski kao maternji jezik, to su joj više puta rekli i Francuzi i odali priznanje. Pominjala je i Pariz i Olimpiju ali ni tada nisam shvatila u kom kontekstu ih pominje. Možda je bila jedna od onih Kan-kan plesačica u prošlosti. Taj tako divan i melodičan francuski, koji sam toliko želela da naučim, ona je govorila tako grubo i odsečno, više je ličio na ciganski, nego na francuski, u njenoj izvedbi. Madam Lili je imala dve teglice na očima, skroz obnevidela, sa onom užasnom žutom nijansom svoje plave kose i drečeće crvenim ružem na usnama, uvek mnogo promašenih ivica, pa onaj čamac od usana ličio je na prekookeanski brod. I sina je zaposlila u školi, ne sećam se šta je predavao. Direktorka je dala odobrenje za to. Ne sećam se ni njenog prezimena, zvala se Ljiljana. Nije uspela da mi omrzne francuski. Samo mi se ona i njen francuski nisu dopadali.
Još neki razlozi zbog kojih sam izgubila volju i interesovanje za tu školu bili su, kao prvo da sam iznad svega želela da upišem gimnaziju i to VI Beogradsku. Pa, polako da odlučim šta da studuram. Studije su bile kao nešto obavezno u mom programu školstva. Ali, moja majka je bila izričito protiv. Nikako nije pristajala. Pretila je da će me izbaciti iz kuće, ona hoće da uživa, a ne da se odriče svega i svačega zbog dece i njihovog školovanja. Pa, nek se sama posle školujem. U to me je dobra drugarica iz razreda savetovala i prosto ubedjivala da upišem ekonomsku, turistički smer, novi smer, mi smo tek četvrta, peta generacija, biće posla, putovanja, nećemo sedeti godinama na birou... Ja ispričam kod kuće, otac se malo raspita na poslu kod svojih tehničara i inžinjera, oni potvrde da je super, perspektivna škola... i usaglasimo stavove. Položim ja prijemni iz matematike i srpskog i budem primljena. Zapravo, bila sam sa br. 69, na prijemnom. Dodjem da vidim rezultate, pregledam sve spiskove, mog broja i mog imena NEMA!  Opet pažljivo pregledam, guraju se deca oko mene, traže svoja imena i brojeve ... neki vrište i podvriskuju od radisti, koji su se pronašli na listi, ali mene nigde nema. I još nekih oko mene nema. Mi ćutimo kao zalivene, tužne i nesrećne. Već se pitajući kako, zašto, šta smo pogrešile i šta sada? Dok neko priseban nije uzviknuo "Pa, ljudi! Ovo je spisak onih koji NISU položili prijemni i nisu primljeni!" Mi, koji smo već krenuli ka uzlazu, trk nazad do spiskova. Pročitamo naslov, a ono stvarno spisak onih koji nisu prošli! Aaauuuhhhh! Pade nam kamen sa srca. Situacija se u trenu promenila. One, koje su vrištale od sreće krenu u plač i tugu.
Krenusmo u školu, drugarica i ja u ustom razredu, a naš drug iz razreda, jedino muško u pet odeljenja našeg smera, u drugim odeljenju. Žao njemu, žao nama, ali šta je tu je. Na odmorima se družimo. Medjutim, posle dva meseca od početka moje drugarice i klupske nema u školi..dan, dva, pet. Telefone nismo imale tada, ni fixne.
Posle nekoliko dana pita me razredna znam li šta je sa drugaricom, gde je? Nemam pojma. Da kažem ako znam nešto, roditelji su zabrinuti, angažovali su policiju da je nadje, danima nije dolazila kući. Ja u šoku! Zaista nemam pojma, ništa mi nije poverila.
Drugaruca je sa svojim dečkom iz kraja, godinu dve starijim, pobegla od kuće, u njegovih roditelja stan u Arandjelovcu. Udala se. Neće nazad u Beograd, neće ni on. Njegovi se složili, čak je njegova majka i znala za plan, ali ih nije ofirala. Oni su se posle nekoliko dana javili kući i saopštili odluku. Ja sam se osećala glupo, iznevereno i napušteno i zato što mi se nije poverila, a i zato što ostadoh sama, napuštena, nekako.
Uz sve to i Pavle Ivić i kriterijumi za ocenjivanje djaka ... sve mi se smučilo, uzgubila sam svaku želju i volju za tom školom.
Ako padnem godinu, razmišljala sam, moji će shvatiti koliko želim tu gimnaziju, pa ću dogodine upisati gimnaziju. Medjutim, majka opet ni da čuje. Onda idem vanredno, u onu turističku na Novom Beogradu. Ova je cenjenija od one, ali turizam je turizam. E, ali ta se plaća i školarina i ispiti. Za to tek neće da čuje majka. Na kraju, povuci, potegni, stisnem zube i želudac i odem ponovo na upis u istu školu. Jedan stasiti Crnogorac me vidjeo u gomili, pa pita što sam došla. Js kažem da se upišem, pružim dokumenta, on pogleda, konstatuje "Znači, opet.". "Opet", kažem ja. "Ko ti je predavao srpski?", pita. Ja kažem Pavle Ivić. "A, da. Pavle Ivić, fantazira stalno nešto. Ti ćeš sad kod mene", kaže on. I upisa me preko reda. Reče mi u kom sam razredu, koja smena i gotov upis. Bio je to prof. Stanislav Stojanović, moj prof. srpskog do kraja školovanja. Zavijao je  po crnogorski, a predavao nam srpski, ali HVALA mu. Bio je i vrlo solidan profesor i čovek, pre svega. Imao je, kako sam reče u predstavljanju pred razredom, mladu i lepu ženu i sa njom tri djetića, sve jedan drugom do uha. On je bio već srednjih godina. Bili su sretna i zadovoljna porodica tada. Za kasnije ne znam, ništa o njemu kasnijih godina nisam čula. Nije gledao žene, govorio bi. Išao je gledajući pravo ispred sebe, uzdignute glave, ili čitao novine. A sve zato, da žene ne posrami, da bi one njega, lepog djetića mogle na miru da gledaju i da se dive! Naravno, ovo je izazvalo salve smeha. Kao i one njegove kasnijih gidina primedbe, "a što si se namrčila, jado?!" U prevodu, što si se našminkala, stavila maskaru na trepavice i slično.
Njegov komentar na moj sastav i improvizaciju držanja govora pred razredom, kao za tribinom, bio je kratak i jasan ,"Krv nije voda." I dobila sam peticu za isti.
Konačno stigosmo i do kraja školovanja. Diplomski ispit iz stotinu predmeta. Diplomski rad obuhvatao je turizam, geografiju, pismenost, istoriju, istoriju umetnosti. To smo pisali kod kuće, sa umetanjem fotosa raznih, pa posle branili rad pred komisijom. Isti rad smo branili i na engleskom i na nemačkom, jer u tom odeljenju nije se učio francuski. I još smo imali neki test, neki rad iz engleskog posebno. A jedan od ispitnih diplomskih predmeta bio je i srpskohrvatski, skraćeno srpski, gde smo imali tri ponudjene teme, pa da biramo koju ćemo. I pisali na licu mesta pismeni sastav. Ja sam odabrala ratnu temu, koja je bila večito prisutna i neizbežna tokom školovanja, uvek aktuelna tema.
I završismo srpski...nikako da stignu rezultati. Opet sam bila uzrok Ja! Tri rada su bila od svih radova nagradjena. Medju ta tri našao se i moj rad. I zavrednila sam nagradu. Medjutim, Pavle Ivić se pobunio, kad je čuo čiji je rad. I bilo je uvredljivih komentara s njegove strane, te da to nije moj rad, to sam sigurno od nekud prepisala...mučio se, ali nije mogao naći literaturu uz koje ja to prepisah. Drugi profesori su se pobunili, sa prof. Stojketom na čelu, kako smo ga iz milošte zvali, i stavili su me na glasanje. I većinom sam izglasana za treću nagradu i dobila knjigu za taj rad, sa posvetom škole.
Tako na samom kraju izvojevah POBEDU nad jednim šupljoglavim i nadobudnim "akademikom", tačnije akadžijom, Pavlom Ivićem.
To mi je NAJDRAŽA POBEDA iz celog školovanja!
I mnogo kasnije, kad se pojavila Sanda Rašković Ivić, pomislih, ako je ona žena Pavlova, to je prava stvar. Ona je dobila svog stalnog pacijenta, a on svog ličnog psihijatra, za svakodnevne tretmane i terapije. Ima Boga!




... ...