Ima jedno oštećenje na oknu prozorskom u maloj sobi.
Od gelera. Srbija nije bila u ratu, a ja imam oštećenje od gelera na prozoru. Neki idiot, sigurno njihov, bosansko-hercegovački, iz solitera pored našeg, došao '90-tih sa ratišta ili pobegao iz BiH, pa našao utočište kod nekog rodjaka u Beogradu. Naravno, bosanska "inteligencija", nadaleko čuvena je radila punom parom, oa je sa sobom poneo i gomilu naoružanja ... doneo idiot i neku kašikaru sa sobom. Biće da se hvalisao tu kod domaćina, zaneo u svojoj mašti, pa je aktivirso. I šta će, kud će, a on je uzbaci kroz prozor, sa viših spratova solitera, napolje. Pala je negde na pola malog stepeništa, na livadu pored strpeništa. Eksplodirala silovito, da je napravila duboki krater u zemlji, koji je do pre dve godine zjapio. A geleri se razleteli na sve strane. Jedan je pogodio i naš prozor, male sobe koju je majka koristila. Dolazila je posle i policija i balisti i kod nas na uvid.
I to oštećenje i dan danas, eno, stoji na oknu.
Srećom, da u tom trenutku nikog nije bilo napolju u blizini, mada uvek ima i dece i odraslih. A i prozori behu zatvoreni, pritvoreni, pa niko u kući nije stradao na pravdi Boga.
A moglo se desiti i da stradaju nedužni ljudi, ne samo od te kašikare, nego i od drugog oružja, donetog sa nekog ratišta ili nabavljenog legalnim ili ilegalnim putevima.
Komšije iz našeg ulaza, sa prvog sprata, u jednosobnom stanu, u sredini solitera, porodica sa dvoje tada male dece... Prozori su im bili otvoreni kada je jedne večeri prozujao metak pored glave te mlade ženice i zario se u orman na suprotnom zidu od prozora. Neko je napolju pucao iz pištolja. Ko, zašto, ko je bio meta, ili se neko dete igralo nedozvoljenih igrica, ostala je enigma. Oni su odmah prijavili slučaj, a posle par meseci preselili se u neku njihovu obližnju vikendicu. Stan su prodali.
Srećom, žrtava nije bilo.
Imamo i momka, sada već u skoro zrelim godinama, koji je odveden na ratište, nagledao se strahota i od tada mira nema. Urlao je, lupao po kući, po vratima, vikao, mesecima i godinama... stalno bio na lečenju psihijatrijskom. Sada više ne galami i ne lupa, kad je kod kuće, ali ta porodica je uništena. Živeo je sa ocem i sestrom. I još uvek žive zajedno. Šta se desilo sa majkom, ne znam. Mislim da nikada nije živela ovde sa njima. On se, naravno nije oženio i nema potomstva. Ali ni sestra se nije udala, valjda zbog cele situacije i slučaja sa bratom. Divna devojka, sada i ona već žena, da kažem, uvek ljubazna. Otac takodje nije konfliktna ličnost. Ljubazno se svakom javi. O sinu najviše on brine, ali i sestra je tu da pripomogne koliko je više moguće.
Taj njihov sin mi je dva puta mnogo pomogao. Srećom, bilo je to u vreme mirovanja njegove stečene bolesti. Dva puta mi je otvorio moja ulazna vrsta, kada se desilo da sam izašla iz stana zaboravivši ključ i zalupila vrata. Nije hteo da čuje da mu platim uslugu. Drugi put ga častih kesom voća i soka. I to je jedva uzeo, kad mu odnesoh na vrata.
Beskrajno mu hvala, u svakom slučaju.
Da, bosansko-hercegovačka banda je definitivno teroristička banda. Bosanci su najgora vrsta ljudi, sa najgorom, najdrskijom i najnevaspitanijom decom. A iver ne pada daleko od klade. Žene su im teške torokuše, opajdare najgoreg kalibra, mahaluše. Nevaspitane do bola. I samo im je sex u mislima i u ustima. Ko o čemu one samo o sexu, o tome da li su ga prethodne noći imale i da li je i koliko bio uspešan. A ne libe se ni druge žene da uspituju o toj temi. Užas! Strašno! Bolesno! Ko zna, možda imaju neko gljivično oboljenje i one i njihovi muškarci, pa im gljivice ne daju mira, stalno ih golicaju, a one umesto da se leče umislile da su sex bombe. Pa i jesu, ali u negativnom smislu tog pojma. Zarazne!
A nije ni čudo da su takvi, imali su višedecenijsku obuku i usavršavanje u tom pravcu, uz uputstva i stručni nadzor doktora, psihijstara, Karadžić, Plavšić, Rašković-Ivić i mnogih dr.
Kad čuh od jednog našeg pčelara da je ukazao gostoprimstvo i azil dao onom najvećem psihiću od svih njegovih pacijenata, Karadžiću, na svom pčelinjaku, u kontejneru, u Deliblatskoj peščari, prevrnula mi se utroba. Još mi se budala hvališe učenjima koje je dobio od Karadžića, te ga jadnik hvali kao vrlo pametnog čoveka. Izmedju ostalog da on sada sve odmah zaboravlja što mu se dogodi, što uradi, sa kim šta razgovara. Pamti samo šta odabere sam. Ili je naučio da se vešto pretvara da je zabiravio.
Samo takve budale i može taj bolesni um da impresionira. Zbog tih takvih učenja, taj pčelar je i moralno toliko zastranio, očigledno. Cela Srbija je nedužna grcala u mukama i problemima, uključujući i mene, moju porodicu, moj narod, dok je on skrivao tog skota na pčelinjaku i prihvatao njegova umobolna učenja.
Interesantno da tu žive i neki policijski službenici, imaju imanje i ergelu konja, školu jahanja ili tako nešto. .. konjušnicu sa nekoliko konja, na kojima povremeno projašu okolinom, a mesecima i godinama policija "nije uspela da udje u trag" odbeglom zlotvoru, za kojim je bila raspisana interkontinentalna poternica. Ta mondenska zabit je inače i omiljeno mesto mnogih glumaca, sportista i drugih "uspešnih" ljudi.
I zašto se nije skrivao na pčelinjaku nekog od njegovih Bosančina, kojih ima ovde tušta i tma? Ili još bolje po njihovoj Republici Srpskoj?! Nego se zalepili za Srbiju kao pijavice i nama prave problrme i koriste nas i pelješe! Stoka dvonožna. Marva!
Takve skotove, poput Karadžića treba satrti, iskoreniti, da ne postoje. I svakog ko nauku zloupotrebi, upotrebi na štetu čovečanstva. Oduzeti mu zvanje doktora, poslati ga da bude klozetar javnih klozeta, i to pod video i audio nadzorom!
A ta ništavna spodoba je upravo to radila, zloupotrebljavala medicinu i psihijatriju na najgori mogući način.
I svakako, sve njih, uključujući i Plavšićku, izbaciti uz moje Srbije. Gadi mi se da ih srećem po mom gradu, mojim parkovima i ulicama. Neću da udišem isti vazduh sa tim zlotvorima.