Jutro je. Počela sam jako rano da se budim. Nešto mi iznutra ne dā mira. Doručkovala sam i popila kafu ali, osećam se kao da ništa od toga nije bilo. Mogla bih da pojedem još tonu neke hrane. Nekih gtickalica, nekog voća, čega god. Onsko, potpuno nesvesno, rasejanih misli na sve strane. Onako, kso kad uzmeš da čitaš nivine, knjigu, žurnal. Ili sedneš da gledaš neki film, omiljenu seriju, utakmicu ili sportski neki meč, pa se pogubiš, izgubiš u prostoru i vremenu.  Nije ni bitno šta jedem. Samo da nešto žvaćem, žvaćem, dok ne osetim mučninu, dok želudac ne drekne "Eeej! E sad he dosta, dosta! Ne mogu više, sve ću povratiti!" I onda shvatiš šta radiš, šta si uradila, zapravo i počneš se preslišavati da li si normalna. Osetiš grižu savesti zbog svog stomačića, koji te verno služi i prihvata sve samo da tebi bude dobro, da ti budeš zadovoljna, a ti nezajažljiva do beskraja.
I trenutno prestaneš. I posle satima brekćeš jao prase, da ne kažem svinja, ne možeš da dodješ do daha. Stomačić ne može nikako da svari svu tu količinu satima. Nekad se desi i da želudac zaista zasuče rukave i krene sa velikim spremanjem, pa kaže ovo treba, ovo ne, ovo da, ovo ne i tako redom. Ili jednostavno kaže e do ovde primam, a sve ostalo napolje, nema više mesta! I sve ono prekobrojno i prekomerno pokulja u stampedu vani. I ti, šta ćeš kud ćeš, samo zineš u čudu šta te he snašlo, gledsjući da što brže stigneš do pogodnig prostora, wc šolje, lavora, livade, slivnika...
Preblediš, užutiš, u trenu si oblivena najkrupnijim graškama hladnoga znoja.
I pomišliš tako mi i treba, to sam i zaslužila.
I ne ljutiš se na svoj stomačić ni na želučić. Služe oni tebe verno i smerno danima, nedeljama, godinama i decenijama. I valjaju i miksuju sve i svašta i razne ukuse i kojim god ti hoćeš redom, bez ikakvog ptotokola, da li prvo slano pa slatko, ili obrnuto, da li je kiselo ili ljuto. Sad ti njima moraš udovoljiti, pokazati sućut za novonastalu situaciju, zahvalnost za sve protekle godine, iskazati svoju ljubav tim dragim organčićima, nerazdvojivoj celini tvoga bića. Nekome bez koga ne možeš, bez koga bi bila nepotpuna osoba. Pa, sve onako iscrpljena i bleda, dopeljaš se do kuhinje, do sudopere i šporeta i skuvaš neki lekoviti, umirujući čajić. Ispiješ ga kasnije polako u gutljajima, toplog, ali ne vrelog, da ih dodatno ne uziritiraš. I svaki gutljaj te dragicene tečnosti osećaš kako klizi niz tvoje grlo, niz ždrelo i kako svaki gutljaj čini čuda, poput najjačeg eliksira oživljava tvoje napaćene organe i širi tu radost i tu novu energiju kroz celo telo. Osećaš nove damare na temenu, ali iste impulse registruješ i u tvojim stopalima. Taj čearobni biljni napitak je melem i za tvoju dušu i telo. I zarekneš se da nećeš više nikad tako nešto nesmitreno, glupo, nezrelo i neodgovorno učiniti svojoj duši ni svom telu.
I setiš se davne prošlosti i trenutaka kad si sa društvancem iz dvorišta, na Zvezdari, pela se na šupe, kad ste krišom brali zeldne jajsije i šljive iz komšijskih dvorišta, jrlj to nezrelo voće i mnogi su posle imali gadnih problema, povraćanja, dijareje, visoke temperature. Srećom, trajalo bi to dan ili dva maximalno i oflazilo kso da ga nikada nije ni bilo. Sve do prve sledeće prilike.
Sreća he i da te komšije nisu prskale svoje vićje pesticidima u ono vreme, a i to da su nas provalili, pa počeli obraćati veću oažnju na baše igre i kretanja i jurili nas i grdili. Uglavnom dečake, više neho devojčice, jer oni su bili kolovodje u takvim pidvizima. A devojčice, one bi se priključile, ne sve, neke od, tek da pokažu svoju neustrašivost i solidarnost sa dečacima i da pokažu da ni malo nisu slabiji pol u odnosu na njih.
Setila bi se u tim trenucima i oca mog i njegovih saveta i učenja.
Mene je učio moj tata, još u najranijem detinjstvu, kroz neku vrstu igre kako se jede. S vremena na vreme bi organizovao jedelački čas, kako bih to mogla nazvati. Jednu vrstu hrane bi foneo svežu kući u količini, stavio na sto i ako treba oorat, očistiti, zapovedio bi majci "Ženo! Operi i očisti čas ovo!" Pitao bi me jel hoću? Hoću. Tada bi pao dogovor da pojedem koliko mogu. Ako mogu sve, sve. Ali! Smem da pojedem tačno onoliko koliko mogu, a da mi ne pripadne muka niti da pisle povraćam. Dogivor? Dogovor! I ja bih jela. Sve dotle dok migu, ali morsm sama proceniti kad je dosta, da bi ne pozli odmah niti kasnije od toga.
Tako sam jednom pojela kilo viršli, onih divnih, zanatskih, kojih više već decenijama nema na našem tržištu. Nešto kuvanih, a mnoge i nekuvane, sveže, nije bilo vremena za kuvanje i hladjenje, majka je podcenila detetove žderačke mogućnosti. A nisam bila gramzivo ni debelo dete. Oko 6-7 god. sam imala tada. I nikad mi nije oprostila šyo sam na njene oči pojela ceo kilogram, a da ona nije ni jednu viršlu okusila. Obećao je otac da će sutra doneti još, iste, uz te kasapnice, ali...ona nihe od ovih ni probsla. Mnogo puta me je to u životu podsetila javno, prekorno, ored svefocima, kako bi se reklo. I sa tugom i setom u glasu.
Sećam se, sem tih viršli i čokolada, onih predivnih mlečnih, nekada čisto mečnih, nrkada sa lešnickma celim, ponekad sa lomljenim, a i sa rižom ili tuti fruti. Donosio mi je otac čokolade i to one najveće, od pola kile ili po nekoliko od 200 grama i sl. I tu smo imali pravilo da ponekad pojedem koliko migu, a da mi ne pripadne muka. Bilo je tih sesija i sa voćem, jabukama, bananama, mandarinama, narandžama, groždjem, šljivama, ali uglavnom južnim voćem, koje je bilo iz uvoza, retkost u vreme mog odtastsnja, mog detinjstva.
Poenta je bila u tome da se jednom dobro najedeš nečega šyo voliš i onda gubiš interes za to. Voliš i dalje, ali da nikada ne budeš željan, halapljiv, da gledaš u druge dok nešto hefu i žvaćeš i gutaš zajedno sa njima, na prazno. I hvala mu za to. Meni je puno značilo. Ja nisam usti tretman primenjivala na mojoj deci, ali su mogli da jefu šta su i koliko su hteli. Ponekad bih odredila svakom koliko čega može da pojede, jer mora svako od nas u piroduci da dobije svoj deo... tek da ih i tome naučim, da ne bydu samoživi i da ne misle samo na sebe, da musle j na druge u pitodici i da dele ili ostave i drugima.
Tako je moj sin, koji je obožavao čokolade i nije znao kad je dosta, svaki put otvorio čokoladu, izlomio na štangle ili kockice i prvo sve nas ponudio, da se poslužimo, zadladimo, a onda smazao ostatak. Mi bismo, znajuċi za njegovu ljubav prema toj drliciji, ponekad uzeli koju kockicu, a često se zahvalili i prepustili njemu da se u njoj nauživa.
I tako ni moja deca nisu bila sebična niti samoživa. Uvek su bili spremni da ono što imaju od hrane podele sa drugima.
Razmišljajući o toj prošlosti, ja bih nežno masirala moj stomačić, želudac i crevca, grejala ih dlanovima i mojom bioenergijom, pitajući se usput često da li je pravilnije masirati pokretima u pravcu kretanja kazaljki na satu i time uspostaviti neki balans i normalni tok kretanja energije kroz telo ili u kontra smeru? Ako idem u kontra smeru, razmišljsh, ja onda usporavam rad organa u organizmu, kočim otkucaje tog unutarnjeg sata. I onda krenem par pokreta u jednom, oa par u drugom smeru. Malo jednom, pa malo drugom rukom, pa sa obe i sve tako, usput tepajući stomačiću, srculencu, plućima, želučiću, crevcima, svima, kao maloj deci, bebama, nežne, tople reči i izjave zahvalnosti.
To radim i dandanas kad osetim neki problem u organizmu. I dalje sam u istoj dilemi po pitanju unutarnjeg sata.
Vidim da se danas upražnjavaju slični tretmani i daju saveti kroz razne koučinge, seminare, radionice, literaturu i druge oblike komunikacije. Sko. Lepo je to. Podržavam iz sve snage.
Mene je još u najranijem detinjstvu otac podučio kako treba redovno prati noge, ne samo pred spavanje, nego i tokom dana, ako sam puno hidaka ili jurcala u igri, ali pre svega kad osetim umor u nogama da ih izmasiram. Listove od članka ka kolenima, pa stopala celom dužinom, tabane. I najvažnije, prste da madiram i ksko, i to svaki pojedinačno. I ja sednem na krevet, pa krenem prst po prst, a ubrzo krenem i da im tepam, da im oričam kako su mi slatki, zlatni, kako ih mnogo volim... Slušaju to roditelji, otac sav blažen, smeja se, a majka se kikoće i kkmentariše na svoj, pkmalo zajedljiv način. Ha joj objasnim da oni meni trebaju, da oni mene služe, slušaju me i nose gde gid ja hoću. A ona stane kso ukopana, zamisli se kratko, pa kaže " Opaaa! Vidi, vidi ti šta msla zna!", onsko, više za sebe, ali naglas. A otac na to dodaje "Nego?! Pamegno dete, nego šta?!," i vraća joj zajedljivost, dodajući odmah " Na tatu."
Ne znam da li se ovo moje trenutno stanje Depresija zove. Znam da me ova sećanja ponekad vrate malo, poprave mi raspoloženje, makar na kratko. Dok me opet ne savlada i ne obuzme osećaj gorčine, nezadovoljstva, besa zbog ove bezizlazne situacije, bez posla, zbog besparice, bezuspešne prodaje stana duge već više od godinu i po dana, mnogih neostvarenih želja i čežnji za ovim i onim, nečim, ne nekim. Želja za nečim vrlo ostvarljivim, što mogu i sama da ostvarim, mada je u društvu i lakše i brže i bolje i jednostavnije. Ali, mogu i sama, bez tuge i bez problema. A Neko, pa može da se dogodi, ali to mora biti u velikom stilu, samoinicijativno, nenamešteno, neusiljeno, spontano i vrlo prirodno, pomalo romantično. Sve ostalo nije za mene i samo je gubljenje vremena, na šta ja nisam spremna, imam mnogo pametnija posla i pametnije ideje kako da svoje svreme izorganizujem i utrošim.
Nebo je danas prelepo. Prepuno beličastih plovećih, lutajućih oblaka, raznih oblika, koji se menjaju u hodu svakog trena, na prelepoj modričasto plavoj pozadini.
Opčinjena sam Nebom i oblacima. Volim ih posmatrati. Mada, nekada mi moja nana nije dozvoljavala da gledam u Nebo i oblake. Ne znam tačno zašto. Nikada mi nije objasnila, a sada je kasno, nje više nema. Samo bi rekla da ne valja da se mnogo gleda u Nebo. Tek po malo, da procenimo kakvo će biti vreme sutra, danas, ide li možda neko nevreme od nekud. Toliko je dovoljno, govorila bi.