Ovo moram ovekovečiti, da se zna, da se nikada ne zaboravi.
Ovo je najgori petiod u mom životu. Ni one sankcije i embargo nidu bili ovako ništavni i pakleni. Od 2000-te na ovamo, radila sam ukupno celih dve godine i devet meseci. Legalno, tj. zvanično, sa priznatim radnim stažom i osiguranjima. Sve ostale godine su bile snalaženje za golo preživljavanje. Da ostanem u životu, da sačekam neko bolje sutra, koje nikako da zaviri u naš sokak.
U ono krizno i ratno vreme bilo je teško, sve se pazarilo na pijacama, prodavnice prazne, ali behu tu i Dafinina i Jezdina banka, ćoškarenje sa benzinom, koga nije bilo ni za lek na pumpama, pa se nekako preživljavalo.
Ovo od 200-te na ovamo je najgori sistem i period, kada neki došljaci, dobro uhranjeni, još bolje naoružani srceparajućim pričama o svom teškom životu, o vrednosti svoje izgubljene imovine, nepokretne i pokretne, preuzimaju silom i nadiljem vladt u Srbiji, grabe sve moguće za sebe, trpaju besomučno na svoja konta i u svoje džepove, grade kuće, vile, višespratnice, kupuju džipove i lux automobile, do petverzije se iživljavaju trošenjem na luxuzan život, putovsnja, provode... Kafići i restorani su puni od rane zore. Tu se ispijsju prve jutarnje kafe i čitaju friške vesti, ali idpijaju i poslednje čaše vina i boce piva pred spavanje. I sve u zemlji u kojoj narod grca u bedi i nemaštini, zemlji prepunoj izbeglica, koje traže još i još i još pomoċi i od ove Srbije i od Evrope i od celoga sveta. Ti isti, koji voze besne aute i džipove i koji sede po tim kafanama po ceo dan i non stop su u telefonskom razgovoru i na lap topovima, otvorenim na kafanskim stolovima, preko kojih vode sboje privatne biznise ili tačnije glume uspešne biznismene, a obični su voajeri, iluzionisti i obmanjivači, to su baš te izbegle njuške. Domaće stanovništvo je zapravo porobljeno od strane tih kojima su pružili pomoć u nevolji. Sada ti izbegli, dobro nsfsyirani, još bolje dituirani, sede na dve i tri stolice, oni imaju i kuće i stanove i firme u mojoj zemlji, domaće stanivništvo mu služi kso jeftina radna snaga i posluga, nad kojom se iživljavaju i glume velike uspešne poslovnjake. Isto to rade i u zemljama iz kojih su došli i u kojima su naplatili sve izgubljeno, otišli navodno bez povratka, a onda i tamo sve svoje povratili, još više i bolje nagrabili, pa im i to nije bilo dosta, nego su u intermecu i u nekom inostranstvu otvorili biznise, obezbedili se nekom kućom, stanom, pansionom.
Kad će više Gospode Bože ta pravda, da satre tu gamad, ološ i parazite? Kad će ta pravda, da sad uzgube sav taj lopovski stečen imetsk svuda, da i njih srce zaboli, da osete konačno ruku Božije Pravde. Njih samo kad po džepu i novčaniku raspsliš, oni osete iskrenu tugu i bol. Sve ostalo je gluma.
I eto, tako, od oktobra '96.-te ja zvanično, ne radim. Da živim u normalnom svetu i državi odavno bih bila u punoj penziji, sa dodatnim novcem od osiguranja, životnog, ali na žalost živim u iščašenom i bolesnom društvu, sistemu i vremenu i već tri i po godine čekam tu starosnu penzijicu, gde su, kako se približih starosnoj granici, pomerili rok sa 58 na 60 godina života. Onda su sve preinačili na "uskladjenje" sa EU zakonima, pa produžili za još jednu godinu, a onda im je i to bilo malo, pa su produžili na još ŠEST MESECI, preko 61 godine. Pa ko preživi, sav taj maltretman i iživljavanje, pričaće. A u medjuvremenu nisi ničija briga, ponašaju se prema tebi kao da ne postojiš, ti si za njih vazduh. Nema te ni na jednoj listi živih, sem kad treba da glasaš i tako napraviš javnog i zvaničnog idiota od samog sebe, a njima obezbediš alibi i daš im zeleno svetlo, legalizaciju, da te još mazohistički kinje, muče, izgladnjuju, maltretiraju, terorišu, obezvrednjuju.
Ovo je najgori petiod u mom životu. Ni one sankcije i embargo nidu bili ovako ništavni i pakleni. Od 2000-te na ovamo, radila sam ukupno celih dve godine i devet meseci. Legalno, tj. zvanično, sa priznatim radnim stažom i osiguranjima. Sve ostale godine su bile snalaženje za golo preživljavanje. Da ostanem u životu, da sačekam neko bolje sutra, koje nikako da zaviri u naš sokak.
U ono krizno i ratno vreme bilo je teško, sve se pazarilo na pijacama, prodavnice prazne, ali behu tu i Dafinina i Jezdina banka, ćoškarenje sa benzinom, koga nije bilo ni za lek na pumpama, pa se nekako preživljavalo.
Ovo od 200-te na ovamo je najgori sistem i period, kada neki došljaci, dobro uhranjeni, još bolje naoružani srceparajućim pričama o svom teškom životu, o vrednosti svoje izgubljene imovine, nepokretne i pokretne, preuzimaju silom i nadiljem vladt u Srbiji, grabe sve moguće za sebe, trpaju besomučno na svoja konta i u svoje džepove, grade kuće, vile, višespratnice, kupuju džipove i lux automobile, do petverzije se iživljavaju trošenjem na luxuzan život, putovsnja, provode... Kafići i restorani su puni od rane zore. Tu se ispijsju prve jutarnje kafe i čitaju friške vesti, ali idpijaju i poslednje čaše vina i boce piva pred spavanje. I sve u zemlji u kojoj narod grca u bedi i nemaštini, zemlji prepunoj izbeglica, koje traže još i još i još pomoċi i od ove Srbije i od Evrope i od celoga sveta. Ti isti, koji voze besne aute i džipove i koji sede po tim kafanama po ceo dan i non stop su u telefonskom razgovoru i na lap topovima, otvorenim na kafanskim stolovima, preko kojih vode sboje privatne biznise ili tačnije glume uspešne biznismene, a obični su voajeri, iluzionisti i obmanjivači, to su baš te izbegle njuške. Domaće stanovništvo je zapravo porobljeno od strane tih kojima su pružili pomoć u nevolji. Sada ti izbegli, dobro nsfsyirani, još bolje dituirani, sede na dve i tri stolice, oni imaju i kuće i stanove i firme u mojoj zemlji, domaće stanivništvo mu služi kso jeftina radna snaga i posluga, nad kojom se iživljavaju i glume velike uspešne poslovnjake. Isto to rade i u zemljama iz kojih su došli i u kojima su naplatili sve izgubljeno, otišli navodno bez povratka, a onda i tamo sve svoje povratili, još više i bolje nagrabili, pa im i to nije bilo dosta, nego su u intermecu i u nekom inostranstvu otvorili biznise, obezbedili se nekom kućom, stanom, pansionom.
Kad će više Gospode Bože ta pravda, da satre tu gamad, ološ i parazite? Kad će ta pravda, da sad uzgube sav taj lopovski stečen imetsk svuda, da i njih srce zaboli, da osete konačno ruku Božije Pravde. Njih samo kad po džepu i novčaniku raspsliš, oni osete iskrenu tugu i bol. Sve ostalo je gluma.
I eto, tako, od oktobra '96.-te ja zvanično, ne radim. Da živim u normalnom svetu i državi odavno bih bila u punoj penziji, sa dodatnim novcem od osiguranja, životnog, ali na žalost živim u iščašenom i bolesnom društvu, sistemu i vremenu i već tri i po godine čekam tu starosnu penzijicu, gde su, kako se približih starosnoj granici, pomerili rok sa 58 na 60 godina života. Onda su sve preinačili na "uskladjenje" sa EU zakonima, pa produžili za još jednu godinu, a onda im je i to bilo malo, pa su produžili na još ŠEST MESECI, preko 61 godine. Pa ko preživi, sav taj maltretman i iživljavanje, pričaće. A u medjuvremenu nisi ničija briga, ponašaju se prema tebi kao da ne postojiš, ti si za njih vazduh. Nema te ni na jednoj listi živih, sem kad treba da glasaš i tako napraviš javnog i zvaničnog idiota od samog sebe, a njima obezbediš alibi i daš im zeleno svetlo, legalizaciju, da te još mazohistički kinje, muče, izgladnjuju, maltretiraju, terorišu, obezvrednjuju.
Нема коментара:
Постави коментар