Upravo pročitah neki članak o nastojanju Rimokatoličke crkve i Pape Franje da se ujedini religija. I tražiše da u komentaru damo naše mišljenje.
Moj komentar i mišljenje izgledaju ovako:
Krislam? Šta predstavlja ova reč? Kris slam, kao slamanje Hrišćanstva ili Kris lama, poistovećivanje Hrista sa Lamom i nametanje Hrišćanstva Indusima? A možda i spoj Hrišćanstva i lslama - Hr-Islam. Ne znam je li to hrišćanizacija Islama ili islamizacija Hrišćana treba da bude?! Što nije Kris lav, ako verujete u ljubav? Bog jeste jedan. Ali jedan je i Djavo. A to Dja vo može se i šatrovački okrenuti u Vo Dja. To je ono zlo. Izgleda da nismo svi deca Božija. Neke je Djavo pravio, špijunirajući Boga dok je Bog pravio Čoveka.
Da bi postojala jedna vera, morali bi SVI VEROVATI u postojanje jednog Boga.
A ako smo svi deca Božija i svi isti pred Bogom, ko onda daje pravo bilo kojoj verskoj zajednici da ponižava Ženu i tretira je kao drugo- i treće-razrednu osobu? Zašto su Žene omalovažene i u nekim verama čak ne smeju ni ući na poklonjenje Bogu ni na molitve, u drugim, Žene ceo svoj život posvećuju veri i službi Bogu, idu u monahinje, a nemaju pravo same održati službu Božiju, Liturgiju, nego mora doći otac ili sveštenik da održi službu, a ceo red sestara i majka-igumanija samo prisustvuju službi? To je sramota!
Poštuje se samo jedna Žena, Sveta Devica Marija, jer je ona jedina čista medju ženama, kažu, začela je beztelesnim kontaktom sa muškarcem.
Pa i Isus Hrist je jedini čist muškarac, začet je bez telesnog kontakta mukarca i žene, i sin je Božiji, ali svim našim muškarcima ne smeta što nisu čisti kao Isus, sebe smatraju dostojnima za Bogosluženje i liturgije. Ima li to smisla? Ima li tu logike i pameti?
Bogomolje se stavljaju iznad Boga i kroje neke svoje kanone i pravila i vredjaju i omalovažavaju ženu. Prvo to treba da ispravite, pa onda da razmišljate o ujedinjenju religija.
Zar i bogomolje veruju u Boga? Kako onda bogomolje (crkve, džamije, sinagoge, pagode...) vode ljude u "Verske" oružane ratove?! Zar to nije bezumno?
Mnogo toga sve verske bogomolje treba da porade prvo na sebi, da sebe preispitaju, pa da preispitaju ponovo razloge zbog kojih su se izdelili na različite verske pravce, pa da tu izmire i usaglase svoje stavove, pa onda da razmišljaju o ujedinjenju.
Ovako, to je još jedna fora neke od bogomolja kako na što lakši način da pobedi u tim ličnim verskim ratovima medju verskim pravcima, bez oružja, uz nekog novog Trojanskog magarca!
Ne bi bilo čudo da iza svega stoji grčka crkva, koja je davno, davno, još  u onom kratkom periodu sa sedištem Katoličke crkve u Francuskoj, u Avinjonu, kada su zaposeli i tu hrišćansku crkvu, umetnuli mnoge svoje sveštenike u nju.
To je, inače, odlika grka, da iniciraju promenu sedišta nečega i tsko u toj zbrci ubace svoje ljude i podmuklo zavladaju, imaju kontrolu nad tom asocijacijom i informacije iz prve ruke. Nisu ti ljudi uvek na najvišim položajima. Često su to "obični" majstori, instalateri, vodovodžije, jer tako imaju lakši pristup svim punktovima i prostorijama, bolju slušnost i vidnost!
To je jako lrpo opisano u naim ratnim filmovima. Užička Republika, napr. sa onom scenom u telefonskoj centrali, sa onom čuvenom "Alo, Lapovo! Alo Požarevac! ..." il' kako beše. A ni američki filmovi uopšte ne zaostaju u tome, svakako.
Znači,
1.Katolička crkva je 1200 i neke promenila sedište iz Rima u Avinjon, posle se, za sada trajno, vratila u Rim.
2.U tom ustom veku, 1200 i neke grci potpuno "bez razloga" poklanjaju svoju teritoriju, evropsku, sve do Bosfora i Dardanelija, svojim "krvnim neprijateljima", Turcima. Doduše, uz uslov da i grci i jevreji na toj teritoriji idu u paketu, ne smeju biti najureni ni iseljeni.
Neka savremenija verzija Trojanskog konja.
Čudom ne mogu da se načudim da tako "pametan i inteligentan" narod nije tražio zamenu te teritorije makar za onaj turski deo Kipra, napr.
3. Krajem '60-tih, početkom '70-tih, sedište MMF-a, Medjunarodnog monetarnog fonda, sa svim zlatom, zlatnim polugama kao pokrićem za svaku monetu, se seli sa jednog na drugi kontinent, iz Švajcarske u Ameriku. O tome nigde ni slova na Internetu, pod pojmom MMF nema! To je vešto izbrisano, uklonjeno od očiju javnosti. Možda je, eto, i zbog toga trebalo da završim ekonomsku školu!
4.U vreme II Svetskog rata, u kratkom periodu Sedište Državnog Rukovodstva Države FNRJ, tj. Jugoslavije preselilo se po nalogu, ili "predlogu" grčke na Corfu iliti Krf, sa koga su vladali i upravljali. Taj Krf, koji je inače kroz istoriju bio mnogo poguban za Juoslaviju, za Srbiju pre svega i Srpski Narod! Poznata je Plava Grobnica, zapisana u svetskim analima.
Tu je moglo, sem da se "prijateljski" diktira našem rukovodstvu šta i kako, moglo je i zameniti ljude i podmetnuti svoje, slične džokere. U šta lično i nisam uverena da nisu uradili.
Nezapamćeni slučaj, ili makar izuzetno redak, da se Vlada jedne zemlje preseli u neku drugu zemlju i odatle vlada. Za takav slučaj nisam čula, sem jad se neka zemlja porobi, pa osvajač reši da prebaci sedište na proširenu teritoriju. Eto čak ni Turci nisu nikada sboje sefište prebacili iz Azijske Ankare u Evropski Istsnbul ili neko drugo mesto na evropskom poklonjene teritorije.
Kada je Kralj Petar prešao granicu stare Yugoslavije, isyog trenutka je bio smenjen, ražalovan, njehova vlast oborena i smenjena. A onda dodju neki gologuzani na vlast, neki Socio-komunjare i preuzmu vlast silom i nasiljem, oružjem i sa fantomkama i najlon čarapama na glavi, kao što je to posle uradio Dinkić sa G17+ i drugim organizovanim i uigravanim bandama i gerilama, poput demokratskih, radikalnih, pokreta obnove srpske i sl. ... opet po nalogu i uz savete i adistenciju tih istih grka, jer baš tada se opet dogodio slučaj da se odjddnom pojavi neka njihova vremešna princeza i uda za potomka onog odbeglog ražalovanog Kralja, pa ga još u nekakvog Prestolonaslednika unaprediše, vukoše za rukav da mu daju državljanstvo i njegovoj porodici, njegovoj "princezi".
Čudno da su došli u Srbiju, da žive! Čudno, kad se zna da grkinje vode svoje muževe svojoj kući. I onda one tu imaju punu kontrolu i punu dominaciju u novoj porodici. Kako ih onda nisu odveli u grčku i dali im sve što pripada kraljevskoj grčkoj porodici, koju su svojevremeno "izbacili" iz grčke, na čelu sa "grčkim kraljem", koji se nastanio u Londonu?!
I nisam do sada čula šta su Srbija i Srpski Narod dobili od te grčke na ime miraza, koji nam po svim domaćinskim pravilima pripadaju, sem rata, embarga i sankcija i svog otpada u vidu otpisanih buseva i sl., sa kojim nisu znali gde će, na koju deponiju? Posebno kad su ti grci, tako "patrijarhalni" narod, čvrsto vezan za porodicu i poštuje i neguje svoje porodične odnose. Koje parče zemlje grci pokloniše Srbiji uz njihovu "princezu", a da to nije neka nova Plava grobnica, Zejtinlik i slično groblje?
Zašto nisu tom "prestolonasledniku srpskom" nametnuli njihovu princezu onda kad je trebalo prvi put da se venčavaju, i on i ona, nego su čekali da se venčaju, da im se brakovi raspadnu, pa tek onda da se venčaju? Koja li je tek tu visoka matematika i računica sprovedena! ... Gde je tsj bračni ugovor izmedju Srbije i grčke, koji je toliko normalan i uobičajen kada su takva venčanja, članova nekih dinastija u pitanju?
U toj grčkoj čak ni teritorija naše Ambasade nije naša teritorija. I u njoj glavnu reč bode grci, a naši samo figuriraju. Nečuvena stvar je da su zaposlili grka kao prevodioca, sa puno poverenja u njegive prevode samim tim i uvid u sve državničke papire i akta, pored onoliko naših, koji su studirali grčki i sede bez posla ili rade dijametralno različit posao od onog za koji su se školovali.
A našeg vajnog prestolonaslednika u grčkim hotelima pozdravljaju na sledeći način. Slučaj iz hotela Afroditi u Vouliagmeniu, kod Athine, koji je prerastao u anegdotu kaže kad je doeao u taj hotel i predstavio se sav važan sa "Ja sam Aleksandar Karadjordjević, Princ od Srbije", na to je recepcioner, koga su mi pokazali, za mog boravka tamo, odgovorio "Drago mi je! Ja sam kralj Gustav!".
Sigurno ima još slučajeva u prilog grčke umešanosti u razne gadosti koje su se ovom Svetu i ovoj planeti dogodile, ali mi trenutno ne padaju na pamet, sem možda i
5.podatka o tome kako su se grci uopšte obreli u Americi, trenutno se ne sećam tačne godine , 1946/7...(proveriću, imam negde zapisan podatak) kada su grci se masovno iselili u Ameriku i u USA osnovsli svoju komunističku radničku komunu...
6.uz pomen te "grčke kuće" u Americi, koja ima svoje važno i značajno učešće u životnim tokovima i raznim važnim odlukama u USA i Canadi, a i šire, pa
7. osnivanje grčke Opštine na teritoriji Yugoslavije, tj. Vojvodine i ne samo tu, na mnogim mestima je bilo i još uvek ima zajednica grčkog porekla!?!
Gde li su tada bile sve te bogomolje da sve to spreče?!
Inače, grci vode afričko poreklo i došli su na evropsko tlo, samovoljno i samoinicijativno, iz Etiopije i Egipta uglavnom.
Njihova mašta i njihove mitološke priče su najbolesnije.

Ovog puta kad sklopim oči neka bistra boda zablista preda mnom. Bistra sa bistrija biti ne može. I vidi se dno, šljunkivito, boje terakot. Možeš svaki kamičak da prebrojiš ...

Pratim moje misli, slušam moje unutarnje Ja, pišem, brišem, dopisujem... I setim se svaki put, pri nekom bogatom opisu neke situacije, nekog predmeta, neke osobe, karaktera, setim se nekih situacija i dogadjaja iz školskih dana.
I ne kaže se džabe da je duša, pogotovu mlada duša vrlo osetljiva, da ju je lako povrediti, raniti, osakatiti, skrajnuti s puta, zatrovati, ali mnooogo, mnogo teško posle je zaceliti, ozdraviti je, vratiti je u normalu. Skoro, nikako nije moguće. Uvek će ostati ožiljak ili modrica na duši. I kod starijih, zrelijih, a kod dece i mladih pogotovo. Zato treba biti pažljiv i fin sa ljudima. I ono što ne želiš tebi da se dogodi, nikako ne priredjuj drugima.
Čak ne deli ni mnogo dobronamernih saveta, jer i time možeš naneti više štete nego kotisti toj osobi ili je povrediti, dodala bih ja.
Sećam se mojih najranijih školskih dana. Drugi, treći razred sam bila. Učiteljica stara. Mi smo joj bili poslednja generacija, pre penzije. Imali smo često neke diktate, da dobro uvežbamo pravopis, sećam se. A sada, dok pišem sve ovo shvatam da je taj pravopis jedna notorna glupost. Ta glupa pravila gde staviti tačku, zarez pogotovo, nema mnogo smisla. Ma, nema uopšte. Ako ispoštujem zareze po pravopisnim pravilima osakatila sam moju misao i ono što sam htela reći. Misao time dobija potpuno drugačiji smisao. I nekom može sve ovo napisano da deluje nepismeno ili polupismeno, ali samo formalistima i površnim ljudima, tačnije.
Jednom prilikom u tom II ili III razredu učiteljica nam zada jedan posve novi, neobičan zadatak. Da sročimo Kratku Radijsku priču. Objasni ona nama šta je to kratka priča i zada temu. Ili smo mi mogli birati. Ne sećam se tačno. Ali tačno se sećam da sam pisala o Maslačku, koga sam izuzetno volela i cenila. Imalo ga je svuda u prirodi, ali najveću zaslugu za tu moju ljubav prema maslačku imala je moja Babička. Baka Anica, ujna moga tate, koja je sa ujkom tatinim, deda Milanom, tačnije Milosavom, živela dve uličice dalje od nas, u njihovoj kući, koja me je uvek podsećala na dvorac iz bajke, jer je imala špicasti, gotički krov i imali su lepo dvorište, koje su održavali oboje, ali babička više od dede. Stalno se njime bavila, pravila rundele za cveće, oivičavala ih ciglom u šreh redjanom. Pa prostor za povrće, pa za začinsko bilje i sve tako. A cigle bi okrečili belom ili plavom ili nekom drugom bojom. I stabla voćki, su krečili belim krečom, negde do pola, prostor pre grananja.
Bilo je u bašti i samoniklog bilja, pa bi se nešto oplevilo, a nešto ostavilo namerno, da raste, kao i maslačak, od kog je babička pravila salate, čorbice, variva, zajedno sa drugim biljem i povrćem. Ali i koristili smo i kao lekovito sredstvo ono mleko, koje ispusti cvet, kad se otkine, pa koren i sl.
Mene je posebno privlačila ona zlaćana glavica, koja poput čovekove posedi, pobeli vremenom, kad sazri i volela sam da sa tih glavica posle oduvam one bele mace.
I ponovo kažem, ne znam da li je bila zadata tema baš moj omiljeni maslačak ili sam ga ja odabrala. Ne znam ni kako su se druga deca u razredu ponašala, da li su pisala ili sedela, blejala, kako se to usvojenim današnjim žargonskim jezikom mladih kaže. Nisam imala vremena na te pojedinosti da obraćam pažnju. Vredno sam istog trena prionula na kreiranje moje kratke priče, na moj sitan vez i bojazan da li ću uspeti toliko lepote tog cveta i toliko ljubavi prema njemu da utisnem, da utkam u tih par rečenica samo.
U razredu je bio tajac. Mogao si da čuješ muvu u letu. Srećom nije je bilo, da remeti misli i dekoncentriše. Učiteljica se svo vreme šetkala polako izmedju redova, tu i tamo zastajkivala. Posle nekog vremena je tiho sa nekim nešto i progovorila. Možda nekom ko još nije ni redak zapisao, a vreme odmiče, da mu da ideju, da mu pomogne. Kako god da je bilo, u jednom momentu zastala je pored moje klupe. Očito je pažljivo pročitala svaku reč. Ja se nisam obazirala na njeno prisustvo. Taman sam bila na vrhuncu mog kreativnog literarnog slikanja, kad je usledio njen poluglasni komentar: "Miljana, ti si puno toga lepog napisala, pazi da ne predješ pola strane (sveske malog formata, jer to bi bila ta forma kratke priče). I još nešto, da ti koristi za ubuduće", reče, "ti si toliko epiteta i opisnih prideva upotrebila u svakoj rečenici, lepo si sve ukomponovala, ali treba da ih smanjiš, samo par njih, jedan dva da upotrebiš." Ja prekidam pisanje, prekidam istog trena dalje misli i puf, bup, poput Alise skliznuh sa mog vrhunca na stolicu u djačkoj klupi. "Zašto?", upitala sam kratko.
"Pa, zato što, bojim se da ćeš ih sve istrošiti u par rečenica i da će ti ponestati reči za neko dalje, ozbiljnije pisanje", reče ona. "Neće, neće", rekoh, "a ako i ponestanu izmisliću neke nove", dovrših.
Ona na to reče "Dobro, kako ti kažeš" i nastavi polako dalje da šeta po razredu. Ali! Ona me je omela u najvažnijem, presudnom trenutku i ja više nisam mogla da se vratim na onaj trenutak, da se prisetim onih misli, jer sam grubo bila vraćena u stvarni trenutak. I ubrzo sam prvom rečenicom, koja mi je pala na pamet, završila moju kratku priču, ljuta na učiteljicu zbog toga, mada nisam ništa glasno prokomentarisala.
A kratke priče smo pisali za Radio Beograd, I program, za "Dobro jutro, deco!". Za njihov Konkurs, koji su objavili, pa je učiteljica htela da nam učini plezir, pruži šansu da se kreativno literarno iskažemo i možda neko od nas dobije i nagradu, kako nam je rekla još pre početka pisanja.
I to me je pratilo kroz život i ubuduće. Dobrodušni i dušebrižni su mi pružali neke šanse da se na neki način iskažem, eto, literarno, recitatorski, glumački, likovno, pevački... a onda bi me omeli  nekim dobronamernim savetima, uputstvima, sitnom pomoći, pogrešnim potezom.
Nisam bila zadovoljna krajem moje priče i znala sam da neću pobediti na konkursu. Tako je i bilo.
Iz ovog vremenskog ugla, čak i tada sam znala da tih par rečenica moraju biti jako sadržajne, da sa malo reči puno kažeš i dočaraš ono što želiš, celom svetu. I zato su rečenice morale biti kitnjaste, tj. snažno emotivno obojene. Šta o tome misle nastavnici i nekakve "umne glave", koje smišljaju i daju uputstva, to me ne zanima. Niko ne može da daje uputstvo i stavlja ograde, ramove i graničnike mojim osećanjima, mojoj duši, mom srcu, emocijama, pa samim tim ni mom izražavanju istih. Može samo da osmšiljava nove reči i izraze, nove pojmove, da bih lakše mogla da izrazim sebe. Nije pisanje šablon. Ako se piše šablonski, onda to gubi vrednost.
Sličan slučaj dogodio se godinu kasnije, kada smo slikali mrtvu prirodu, temperom.  Nastavnica likovnig postavila je jednu djačku stolicu blizu prozora, na nju stavila divnu crvenu tkaninu, malo ju je naborala i postavila jedan ćup, jednu jabuku, jednu dunju okrenutu naopačke i jednu krušku. Voće je bilo sveže, u prirodnim bojama. Vaza keramička. Rekla nam je da ćemo to naslikati, onako kako to vidimo, ali eto, da nas posavetuje unapred, da obratimo pažnju na svetlost, igru svetlosti i senke. I još dodala da će najbolji radovi ići na takmičenje, nagradni Konkurs u organizaciji...ne sećam se više koje asocijacije.
Ja se predano bacila na posao, inače sam imala talenta za crtanje, i savršeno odradila celu postavku. Ali, problem se isprečio oko pozadine, tj praznog prostora na papiru. Sedim, smišljam, razmišljam ... Nastavnicu deca zapitkuju kako ovo, šta sa onim, ja ćutim i radim. Eventualno se nasmejem na nečiju dosetku, šalu, usput.
Vidi nastavnica da sam stala i zamislila se, pa pridje da vidi u čemu je problem. Pogleda crtež i kaže da je savršen, da ništa ne diram, samo da dopunim, da obojim sav prazan prostor okolo. Ja kažem da upravo to i razmišljam, da li da stavim...pa navedem dve boje...tu ili tu.
Ona na to kaže "Ma, neee. Ni jednu od tih. Pokvarićeš sve. Čekaj!" Uzme mi četkicu iz ruke, izmeša tamno zelenu sa malo crne ili tamno sive, ne sećam se više i krene da razmazuje po praznom prostoru. I posle par poteza vrati mi četkicu i kaže "Nastavi".
Ja očajna! Boja, tj. nijansa mi se uopšte nije dopala. Od mrtve prirode nastala je mrtvačka slika. Ona tamna pozadina je ubila svu lepotu mog prikaza. Jer, slika nije bila potpuno svetlih boja, pa ju je ta završnica dokusurila. Ubila je u potpunosti. Trebalo je da bude neka vedrija boja, zapravo, neka neutralna boja, da bi ceo prikaz došao do punog izražaja. Moj rad je otišao na Konkurs i naravno, nije pobedio, a to sam odmah i znala, da će tako biti.
Posle nekog vremena, ta asocijacija je napravila Izložbu djačkih likovnih radova, na različite teme, jer nisu sve škole imale isti zadatak. Održana je u sali današnjeg Zvezdara teatra. I moj rad je bio tu negde izložen, što mi je bilo drago, ali nagradjeni rad sa tom tematikom bio je od djaka iz druge škole, možda podjednako vredan mom radu, da ne budem subjektivna, ali sa nekom glupom nijansom plave boje, koja je potpuno odudarala od postavljenog aranžmana, nije se u njega uopšte uklapala. A jedna od mojih opcija je bila baš plava pozadina, samo sam se dvoumila, da li da stavim nešto tamniju plavu, ne baš sasvim tamnu, sa blagim prelazima, kao da svetlost i tu se igra sa senkama ili da u toj blagoj igri svetlosti stavim potpuno bledo plavu boju, poput vazduha ili vode, tek da upotpuni sliku i pokrije prazan prostor.
Pokazah nastavnici nagradjenu sliku i prokomentarisah pozadinu. Ona me upitno pogleda, pa reče "Da, videla sam je i nije mi se uopšte dopala, ali članovima komisije, žiriju, očigledno jeste. Ali i tvoja se našla na panou, jesi videla? Znači da je ušla u najuži izbor. I to je veliki uspeh", reče. "Jesam", kratko odgovorih. Ali ono što nisam rekla jeste da meni to nije dovoljno. Ja sam želela pobedu na tom Konkursu. Kao i pobedu na onom za Kratku radio priču. I da bih možda ili verovatno i pobedila, da mi ona nije nametnula svoj ukus i svoju ideju za pozadinu mog likovnog izražavanja i moje kreacije. Učinila mi je kontra uslugu. I ja sam bila tužna, tim pre kad sam videla kakav je rad pobedio moje stvaralaštvo, moram priznati ipak, bez lažne skromnosti.
Ona pozadina na mom radu je odgovarala jednom flamanskom i holandskom vrhunskom stvaralaštvu, ali ne i jednom stvaralatvu djaka III, IV razreda OŠ. A nastavnica likovnog je bila akademski slikar, sa završenom likovnom akademijom i usavršavanjem u Nemačkoj likovnoj koloniji ili već školi.
Sledeći put, dogodilo se to u srednjoj ekonomskoj školi. Naš profesor je bio izvesni cenjeni akademik, nekakvo piskaralo i veliki kritičar, Pavle Ivić. Sa moje tačke gledišta i one i ove vremenske pozicije, nikakav pedagog ni profesor. Čovek koji nije imao nikakav plan ni program rada, od koga nisi imao šta naučiti. Taj čovek je bio pun sebe. Do beskraja. Naša, turistička odeljenja puna devojčica, dečaka nigde ili tek jedan u razredu. Ženska škola, što bi se reklo.
Zato su na kraju i organizovali proslavu mature naše i elektrotehničke, skoro čisto muške, škole. Zato je valjda i dotični voajer došao da pari oči na svežoj piletini.
No, da se vratim na časove srpskog, tj. tadašnjeg srpskohrvatskog jezika. Profesor, prilično markantnih crta lica, a i nekih posebno naznačenih oblina, odmah pri ulasku u učionicu, skoro sa vrata bi bacio, zavrljačio dnevnik ka katedri, koja je stajala na sredini, u pravcu srednjeg reda djačkih klupa. Ne znam kakav utisak je to trebalo da ostavi na devojke, po meni to je bilo primitivno i nedolično ponašanje.
Njegove pantalone bile su previše uske u predelu medujnožja i nepristojno nabrekle. Možda je i to bio deo plana da privuče pažnju. Meni je i to bilo prostački i nedolično.
Pošto bi polaki došetao do katedre, seo, upisao čas i proverio da li su svi prisutni, pažnju bi mu svakako privukle dve šmizle, dugokosa plavuša Slavica i kratko podšišana crnokosa Marija. Obe su uglavnom nosile pantalone, ali kako su prikupile neke informacije o njemu od prijateljica i poznanica iz ranijih generacija, za tu specijalnu priliku zvanu čas srpskog kod akademika Pavla Ivića, u tašni su nosile su uz školski pribor i po jedan minić i najlon čarape. Nekad se presvlačile u školskom wc-u, a katkad i u učionici, pre časa. Obavezno bi izbacile noge pored klupe, tesno im je da sede pravo, pocepaće čarape...pa moraju da izbace nogice van klupe. Nekad i  malo dublji dekolte. I naravno, najudobnije im je sedenje, kad prekrste noge. On se naravno obavezno pecao na te njihove bisere i započinjao s njima razgovor o nekim opštim, svakodnevnim ili kulturološkim temama. Najviše je voleo Arsena Dedića, pa bi retko koji čas prošao da se o njemu ne diskutuje, ne analizira taj lik, koji meni nije bio posebno interesantan, sem njegovih par pesama. U početku sam pratila o čemu pričaju, kasnije sam prestala.
I tako jednom prilikom, moja klupska i ja započele neki razgovor, nisam ni primetila da su skrenuli sa teme zvane "Arsen Dedić" na neku drugu i kad je on to spazio, prozvao je baš mene, ne drugaricu, mada je ona započela tu našu temu, i pitao me o čemu oni razgovaraju?! Rekla sam iskreno da ne znam. Dao mi je jedinicu i rekao da će mi je i zaključiti za kraj godine. A dotle je bilo još onoliko vremena. Sela sam bez reči.
Kao profesor i predavač, rekoh, bio je nula. Apsolutna nula. Pitah se mnogo puta, tu na času, dok je on trabunjao o Dediću i Miši Kovaču, njihovim bivšim ženama i tadašnjim ljubavima, kakva je njegova žena? Ima li je uopšte? Teško da se neka za takvog lika zakači, jako je težak čovek, pun sebe, uobražen, nadmen, misli da je prepametan, a treba mu još samo malo, konjska dlaka do pameti. Kakva li mu je kuća? Mora da je kao biblioteka, razmišljah. Jer on stalno "istražuje" ko je šta odakle prepisao, a tada nije bilo interneta. Poštuje li svoju ženu, ako je ima i da li ona trčkara po kući kao služavka, da ovoj búdali u svemu ugodi ili i ona ima neka druga zanimanja i interesovanja? Kakav je suprug i ljubavnik? Možda je nula i tu, pa blene u mlade nogice i mašta da je mačo men.
Kao kolega svakako nije nikakav kolega. Ne znam ni da je književnik. Nikad čula da je taj nešto napisao. Kako li je postao akademik i ko mu je dao ocenu i zvanje? Svakojake misli su mi se rojile po glavi tokom časova srpskog.
Jedan od njegovih crnih bisera bio je opanjkavanje i pljuvanje Otona Župančiča. Doslovce je rekao kako je to jedna búdala (sa naglaskom na ú, prof.srpskog!) od čoveka. Kako ne zna šta priča. Na jednom sastanku u Klubu književnika kaže jedno, a posle dve sednice kaže drugo. I kako ga je on, Pavle Ivić podsetio na jednoj sednici šta je na prethodnoj rekao po nekom pitanju. A Oton Župančič mu je odgovorio "Ja? Ja to rekao? Ja nikada nisam tako nešto izjavio!"
I eto, on je obična ništarija i lažov. Bezvredna ličnost. Ko zna, možda i knjige od nekud prepisuje. Pa on, P. Ivić je ... tamo neke, a i drugi književnici su neke vajne književnike uhvatili da se koriste nekim plagijatima. Preispitaće on Otonove knjige, naći će on, ako je to od nekud prepisao.
Tu mi se baš zgadio potpuno. Opanjkavanje kolege, uz to renomirano ime u književnosti, i to bez dokaza. Neka se pravi pametan i važan u Klubu i pred svojim kolegama, a ne pred nama, decom. Tek smo krenuli u srednju, I razred. Taj Oton Župančič je vrlo priznati pisac u našoj zemlji, u celoj Yu, njegova dela odavno su deo naših školskih čitanki i lektire. I sad se on našao pametan. Ko zna šta je taj čovek rekao i u kom kontekstu, a kako je ova búdala i glupak to shvatio. Tu je očito problem, razmišljah.
Uz to, i sam je izjavio jednom prilikom, kako je njegovo pravilo, ko jednom dobije jedinicu kod njega, taj ne može imati veću ocenu od trojke, čak i da zavredni peticu. Kako sam dobila onu jedinicu, shvatih skrivenu poruku. Jedan momak, bio je izuzetno pametan, ali loš djak, bio je lenj za učenje, na jednom pismenom ga je oduševio. Napisao je rad pred sami kraj časa i predao. I rad je po profesoru bio za čistu peticu. Ali, momak je promašio temu potpuno. I morao mu je dati jedinicu. Ali, to je jedini slučaj gde je pogazio svoje pravilo i momku je zaključio za kraj četvorku i rekao mu da više ne mora da dolazi na njegove časove do kraja godine. Može, ali ne mora. On ga oslobadja. A šta je momak napisao, na neku uobičajenu ratnu temu?
Nešto poput, "Otišli smo na groblje i zapalili veliku vatru i posedali oko nje!"
"Ha, ha, haaa!", smejao se profesor, "zamislite Genija! Pa ništa genijalnije i originalnije nisam čuo u životu! Veeeliku Vatru!"
Ja sam Hercegovac, znate", sav ponosan je izjavio. "Mi Hercegovci, Vatra, pa to, to nam je u krvi. Crveno j crno. Jeste čitali "Crveno i crno"?"
Ja nisam mogla verovati svojim ušima. Bila sam zapanjena. I pitah se zašto Hrvate predstavljaju ustašama? Pa ovi Hercegovci su znači glavne ustaše i palikuće. Posle samo svale krivice na druge i to je to.
Došao je i naš čas pismenog zadatka. Ne sećam se da li sa jednom ili više tema, ali znam da sam odabrala temu iz Hamleta. Tačnije, obradila, analizirala lik Hamleta. Analiza ljudi, psihoanaliza i procena karaktera ljudi mi je oduvek, u privatnom životu bila da kažem omiljena tema. Nisam ih morala mnoho posmatrati, odmah, na prvi pogled mi se slože kockice o nekom. I ta prva procena i ocena su uvek ono pravo. Čak i ako dobro odglume nekog drugog, kad tad se ofiraju i potvrde ono što sam videla u njima pri prvom susretu.
Tako sam lik Hamleta sa posebnim zadovoljstvom proanalizirala u tom zadatku. Za čudo, čekali smo prilično, dok nam profesor nije vratio ocenjene radove. Uvek donese već sledećeg časa.
Kasnije shvatih i zašto. Zbog mene. Čim je podelio sveske, bez čitanja ocena, rekao je da ovog puta ima par iznenadjenja. Dve devojke, ne sećam se koje, ali svakako odlični djaci, ovog puta su ga strašno iznenadile i strašno podbacile. Jedna je dobila jedinicu, druga 2-, da ne bude i tu čisto jedan, jer je bila Vukovac, a i do sada je tokom godine imala sve petice, pa da joj na kraju ne pokvari uspeh trojkom...
"A posebno iznenadjenje jeste Miljana, koja je za analizu lika Hamleta dobila trojku! Ali, ona je glupa, ne verujem ja da je to sve njeno. Mora da je od nekud prepisala. Nisam našao odakle, ali ubedjen sam da je prepisala", rekao je pred celim razredom.
Samo sam rekla uz kiseli osmeh "Pogrešnog ste ubedjenja".
Zbog njegovog istraživanja, znači, čekasmo nedelju i više dana na sveske i ocene.
I to nije bilo sve. Sada su mnogi profesori obelodanili svoje čovečanske i profesionalne, pedagoške vrednosti.
Ko kod akademika Ivića dobije jedinicu, a meni je onda bila obećana i za kraj godine, pa ova trojka, koja je mogla biti i petica il' četvorka da nije bilo tog keca, nije uticala na njegovu odluku za kraj. Ko kod njega dobije jedinicu, nekolicina, nažalost sa zvanjem profesora, automatski ti daje jedan i u njihovoj oblasti. Gde da kod njih budeš pametan, kad te jedan "akademik" obeležio kao búdalu!?!
I tako ja, skoro preko noći zaradih još par komada. U svakom slučaju više od dve i padoh godinu. Moja familija, šira, i svi koji me poznaju nisu mogli da veruju. Ali, desilo se. Nikada nisam ovo ni mojoj deci rekla. Ne zbog stida i srama, već iz pedagoških razloga, da im ne posluži kao alibi, "kad je mama mogla, mogu i ja".
Shvatila sam kriterijume ocenjivanja, taj Ivić mi se već u startu zgadio svojim ponašanjem, jedna od njegovih obožavatelja i imitatora beše i Madam Lili, kako su svi zvali francuskinju. Ona se toliko samoveličala i hvalisala kako ona govori francuski kao maternji jezik, to su joj više puta rekli i Francuzi i odali priznanje. Pominjala je i Pariz i Olimpiju ali ni tada nisam shvatila u kom kontekstu ih pominje. Možda je bila jedna od onih Kan-kan plesačica u prošlosti. Taj tako divan i melodičan francuski, koji sam toliko želela da naučim, ona je govorila tako grubo i odsečno, više je ličio na ciganski, nego na francuski, u njenoj izvedbi. Madam Lili je imala dve teglice na očima, skroz obnevidela, sa onom užasnom žutom nijansom svoje plave kose i drečeće crvenim ružem na usnama, uvek mnogo promašenih ivica, pa onaj čamac od usana ličio je na prekookeanski brod. I sina je zaposlila u školi, ne sećam se šta je predavao. Direktorka je dala odobrenje za to. Ne sećam se ni njenog prezimena, zvala se Ljiljana. Nije uspela da mi omrzne francuski. Samo mi se ona i njen francuski nisu dopadali.
Još neki razlozi zbog kojih sam izgubila volju i interesovanje za tu školu bili su, kao prvo da sam iznad svega želela da upišem gimnaziju i to VI Beogradsku. Pa, polako da odlučim šta da studuram. Studije su bile kao nešto obavezno u mom programu školstva. Ali, moja majka je bila izričito protiv. Nikako nije pristajala. Pretila je da će me izbaciti iz kuće, ona hoće da uživa, a ne da se odriče svega i svačega zbog dece i njihovog školovanja. Pa, nek se sama posle školujem. U to me je dobra drugarica iz razreda savetovala i prosto ubedjivala da upišem ekonomsku, turistički smer, novi smer, mi smo tek četvrta, peta generacija, biće posla, putovanja, nećemo sedeti godinama na birou... Ja ispričam kod kuće, otac se malo raspita na poslu kod svojih tehničara i inžinjera, oni potvrde da je super, perspektivna škola... i usaglasimo stavove. Položim ja prijemni iz matematike i srpskog i budem primljena. Zapravo, bila sam sa br. 69, na prijemnom. Dodjem da vidim rezultate, pregledam sve spiskove, mog broja i mog imena NEMA!  Opet pažljivo pregledam, guraju se deca oko mene, traže svoja imena i brojeve ... neki vrište i podvriskuju od radisti, koji su se pronašli na listi, ali mene nigde nema. I još nekih oko mene nema. Mi ćutimo kao zalivene, tužne i nesrećne. Već se pitajući kako, zašto, šta smo pogrešile i šta sada? Dok neko priseban nije uzviknuo "Pa, ljudi! Ovo je spisak onih koji NISU položili prijemni i nisu primljeni!" Mi, koji smo već krenuli ka uzlazu, trk nazad do spiskova. Pročitamo naslov, a ono stvarno spisak onih koji nisu prošli! Aaauuuhhhh! Pade nam kamen sa srca. Situacija se u trenu promenila. One, koje su vrištale od sreće krenu u plač i tugu.
Krenusmo u školu, drugarica i ja u ustom razredu, a naš drug iz razreda, jedino muško u pet odeljenja našeg smera, u drugim odeljenju. Žao njemu, žao nama, ali šta je tu je. Na odmorima se družimo. Medjutim, posle dva meseca od početka moje drugarice i klupske nema u školi..dan, dva, pet. Telefone nismo imale tada, ni fixne.
Posle nekoliko dana pita me razredna znam li šta je sa drugaricom, gde je? Nemam pojma. Da kažem ako znam nešto, roditelji su zabrinuti, angažovali su policiju da je nadje, danima nije dolazila kući. Ja u šoku! Zaista nemam pojma, ništa mi nije poverila.
Drugaruca je sa svojim dečkom iz kraja, godinu dve starijim, pobegla od kuće, u njegovih roditelja stan u Arandjelovcu. Udala se. Neće nazad u Beograd, neće ni on. Njegovi se složili, čak je njegova majka i znala za plan, ali ih nije ofirala. Oni su se posle nekoliko dana javili kući i saopštili odluku. Ja sam se osećala glupo, iznevereno i napušteno i zato što mi se nije poverila, a i zato što ostadoh sama, napuštena, nekako.
Uz sve to i Pavle Ivić i kriterijumi za ocenjivanje djaka ... sve mi se smučilo, uzgubila sam svaku želju i volju za tom školom.
Ako padnem godinu, razmišljala sam, moji će shvatiti koliko želim tu gimnaziju, pa ću dogodine upisati gimnaziju. Medjutim, majka opet ni da čuje. Onda idem vanredno, u onu turističku na Novom Beogradu. Ova je cenjenija od one, ali turizam je turizam. E, ali ta se plaća i školarina i ispiti. Za to tek neće da čuje majka. Na kraju, povuci, potegni, stisnem zube i želudac i odem ponovo na upis u istu školu. Jedan stasiti Crnogorac me vidjeo u gomili, pa pita što sam došla. Js kažem da se upišem, pružim dokumenta, on pogleda, konstatuje "Znači, opet.". "Opet", kažem ja. "Ko ti je predavao srpski?", pita. Ja kažem Pavle Ivić. "A, da. Pavle Ivić, fantazira stalno nešto. Ti ćeš sad kod mene", kaže on. I upisa me preko reda. Reče mi u kom sam razredu, koja smena i gotov upis. Bio je to prof. Stanislav Stojanović, moj prof. srpskog do kraja školovanja. Zavijao je  po crnogorski, a predavao nam srpski, ali HVALA mu. Bio je i vrlo solidan profesor i čovek, pre svega. Imao je, kako sam reče u predstavljanju pred razredom, mladu i lepu ženu i sa njom tri djetića, sve jedan drugom do uha. On je bio već srednjih godina. Bili su sretna i zadovoljna porodica tada. Za kasnije ne znam, ništa o njemu kasnijih godina nisam čula. Nije gledao žene, govorio bi. Išao je gledajući pravo ispred sebe, uzdignute glave, ili čitao novine. A sve zato, da žene ne posrami, da bi one njega, lepog djetića mogle na miru da gledaju i da se dive! Naravno, ovo je izazvalo salve smeha. Kao i one njegove kasnijih gidina primedbe, "a što si se namrčila, jado?!" U prevodu, što si se našminkala, stavila maskaru na trepavice i slično.
Njegov komentar na moj sastav i improvizaciju držanja govora pred razredom, kao za tribinom, bio je kratak i jasan ,"Krv nije voda." I dobila sam peticu za isti.
Konačno stigosmo i do kraja školovanja. Diplomski ispit iz stotinu predmeta. Diplomski rad obuhvatao je turizam, geografiju, pismenost, istoriju, istoriju umetnosti. To smo pisali kod kuće, sa umetanjem fotosa raznih, pa posle branili rad pred komisijom. Isti rad smo branili i na engleskom i na nemačkom, jer u tom odeljenju nije se učio francuski. I još smo imali neki test, neki rad iz engleskog posebno. A jedan od ispitnih diplomskih predmeta bio je i srpskohrvatski, skraćeno srpski, gde smo imali tri ponudjene teme, pa da biramo koju ćemo. I pisali na licu mesta pismeni sastav. Ja sam odabrala ratnu temu, koja je bila večito prisutna i neizbežna tokom školovanja, uvek aktuelna tema.
I završismo srpski...nikako da stignu rezultati. Opet sam bila uzrok Ja! Tri rada su bila od svih radova nagradjena. Medju ta tri našao se i moj rad. I zavrednila sam nagradu. Medjutim, Pavle Ivić se pobunio, kad je čuo čiji je rad. I bilo je uvredljivih komentara s njegove strane, te da to nije moj rad, to sam sigurno od nekud prepisala...mučio se, ali nije mogao naći literaturu uz koje ja to prepisah. Drugi profesori su se pobunili, sa prof. Stojketom na čelu, kako smo ga iz milošte zvali, i stavili su me na glasanje. I većinom sam izglasana za treću nagradu i dobila knjigu za taj rad, sa posvetom škole.
Tako na samom kraju izvojevah POBEDU nad jednim šupljoglavim i nadobudnim "akademikom", tačnije akadžijom, Pavlom Ivićem.
To mi je NAJDRAŽA POBEDA iz celog školovanja!
I mnogo kasnije, kad se pojavila Sanda Rašković Ivić, pomislih, ako je ona žena Pavlova, to je prava stvar. Ona je dobila svog stalnog pacijenta, a on svog ličnog psihijatra, za svakodnevne tretmane i terapije. Ima Boga!




... ...

Mnogo ružnih stvari, mnogo gadosti mi se dogodilo tokom mog života, a poslednjih par decenija ponajviše. I još uvek to traje.
I naslušah se raznih gluposti i nebuloza, poput Matrixa, Vortexa, te kako treba mnogo da želiš nešto, pa će ti se dogoditi, te piši želje i zapisuj, da bi se ostvarile, te radi ovako, te onako, te misli pozitivno i samo pozitivno, koristi afirmacije svakodnevno ... I ne mogu se setiti svih gluposti i budalaština preporučivanih narodnim masama, svih fora i fazona i svih oblika dovitljivosti nekih psihoporemećenih idiota, koji su uzjahali svet i Čovečanstvo, koji terorišu narodne mase, u upornom nastojanju da vladaju Svetom, svojom plitkoumnošću i da operu svoju crnu, pačavrosanu savest.
U nastojanju da sve te gadosti pripišu narodu kao Božiju kaznu, kao nešto izrečeno u bližoj ili daljoj prošlosti, što im Svemir i Vasiona vraćaju kao bumerang, kao posledicu ugla posmatranja na stvari i mnoge druge gluposti.
Ide se do toga da je mnogo bitno da li jednu čašu sa nešto tečnosti u njoj posmatraš kao polupunu ili polupraznu, zaboga!
Toliko je nebitno za Čovečanstvo vidiš li je kao polupunu ili polupraznu. Činjenica je da je čaša sa pola tečnosti! A da li može da stane još toliko ili nedostaje još toliko da se napuni, tako je malo važno.
S druge strane neki su dobili fobiju od svega toga, pa ne smeju da misle. Niti misle niti razmišljaju, idu kroz život kao guske kroz maglu, jer znaju da će im sve biti upropašćeno, ako isplaniraju svoje zamisli i želje, pa kažu kako čovek smisli i planira, a Bog se smeje.
E, to već može biti. I Bog je planirao i radio i stvarao, pa stvorio neke idiote, koji su hteli da budu veći i pametniji od Boga i sve Božije stvaralaštvo se trude da unište, da Boga ismeju i nametnu svoju tupoglavost i praznoglavost.
Ali, sve to je izmedju Boga i tih praznoglavaca. To nema veze sa običnim svetom, sa narodom.
Sve ostalo je čisto zaludjivanje naroda od strane tih upornih praznoglavaca, nekakvih mašina i tupoglavih njihovih programa.
Poredjenja radi, komšinica, sprat ispod mene, živela je sa mužem i dva sina, godina sličnih mojoj deci. I ona je tu negde, mladja od mene par godina. Jedinica u roditelja. Roditeljski stan. Roditelji se preselili u vikend kuću, kad su dobili drugog unuka. Ćerka se, tada sa svojom novom porodicom, vratila da živi u njemu. Nisu imali srećan život ni brak. Ni neki uspeh u poslu, ni sreću sa decom. Prošli su mnogo toga ružnog i teškog, mada se uvek ponašala gordo i nadmeno, kao da joj je u životu sve med i mleko. Znači, sve čista "pozitiva" od ponašanja i izjava.
Drugo, nikako nismo imale isti život, ista interesovanja, potpuno smo bile različite. I naši stavovi i naši pogledi na život i dogadjaje i naše izjave su bile mnogo različite. Pa se pitam onda, a i te praznoglavce pitam, velike savetnike naroda, zašto smo prošle kroz istu torturu i mnogo sličnih nemilih dogadjaja? Ja sam i tešku anemiju zaradila, baš kod tih praznoglavih terorista i mnogo mi je trebalo vremena i muka da se od iste izlečim i povratim u život. I to u najtežim životnim okolnostima, potpuno fizički iscrpljena, kost i koža, psihički sa situacijom na ivici, bez posla, bez novca i redovnih prihoda, sa potpuno razorenom porodicom, gde je sve jurilo nizbrdo vratolomnom brzinom, ka ambisu.
I ona se razbolela, sve onako jedra, stamena, puna života, uz muža i roditelje, kao potporu i pomoć za prevazilaženje svake životne teškoće i problema. Rak grlića materice i neke uporne bakterije, to je krila, čula sam posle. Gvoždje kao moje, 2, reče mi jednom na hodniku, potpuno neočekivano, iskreno. Nisam zapitkivala dalje. Nisam taj tip. Ja ljude nikad ne uspitujem o ličnim ni privatnim stvarima, ma ni o poslu. Sem onih par kurtoaznih  pitanja tipa "kako si...kako ide...deca dobro?" Ljudi se sami preda mnom otvaraju. I poznati i nepoznati. Krenu sami da se prosto ispovedaju. Valjda im je tako lakše, olakaju dušu svoju. Neki idući logikom da su se ispovedili nepoznstoj osobi i ko zna da li i kada ćemo se opet sresti, drugima je baš lakše nekom poznatom da se uspovede, tim pre što znaju da neću odmah svratiti kod prve kominice a kaficu i čašicu razgovora, sa friškim vrućim vestima, da nisam neko ko tračara i olajava okolo.
Ja baš i nisam srećna zbog toga što baš mene biraju za svoje ispovesti, jer me njima opterećuju, posle o tome razmišljam, nekad i danima.
I kako rekoh, komšinica se ozbiljno razbolela. Preporučena joj je operacija, ona se dvoumila, odlagala malo, ali na kraju pristala. Otišla je u Gradsku bolnicu, operisana, probudila se posle operacije, ali joj je posle par sati pozlilo, zbog one baktetije ili loše krvne slike, zapala je u komu i nije se vratila kući sa te operacije. Napustila je ovaj svet. Time se i oslobodila svih problema, pre svega gadnih problema koje su joj deca priredjivala.
I meni su moja priredila, svako na svoj način. No, ja sam smogla snage i uz nevetovatnu umnu snagu da ne dozvolim da pokleknem i da istrajem. I istrajala sam i povratila moju krvnu sliku. Iščistila, pre svega svoju krv, pomogla time organizmu da počne ponovo da sam stvara, proizvodi nova krvna zrnca i to mi je bio spas.
Primila sam dva puta transfuziju i nekoliko kesa trovalentnog tečnog gvoždja i razne injekcije gvoždja i vitamina B6/B12 i ništa nije pomoglo. Sve je to moj organizam odbacivao, kroz obilate i sve duže mesečnice. Čak i po 15 i više dana. Kad se konačno jedna okonča, već posle par dana krene druga, u svom potpuno redovnom terminu.
Bio je to jedan od nekoliko najtežih perioda u mom životu. Zapravo, treći, od rodjenja. Prvi je bio u mojoj trećoj godini, kada sam završila u bolnici sa teškim problemom i vodom na plućima, gde sam premirala i ponovo oživela. O tome sam negde već pisala. I dan danas imam ožiljke na plućima i te kratere iz kojih se voda povukla. Drugi je bio sa nekih 9-10 godina i vrlo ozbiljnim i teškim problemom sa bubrezima i proširenjem bubrežne karlice, mislim desnog bubrega, kada sam u Tiršovoj provela nekih mesec-dva. Intervencije i snimanja su bila vrlo mučna i bolna, uz izuzetnu požrtvovanost medicinskog osoblja da mi svim onim spletom igala od 30-50cm dugim, i raznih debljina čini mi se, ne povrede himen, u čemu smo zajednički i uspeli. Zajednički, jer pored sve njihove stručnosti i pažnje bila je potrebna i moja snaga, psiho-fizička, izdržljivost i mirnoća. Svaki nagli pokret i trzaj mogli su dovesti do neželjenih posledica. Ali, sve smo pregrmeli uspešno. I bez ikakvih posledica, što su vreme i dogadjaji i potvrdili. I po pitanju himena i po pitanju potomstva i zdravlja uopšte. Sem, eto, pokretljivosti mojih bubrega, što možda i nije posledica tog slučaja. Moji bubrezi su tzv. "šetajući", kako ih nazvaše specijalisti na Urolokoj klinici, kad sam imala neke oštre parajuće bolove u ledjima u predelu bubrega i višlje. Posle detaljnih priprema i snimanja u raznim položajima, čak i sa ubrizgavanjem neke tečnosti u venu, uz prethodno upozorenje da ne smem nikako zaspati tokom snimanja i da odmah slarmiram ako mi se pridrema ... dijagnoza je bila da je funkcija oba bubrega ispravna i normalna, te da se radi o tzv. "šetajućim" bubrezima. Ba tsko je bilo napisano na nalazu soecijaliste. Beše to u vreme ranog detinjstva moje dece, pa može biti i od tereta, nošenja i podizanja dece, jer još pri otpustu iz Tiršove doktorka je posavetovala majku da ne smem ubuduće ništa teže od kašike da podignem, te da mi prvih meseci daje po malu čašu, 1dl, piva posle ručka i posle večere ili makar tu jednu dnevno. Majka se odmah pobunila, zar pivo detetu, alkohol?! Doktorka je rekla da može slobodno da mi daje nesec dva i da neće izazvati zavisnost tom količinom, samo će to pivo, koje se inače pravi od hmelja i ječma da pročišćava bubrege redovno i temeljno, dubinski. Dala mi je, skeptično,  par puta i prestala. A ni ja nisam pivo volela. Bilo mi je užasno gorko, pa sam bila srećna što mi ga ne daje.
Kao dete sam volela ponekad da gurnem prst u tatinu kriglu sa pivom, čim sipa i da zahvatim malo one pene i oližem. Ili malo pene da posrkućem iz njegove krigle. I to ponekad. I on se nije bunio. Smejao se. I u čašicu sa rakijom sam par puta namočila prst. On se začudio, pitao me hoću li da probam rakiju? Objasnila sam mu da ne želim da pijem, pomirisala sam je i hoću samo da osetim kakav ukus ima rakija. On se i tu smejao. Ta tečnost mi je bila nepoznata. A te probe prstom bile su moj naĉin upoznavanja sa nečim. Prvo neto omirišem, pa liznem, da osetim i miris i ukus, potpunu aromu ... poput somelijera i degustatora.
Onda je tata ixmuslio novu igru za nas dvoje. Tada sam još uvek bila jedinica. I tatina miljenica, mezimica.
Tražio je od majke neku gustu tkaninu, maramu, šal, neku krpu, vezao bi mi povez preko očiju, da ne gledam i onda bi prinosio neko voće, povrće, čokolade, bombone, neke namirnice, hranu, što god, mom nosu, ali da ne dodirne nos, da omirišem i da pogodim šta je to. Bolela sam tu igru, bila je zanimljiva i imsla sam puno uspeha u pogadjanju, da sam i njih, roditelje uznenadila oštrinom njuha. Čak je i otac pomislio da gledam, nekud virim i vidim, pa su mi promenili povez, pa stavili taman, crni, vezali jače, čvršće. Žmurela sam ispod poveza, ha, ha, ha, i opet tačno pogadjala. Onda mi je otac odao priznanje. I majka, ali nešto blažim tonom, jer i ona je odmah poželela da se oproba i nije imala baš zavidan uspeh. Zato se odmah dosetila. Ona se jao dete igrala toga i bila je savršenja u pogadjaljkama, ksko je ona igru nazvala, pa 'ajde da me testiraju sa tom igrom. Igra je bila slična ovoj, ali da umotaju u kuhinjsku krpu ili u neku tkaninu neki predmet, a ja da opipam i pogodim šta je to. Prihvatismo ja i otac. Jedno me je zagovaralo, fok drugo od njih smota nešto. Ja opipam i pogodim šta je. Onda mi je i ona odala priznanje. Tu sam "sva na majku", govorila bi, radosna što smo bar u nečemu slične po inteligenciji. Igrali smo se i raznih drugih pogadjanja, od dva smotuljka u kom je ...to i to, bez opipavanja?! I svačeg nečeg sličnog. Igre da zabave dete, na koje su se uvek primali i oni i završavale takoo da svo troje se igramo i na kraju takmičimo ko će bolje, više, pre. Volela sam te igre u početku. Kasnije su nekako se često završavale nekom svadjom izmedju njih dvoje ili mojim plačom. Bilo je Igračka plačka. Moj plač nije bio zbog lošeg plasmana, nego zbog neke nepravde, neke ružne reči, neke uvrede, čvrge. Sa ove distance vremenske, mislim da znam ko je bio inicijator da se sve završi na taj način, jer taj neko je lečio svoju inferiornost na taj način.
No, bilo, prošlo, nema više! Vraćam se na početak moje priče, mojih razmišljanja.
Ta moja komšinica, tvrdim, da nije isto mislila ni isto hoborila niti se isto ponašala, nismo ni po nacionalnoj ptipadnosti iste, ona je iz mešovitog braka... pa, zašto nam se dogoďiše mnogo slični problemi, kako nam se to iz svemira vratilo kao bumerang nešto što liči jedno na drugo?
Te gluposti samo najbolesniji umovi migu da smisle i samo najblokiraniji umovi da prihvate zdravo za gotovo. A da ironija bude veća ti poštovaoci tog učenja žive u ubedjenju i time se čak uokolo i hvališu kako su otvorenog uma i u stanju pune svesnosti!
Tragedija genija, rekla bih ja. Ili makar tragedija Nacija. I to ujedinjenih nacija, u smislu da je ta savremena bolest i to "vasionsko" osvešćivanje uma uzelo maha i širi se ubrzanom progresijom ovom planetom. Otupljuju ljudi, žive u nekom svom začaranom svetu, ispraznim životima, radujući se takvim sitnicama i toliko normalnim i uobičajenim stvarima, da se naježiš. Zahvaljuju Gospodu na tanjiru jela, kao da je pao direktno sa Neba pred njih. Zahvaljuju Bogu što su živi ili neki, koji ne veruju u Boga još uvek, zahvaljuju Univerzumu što su se probudili od jutros, uopšte. Da se naježiš!
Da, možemo se zahvaliti Bogu što nam je podario život, što je svojim Svetim Duhom, oživeo materiju od koje smo satkani. Ali, zar treba svakodnevno ili svakih par dana da mu zahvaljujemo za isto? U Svetom Pismu lepo piše da Boga ne treba stalno pominjati niti ga zvati ni prozivati. Ti veliki vetnici i zahvaljivači očigledno nisu Sveto Pidmo ni otvorili ili bar nisu ga do kraja ni sa oažnjom čitali. Stari Zavet pogotovu. Ili su se preorijentisali isključivo na Novi Zavet. Ali, Novi bez Starog ne ide. Prvo je nastao Svet i Adam i Eva, oa mnogo vekova kasnije Marija i Isus ...
I eto, tako, misli se nižu i granaju poput grana i izdanaka nekog stoletnog stabla, vraćaju osnovi, starome deblu, nastavljaju da rastu u visine, dok se opet razgranato ne rastrče na sve strane, pa opet trgnu, stanu i vrate na ono raskršće i nastave zacrtani put.
Tako i ja nastojim, poput mojih misli, da se držim moje željene trase. I želim da se i meni drage osobe, koje su odlutale nekim pogrešnim horizontalama i težinom svog karaktera ili situacije u kojoj su se tim skretanjima i lutanjima našle i te horizontale još dodatno opteretile i povile suprotno od osnove, da iz novonastalog lavirinta i bezizlazne situacije pronadjemo svako svoj put ka tom stablu života i zajedno ili svako za sebe, ne ugrožavajući druge, nastavimo svoje puteve uspona, napretka, progresa, u dobrom zdravlju i kondiciji, ojačanim karakterom i voljom i željom, uz puno radosti, životnih čarolija, dobrih vibracija, povoljnih vetrova.

O kako je divno Nebo večeras, osuto zvezdama. Od kad nisam videla zvezde na Nebu, prosto ne pamtim. Pregršt ih ima večeras.
Gore, visoko, sjaje, trepere. Malo žmirkaju, pa se onda upilje i ne trepću, pa opet tako.
A sećam se dok smo stanovali gore na Zvezdari kod Olimpa, roditrlji, sestra i ja, preko celog leta zvezde su krasile Nebo i bilo ih je razasutih po celom Nebu, dokle ti pogled doseže. Pa i ovde ih je bilo u početku. A onda su odjednom nekud nestale. Po koji satelit zasvetli, šetka tamo amo, ali nije to tó.
Više puta sam poželela kao mala da se popnem na vísoke merdevine i da dodirnem neku. Da je osmotrim iz bliza, ali tata mi je objasnio da nema tako visokih merdevina, pa sam odustala, razočarana.
Sada više nemam želju da ih dodirnem, ali mnogo mi je lepo kad ih vidim na Nebu. Baš se radujem svakom njihovom pojavljivanju. Tako i večeras.
Eto, makar su mi one ulepšale veče, ako mi je već dan bio upropašćen. Pre desetak dana kod sina je u sobu uleteo kasno uveče slepi miš. On se toliko isprepadao, isprosipao sok po lap topu i svašta nešto. Ja sam ga isterala napolje, na kraju. A sin je bio van sebe, traumiran, vidno potresen.
Začudila sam se. Nisam znala za tu njegovu slabost.
Sutradan je kompletno rasklopio lap top, sve pažljivo očistio i ponovo sklopio. A uveče kasno opet mu je uleteo slepi miš.
Zakačio se na vrata od sobe. Ovog puta ga je sam najurio. I sutradan mi ispričao dogodovštinu od prethodne večeri, jer sam ja taj dogadjaj prespavala.
Nije mi se dopalo ni to što je jednom uleteo, a tek dva puta za redom još manje, ali nisam htela da ga dodatno traumiram i opterećujem i rekla sam mu da nije to ništa. Kupio je kod Kineza odmah neku mrežicu i instalirao ba prozor na terasi, jer mu je kroz terasu i uleteo.
Sećam se onog vremena krize, sankcija i embarga i one kašikare što je eksplodirala napolju. Baš u to vreme imali smo "posetu". Jedan slepi miš nije ušao u sobu, nego se spustio na ragastov i ostao zarobljen izmedju spoljašnjih i unutarnjih krila prozorskih u babinoj sobi. Sobi moje majke. Kad i kako i ko je zatvorio prozor, ne znam. Znam da sam jednog jutra krenula da otvorim prozor i ugledala neku lopticu crnu u prozoru. Bljak, zgadila sam se. Pozvala muža da proverimo šta je to. Nismo znali šta je. On je uzeo metlicu i djubravnik, nekako ga pokupio i bacio kroz prozor. Ispričasmo nekim komijama i oni nam pojasniše da je to slepi miš. Da ih ima puno po kraju i predveče se razlete i ciče ...
Ha! A ja živela u ubedjenju da su to vrapci, jer i njih ima puno u kraju. I još se čudih što se uveče tako razlete i cvrče li cvrče.
Od tada vodih računa da mi se slučajno neki ne uplete u kosu, u letu. Ali, do sada nije.
Nešto posle toga mislim da je geler od one kašikare pogodio i oštetio okno. A nešto kasnije baba se razbolela, trebalo je da prima injekcije, kojih zbog embarga nije bilo po apotekama ni domovima zdravlja, pa smo joj jedva nabavili preko veze i nekih, tada prijatelja, iz Hitne pomoći i dobru cenu za njih platili.
E, da sam znala šta će me sve čekati kasnije od te iste majke, nisam sigurna da bih joj tada nabavila te injekcije. Trebalo je da uradim isto što rade svi. Da se prenemažem i kukam kako nam se baba ozbiljno razbolela, u teškom je stanju, nema lekova nigde, šta ćemo, nek joj je Bog u pomoći... i mnoge nevolje bismo izbegli.
Što sam bila bolja, humanija i čovečnija u životu, uvek mi se lošim vraćalo. Čak i od najrodjenijih. I još uvek je tako. Ne znam samo dokle će tako biti. Krajnje je vreme da se nešto promeni i unormali.
Jednog leta, baš pred onu groznu devalvaciju, deca, muž i ja letovali smo u Crnoj Gori. Tačnije u Boki Kotorskoj, u Pržnu.
Beše to lep hotel u divnoj uvali, Plavi horizont, u zalivu, ka otvorenom moru, sa sopstvenom plažom, ali je bio loše održavan, pa smo jedva pronašli pristojnu sobu u njemu, za 10-12-todnevni boravak.
Čistile su ženice redovno sobe, hodnike, ali...bio je zreo za renoviranje, što nismo znali pre dolaska.
Jedne večeri, krenusmo iz sobe na večeru i posle u večernju šetnjicu kraj mora. Velika vrućina, ne rade erkondišni i svi prozori po hodniku otvoreni. Bili smo na prvom ili drugom spratu, ne sećam se. I u trenutku je kroz hodnik proleteo ogroman slepi miš, te tačno iznad glave naše ćerke. Na sreću, ona se u tom trenutku okrenula prema meni da nešto kaže, spazila ga i munjevito je čučnula, poklekla. Tako je izbegla da joj se uplete u njenu dugu, gustu kosu. Bilo je još dosta sveta u hodniku u tom trenutku, u oba pravca. Neki su počeli i vrištati. Srećom, sve se dobro završilo. Izleteo je ubrzo na neki od sledećih prozora.
Šta su ova dva, ovog puta htela, ne znam...
I dok ovo pišem, jedan ludi komarac ili mušica od nekud je doleteo, zazujao oko mojih ušiju i mahnuh rukom da ga oteram, ali sam ga izgleda zviznula i pravo ga u kosu uplela.
Izgleda da je sve u Prirodi poremetilo i poludelo. Došlo neko zadnje vreme, što bi se reklo. No, ne dam se zbuniti.
A zvezde, zvezde sjaje punim sjajem. I nek tako i ostane.
Pre nekoliko godina, možda i 10-tak, pročitah negde da kad vidiš zvezdu da se kreće u desno, ne valja. U pitanju je smrt, pisalo je. Ja ubrzo spazih veliku sjajnu "zvezdu", baš kod onih kula, Istočnih Kapija, koja se mic po mic kretaše baš u desno. I za par sati već zadje za soliter pored mog i više je ne vidim. Bilo je to u vreme dok sam još kuburila sa gadnom anemijom. I razmišljah u sebi, da li ovo mene neko zeza, pa poslao ovaj satelit da glumi zvezdu i još da se kreće u desno? Nisam ga se uplašila. Prihvatih to kao šalu.
Umirali su okolo ljudi, razne dobi, nije da nije...

Prošetah kratko po kraju, da protegnem noge, kako se kaže i usput kupim hleb. I nema odgovarajućeg, mekog hleba u najbližoj radnji, pa nastavih dalje. Nisam probirljiva niti imam posebne prohteve, jednostavno, ovaj običan hleb je toliko žilav i tvrde korice, da mi se par puta slomila zubna proteza na njemu. Zato pazim koji kupujem. A i najjeftiniji je ovaj mekši. Beli, iz Maxija, koji oni peku sami. Ima i nešto skuplje varijante, taj isti sa susamom posut, a skoro dupla cena u odnosu na taj usti njijov bez susama. Oba peku sami. Ali, ni susam mi ne odgovara. Zavlači se pod protezu i žulja. Rane mi, prosto, napravi.
I šetajući tako od radnje do radnje, naidjoh na grupu devojčica, različitog uzrasta. Žagore samo tako. Sve pričaju u glas, ni jedna ni jednu ne sluša. Jedna mala viče "... Ali nemamo autó!"
Druga će na to iz sve snage dreknuvši, povijajući se prema njoj, dosta višlja, kao da joj se unosi u lice "Pa, štá?!"
I tajac. Obe ućutaše. Od onih preostalih jedna viče "Čekajte! Pa sad ste u policiji! I treba da se pregledate! Stanite! ...".
Ja već odmakoh dovoljno daleko da više ne razaznajem šta dalje pričaju, samo i dalje čujem njihov žamor.
Pomislih samo u sebi da su došla neka čudna vremena. Mnogo čudna. Zapitah se da li je moguće da se devojčice igraju takvih igrica?! I još uvek sam u čudu. Ne mogu da verujem.
Sve su same devojčice, povelika grupa. Ni jednog dečaka medju njima. Ma ni u blizini, ni na vidiku. Igraju se policajaca i ... lopova, razbojnika, kriminalaca ili ko zna već koga, ništa mi više ne pada na pamet. TV ne gledam, pa ne znam koji su filmovi i koje su serije aktuelne sada na programu. Možda su tu dobile ideju i inspiraciju.

Jutro je. Počela sam jako rano da se budim. Nešto mi iznutra ne dā mira. Doručkovala sam i popila kafu ali, osećam se kao da ništa od toga nije bilo. Mogla bih da pojedem još tonu neke hrane. Nekih gtickalica, nekog voća, čega god. Onsko, potpuno nesvesno, rasejanih misli na sve strane. Onako, kso kad uzmeš da čitaš nivine, knjigu, žurnal. Ili sedneš da gledaš neki film, omiljenu seriju, utakmicu ili sportski neki meč, pa se pogubiš, izgubiš u prostoru i vremenu.  Nije ni bitno šta jedem. Samo da nešto žvaćem, žvaćem, dok ne osetim mučninu, dok želudac ne drekne "Eeej! E sad he dosta, dosta! Ne mogu više, sve ću povratiti!" I onda shvatiš šta radiš, šta si uradila, zapravo i počneš se preslišavati da li si normalna. Osetiš grižu savesti zbog svog stomačića, koji te verno služi i prihvata sve samo da tebi bude dobro, da ti budeš zadovoljna, a ti nezajažljiva do beskraja.
I trenutno prestaneš. I posle satima brekćeš jao prase, da ne kažem svinja, ne možeš da dodješ do daha. Stomačić ne može nikako da svari svu tu količinu satima. Nekad se desi i da želudac zaista zasuče rukave i krene sa velikim spremanjem, pa kaže ovo treba, ovo ne, ovo da, ovo ne i tako redom. Ili jednostavno kaže e do ovde primam, a sve ostalo napolje, nema više mesta! I sve ono prekobrojno i prekomerno pokulja u stampedu vani. I ti, šta ćeš kud ćeš, samo zineš u čudu šta te he snašlo, gledsjući da što brže stigneš do pogodnig prostora, wc šolje, lavora, livade, slivnika...
Preblediš, užutiš, u trenu si oblivena najkrupnijim graškama hladnoga znoja.
I pomišliš tako mi i treba, to sam i zaslužila.
I ne ljutiš se na svoj stomačić ni na želučić. Služe oni tebe verno i smerno danima, nedeljama, godinama i decenijama. I valjaju i miksuju sve i svašta i razne ukuse i kojim god ti hoćeš redom, bez ikakvog ptotokola, da li prvo slano pa slatko, ili obrnuto, da li je kiselo ili ljuto. Sad ti njima moraš udovoljiti, pokazati sućut za novonastalu situaciju, zahvalnost za sve protekle godine, iskazati svoju ljubav tim dragim organčićima, nerazdvojivoj celini tvoga bića. Nekome bez koga ne možeš, bez koga bi bila nepotpuna osoba. Pa, sve onako iscrpljena i bleda, dopeljaš se do kuhinje, do sudopere i šporeta i skuvaš neki lekoviti, umirujući čajić. Ispiješ ga kasnije polako u gutljajima, toplog, ali ne vrelog, da ih dodatno ne uziritiraš. I svaki gutljaj te dragicene tečnosti osećaš kako klizi niz tvoje grlo, niz ždrelo i kako svaki gutljaj čini čuda, poput najjačeg eliksira oživljava tvoje napaćene organe i širi tu radost i tu novu energiju kroz celo telo. Osećaš nove damare na temenu, ali iste impulse registruješ i u tvojim stopalima. Taj čearobni biljni napitak je melem i za tvoju dušu i telo. I zarekneš se da nećeš više nikad tako nešto nesmitreno, glupo, nezrelo i neodgovorno učiniti svojoj duši ni svom telu.
I setiš se davne prošlosti i trenutaka kad si sa društvancem iz dvorišta, na Zvezdari, pela se na šupe, kad ste krišom brali zeldne jajsije i šljive iz komšijskih dvorišta, jrlj to nezrelo voće i mnogi su posle imali gadnih problema, povraćanja, dijareje, visoke temperature. Srećom, trajalo bi to dan ili dva maximalno i oflazilo kso da ga nikada nije ni bilo. Sve do prve sledeće prilike.
Sreća he i da te komšije nisu prskale svoje vićje pesticidima u ono vreme, a i to da su nas provalili, pa počeli obraćati veću oažnju na baše igre i kretanja i jurili nas i grdili. Uglavnom dečake, više neho devojčice, jer oni su bili kolovodje u takvim pidvizima. A devojčice, one bi se priključile, ne sve, neke od, tek da pokažu svoju neustrašivost i solidarnost sa dečacima i da pokažu da ni malo nisu slabiji pol u odnosu na njih.
Setila bi se u tim trenucima i oca mog i njegovih saveta i učenja.
Mene je učio moj tata, još u najranijem detinjstvu, kroz neku vrstu igre kako se jede. S vremena na vreme bi organizovao jedelački čas, kako bih to mogla nazvati. Jednu vrstu hrane bi foneo svežu kući u količini, stavio na sto i ako treba oorat, očistiti, zapovedio bi majci "Ženo! Operi i očisti čas ovo!" Pitao bi me jel hoću? Hoću. Tada bi pao dogovor da pojedem koliko mogu. Ako mogu sve, sve. Ali! Smem da pojedem tačno onoliko koliko mogu, a da mi ne pripadne muka niti da pisle povraćam. Dogivor? Dogovor! I ja bih jela. Sve dotle dok migu, ali morsm sama proceniti kad je dosta, da bi ne pozli odmah niti kasnije od toga.
Tako sam jednom pojela kilo viršli, onih divnih, zanatskih, kojih više već decenijama nema na našem tržištu. Nešto kuvanih, a mnoge i nekuvane, sveže, nije bilo vremena za kuvanje i hladjenje, majka je podcenila detetove žderačke mogućnosti. A nisam bila gramzivo ni debelo dete. Oko 6-7 god. sam imala tada. I nikad mi nije oprostila šyo sam na njene oči pojela ceo kilogram, a da ona nije ni jednu viršlu okusila. Obećao je otac da će sutra doneti još, iste, uz te kasapnice, ali...ona nihe od ovih ni probsla. Mnogo puta me je to u životu podsetila javno, prekorno, ored svefocima, kako bi se reklo. I sa tugom i setom u glasu.
Sećam se, sem tih viršli i čokolada, onih predivnih mlečnih, nekada čisto mečnih, nrkada sa lešnickma celim, ponekad sa lomljenim, a i sa rižom ili tuti fruti. Donosio mi je otac čokolade i to one najveće, od pola kile ili po nekoliko od 200 grama i sl. I tu smo imali pravilo da ponekad pojedem koliko migu, a da mi ne pripadne muka. Bilo je tih sesija i sa voćem, jabukama, bananama, mandarinama, narandžama, groždjem, šljivama, ali uglavnom južnim voćem, koje je bilo iz uvoza, retkost u vreme mog odtastsnja, mog detinjstva.
Poenta je bila u tome da se jednom dobro najedeš nečega šyo voliš i onda gubiš interes za to. Voliš i dalje, ali da nikada ne budeš željan, halapljiv, da gledaš u druge dok nešto hefu i žvaćeš i gutaš zajedno sa njima, na prazno. I hvala mu za to. Meni je puno značilo. Ja nisam usti tretman primenjivala na mojoj deci, ali su mogli da jefu šta su i koliko su hteli. Ponekad bih odredila svakom koliko čega može da pojede, jer mora svako od nas u piroduci da dobije svoj deo... tek da ih i tome naučim, da ne bydu samoživi i da ne misle samo na sebe, da musle j na druge u pitodici i da dele ili ostave i drugima.
Tako je moj sin, koji je obožavao čokolade i nije znao kad je dosta, svaki put otvorio čokoladu, izlomio na štangle ili kockice i prvo sve nas ponudio, da se poslužimo, zadladimo, a onda smazao ostatak. Mi bismo, znajuċi za njegovu ljubav prema toj drliciji, ponekad uzeli koju kockicu, a često se zahvalili i prepustili njemu da se u njoj nauživa.
I tako ni moja deca nisu bila sebična niti samoživa. Uvek su bili spremni da ono što imaju od hrane podele sa drugima.
Razmišljajući o toj prošlosti, ja bih nežno masirala moj stomačić, želudac i crevca, grejala ih dlanovima i mojom bioenergijom, pitajući se usput često da li je pravilnije masirati pokretima u pravcu kretanja kazaljki na satu i time uspostaviti neki balans i normalni tok kretanja energije kroz telo ili u kontra smeru? Ako idem u kontra smeru, razmišljsh, ja onda usporavam rad organa u organizmu, kočim otkucaje tog unutarnjeg sata. I onda krenem par pokreta u jednom, oa par u drugom smeru. Malo jednom, pa malo drugom rukom, pa sa obe i sve tako, usput tepajući stomačiću, srculencu, plućima, želučiću, crevcima, svima, kao maloj deci, bebama, nežne, tople reči i izjave zahvalnosti.
To radim i dandanas kad osetim neki problem u organizmu. I dalje sam u istoj dilemi po pitanju unutarnjeg sata.
Vidim da se danas upražnjavaju slični tretmani i daju saveti kroz razne koučinge, seminare, radionice, literaturu i druge oblike komunikacije. Sko. Lepo je to. Podržavam iz sve snage.
Mene je još u najranijem detinjstvu otac podučio kako treba redovno prati noge, ne samo pred spavanje, nego i tokom dana, ako sam puno hidaka ili jurcala u igri, ali pre svega kad osetim umor u nogama da ih izmasiram. Listove od članka ka kolenima, pa stopala celom dužinom, tabane. I najvažnije, prste da madiram i ksko, i to svaki pojedinačno. I ja sednem na krevet, pa krenem prst po prst, a ubrzo krenem i da im tepam, da im oričam kako su mi slatki, zlatni, kako ih mnogo volim... Slušaju to roditelji, otac sav blažen, smeja se, a majka se kikoće i kkmentariše na svoj, pkmalo zajedljiv način. Ha joj objasnim da oni meni trebaju, da oni mene služe, slušaju me i nose gde gid ja hoću. A ona stane kso ukopana, zamisli se kratko, pa kaže " Opaaa! Vidi, vidi ti šta msla zna!", onsko, više za sebe, ali naglas. A otac na to dodaje "Nego?! Pamegno dete, nego šta?!," i vraća joj zajedljivost, dodajući odmah " Na tatu."
Ne znam da li se ovo moje trenutno stanje Depresija zove. Znam da me ova sećanja ponekad vrate malo, poprave mi raspoloženje, makar na kratko. Dok me opet ne savlada i ne obuzme osećaj gorčine, nezadovoljstva, besa zbog ove bezizlazne situacije, bez posla, zbog besparice, bezuspešne prodaje stana duge već više od godinu i po dana, mnogih neostvarenih želja i čežnji za ovim i onim, nečim, ne nekim. Želja za nečim vrlo ostvarljivim, što mogu i sama da ostvarim, mada je u društvu i lakše i brže i bolje i jednostavnije. Ali, mogu i sama, bez tuge i bez problema. A Neko, pa može da se dogodi, ali to mora biti u velikom stilu, samoinicijativno, nenamešteno, neusiljeno, spontano i vrlo prirodno, pomalo romantično. Sve ostalo nije za mene i samo je gubljenje vremena, na šta ja nisam spremna, imam mnogo pametnija posla i pametnije ideje kako da svoje svreme izorganizujem i utrošim.
Nebo je danas prelepo. Prepuno beličastih plovećih, lutajućih oblaka, raznih oblika, koji se menjaju u hodu svakog trena, na prelepoj modričasto plavoj pozadini.
Opčinjena sam Nebom i oblacima. Volim ih posmatrati. Mada, nekada mi moja nana nije dozvoljavala da gledam u Nebo i oblake. Ne znam tačno zašto. Nikada mi nije objasnila, a sada je kasno, nje više nema. Samo bi rekla da ne valja da se mnogo gleda u Nebo. Tek po malo, da procenimo kakvo će biti vreme sutra, danas, ide li možda neko nevreme od nekud. Toliko je dovoljno, govorila bi.

Kroz prozor dolazi žagor devojčica u igti. "Ja sam kraljica!", kaže jedna od njih. Ta rečenica se lepi za moje uši, prodire do nekih mojih memo fiočica, otvara jednu iz koje isijava slično sećanje.
Ali, za razliku od druge dece, koja obično kreću sa pričom "Ja ću biti kad porastem ... ", ja sam imala običaj, igrajući se ispred kuće svih onih dečijih igrica domaćice, uz pravljenje kolača i ručkova raznih od blata, cveća i drugog raspoloživog msterijala iz prirode, uz šnajderaj za moje lutke i lutkice, uz igru u pesku i pravljenje dvoraca, tvrdjava i utvrdjenja, da kažem "Kad sam ja bila velika ... ". To bi odmah zaparalo uši starijima u okruženju i zagolicalo maštu i krenuli bi sa raznim pitanjima i detaljnim ispitivanjima. Možda i sa željom da od jednog nevinog deteta izvuku slučajno i tu tajnu postanka. Jer, umela sam ja da iznenadim i ukućane, oca na prvom mestu nekim razmišljanjima i komentarima, da bi zinuo u čudu i skoro da bi se postidio.
Jednom se naglas zapitao "Bože, pa gde sam ja bio sve ove godine? Šta sam radio i na šta sam mislio, kad me jedno dete, malo dete, ovako nešto pita, a meni nikada ovako nešto nije palo na pamet, ja nikada o tome nisam razmišljao. A tako je jednostavno i sasvim logično za razmišljanje". Kao kad je poželeo da me uputi u religiju, veru u Boga, da me sa njim upozna i sa pistojanjem Sv. Pisma. Pa, krenuo je sa pričom o Nojeu, njegovoj Arci, porodici i svoj sviti iz Arke, o Velikom Potopu i posle toga.
Posle toga, kaže otac, Noje otvori Arku i pusti gavrana da proveti da li je sve suvo i bezbedno na Zemlji, da mogu da izadju iz Arke... I gavran se nije vratio. I on sačeka još malo, oar dana, oa pusti goluba, tačnije golubicu, da proveti da li je bezbedno i suvo, da li se povukla voda... Ja pažljivo slušam, upijam kao dundjer sve te važne podatke o nastanku sveta, pa ga prekinem i krenem sad ja da ispitujem. Gde su bila vrata na Arki? Nema vrata, kaže, samo otvor na krovu. Kapak, kao u selu, u Župi, kod nane i dede, u sobi gde ima kapak za tavan. Na tavanu uvek ima suvog mesa, one bele suve slanine i mnigih djvnih specija koje je deda sušio u pušnici, pa pisle popeo na tavan. Tu je bezbedno preko zime i lako za uzeti, ne mora se izlaziti napolje po snegu i hladnoći, razmišljam ja 300 na sat i prisećam se svega toga.
Aha, kažem glasno. A kako su oni ušli, kad nema vrata, pitam dalje? Kroz taj otvor na vrhu, kaže otac. A životinje? I životinje istim putem. I slon, pitam? I slon, kaže on. I taman hoće da nastavi dalju priču i upoznavanje, ali ja ga prekidam nivim pitanjima, meni nešto ne dā mira, nešto mi tu nije jasno. Kasnije naučih u školi da nije, nije jasno, nego nije logično.
Čekaj malo, kažem ja i nastavljam sa pitanjima. A kako im nije ušla voda unutra ...i drugo. Vidi otac da mene tu nešto muči, pa napravi pauzu u izlaganju i pita me šta me muči, šta mi tu nije jasno? Ja nadtavim ispitivanje. Jsko je Noje otvorio taj kspak kad je bilo zakucano, hetmetički zatvoreno? Čime je otvorio? Jel imao neku motku, neki štap? Koliki je bio taj štap ako je sve unutra bilo na tri nivoa? Kako se nije ta motka slomila, dok je gurao ofoxdo taj kapak da ga otvori? Kako je znso da nema odozgo vode, pa kad otvori da voda udje i da se podave? Svata je meni oadslo na pamet. On je pažljivo slušao moja pitanja i strpljivo odgovarao. Iznalazio odgovore, tačnije. Vrtesmo se malo u krug, fok na kraju stigosmo i do merdevina. Dišli su svi uz pomoć merdevina, a i Noje je mogso uz pomić merdevina da se popne i otvori zaoečaćeni kapak, reče otac u jednom trenutku, zamišljeno. Jel možemo sad dalje, pitao je? Ne, čekaj još malo, rekoh. Na to majka dodaje u svom stilu, da migu da bydem advokat kad porastem, koliko ispitujem. Otac se smeje i kaže "Što da ne, šta fsli advokatima? Baš lep poziv." Ja nadtabljam sa pitanjima, neumirna i ne dozvoljavajući da me dekoncentrišu. Čujem njih, ali oratim svoje misli. Priča me skroz zaintrigirala, kao detektivska priča. I Noje je itvorio kapsk i pustio gavrana i zatvorio opet kapak? Pa, da. A možda je gavran onda nadletao, pa pošto je bilo zatvoreno nije mogao da se vrati, pa je opet odleteo. I šta li je bilo sa favranom? Da nije crk'o, zabrinuto ću ja?! Ma, ne, kaže otac. Nao je negde u prirodi neku hranu i hranio se sam, dok nisu oni izašli posle. Ali oni su imali sve semenke i koštice i irahe unutra, voda je sve odnela, unuštila, opet ja. I šta ako se još nije voda povukla i on nije imao gde da sleti i leteo je, leteo sve dok je imao snage i posle je pao u more i umro, udavio se, tužno i nesrećno i zabrinuto ću ja. Ocu žao mene, oa da me uteši, kaže, ma nije zatvorio kapak, verovatno. A i ako jeste, čuo bi gavrana kako grakće, kljuca u poklopac, pa bi mu otvorio. Ja se tu malo umirim. Posle kratke stanke pitam dalje. Više konstatujem, zapravo. I onda je Nove ponovo otvorio kapak i pustio golubicu? Da, potvrdjuje otac i dodaje da se golubica ubrzo vratila sa nekom grančicom u kljunu, za koju grci tvrde da je bila grančica masline, ali da je to vetovatno bila sveža grančica vrbe, jer vrba raste uz vidu, pored reka... Dobro, kažem ja i nastavljam, a zašto Noje, kad je već imao merdevine i popeo se da otvori taj kapak, koji se otvarao na gore ili na fole, svejedno, zašto nije lepo sam izvirio sa tih merdevina kroz taj otvor i video da li se voda sva povukla i može li da izadje napolje i on i porodica i životinje da pusti napolje? Zašto?! Pitam sva ozbiljna. Na to otac zine u čudu. Razrogači oči, pa ih skupi, zamisli se, pa podle kraćeg vremena kaže "Zato, ćero, što je bio glup čovek! I zato što smo svi mi glupi! Zato što ti, dete, imaš više mozga nego svi mi zajedno!" Pa nadtavlja, " Mi svi ovo slušamo hodinama, vekovima i pamtimo tako kao je napisano, kako nam kažu i niko ne misli svojom glavom i ne razmišlja više ni dalje o tome. Ni ja nisam nikada dalje o tome raxmišljao. A sve je tako jefnostavno i jasno. I eto, tako mi i treba, da me jedno dete postidi. Sad sam se, ćero, pred tvojim mozgom postidio mog. Bog mi je dao mozsk da ga koristim, da mislim, a ne k'o govedo samo napred i vuci i tegli. I ovo nam je bio test znanja i inteligencije. Bog nas je ovim stavio na probu, kol'ko razmišljamo. A mi jao marva, k'o papagaji, samo učimo napamet. Evo ti ruka za ovo, ćero!" I pruž mi ruku, koju ja prihvatam i široko se ismehujem, sva važna što mi je otac odao za nešto toliko priznanje. Majka ćuti kao zalivena. Verovatno je bila mnogo besna, kao i mnogo puta kasnije, što se ona nije toga setila, da zaseni oca svojom pameću. I ksko to da ja imam toliko oameti, kad ona nema, a ona me je rodila. To joj nikako nije bilo jasno. I to nije krila. Jednom me je i istukla, baš uz te reči. Pamtim te nepravedno dobijene batine. Ona je otišla sa ovoga sveta, kao i otac, ali te neke stvari i momente ne zaboravljam dok sam živa. Kao i činjenicu da su kasnije navratile komšinice na kafu. Dve sestre, starije, mojim roditeljima su mogle biti roditelji po godinama. I moj otac, posle par rečenica, onako, u razgovoru, preptičava im dogadjaj od tog popodneva i hvali pamet svog deteta. One se zamisliše malo takodje, pa i one pohvališe dete i njegovu pamet. A onda okrenuše sve na šalu uz komentar "Pametno dete! Na koga li je tako pametna?!", pitaju uz smeh. Otac i majka, svako za sebe viče " Ha, na koga?! Na mene!" Na kraju majka reče pametna na oca, a lepa na majku! I to ostade nadalje. Ko god bi pitao, kad nas sretne na koga ličim? Majka bi sva važna odgovorila "Pametna je na oca, a liči na majku!"
Devojčice i dalje žamore napolju, a moje misli i dalje lutaju Vremeplovom.
Te iste komšinice, koje sam iz milošte zvala Nane, ispitivale su me, onako preko plota, oko tog "Kad sam ha bila velika..."
Bilo im je prvo jako čudno da od jednog deteta čuju takvu izjavu. I nisu to ni krile. Glasno su komentarisale "Kako to, lale, kad si ti bila velika? Pa sva deca kažu kad ja porastem ja ću...to i to. Samo ti pričaš u prošlom vremenu, kad sam ja bila velika... Kad si to bila velika?"
"Nekada, davno", govorila bih.
"A kako si onda sad mala?", pitale bi.
"Pa posle sam se smanjila", rekla bih.
"Pa, kako? Mi smo mislili da te je Zaga rodila, da si uzala uz njenog stomaka!?, rekle bi.
"Pa heste me ona rodila, bila sam u njenom stomaku, kad sam se puno smanjila, pa sam u njenom stomaku mslo porasla u bebu i onda sam se opet rodila", odgovarala bih ja.
"A kako si se smanjila? I kako si uspela da se uvučeš u njen stomak?", ispitivale bi me one dalje.
Jedna, zapravo, dok je druga opominjala da prestane, "može detetu nešto da se desi", govorila bi i podsećala je na nešto...
Ja odgovaram "E to ne mogu sad da ti kažem. Ne znam."
Ona uporna, nastavlja, a sestra je i dalje, zabrinuto, opominje da prekine. "A jako onda znaš da si nekad bila velika?"
Ja opet "Pa, eto, tako. Jednostavno, znam."
"A ne znaš kako si se ponovo rodila!?"
"Ne znam. Nisam razmišljala nikad o tome", kažem. "U stvari, možda i znam, ali ne mogu sad da se setim".
"Pa, 'ajde, razmisli", kaže ona.
"Ne mogu sad da razmušljam, sad se igram. I evo, baš sad ratujem. Približava mi se neki konjanik, možda baš neki neprijatelj. Izvidnica"
One se smeju.
"A šta si, lale, radila kad si bila velika", nadtavlja jedna nsna s pitanjima.
"Kad sam bila velika bila sam kraljica", kažem. "Španska kraljica!"
"A gde si ti onda živela?", začudjeno će ona. "Pa ti onda nisi bila naša? Bila si strankinja!? Zato ti stalno govoriš nekim nerazgovetnim stranskim jezikom", zavitlava me ona, jer sam volela s vremena na vreme da "govorim stranim jezikom" i izmišljala sam neke "strane" reči i govor u mojoj igri, a one kad bi me čule, s one strane tarabe, smejale bi se i nagadjale koji bi to jezik bio. Nekad bi im ličio na evropske, nekad na dalekoistočnjačke jezike.
"Živela sam u Španiji", rekla bih. " Baš u ovakvom dvorcu", misleći na taj, koji sam upravo napravila od peska i opasala zidinama sa kulama osmatračnicama.
"Oho, pa ti si onda, znači, bila Izabelá!", rekla bi ona značajno i zamišljeno. "Pa mi smo onda najebali od tebe kad porasteš, lale", kazala bi.
"Što?", pitala bih sad ja u čudu.
"Pa zato. Zato što kraljica Izabela nije volela cigane i naredila je mužu da sve cigane izbaci iz Španije. I sve su cigane proterali, tada", reče ona. Kadnije sam ustu priču čula na času ustorije od profesorke.
"Ti ćeš nas, kad porasteš, sve da opet nsjuriš i idavde, kaže ona.
"Pa neću, vi niste cigani", rekoh.
"Jesmo, lale, svi smo mi cigani.", kaže.
"Kako onda niste crni kao cigani?", pitam ja.
"Pa, mi smo se izbeleli", kaže ona.
"Nego, 'oćeš ti, lale, kad razmisliš i setiš se kako si postala mala i ponovo rodila, da nam kažeš? To je za sve nas velika tajna. E, znaš li ti šta bi mi sve dali da dodjemo do te tajne!? Mi vekovima tragamo za njom", reče mi ona, tada.
"Hoću, ako se setim", rekoh tada. No, druga me poduči "Nemoj, lale, da te prevare, nikom ne govori. Takva tajna košta sve pare ovog sveta. Znaš koliko možeš para da zaradiš za tu tajnu? Ne možeš ni da zamisliš toliku gomilu novca. Kao najveća planina, pa još više."
Interesantno, tako nešto i učiteljica nam je kasnije, u školi nešto tako rekla, kroz priču, kroz neku Božju Poruku, koju je poslao Ženskom Svetom Detetu, koje možda baš tu sada sedi, u tom razredu, a koje je rodjeno u YU, u Beogradu baš i ona iako komunista, oseća potrebu da prenese tu poruku, koju su je zamolili da prenese, kako reče. Samo, ne reče ko ju je zamolio.
Kasnije ja rekoh to ocu, kad je došao s posla, šta čuh od komšinica. On nešto promrmlja da im majka, koja je bila još živa, kad smo mi tu došli da živimo, a koje se i ja pomalo sećam, kao kroz maglu, i jeste ličila na ciganku. I stalno je nosila onu cigansku maramu, vezanu oko glave, kako samo ciganke nose. I naše žene i u gradu i na selu pogotovu, nosile su marame, ali i drugačije marame i drugačije su ih nosile.
I kasnije se dotakoše te teme, sve onako preko ograde. One mu rekoše "E, da ti znaš šta su sve cigani radili da se izbele. Pili su i vešplav! Na sve su bili spremni samo da pobele."
"Ih, pili vešplav", smejao se otac glasno "pa umrli bi da ste pili vešplav". Vešplav je bila neka hemija, vezana u parče platna kao loptica, kako poneki danas vežu lavandu, a služila je za savršeno izbeljivanje belog veša.
"Pa nismo pile mi, nama je otac bio beo, ali mnogi su i umrli pijući vešplav, varikinu i slično. Takva su pravila. Neki su morali da se žrtvuju, da bi posle drugima, koji dolaze bilo bolje i lepše", govorile su one. "Tako ti je kod nas, cigana".
I otac je bio iznenadjen ovim priznanjem. Nije im sasvim verovao. Bile su fine, za ono vreme i vrlo kultivisane.
I kasnije su se bockali na tu temu. One bi pitale oca, znajući kog je i čijeg porekla, čemu služi neka lekovita trava,  može li da se upotrebi za ovo ili ono?
Otac bi se šeretski nasmejao uz komentar, zar oni, cigani, ne znaju nego njega pitaju?! A oni du čuveni po travama i mixevima i vradžbinama s njima.
One bi se isto smejale, poslale ga u tri lepe i rekle mu "Pa, sve što o lekovitosti tih trava znamo, naučili smo od vas. Vi ste bili glavni doktori i iscelitelji u prolosti. Nije valjda da ste sve zaboravili?!"
"Bogami, jesmo", rekao je otac. "Mi smo se vremenom preorijentisali na ovu savremenu medicinu i lekariju i niko to više ni ne koristi, ni ne pominje, sem baš nekoliko vrsta, za neku sitnicu ili baš, baš ako nema doktora u blizini, ili ako su nas doktori otpisali, pa se hvatamo za slamku. Ali i tada ako se neko nečeg seti. Uglavnom tad mi pitamo vas."
"E", kažu one, "mi sve što naučimo prenosimo dalje našem naraštaju, da se ne zaboravi, iako uglavnom nismo ni pismeni ni nemamo naše pismo, kao vi."
Moj otac, moj deda, očev otac i mnogi muški članovi naše familije su imali jako lep rukopis, krasnopis i radili u administraciji, u mesnim kancelarijama, opštinama i sl. i u vreme komunista, a i pre toga.

Selidba
Naša selidba je neminovna. Mi smo se velikim delom spakovali, iako ozbiljnog kupca još nigde na vidiku. Mala soba, mog dvoiposobnog stana, služi sada kao magacin. Tapete sam joj lično poskidala, jer su užasnu boju poprimile od mnogo godina parnog grejanja, dumagijanja i sl. ... i duž jednog i drugog naspramnog zida redjam spakovane kutije. Ima još malo tekuće garderobe, staklarije i porcelana i nešto sudja iz kuhinje.  I pakovanje gotovo. Ali, to je ostavljeno za finiš.
Uz to nosimo još nešto stvarčica sa terase, probranih, par plastičnih stolica, koje su ispale trenugni hit uz drveni sto, kako videh u nekim videima o opremanju stana. Nosimo još i naše krevete, veš mašinu i frižider. Ostalo ide pored kontejnera. Sve je dotrajalo. Starije je od moje dece.
Divim se ljudima koji mogu decenije i decenije da provedu u istom ambijentu, okruženi istim ljudima i istim stvarima. Ljudima koji kupuju antikvitete... Ja ne volim starudije, volim sami miris novog, koji deluje na mene kao antidepresiv, umirujuće i pokretački istovremeno. Daje mi elan, volju, novu energiju. Puni mi baterije brzinski.
Nisam kupoholičarka, ne volim da stalno trčkaram po radnjama i pazarim bilo šta. Ne. Povremeno treba nešto promeniti. Ako ništa, makar raspored nameštaja. I to je rešenje za nekih par godina. A onda novo. I novi mirisi kad krenu da se šire po prostoriji, po stanu, kući, milina jedna.
Ormane ne kupujem, čvrsto sam rešila. Pravim garderobu. Ali sudo-mašina postaje neophodna.
Moj sin ne voli da pere sudje, kako vidim. Šteta. Nije se valjda negde pelcovao glupošću da muškarci ne treba da peru sudje. Smatram da ni malo ne gube od svog šarma, muškosti ni muževnosti, ako operu sudje. Ako mogu da operu i uglancaju svoj auto spolja i uznutra, svoj fudbal ili druge sportske rekvizite, svoju obuću od blata ili uglancaju cipele, sudove u restoranu, za platu ili štogod slično, mogu i par sudića koje su zaprljali u svom porodičnom domu, oni ili porodica.
Upravo sam skoro rekla sinu, kako vidim, ti baš ne voliš da pereš sudje, a bogami i ja sam se više prezasitila, umorila od pranja sudova svakodnevno, tri i više puta dnevno, puta br. godina ... pa ti vidi. Moraćemo zato da nabavimo jednu mašinu za sudje.
I tako će i biti, čim se preselimo.

Stan, kao to rekoh više puta, bezuspešno prodajemo već više od hodinu i po dana.
Ja ne razumem ovaj svet više uopšte. Možda to liči i na paranoju, ali ponekad mi se čini kao da su se svi urotili protiv mene i da me ometaju u tome da ga prodam.
Ne razumem ljude koji izbegavaju da kupe stan koji je za renoviranje i preurede ga prema svojoj želji i potrebi, nego se opredele za stan, koji je odmah useljiv, a u koji fovefu armiju majstora i mesdc i više dana ga detaljno preuredjuju, ruše zidove, menjaju stolariju, podove, kupatila rade iznova, menjaju cevi i sl. Nikada mi ta pojava i ta nova moda beće biti jasna. Taj stan su morali platiti skuplje od mog i platiti majstore za sav raj rad. Moj stan bi platili mnogo manje, majstori bi imali isto posla, možda čak i manje, jer je stan već zreo za renoviranje, a platili bi ih svakako isto, kao i za preuredjenje onog drugog. Znači, uštedeli bi na razlici u ceni izmedju ova dva stana. Do juče su bili traženiji ti stanovi za renoviranje, sada kad Ja prodajem i to baš takav, oni traže "sredjene" stanove u koje se ne useljavaju bez raznih majstora i majstorija. I posle kažu, paranoja!
Možda i jeste, ali ne u mom slučaju.
Drugo, običaj je kad je neko neodlučan i mnogo razgleda i razmišlja oko kupovine bilo čega, neke najbanalnije stvari, da se kaže "Aman! Pa šta toliko razgleda i razmišlja kao da kupuje kuću?!" Jer, kuća se, zaboga, kupuje jefnom za ceo život.
Koja pogrešna konstatacija i koje pogrešno učenje!
Kad bolje razmislim, mnogi od ovih razgledača već imsju nrki smeštaj, stan ili kuću. Iz raznoraznih razloga sada su u dituaciji da treba da kupe sebi novi stan, novu kuću, obezbede novi životni prostor, tačnije. I eto, i onda, kada su postojeċi obezbedjivali, mislili su i bilo je "za ceo život", pa eto, život ih je demantovao. I sada opet govore i ponašaju se isto. I nikada neće naučiti neke stvari, očito, pa da prožive i tri života u istom cugu.
 Nije baš prijatno ni lako pakovati se, seliti se, raspakivati se, ali ... ima i u svemu tome neke draži i lepote, zavisi kako gledamo na celu stvar. Sko prihvatamo selidbu kao neki uspeh, neko dobro rešenje situacije u kojoj smo se našli i iz koje tom selidbom izlazimo, svakako je za radovanje naša selidba i kupovina novog stana ili kuće.
A razloga je bezbroj za to.
Venčanje. Proširenje porodice, rodjenjem novog člana, prvog ili petog, svejedno. Spajanje dva domaćinstva u jedno,  sa roditeljima, sa braćom, sestrama, sa nekim partnerima, radi jeftinije gradnje. Smanjenje porodice, zbog želje za osamostaljenjem ili nekih nemilih razloga, odlaska nekog člana na onaj svet ili zbog razvoda. Zbog oreseljenja u drugi grad, drugu državu. Zbog nepredvidjenih prirodnih katastrofa, zemljotresa, poplava, požara, eksplozija, urbanističkih planova i raseljavanja, pojave klizišta. Ili usled društvenih katastrofa, ratova, nuklearnih katastrofa ... Ili iz prostog razloga to želimo nešto bolje i veće ili bolje i manje, jer smo zašli u godine kada više ne bismo da toliko potrebnu životnu energiju uzaludno trošimo na spremanje stana, a nismo u prilici da plaćamo pomoć u kući. Ili zato što smo zapali u neku finansijsku krizu, pa kupoprodajom stana ili kuće izlazimo iz tog problema. Ili želimo nešto važno i krupno da sebi priuštimo u životu, pa nam je selidba rešenje za ostvarenje istog ...  i ko zna kojih još sve razloga.
Pa? Možemo li kupovati stan ili kuću "za ceo život", pitam se ja?!
Možda ima i normalnih na ovom svetu, a ja želim da verujem u to da ih ima, pa se u naj naj najskorije vreme, koliko već u narednih par dana, ipak desi i to Čudo i pojavi se kupac moga stana i odmah potvrdi kupovinu i fogovorimo se da se dutra sretnemo u kancelariji dotičnog agenta na potpidivanju ugovora i krenemo u dalju realizaciju istog. Da preduhitrim, uz u obom slučaju  neophodnu Božiju pkmoć, propadanje moje porodice i moje lično i "paranoju", pre nego troškovi komunalija i dr. progutaju vrednost ovog stana i od sigurnog napravimo veresiju i ja se nadjem na ulici, bez krova nad glavom, jer u ivoj mojoj državi nekom sam nepoželjna i nisam ničija briga, prepuštena sebi samoj u rešavanju svakog problema, kao u onim evropskim "Igrama bez granica", koje svojevremeno gledasmo na malim ekranima, i to u onom delu, sa raznim ometanjima i ometačima. 

Da se ne zaboravi! Četkarska radnja  i dvosoban stan na Starom gradu, u Gospodar Jovanovoj ili beše Gospodar Jevremovoj... smešiše se u jednom trenutku meni i mojoj porodici,  ali ... trebalo je ispuniti odredjene uslove, na koje sam ja bila spremna, a moj tadašnji muž ... nije.
Radnja je bila u centru grada, na Zelenom Vencu. U Kraljice Nstalije, tada Narodnog fronta, odmah na početku, iza ugla sa Prizrenskom.
Beše to jedan simpatičan bračni par, čijih se imena sada teško mogu da setim, na žalost. Čika  Mile i tetka Zlata behu sličan par i po liku i po godinama, ali oni su imali dve ćerke. Jednu srećno udatu za nekog našeg ambasadora i živeli su tada u nekoj afričkoj zemlji, a druga je bila ddvojka,  defektolog i nikako nije mogla naći posao u struci. Behu to naši dragi klijenti, redovna letnja klijentela. I čika Mića i tetka Bela su bili naši putnici, isto po godinama slični ovom paru. Čak je čika Mića bio i zaposlen u jednoj našoj komintetntskoj kući. A ovaj par, zvaćemo ih čika Mile i tetka Rada, za ovu priliku.
Bila sam predstavnik turističke kuće u kojoj sam radila, u grčkoj. Jednu grupu sam dovela, drugu ispratila i svake subote u nsrednih mesec dana, jednu ispraćala, drugu dočekivala i pomagala da se smeste u svoje apartmane.
Na letovanju sam bila sa porodicom, mužem koji se upravo vratio iz vojske i naše dvoje male dece, ćerka godinu i po i sin dve i po.
Tokom tog letovanja pala su tu razna poznanstva, lepa druženja, a jedno od njih beše i sa tetka Radom i čika Miletom, sredovečnim parom iz Beograda, sa Starog grada.
Uz kaficu i razgovore saznasmo da oni nemaju dece i jednom prilikom nas iznenadiše predlogom. Oni žive u skladnom braku, dugi niz godina, ali, eto, nemaju potomstvo, nisu se ostvarili kao roditelji, pa eto, mi smo im se, kao mlada porodica i kao ljudi, dopali, pa kako mi nemamo rešeno stambeno pitanje, oni imaju predlog da se mi preselimo kod njih u njihov dvosoban stan u Gospodara J. ... stan je možda za toliko članova i tri generacije mali, ali oni imaju i vikendicu u Velikoj ili Maloj Moštanici, ne sećam se više koja beše, i tamo oni provode puno vremena. Jefino zimi bi bili u stanu redovno. Uostalom, tu vikendicu možemo i mi koristiti kad god želimo. Oni bi, zapravo hteli da živimo kao velika porodica. Uz sve to, oni imaju i radnju, četkarsku radnju, na Zelenom vencu, na početku Narodnog fronta. I uslov, da živimo zajedno i da mi od njih nasledimo stan, vikendicu i radnju jeste da sačinimo taj ugovor o brizi i nezi, u slučaju nekih bolesti i kada onemoćaju, ali i da moj tadašnji muž, otac to dvoje naše dece, prihvati da ga čika Mile uvede u posao izrade četaka i da se time bavi, da radnja postoji dok su oni živi, a posle ako poželimo možemo je i prodati. Radnja je stara, razradjen je posao, uigran, sa stalnim dobavljačima materijala i razradjenim tržištem za plasman robe. Treba samo da se obuči da pravi kvalitetne četke i da polako se upozna sa dobavljačima i kupcima, da udje u posao, kako se to kaže. Što pre i predanije, to bolje.
I! Moj tada muž, neko ko treba da bude glava porodice i hranilac porodice, kao što su to tada bili i moj i njegiv otac, nije hteo.
Ja sam bila zaposlena u agenciji, u blizini. Iza drugog ćoška. U Balkanskoj. Sreća nsm se osmehnuls najširim i najsrdačnijim osmehom, a jedan prodavac autodelova, početnik, uz to i bez auta i bez vozačke dozvole, koju je trebalo takidje za ovaj ponudjeni posao da savlada i stekne, nije bio spreman da uloži malo truda i četkarski zanat i vožnju savlada. I obezbedi i sebe i svoju porodicu na najlepši i najhumaniji način. Naravno, tu je trebalo i ja sa moje strane uložim trud oko domaćinstva i brige o dvoje staraca, sutradan, na šta sam ja bila spremna tada da prihvatim oberučke.
To je bilo veliko razočarenje za mene. Znak od Boga, za koga sam se udala, kolikog neradnika i koliko ljubavi on uopšte gaji prema svojoj ženi i deci, prema svojoj novoj porodici. Ja, koja nije bila materijalista, nikada, predjoh preko toga. I sa ove distance vremenske mogu reći, gadno pogreših.
Taj neradnik je dao sve od sebe da i svoju decu, pre svega sina tako vaspita i napravi od njega neradnika. I na žalost, uspeo je, na vrlo perfidan i podmukli način, poguban i po naše dete i po mene, uspeo je u toj njegovoj bolesnoj nameri.
On odavno nije više moj muž, sa sinom smo imali mnogo gadnih problema, i dok sam ja trčala da zaradim što više i omogućim mu najbolje i najviše obrazovanje i školovsnje, ta neradna sitna duša je samo smišljala kako da ga spoplete u životu, da ga onemogući da ga prestigne u životu u obrazovanju i zvanju i trudio se da ostvari sve svoje neostvarene bolesne i naopake ambicije jednog probisveta. Danas on izdržava sina, svakodnevno mu dajući nešto novca za hranu i trošak za taj dan. Igrom nemilih dogadjaja u državi i u mkm životu, mi sada zajednički trošimo taj novac, kako bih i ja preživela do te dugo i mukotrpno čekane penzije, čije ostvarenje i prvu udplatu migu očekivati, realno, tek za tri duga meseca. Najduža u mom životu. Ako se ne dogodi čudo, pa mi padne s Neba pravo u krilo i naručje pozamašna svota ili ne dobijem na lutriji hlavnu premiju, na Bingu napr. Kažu, čuda su moguća, a ja želim da im verujem. I eto, čekam to Čudo.
A moguće je još hedno čudo. To je prodaja stana u kome živimo, a koji po naslefstvu treba da podelim sa mojom rodjenom sestrom. I koji prodajemo, evo, već godinu i po dana, do sada bezuspešno. A troškovi se kaleme i rastu, a ja novca nrmsm ni za preživljavanje, a kamoli za izmirenje troškova. Za struju fobismo opomenu, ukoliko ne uzmirimo u narednih mesdc dana, isključiće nam je, kažu. Mob i ovaj tablet će biti usključeni posle 28. jula, ako ne platim račune. Stan nidmo preveld još na naša imena, jer hd trebalo svaka da plati tax od po 10-tak hiljada, koje ja nemam, a nema ni sestra, kako kaže. Sada čuh od jedne agentice nekretnina da je tax prepolovljena i plaća se po 5 hiljada, ali džabe, ja ni toliko nemam. A sestra takodje nikad nema ni za šta što treba platiti, ona samo želi da zgrabi što vuše može, bez da nešto uloži. I ovaj stan sam ja otkupila svojevremeno, ali na majkino ime, iako smo u sudu ovetile saglasnost da ga otkupim na moje ime. Nisam bila, posle svega, zadovoljna mojim brakom i u nameri da se razvedem, čim deca završe studije ili budu u toku studija, već zreli i odrasli, jada će razumno i bez stresa prihvatiti to i okončati normalno svoje školovanje, razmišljah, ne želim da mi neki neradnik, koga sam gurala napred celog života i vukla deblji kraj sama, kako se to kaže, traži deo te imovine, koju je moj otac stekao svojim radom.
Veliki optimista u životu i sa prevelikkm umnom energijom, kakvu me je Bog stvorio, još uvek vetujem da nihe sve izgubljeno po pitanju mog sina i želim da ga vratim na jefini ispravan put, na koji sam ga ja i usmeravala, od njegovog rodjenja. Pa, sad, videćemo šta će biti. Mada, imamo puno ometača u tome, ali ... želkm i sebi da stvorim taj Home, Sweet Home, a želim i da on bude deo toga, kao veliki radnik, pregalac i stvaralac. Znam da on to može. Samo treba i da hoće. Nije dovoljno da ja hoću, mora i on da hoće. I njegovom fosadašnjem društvu da prilaz našem domu bude zatvoren. Ja nisam iz tog miljea ni po kom osnovu, niti sam ikada bila. A ni njega nisam tako vaspitavala. Za sada ti izgledi nisu sjajni, ali još uvek postoji realna šansa za to.
U protivnom, uvek mogu da otputujem na moj davno željeni i još ne ostvareni Put oko Sveta, usput se udam i ostanem negde, gde mi se mnogo dopadne. I više se ne vratim nikada u Srbiju niti se bilo kome od familije javim.
Druga varijanta je da kupim neki placić u okolini sa nrkom kućicom i poklonim je sinu. To je ono što mogu da mu pružim u ovom trenutku, a na njemu je da to dalje sredi, osposobi za život, dotera, ulepša, iskoristi na najbolji moguċi način, koji odabere i osmisli. Uz pomoć i podršku oca ili sam, kako god. I da sebi kupim neko imanje u široj okolini Beograda i napravim sebi Kutak iz snova, za kakvim sam od uvek žudela. Tu će mi svaksko trebati pomoć na imanju, ali ne bih toliko "da iskorišćavam" sina, angažovala bih nekog radnika, za ispomoć oko toga čime želim da se bavim, kada i koliko mi je porebna pomoć.
Treća varijanta, da sina ostavim bez igde ičega, s obzirom na njegove zasluge, odsustvo poštovanja prema meni i činjenice da on ne nosi prezime i ne nastavlja lozu moga, nego svoga oca.
Šta će prevagnuti u trenutku kad dodjem do tog nekog novca, ne znam. Znam da mi sina niko nije poklonio, da je kreiran u mojoj utrobi, pod mojim srcem, da je željeno dete, da sam ga gajila sa mnogo ljubavi pažnje. Zato i želim da mu pružim nesvskidašnju šansu da uprkis svemu do sada preživljenog, uspe u životu. Da se ostvari na moralnom, kreativnom, poslovnom planu, onako i onoliko kako i koliko prilike dozvoljavaju. Neće postići ono što je mogao da je išao putem, kojim sam ga usmerila, ali može yspeti na nešto drugačiji način, putem koji mu želim pokazati i otvoriti sada. A on dalje treba njime čvrsto da korača i odlučno i da otkriva sve lepote tog puta, tog sokaka sam, uz moju podršku i pomoć, kada i koliko bude neophodno i potrebno.
Ja nisam diktator i ne želim da on ostvaruje moje ambicije. Ima punu slobodu i demokratiju, ali u okviru priznatih i prihvatljivih društvenih normi. I van njih, ako je nešto zdravo, kirisno,  inovativno, zdravorazumno, pre svega. Mimo toga nisam spremna da dajem podršku bilo kome, pa ni najrodjenijem.
Još uvek nije sve izgubljeno, da se iščupa iz bolesnih kandži svoga oca i da nas dvoje budemo pobednici. Kako će biti pokazaće vreme, na koje i nećemo baš tako dugo čekati.

Ptočitah na Fb neki članak o Bretarijancima, koji ništa ne jedu i ni vodu ne piju, žive od Sunčeve svetlosti i meditacija... Spremaju se za preživeti apokalipsu. Moj komentar na članak je bio:
Teško da će je doživeti apokalipsu. Ne piše nigde čime se bave ti bretarijanci, kojim poslovima i zanatima?! Na šta troše svoju energiju sem na ustajanje iz kreveta, sedenje i meditiranje. Kako zaradjuju za život?
Krv im mora biti redja jer se ne obnavlja, a ne zato što nema toksina. Nema od čega da se umnožavaju ni bela ni crvena krvna zrnca. Kažu za život nije potrebna hrana ili tako već nešto. Da, duši nije potrebna hrana, potrebna je telu. Potrebna je materiji da se obnavlja i postoji, spiritualnom delu čoveka nije porebna hrana, sem one hrane za glavu ... Kako ja mogu da sagledam, ti bretarijanci vegetiraju, kao oni teški bolesnici u komi, priključeni na aparate. I bez aparata, uostalom. Pri velikom padu energije, izgladnjivanju, a pod jakom Sunčevom svetlošću i toplotom, dolazi do bele svetlosti, koja obuzima glavu, 7 i 6 čakru (vid i mozak), kako i sama imadoh priliku u grčkoj da doživim, na kratko i to dva puta. Jednom u prevozu, iz čista mira, pod velikim umorom, stresom, gladi i nesnosnom vrućinom. Drugi put pri okliznuću i padu niz samo 3 stepenika, ali sa padom kao u Hičkokovim filmovima, gde povredih repne pršljenove, znači, 1. čakru i glavom dodatno udarih u stub od cigala, pored kapije, uz kratki prekid filma, što bi bila 7.čakra.
Inače, nikada do danas nisam pala u nesvest.
Ono što ne rekoh, da ne bih smarala druge čitaoce, jeste da sam završila tada u bolnici. Prijavila sam povredu kičme i repnog pršljena. Povredu glave nisam. Iz prostog razloga što grcima ne verujem, a iz onog što čuh o njihovim doktorima, od naših ljudi i žena i njihovih iskustava sa tim doktorima tamo, u Athini, shvatih da su mnogo liši dijagnostičari.
Drugo, učili su me ovde kod kuće i u školi da je mozak najisetljiviji organ i matetija, da nikako ne treba ozračiti isti jer se trajno oštećuju ćelije mozga i remeti time i funkcionisanje. Zato to prećutah, oni ništa nisu ni pitali, pa sama lečih tu povredu, čajevima, masažom, autosugestijom... Bogami, dugi niz godina. Mora da postoji ožiljak na lobanji, ali je prošla povreda. Više be boli pri dodiru.
Što se tiče ostalih oregleda, ovde se doktorka, spec. čudila i krstila, na ultrazvuku, kada sam joj isoričala kakve sve preglede su mi obavili tada tamo. Za crevni trakt i ubrizgavanje vazduha kroz analni otvor kaže naša dr.spec., da se taj meyod već decenijama ne oraktikuje, jer je vrlo opasan i može doći do perforacije debelog ili tankog creva.
Ha, eto preživeh torturu grčkih dr-a, srećom.