Ni prethodne godine nisu bile sjajne, ali to je vreme odrastanja, vrene kada čovek hvata neki zalet, kada je još uvek čitav život pred njim, kada je tek zakoračio u život, nesigurnim korakom, bojažljivo, upoznavajući teren, okruženje, spremajuċi se za adaptaciju ili za pronalaženje nekih novih terena, novih mogućnosti, novog okruženja, upoznavajuċi se sa svim veċ davno postavljenim i utvrdjenim normama življenja.
Ovih zadnjih 27 godina je ceo jedan odživljen promašeni život. Nametnuto, najgrublje nametnuto pogrešan.
Oni iz prethodnog perioda, prethodnog sistema su u hodu kažnjavani, poslati mnogi i u Hag, mnogi napustili ovaj svet, co sistem im je srušen, promenjen. I sve te kazne prethodnika nisu bile dovoljna lekcija ovim novim, nadolazećima. Stari sistem zamenjen, boljim? Nažalost još gorim, još poganijim.
Kako koja godina, kako koja grupa dodje, zaposedne vlast, tako krene sa iživljavanjem, sa omalovažavanjem i gaženjem Čoveka, čovekovog dostojanstva, ne daju mu da se ispravi uopšte, samo ga šutiraju, spopliću, onemogućavaju da živi, boje se Čovekove pameti i inteligencije, koju sim im ti Gospode podario i usadio u lobanje, a oni recituju papagajske tekstove, naučene napamet iz nekih poganih knjiga, specijalno za tu svrhu napisanih. Možda si im ti te knjige darivao, da bi ih lakše raspoznavao i prepoznao i razlikovao od Čoveka. To ostavljam tebi da se prisetiš.
Ono što moram napomenuti i podvuċi, oni Čoveka drsko ignorišu, svoje jatake i bossove iz prošlosti veličaju, uzdižu na pijedestal božanstva i počasti, njima "vraćaju" nekakvu imovinu, titule, materijalna dobra, koja ni tada njihovi preci nisu poštenim radom ni trudom sticali, već grabili i otimali tudje, kao i ovi danas.
Sve je iz godine u godinu sve gore i gore.
Kako vreme odmiče, umesto da Čovek napreduje, da evoluira u viši stepen, on se degenetiše sve više i više. Čovek polako nestaje. Ma kakvi polako, galopirajuċom brzinom. Već da je skoro i istrebljen. Šaka preostalih iz vrste Čovek je rasuta po planeti, pa je teko i sresti nekog od njih, a kamoli sakupiti ih u jednu družinu i sa njom ojačati Čovečiju vrstu.
Ljudi su nešto drugo. Ljudi ima mnogo, i previše, ali Čoveka nema.
Kada ćeš Gospode njih početi da kažnjavaš? Činiš ti to tu i tamo, sporadično, tiho, nečujno, ali nedovoljno. Moraš to raditi brzo, najbrže boguċe, hitro, urgentno, transparentno, snažno i nemilosrdno, baš onako kako i oni rade drugima, rade Čoveku.
Živa sam a života nemam. Ima li ičega goreg od toga? Teško.
Nisi Gospode Bože valjda skrajnuo s puta, pa te njihova blagoglagoljvost uljuljkava u iluziju kako je sve divno i krasno na Zemlji? Nisu ti valjda zamazali oči i uši svojim lepim umilnim pripovedanjima i ugodnim uhu rečima? Valjda nisi dozvolio sebi taj luksuz da padaš na njihova lažna poklonjenja tebi, njihovu ispraznu i neiskrenu veru u tebe? Ne veruješ valjda i ne pomažeš ove koji lepo govore, podlosti čine, zlo i naopako misle?
Udari Gospode po njima jednako kako i oni po tebi udariše, ismej i ti njih podjednako kako i oni tebe ismejaše i još uvek ismevaju. Pokaži im da je sav njihov trud bio glup i besmislen i da si pametniji i jači, moćniji od njih. Da si najmoćniji. I da te neċe zavaravati nikakvim pozitivnim afirmacijama ni meditacijama i vizualizacijama, jer to su imaginacije. A stvarnost je nešto sasvim, sasvim drugo. I Čovek nestaje. Upropašċuju tvoje najveće dostignuće, umesto da su ga uzdigli na najviši pijedestal i omoguċili mu najbolje uslove za najviši razvoj i dostignuća.
Sve ono što si ti stvarao i obezbedjivao da se Čovek uzdigne, da napreduje, oni su prigrabili za sebe i upropastili.
Čovek je po njima najniža vrsta živih bića, Čoveka izgladnjuju, osiromašuju na sve moguċe načine, pljačkaju ga i finansijski i materijalno i intelektualno, drsko i bezobzirno.
Budi i ti Gospode bezobziran, udri tu dvonožnu marvu, kojoj glava sluçpži samo za frizeraj, za šišanje i brijanje.
Osveti im se Gospode u tvoje i u naše ime.
Ne volim da se zahvaljujem unapred, tek pošto vidim rezultate. Zato, Oče Naš nek se Sveti Ime Tvoje,
I nek bude Volja Tvoja,
Kako na Nebu tako i na Zemlji.
Hleb naš nasušni daj nam danas
I ne uvedi nas u iskušenja nego nas izbavi od Zlog.
Dugove nam naše praštaj, kao što i mi praštamo dužnicima našim.
A m i n !
Zar nije ironija nad ironijama da oni koji su silom i nasiljem dolazili do vlasti, oni koji su grabili tudje i otimali tiranijom i hajdučijom, da proglašavaju "Bože Pravde" državnom Himnom.
Pa, Gospode, ja te molim u moje ime i u ime svih njih da im učiniš Pravdu! Da im opet oduzmeš sve što prigrabiše i podeliš Čovečijoj mnogo napaćenoj vrsti.
Rehabilituju nekakve pobegulje i izdajnike. Je li to "Božija Pravda"?
Pa nisu oni proglašeni izdajnicima zbog potpisivanja Pakta, u želji da spasu narod od rata, stradanja i pogibija.
Oni su proglašeni izdajnicima, veleizdajnicima, jer su potpisali Pakt i pobegli preko granice. Onog trena kada su prešli tu graničnu crtu, oni su sami sebe ražalovali, nije ih narod ražalovao, jer njihove plemićke titule nisu bile nasledne, uopšte. Dobili su ih na poklon, jednokratno! To su bile instant titule. I nema te sile koja može niih i njhovom potomstvu da " vrati" titule prinčevske, kneževske.
Oni su proglašeni izdajnicima upravo jer su pobegli iz zemlje u kojoj su bili na vlasti. A pobegli su da bi spasili svoje živote od ogorčenog naroda i od te Pravde, koju zagovaraju i koju prizivaju. Jer, tako su i došli na vlast. Izazvali su nerede, razjarili narod protiv tadašnje vlasti i Dinastije, koja je imala naslednu titulu, a kojoj i čijem potomstvu NIKADA nije vraćena titula, prema čijem potomstvu se ponašaju ledeno hladno, ignorantski, kao da ne postoje uopšte, a čijeg su kralja i kraljicu mučki i zverski ubili, na očigled cele javnosti i celog sveta.
Prema tome, njima može narod da oprosti greh i na taj način rehabilituje, ali samo u smislu da ih primi u svoju zemlju ponovo. Ali od vraċanja nekakvih nepostojećih titula i bilo kakve imovine ne sme biti ni govora.
Za razliku od ovih Instant kruna, bivše dve Dinastije države Srbije NISU NAPUSTILE SRBIJU NI U NAJTEŽIM TRENUCIMA.
Ni posle pogibije Svetoga Kneza Lazara na Kosovu, niti posle tog mučkog ubistva Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljice Drage.
Svi članovi obe familije su ostali u svojoj Srbiji da žive, preživljavajuċi najteže trenutke u životu.
I sve naredne nedaċe delili su zajedno sa svojim Narodom. Nisu pobegli preko granice u potrazi za boljim ni udobnijim životom.
Iz nekakve raskoši prešli su u skoro isposnički život, u za to vreme najveċu zabit i divljinu, raskrčili malo terena, napravili kuċe od naboja, bavili se poljoprivredom i živeli seoskim životom. U sopstvenoj državi. I posle mnogo vremena neki žutokljunci, balavci i ništarije su se drznule da izjave kako se stide te takve Srpske aristokratije i krenuli sebe da uzdižu, da smišljaju neke svoje bolesne pripovedi o nekakvom njihovom vajnom poreklu i pripadnosti.
A mnogi, mnogi, mnogi od njih i njihovih predaka su iduċi trbuhom za kruhom se obreli u ovoj našoj Srbiji i zahvaljujuċi srčanosti i čovečnosti tih naših Srba, tih naših Dinasta, ostali ovde da žive i da rade, dobili krov nad glavom, kasnije i po koji komad zemlje na korišćenje, kao nagradu za dobro ponašanje, za verno službovanje. I oni su vremenom na sve to pljunuli sočno i obilno, da to više nikada neċe moċi da speru sa svog imena i svoje savesti, odvažili se da se pobune protiv ruke koja ih je nahranila, da preotmu sve sto mogu, da ugnjetavaju i nipodaštavaju potomstvo tih Dinastija, da se prema njima ponašaju kao nepostojeċima, da im trajno oduzmu titule (za čim po najmanje žalimo), da se prekrštavaju u Srbijanska imena i prezimena i da humor bude što crnji još da vapiju za "BOŽJOM PRAVDOM"!
Pa Bože, učini im na volju i podari im Tvoju BOŽJU PRAVDU, veċ jednom, za vjek i vjekova i za vječnaja pamćenja, Amin!