Izvesna Jovana, Bosanka u nekom podkastu pričala svoju životnu priču. Prvo baby sittering I Londonu, posle 4 x kruzering, razne situacije na tim poslovima, putovanjima. Nostalgija za kućom, porodicom ...
I na kraju povratak i stacionar u domovini,. Organizovan život, ali i dalje uz 2-3 posla, kao i u inostranstvu, koje zbog toga kritikuje kroz priču. Ali i ponovna povremena putovanja u druge zemlje. 💁
Pažljivo sam saslušala podkast. Devojka fina, vrlo rečita, kao i sve Bosanske 🤗
Razmišljala sam kratko, pa odlučila dati moj komentar:
Nigde se ne moraš dokazivati. To sam shvatila malo kasno, ali tako je. I u svojoj domovini se moraš dokazivati, ako nemaš pametnija posla.
S druge strane, u domovini ne dokazuješ se rečima, već delima.
Same činjenice da ste dobro organizovana zajednica, familijarna, te da si proputovala pola, ako ne i ceo Svet, da si obezbedila sebi stan, vikendicu, auto, to te dokazuje široj društvenoj zajednici. Mada, to što još nisi zasnovala porodicu, nemaš decu, to ti neki pripisuju u minus, neuspeh, nepotpuni uspeh, pored svog materijalnog ostvarenja.
To sa usisivačem i sl. mi je poznato iz ličnog iskustva.
U želji za dokazivanjem, ostala sam bez popriličnog broja moje garderobe, pre svega nekoliko svilenih haljina. Ali, nisu mi ih otuđili stranci, nego pokrale naše žene, sa kojima sam se družila, u želji za zajedništvom, iako je sve govorilo da nisu društvo za mene. Ali nisam htela da budem uobražena, da se ja tu nešto izdvajam ... Na njihov "srdačan, prijateljski" predlog da mi jednu torbu sa garderobom one odnesu do autobusa i pošalju na moju kućnu adresu, da ne BiH se vraćala kući sa toliko prtljaga, što zbog granice, što zbog nemogućnosti da zbrinem sve sama... Nek su im alal!
Opet, toliko hvališeš domovinu, a sve što si ostvarila u životu, ostvarila si (i još uvek delom ostvaruješ) zahvaljujući angažmanu u tim stranim zemljama, za koje nemaš baš mnogo lepih reči ili bar imaš prilično nekih zamerki.
Lepo je da si na kraju i sama konstatovala, da si svo vreme života provela samo u domovini, radila neke posliće, da ne bi bila srećna, ni tako govorila sada.
Lep osvrt i iskreno priznanje.
To sa komšilukom i prijateljima, iznenadni dolasci, kafenisanja, koliko može biti dobro i zanimljivo, toliko može da bude i opterećujuće. Svi imamo neki svoj ritam života, neke planove za svaki dan i nismo uvek spremni da poklonim neko vreme nekim ispraznim pričama. Ume to da bude i gubljenje dragocenog vremena.
Treba imati obzira i prema drugima, ne samo zadovoljavati svoje lične potrebe i hirove, upotpuniti svoje slobodno vreme, koga neki imaju na pretek, jer nemaju ideja. Ili zbog lenjosti da se prihvate nekog pametnijeg posla od tračanja i pretresanja života komšija, "prijatelja", neprijatelja, rodbine i na kraju članova porodice. I kad zatvore krug, tad se sete nekih bitnih obaveza i odmah moraju da odu.
Ili dođu samo da što bolje prikupe informacije iz prve ruke, vrlo direktnim pitanjima, interesujući se za najsitnije pojedinosti iz nečijeg života. Ili one što, čim im otvoriš vrata, još nisu Kročile nogom u tvoj dom, još sa vrata imaju neku primedbu, neku ideju kako da urediš svoj prostor, gde šta da premestiš, gde da probiješ zid i otvoriš novi prozor i slične ludorije.
Nekad je bolje biti sam nego sa bilo kim.
I nije loše dogovoriti poset i kvalitetno provesti neko vreme sa nekim, ko to zaista zaslužuje, ko zauzima važno mesto u tvom životu, tvom srcu ili samo u tvom poslovnom svetu.
Svi ostali, tipa Gertruda iz "Pop Ćire i pop Spira", nisu dobrodošli.
Sećam se našeg doma, gde su neke komšinice dolazile kod moje majke na kafu. Od ranog jutra, po obavljenoj kupovini u bakalnice, i ostajale satima, u raznim pričama, ali uz neizostavne tračeraje o svima i svakome. Onda bi skočile u nekom trenutku uz uzvik, "ju, kol'ko je sati?! Uskoro će mi muž s posla, a ja nisam još ručak ni pristavila"! I konačno bi otišle.
Često BiH ja morala da prekine učenje, da skinem do prodavnice po hleb i druge potrepštine, da ne bi one morale da prekinu "veoma važne teme".
Tada sam naučila da učim i radim domaće zadatke uz muziku sa uključenog tranzistora, kako BiH anulirala te glasove iz kuhinje.
I tada sam imetka te nenajavljen posete, u bilo koje doba dana.
Sem, naravno, kad je od životnog značaja. Tu ne treba gledati na sat, ni koje je doba dana, noći.
To je nešto drugo. Čovečnost i humanost na delu. I to nema ni vreme, ni cenu.
