Zašto ne volim grke!

Reč grk i grčka kod mene se pišu malim slivom jer su i to mali ljudi, sitne duše, gmizavci i štetočine najveće na planeti Zemlji.
U vreme raspada Yu, velikih promena, oružanih sukoba, embarga i sankcija reših u jednom trenutku da odem negde u inostranstvo, da radim, da zaradim neki novac i pomignem moju porodicu, mojoj deci omoguċim bolji život i slove za dalje školovanje, fakultetsko, po završenoj srednjoj, koju su pohadjali, III i II razred.
Poželeh da odem na Kipar, učinio mi se u tom trenutku najboljom solucijom. Pokušavah da nadjem neku vezu i posao, pre nego odem, da odem na sigurno, ali nije išlo lako. Ma, nije išlo uopšte. A ja nisam bila spremna da odem pa kako bude. Zato, kad mi je jedna bivša koleginica iz tur.ag. predložila posao u Athini, uz kontakt žene, neke Makedonke koja tamo živi i pronalazi našim ljudima, ženama pre svega, posao, ja radosno prihvatih, sva sreċna što će mi se ispuniti želja... Kontaktirah ženu, od nekih boljih poslova nije bilo ni reči, samo oni najniži, fizički vrlo zahtevni...ja razmišljah nekoliko dana, lomih se hoću-neću ... I na kraju ipak progutah ponos i prihvatih posao kod jedne vedete, kako ona reče. Bilo je to jedan svetski vrlo poznati pevač.
Ne bih da detaljišem mnogo o mom poslu ... Menjala sam poslove i poslodavce par puta, pa je tu bilo i čuvanja dece i neko dežurstvo pored bolesnika u bolnici, što ee u grčkoj vrlo praktikuje, ili da članovi porodice neguju i brinu o svom bolesniku ili iznajme osobu, makar preko noći, a često i preko dana, dok medicinsko osoblje služi samo za davanje terapije i bolničarke za baš neke hitne slučajeve ili one pacijente, kojima nema ko da dodje. Beše i starice, koju sam čuvala kod kuċe, pa čuvanje dece, koje u grčkoj, za razliku od naše Srbije, podrazumeva i sve kuċne poslove uz tu brigu o deci, ali ako dobijate 800-1000-1200 tadašnjih DM, dok se u Srbiji radi za 100DM, a penzije su 10 DM, progutate, kažem, ponos, pa se prihvatite posla. Bila sam i van Athine, na Samosu, brinula o klincu od 10godina, dok je bio sa ocem na letovanju. Neke naše devojke su pronalazile posao u restoranima, pomoċni radnici, ali uz pranje sudja uvek je išlo i pranje toaleta, koji posete stotine ljudi u toku dana, a sudje se na mnogim mestima pralo isključivo ručno, pa još samo sa hladnom, zimi ledenom, vodom, pogubnom za ruke i zdravlje ... Moja varijanta je bila mnogo bolja i udobnija. Najbolji posao sam imala pred kraj mog troipogodišnjeg boravka u grčkoj, u cvećarici, u elitnom hotelskom komplexu u Vuljagmeniju, nedaleko Athine i Glifade, sa stanovanjem kod te iste žene, zapravo bračnog para, u njihovoj kući u Variju. Živeli smo kao porodica, zajedno na posao, zajedno sa posla, na poslu od ujutru do kasno uveče. Jedino su oni ustajali vrlo rano i išli u nabavku cveċa, povremeno, budili me da se spremim za posao dok oni istovare deo cveća u svoj kućni magacin. I ostajali smo do duboko u noć kada imamo neka krštenja, venčanja, rodjendane, da pokupimo sve dekoracije, po odlasku gostiju.
Pevač je bio sasvim ok, dok njegova saputnica, nevenčana i nesigurna u svoj status, Francuskinja, bila je u početku ljubazna, a kako je vreme odmucalo, pretvarala se u otrovnu zmiju. Ne znam zašto. Ja joj nisam za to davala povoda. Možda su joj moja lepota, moja vrednoċa i izdržljivost, moja opšta kultura i svestranost, moja snalažljivost da sa malo stranih reči iskažem puno ... pa i zainteresovanost pevača, kome je ona bila četvrta žena, pratilja, u životu, dali povoda za tako nešto. Samo prva je bila njegova venčana žena, sa kojom je imao i decu. Ostale su bile poslovna pratnja ili konkubine, kako bih ja imala običaj da kažem. I pored sve njegove popularnosti i šarma, koji je evidentno posedovao, ja nisam bila zainteresovana za status konkubine ni u kom slučaju. Čula sam od njegovog ličnog osoblja, jednog Filipinca, koji je dugo godina služio tog čoveka, a i njegove pratilje, da je sve prethodne dobro opskrbio u životu, da su dobile po kuću u Athini, a tadašnja se nadala i želela apartman u Parizu. Da li ga je na kraju dobila ne znam, znam samo da se grozničavo trudila da ga nekako privoli da joj to obezbedi. Znam i da je umro pre nekoliko godina i da je njegova kuća, u Ano Vouli, koja mi se baš dopada i koju bih kupila, kad bih imala novca za tako nešto, oglašena za prodaju.
No, da se vratim na početnu misao, zašto ne volim grke.
U jednom periodu mog boravka u Athini radila sam i kod nekih grko-amera. Bili su neki producent i ex glumica, čak ih je i Holivud pozvao na neku proslavu i dodelu nekih nagrada, koliko videh. Stigla im je pošta na adresu stana u Athini, u kom sam ja živela. Oni su pored dva stana, njihova, u kojima je odrasla ta kirija, iznajmili kuću u Vuli, a poslovne prostorije u Halandriju, sve maximalno udaljeno jedno od drugog. Dugo su živeli u Americi, a onda došli na par godina u grčku, da žene i udaju svoju decu, u Athini, naravno, jer za grke samo su validni brakovi sklopljeni u Athini. Sve ostalo je lažno, nevažeċe i kod nekakve podele imovine i nasledstva ništa od dela zaostavštine od grka, ako brak nije sklopljen u Athini, u grčkoj.
Na te ljude ne bih da trošim mnogo reči, jer koliko god su bili u startu fini i ljubazni, to su pravi grci, trojanci, kojima dugujem za sve loše što mi se u toj grčkoj dogodilo. Mnogo ih je interesovalo, posebno stariju grkinju, kakve su mi želje i planovi u životu, kasnije shvatih da je razlog bio da bi mi ih upropastila i pokvarila. A mnogo kasnije setih se i da sam imala prilike da ih vidim na našoj tv, kad su se jedne godine iskreštali na nekom festivalu, kao spec. gosti iz Amerike. Ne mogu reċi pevali, jer to na pevanje nije ličilo, bilo je jako neprijatno za uši. I još štošta o njima tada čuh od voditelja iz Zagrebačkog studija. O njihovoj hiperaktivnoj dečici i još dvoje od pok.sestre, o kojima su brinuli, a stariji od tih dečaka je brinuo o njihovoj hiperaktivnoj dečici i obuzdavao ih, dok je trajao njihov nastup... Nisu oni bili ni hiperaktivni, pre bi se reklo sa nekim simptomima Daunove bolesti, što može biti posledica rendgenskih zraka, još dok su bili u majčinoj utrobi, jer su hteli od nje da naprave heroinu i da ona bude ta Bogom odabrana sveta žena koja ċe svetu otkriti svetu tajnu. Ali, nije im se dalo.
 A mnogo kasnije setih se i odakle znam njihovog drugog "stanara" iz drugog njihovog apartmana u Athini, mog komšiju, sa kojim delih njegovo kupatilo neko vreme, jer je moje bilo van upotrebe, a na predlog vlasnice tih apartmana br. 14 i 15. Njihova imena behu i na Zefirelijevom nagradjenom filmu o Isusu Hristu, ali samo '90-tih, na našoj tv. Po povratku iz grčke pokušavah da ih nadjem, ali su sa svih kopija uklonjena. Nisam se obratila Raletu Zelenoviću jedino, da mi izvuče iz arhive primerak, da na njemu pogledam šta piše u onj masi imena lica, koja su učestvovala u stvaranju filma. Ali, tog lika sam videla još jednom na našoj tv na nekom takmičenju u Rock kliff climbingu, penjanju na neke stene u sali, gde je i pobedio, setih se i reči našeg komentatora, koji je prenosio takmičenje i svega u vezi sa tim, sumnje da mu je otac svo vreme suflirao gde da stavi nogu, koje hvataljke da se prihvati...kao i njegove devojke i bebe, sina od nekih 6 meseci u njenom naručju i njegove prosidbe javne, na način, tj. uz komentare, koji mi se nisu dopali, nisu bili blagougodni za devojku. Ali da je momak tada bio zgodan, jeste. I kasnije je ovaj lik bio zgodan. Ako je to uopšte ista osoba, u šta sumnjam. Samo slične sobe jesu, to stoji!No, o njima kao i o nekakvim kaznama neka Svevišnji i ostali Sveci brinu, to prepuštam njima. Mada, oni su već odavno na razne načine veċ bili kažnjeni koliko videh i shvatih, ali iz istog ništa naučili nisu niti kakvu pouku izvukli, teraju i dalje po svom, djonom na mnoge, pa tako su i na mene. To su ljudi koji pokušavaju svoju sreċu da grade na tudjoj nesreći svo vreme glumeći dobročinioce, koji ti nešto "pomažu", kao bajagi.
Nebitno. Kažem, prepuštam ih Gospodu na milost i nemilost.
U jednoj porodici brinula sam o dve devojčice, od 12 i 4 godine. Starija je toj ženi kċi iz prvog braka, a mladja iz tog drugog. Ta mala me je i odabrala za tu ulogu. Odmah po upoznavanju, a upoznale smo se ispred kuće, ona me je uhvatila za ruku i povela u obilazak, da mi pokaže neke svoje rekvizite, bicikl i sl., tu iza, u ostavi. Roditelji su me čudno pogledali, zgledali se i odmah me primili u službu uz komentar da ne mogu da veruju svojim očima da je njihova mala devojčica tako postupila. Ko god je došao do sada, da brine o njoj, trebalo je puno vremena i truda da ona prihvati tu osobu ili ih nije uopšte prihvatala i pored sve njihove ljubaznosti i truda.
Bilo je lepo raditi kod njih, mada i puno, ne zahtevno, jednostavno preobimno, pa dan za danom, a svakodnevno ponavljaš sve, umoriš se, prezasitiš... Bilo je tu i poklona za Novu godinu i Božić, lepog okupljanja za lomljenje česnice, ali i neočekivanog putovanja. Rešili su da deo odmora iskoriste za putovanje. Ja se poradovah da ċu se lepo odmoriti tih 7-10 dana, kod kuċe sama, mada sprat niže u njihovoj kuċi žive roditelji te žene, ali nemam radne obaveze prema njima, samo društvo i neku pomoć, za ne daj Bože. Ali, oni su želeli i mene da povedu na odmor sa sobom, bez obaveza da brinem o devojčicama, kako rekoše, jednostavno da se relaksiram, a devojčice su njihova briga, jer kod kuće nemaju puno vremena za svoju decu, pa eto, na odmoru žele što više vremena da budu sa njima.
I šta ću, krenuh. Išli smo u Ipiru, oblast na granici sa Albanijom, Nacionalni park, inače. Obišli Konicu, Sinoru, Janjinu, farmu nojeva i sl. Bila je zima, sneg i led svuda, ali beše lepo i prijatno u njihovom društvu i društvu njihovih prijatelja. Mi smo išli njihovim džipom, a ostali svojim kolima ili džipovima. U isto vreme, na isto mestu, paralelno sa nama, ali uvek na suprotnoj strani reke u Nacionalnom parku bila je jedna grčka filmska ekipa, kako mi moji domaċini objasniše na licu mesta, koja je snimala jednu seriju, koju sam ubrzo imala prilike i da gledam na TV-u. Bili su to vrlo korektni ljudi. grčki hladni, a ljubazni i pristojni. Da, grci su vrlo hladni i rezervisani ljudi, koliko god glumili neko prijateljstvo. Ko god je osetio neku prisnost i toplinu, osetio je svoju, a ne njihovu toplinu i prisnost. Ako ih posmatraš objektivno, bez posebnih oseċanja, trudeċi se da osetiš to isijavanje njihovih oseċanja, naiċi ćeš na hladnoću, na nezainteresovanost za bilo koga sem za sebe same, a ti si im interesantan samo u toj meri koliko mogu da te upotrebe.
grci ne umeju da vole, nikog osim sebe same, a sa nekim samo njima znanim pravom, očekuju da ih i svi drugi vole i da im se dive, da ih veličaju. Ko na to nije spreman teško njemu. Ni ne zna šta ga sve zbog toga čeka.
Ovi ljudi su, makar, bili vrlo pristojni i nisu bili drski u tom svom samoživlju. Bili su potpuno ok. Sve do trenutka, kada sam imala problem sa zubom. Tu je nekako nastao i naš uzajamni problem i nerazumevanje. Ta moja zubobolja je bila vrlo gadna i neočekivana. Ja bez osiguranja bilo kakvog, neprijavljena kao radnik, bez papira i za boravak i za rad... Zub vezan za most, što iziskuje ozbiljne intervencije, a i troškove. Šta sam sve kod grka, ne kod te porodice, nego uopšte do tada jela, to sami Bog zna. Čime su me sve prethodno trovali, od Francuskinje, čija ćerka je bila dokrot za kosti, kako mi je objasnila, pa nadalje. Odjednom, posle par godina u grčkoj, počeše problemi sa zubima. Prvo u toj porodici, u Marusiju, blizu Athine, u brdsko-planinskom delu, gde konačno imadoh prilike i da vidim pravi pravcati sneg kako pada tokom zime i zadržava se danima na asfaltu, drveću, krovovima kuća...pa kadnije mi se problem sa zubima pinovio i na drugim mestima, sa drugim zubima. Dva-tri zuba sam morala izvaditi u grčkoj, u kratkom razmaku, od par meseci.
Imunitet mi je počeo naglo da opada, ali ja toga nisam bila sasvim svesna. Ti zubari su me nešto sažaljivo gledali, ali niko mi nije skrenuo pažnju na pad imuniteta, dao savet kako da ga popravim urgentno i sl.
I kada se zaposlih kod jedne doktorke, samo da pravim društvo i budem na usluzi njenoj majci, koja je stara i postala senilna i koja ċe me daviti i smarati nekim svojim pričama, kako reče doktorka... Ja, jednog dana, počistivši stazu ispred kuće, krenuh i crevom i vodom da operem neku zemlju sa staze koju su vetar, kiša i kerovi naneli, kad veċ bih kod kapije, okliznuh se na toj blatnjavoj podlozi i kao u Hičkokovim filmovima padoh niz samo 3-4 stepenika koliko je bilo od kapije do ulice. Uz taj pad, gde sam snažno udarila repne pršljenove i donji deo kičme o ivici duž jednog stepenika, još u tom padu udarih iz sve snage glavom o stub pored kapije (stubovi od cigala sa obe strane po jedan, na koje je kapija bila fiksirana i gde se zatvarala). Imala sam trenutni potres mozga i prekid filma na, mislim par sekundi, možda i par minuta, ko bi ga znao. Bila sam sama, nigde nikoga u tom trenutku, bakica u kuċi, daleko od kapije, čak i da dozivam pomoċ ne može čuti, a kao za inat niko ni da prodje kolima od komšija nekih, pa da me vidi u tom položaju...
Kad se povratih, progledah ponovo, jer sam, kažem, na kratko se našla u potpunom mraku, bih sreċna što opet vidim. Znači centar za vid je ok, prodje mi kroz glavu, kad se prisetih šta mi se dešava. Znači, nisam izgubila ni pamċenje, bila je druga pomisao, takodje ohrabrujuća. I dalje nigde nikog u blizini. Razmišljam dalje, da li sam cela, šta je sa glavom? Boli me malo gde sam udarila u stub, ali izdržaću. Šta je sa kičmom, da li sam je i koliko povredila? Smem li da napravim bilo kakav pokret? Mnogi su imali trajne posledice , čak i najtragičnije, kad ih je neko nestručan pomerio u nekoj nesreći, prolazi mi kroz glavu. A ja sam pala tako nezgodno, da sam se nasadila donjim delom kičme, od krsta pa skroz do dna guze, po celoj dužini ivice jednog od stepenika. Ne osećam ništa, ni bol, ali sve je još vrlo sveže i vruće, boleċe kasnije, kad se ohladi, znam. Zato i moram brzo reagovati i ustati, ako je ikako moguċe, baš dok se ne ohladi ili ċu ostati na ivom stepeništu sve dok se doktorka ne vrati s posla, a do tada ima još mnogo sati. A i bakica je gore sama, imam i prema njoj obavezu. Kad bi bar neko naišao da mi pomogne da ustanem, ali kao za inat, nigde nikog. U istom sam kraju gde živi i onaj pevač, ali on je sasvim na vrhu tog brda, a ja sam negde u podnožju, pa negde dalje, levo od puta ka vrhu. Lepa priroda okolo, divno drveċe i proplanak preko puta, u bojama jeseni.
Da li da se usudim ipak da se pomerim? Puno sam malaksala od pada, nemam snage uopšte, ležim u nekom glupom položaju na tom stepeniku, kao crkotina, Bože me sačuvaj.
Rešim da pomerim ruke, polako jednu...nema oštrih bolova ni u šaci, ni u laktu, ni u ramenu. Pomeram polako drugu ruku, pratim reakciju tela, nema ni tu oštrih trzaja. Uh, dobro je. I ruke su ok. Šta dalje? Smem li kičmu testirati? Ležim, razmišljam, lomom se... I rešavam da se pomerim, molim Gospoda Boga da bude uz mene i ne dozvoli da načinim bilo kakav pokret od koga bih napravila sebi štetu, ostala trajno nepokretna. I polako pokušavam da se pomerim, osećam stravične bolove i vraćam se u prvobitni položaj. I tako dva- tri puta, dok nekako ne smogoh snage i ne pronadjoh pravi položaj da mogu odvojiti telo od stepenika. Uspeh nekako da se prevrnem potrbuške, a da se ne skljokam niz ostala dva na ulicu. Sreċa i da sam se zadržala na tom stepeništu pri padu, uopšte, da nisam proletela skroz na ulicu, pa još da je naišlo neko vozilo u punoj brzini razbilo bi me kao bundevu. Ne bi mi bilo spasa. A grci voze kao sumanuti.
Ostadoh neko vreme tako na stomaku, na stepeništu. Posle dobre pauze, uspeh da skupim svu snagu i smelost i nekako se uspravim. Zapravo, nisam se pravo ni uspravila, ali dovoljno odigla sa stepeništa, da tako pogrbljena odbauljam do kuće, uz nekoliko zastajkivanja, da se odmorim i prikupim snagu za dalje. Uspeh da se dočepam kuċe, partera u kome sam ja boravila i telefona, da pozovem doktorku i kažem joj šta mi se dogodilo. Do bakice na spratu nije bilo šansi da odem. Sve sam joj to saopštila, ona se vudno yznemirila, mada je mene bodrila da ne brinem, ne klonem duhom i da ċe ona iz ustih stopa da krene kući, dolazi najbrže što može, reče. Prošlo je prilično, pre nego je došla, ali radila je u Athini u bolnici Alexandra, a živela u Vouli, na drugom kraju. Ja sam, bogami, ječala od bolova, žalila što nemam snage da se popnem do frižidera i uzmem makar glavicu crnog luka, da odmah previjem nà ubojnna mesta, ali ...
Čim je došla htede da krenemo, ali ...ja bez obavljene lične higijene ne htedoh da podjem. Htela je da mi pomogne i da me ona opere i upristoji, ali o mojoj intimi niko ne može sem mene da brine, sem da sam potpuno nepokretna, pa ne dozvolih. Bila sam sva mokra i ulepljena od blata, pa se to delimično i sasušilo na meni, na helankama i na majici, duksu, donjem vešu...katastrofa. Pomogla mi je do kupatila, da se svučem, ostalo sam kako sam znala i umela sama.
Kad sam se uz sav nadčovečanski napor sredila, krenule smo u bolnicu, na pregled. Ona je dr za teške bolesti, bolesti kancera. Ovaj pad je za druge specijalnosti.
Veċ je ona zvala telefonom i najavila naš dolazak, prethodno me ispitavši da li sam sigurna da mogu u auto ili da traži da pošalju hitnu pomoć. Ubedjivah je da ću izdržati. Otišle smo do bolnice u Vouli. Nije bilo mnogo daleko. Čim smo došle, već su nas čekali i odmah su mi uzeli na analizu krv, urin, izmetili pritisak, provetili bilo, bacili me na razne aparate za srce i dr. Rezultati krvi su bili poražavajuċi. Krvna slika katastrofalna. Počeli su pratiti, pa su mi kroz sat vremena opet uzeli krv na analizu, a krvna slika se iz časa u čas menjala i padala sve više, da su se i oni uplašili šta sa mnom. I nekoliko sati narednih su mi uzimali krv i pravili nove analize. Pregledali, isnimali kičmu, repne pršljenove... Bio je veliki, ogroman podliv na mestu gde sam zviznula u ivicu stepenika. Smestili su me na odeljenje ortopedije, hospitalizovali. Doktorka ni tamo ji tamo. Ne sme me ostaviti samu, a ostala joj je majka sama kod kuċe. Bakica je pokretna, ali senilna.
Dolazila mi je doktorka redovno u posetu, prala pižame, oprala mi je helanke i majicu, bila na ualuzi ako mi nešto treba, no ja nisam od tih zahtevnih, pa nije imala neke obaveze prema meni. Ono što je počelo da mi smeta jeste da je bila opsednuta orijemom, koji je planirala i organizovala u svojoj kuċi, gde je trebalo mnogo uglednih grka da dodje, a predsednik opštine njihove je bio jedna od zvanica i ona je pri svakoj poseti samo o tome pričala. Ja sam joj trebala u tome pomoċi, ali...sad je ta opcija otpala. Pitala bi me kako sam, treba li mi nešto, a onda bi započinjala neiscrpnu priču o pripremama za prijem, a posle izvesnog vremena o tome kako je prijem protekao, o predsedniku opštine i sl. U bolnici sam ostala dvadeset i kusur dana, možda i celi mesec. Odmah na početku sam se usposvadjala sa mojim doktorom ortopedom, pa je odbio dalje da me leči i prebacili su me u drugi paviljon, na patologiju. Ortoped je bio mladji doktor, uobražen da sve zna i da će on odlučivati o životima drugih, a drugi koji se nadju u nevolj samo treba da aminuju njegove odluke. Hteo je doktor da mi se odmah ugradi kateter, da se ne pomeram iz kreveta, te neke još, sada se više ne sećam kakve sve ideje je imao, sa kojima se ja nisam složila. Ah, da, ubedjivao me da sam jako teško bolesna, ona žena koja mi je nalazila poslove po grčkoj mi je prevela, da su joj rekli da sam bolesna od teške, neizlečive bolesti... Ja nisam igračka ni lutka za vežbanje ja sam živi stvor od krvi i mesa. Sa mnom može samo da se razgovara i dogovara, predlaže ovo ili ono, a moj život i moje telo su u pitanju, ja sam njihov vlasnik, a ne doktor i ja odlučujem da li i šta... I tu je došlo do razmirica. Ja sam samo logički razmišljala, boli me onaj deo gde sam se zviznula vrlo nezgodno, što je i normalno. Nigde me drugde ništa ne boli, nemam temperaturu, ne krvarim nigde, niti ima krvi u stolici ni u urinu i kako ja to mogu biti bolesna od teške neizlečive bolesti?! Biċe da su oni poremetili umom ili kupili svoje diplome i igraju se doktora.
Kako se od naših žena naslušah raznih priča o nesposobnosti grčkih lekara, o pogrešnim dijagnozama, koje postavljaju pacijentima i leče ih od nepostojeċih bolesti, te jednoj našoj devojci su, po njenim rečima, uspostavili pre godinu, dve težak oblik upale pluċa, a prehladila se i uhvatila je neka promaja u restoranu u kom je radila, ona se spakovala i sva očajna došla u Srbiju, u Lajkovac, javila se doktoru, on je poslao u Valjevo, Beograd ili već gde reče da su je slali na snimanja, dubinska snimanja i od bilo kakve upale pluċa nije bilo ni traga ni glasa. Samo jaka prehlada.
Izgleda da su bespomoċni stranci za grčke medicinare nešto poput glinenih golubova, besplatno meso za vežbe i opite, pa ko preživi pričaće. Setih se i nekih priča iz škole, OŠ i učiteljice naše, pa grčkim doktorima ništa ne verovah. Na patologiji je stalno dolazio čitav konzilijum da me pregleda, u vizitu i tako redom. Dolazio je i naš konzul iz ambasade sa još jednom službenicom da me obidje. Rekli su mu da sam u vrlo kritičnom stanju, reče konzul, kao da sam na samrti, a da izgledam dobro i siguran je da ċe sve biti ok.
Naravno da su mu napričali priče. Prvo, ako mi se nešto desi najgore, da sa sebe skinu odgovornost, jer moj organizam je bio iscrpljen od mnogosatnog teškog fizičkog rada, drugo, nisam prijavljena, radim na crno. Treće, treba neko i da plati to bolničko lečenje, što je navodno plaċeno po pola, pola Ambasada SFRJ, pola grčka država.
Po prelasku na patologiju, priključiše me, kao i oni prethodni na bocu, da me nahrane i napoje. Tada sam pušila. Prošli su sati i sati a ja nisam zapalila cigaretu. I noć prodje i pola sledeċeg dana, pa čim predjoh na patologiju, ja pozvah sestru i rekoh da ja moram popušiti cigaretu. Ona kaže u sobi je zabranjeno. Dobro, idem napolje, rekoh, isključite mi ovo čudo. Ona kaže ne sme nikako da isključi. Ja MORAM da popušim cigaretu, rekoh. Ako neċete da isključite, ja idem sa ovim. Samo, mnogo me boli pozadi od udarca, pa ne znam kako, ali ... Ona, grkinja, pogleda me, pa reče "Dobro, čekaj, ja ċu ti pomoći. Ali samo par dimova, onde kid vrata, ne smemo napolje". I ona uze stalak sa bocom, cigarete i upaljač stavi sebi u džep i ja sva onako priključena na bocu, koja polako kaplje, kap po kap, a ima ceo litar tečnosti, rekla bih, krenemo u hodnik, do otvorenih vrata i ja sva blažena zapalih cigaretu. Stojimo tako, ja pušim, doktori otišli kući, dežurni se negde izgubio. A sestra kaže " O, Bože, mora da sam poludela kad ovo radim. Ako me vidi neki doktor ja sam gotova", onako poluglasno, više za sebe. Ja sam kriva, rekoh, ako naidju, ja sam htela... Popuših svoju cigaretu, ona mi pomože na isti način da se vratim do kreveta i legnem. Bilo je mnogo teško i bolno. Nisam mogla da nadjem položaj za ležanje, a nisam mogla ustajati dugo. Kasnije sam počela da se pridižem, ali tako što sam se nekako strmoglavljivala skoro na glavačke sa kreveta, kao da se kotrljam i prosto padam. Drugačije nije išlo. Žene okolo iz drugih kreveta, pokretne, gledahu me tužno i sažaljivo. Pomagale su mi sve, da se okrenem na drugu stranu, dodavale mi sa ormarića sve što mi treba, maramice, vodu, što god, pomagale da ustanem da udem do toaleta, jer sam uporno odbijala da mi ugrade kateter i da koristim gusku. Mučih se, ali to mi je i pomagalo, davalo novu snagu i nadu u brzo ozdravljenje. Kažu žene, kod takvih uboja, prezdravićeš, proći će ubojno mesto, za onoliko dana koliko imaš godina. Uh, rekoh, ne dolazi u obzir. Imadoh 42. I zaista, meni za 20-22 dana nestade bol, mada je modrica sa podlivom još dugo bila prisutna. Ali, posle 20 dana konačno sam mogla normalno da ustanem iz kreveta, bez sunovrata, mogla sam da sednem. Do tada sedenje niti nešto što na to liči nije bilo izvodljivo.
Da, ostala sam mesec dana u bolnici. Još 10- tak dana posle početka sedenja.
U medjuvremenu tuda kružiše razne priče, vrlo iritantne, koje je trebalo da me asociraju na razne dogadjaje iz mog života, iz mvremena provedenog tu u grčkoj, pa na moju majku, na moju decu, pa kako su jednu ženu tu pokrali, ukralo joj je neko novčanik, tašnu, kako li beše, sa milion DM. A ko je taj što nosi sa sobom milion DM, pa još u bolnicu u posetu nekom kad ide, pitah?! Nisu umeli da mi kažu, ali tako se priča, rekoše.
I ta informacija je trebalo da me iziritira. Kao da se neko svojski trudio da me što više kinji i sikira, ne bih li ipak zaista se razbolela od te neizlečive bolesti. Ali, ne dam se ja, pomislih u sebi. A tom nekom neka Bog presudi za sve te pokušaje.
I stalno mi beše na pameti ona priča kako je neki doktor zdravom čoveku rekao da je nešto ubledeo, užutio, da njemu nije dobro, da be bolestan. I kad god bi ga video pomovio bi mu istu priču. I čovek se, kažu, ubrzo i razboleo stvarno, poverovavši doktoru. I za 3 meseca je umro.
I ta mi priča nikako nije bila jasna, a ni mom ocu, koji nam je u kuċi i ispričao, jednog dana, vrativši se sa posla. Oboje smo se čudili zar je toliko lik bio ograničen da nije uopšte umeo da misli, nije koristio ogledalo i sl.
Po izlasku iz bolnice vratih se kod doktorke. Ona me je i izvela iz bolnice. Ali, niti jedan snimak od silnih snimanja i ispitivanja i pretraga nisam dobila na uzlasku iz bolnice. Tražila sam, ali su odbili doktori da mi daju. I socijalni radnik, koga imaju kao obaveznog u bolnicama, da zaštiti pacijente (!) nije mi omoguċio da dobijem moje snimke. Čak ni kopije mojih snimaka.
Ako sam bila toliko težak slučaj, sem onog od pada, mogla sam po povratku u zemlju da dobijem odmah invalidsku penziju i da izbegnem mnoge muke i nevolje te, finansijske prirode, ako ništa drugo. Vršili su mi i teško, vrlo ozbiljno ispitivanje stomaka i debelog creva, koje je nenormalno dugo trajalo u mom slučaju, dok su druge pacijentkinje vrlo brzo se sa tog testa vraċale u sobu. Ispitivanje je bilo pod rendgenskim zracima, nekog prastarog rendgen aparata, kakvih je kod nas bilo još u vreme mog ranog detinjstva. Muzejska vrednost, što bih ja rekla. Svo vreme mi ubrizgavajuċi ogromne količine vazduha u ocreva i stomak, kroz analni otvor i debelo crevo.
Kada sam po povratku u Srbiju i moj Beograd na ultrazvuku abdomena ispričala doktorki kako ispitivanje izgleda u grčkoj, stomaka i creva, ona se krstila i čudila. Onda me je vrlo pažljivo ispregledala na ultrazvuku, uz objašnjenje "da li su oni normalni, pa to se već decenijama tako ne radi, može pod pritiskom tog vazduha da dodje do perforacije zida debelog ili tankog creva, da se naprave nevidjene komplikacije, čak i sa smrtnim ishodom..."
Eto, kako su me tretirali grčki humani lekari. Za povredu glave nisam im odmah rekla, a kako je vreme idmicalo i kakve su opite na meni radili i preglede, odustala sam potpuno, opet se setivši škole i saveta učiteljice, da nikako mozak ne sme biti ozračen rendgen zracima, jer potpuno mu se remeti rad funkcija... Za povredu glave sam ćutala, mada sam oseċala bol na lobanji, tamo gde sam zviznula glavom o onaj stub, a ni za potees mozga ni kraċi prekid filma ništa im ne rekoh. Tako ih uskratih za još zabave i iživljavanja nada mnom. Ono što su mi prećutali jeste da imam dve slezine, ali uporno su mi govorili da mi je slezina enormno uvećana i da je to strašno i mnogo  opasno. Svo vreme su me plašili sa uvećanom slezinom, čak i doktorka kod koje sam živela i radila i žena koja mi je pronalazila poslove. Poenta je verovatno bila u tome da se uplašim dovoljno, da me odvedu pod nož i otvore i izvade jednu slezinu, može se nekom presaditi i uzeti neka para za to.
Ja ne dam moje slezine, verovatno je Bog znao šta radi i zašto mi je dve napravio. Te dve mi je otkrila naša doktorka pri pregledu ultrazvukom, po povratku iz grčke. Jedna je 12 cm, a druga 5 cm duga, a neka prosečna, da kažem "normalna", je 7 cm, kako mi ona reče. Jedna jeste uvećana, ali funkcioniše sasvim normalno i nije preporučila nikakve operacije, čak ni lekove bilo kakve.
Konstatovali su na pregledu pluća, sasvim drugom prilikom, kasnije, ne sećam se za šta mi je trebao taj pregled i papir, možda dopuna za radnu vizu, da sam imala tbc. Rekoh da nisam, ali doktor je tvrdio da jesam, jer imam ožiljke na plućima. Onda sam mu objasnila da sam kao dete, sa 3 godine starosti imala vodu na plućima i da su ti ožiljci, ako ih ima od toga. To sam jedva preživela tada, ali evo, imam 42, dvoje dece, radim...i ništa mi ne fali. On je samo zamišljeno nešto vrteo glavom. A doktorka, koja mi je tada pregledala stomak, onako ručno, tipa lezite ovde i podignite majicu/bluzu, mi je sa po dva prsta obe ruke prosto, iz sve snage skakala na stomak i želudac i jetru, bola me svom silinom, jedna nabijena snažna doktorka i svo vreme me pitala jel vas boli? A ovde? Ovde? Nije mi bila od samog starta jasna, pa trpeh njen3 ubode i odgovarah " Ne, ne boli!" Iz čistog principa i inata. Ne možeš ti mene toliko da povrediš koliko ja mogu da istrpim, pomislih, ali ako ima Boga, a ima ga, on ċe tebe preslišati gde i koliko tebe boli i pored svog mesišta i sala.
Tako da sam je prepustila Bogu.
I sve to se desilo dok sam bila bez posla, u Kući Majke Tereze, kući za beskućnike. Onda sam našla posao kod doktorke posle duže pauze. Posle kraċeg boravka po odlasku iz bolnice, kod doktorke, kojoj je došao sin, student, iz Italije, gde živi sa ocem, koji se razveo sa njegovom majkom, i nekog normalnog prijateljskog odnosa, odjednom se žena okrenula za 180° i postala vrlo čudna, čak mi je zabranila da idem na sprat, gde su njena majka i njen sin, da ne mogu prati veš više u njihovoj mašini, donela je neku malu, poluručnu, neki bubanj u plastičnoj kutiji, u koji se crevom sa slavine toči voda, što prvi i jedini put videh u životu. I ubrzo sam otišla od nje. Kukala je i da ima velikih problema zbog mene. Pretpostavljam jer sam imala nesreću na poslu, a bila neprijavljena. Ja je nisam gonila. Možda ju je pritegao naš konzul, ne bi li za sebe izvukao neku korist, medicinske usluge ili šta god. Jer, insistirao je da se sretne sa njom. Meni je obeċao da će videti sa našim sportistima, kojih je bio priličan broj tamo, da prikupi od njih neku pomoċ, da mogu da se vratim kući. Ja sam se posle kraćeg razmišljanja složila. Nisam imala ni za prevoz. A bila sam u takvom stanju da nisam bila wposobna za tako dug put busom i toliko sedenje. S druge strane, ponos mi nije dozvoljavao da se vratim ni iz te prevarantske grčke bez prebijene pare, pa pomislih, preostaće od te pomoći makar neki kusur od prevoza da mogu da se zalečim kod kuċe kako treba, a i eto, da se nisam vratila bez prebijene pare posle toliko vremena, iako sam stalno slala kuċi novac u koverti, preko "Alamanisa", busom, kuċi mužu, koji je u medjuvrwmenu se posvadjao sa taštom i napustio kuċu i decu, a da meni niko od svih njih ni jednu reč nije prozborio. To su od mene krili dok su duže mogli i dok nije sve otišlo stranputicom u njihovim životima.
Medjutim, posle par dana, po dogovoru, odoh kod konzula, ali od pomoċi nije bilo ništa, sportisti su odbili da daju pomoć!
Beše to hladan tuš, ali i podstrek da što brže ozdravim potpuno i ojačam i nadjem neki posao i sama zaradim sebi to nešto novca.
I sreća me je pogledala. Kirija Eirini me je uzela kod sebe, da joj budem pomoċnik u cvećari. Beše to uoči Uskrsa. Verovatno po Božijoj volji. Uzela me je dosta rano. Još nije počela sezona za njen posao u tom hotelu, gde je imala cvećaricu. Nisam radila nikakve kuċne poslove. Ona je na tome insistirala. I hranila me i kljukala, jer kako je govorila, moram da dobro ojačam (ništa joj nisam pričala o padu, bolnici, lečenju, da ne izgubim šansu za posao), jer za taj posao, kad krene sezona, trebaċe mi mnooogo snage i energije.
Preduskršnje dane provodili smo odlascima večernjim u crkvicu, tj. kapelicu pri hotelskom kompleksu, gde imaju radnju, odmarali, šetali. Uskrs smo proveli van Athine, na suprotnoj strani od njihovog Varija, u Metamorfozisu, kod njenih rodjaka i bilo je divno. Puno rodbine se tu okupilo, peklo se neko šilježe na ražnju u dvorištu, pa neke iznutrice u velikom crevu, koji specijalitet zovu kokoreci, a sve blizu stolova gde se ručalo, na otvorenom u dvorištu ispred kuċe. Njihov sin je studirao u Beogradu i od nuih sam dobila potvrdu onih priča iz novina, tu oko bombardovanja koje sam čitala, njihov sin i druga grčka deca, koja su ovde studirala morala su da prekinu studije u Srbiji, jer im je zapreeno da im se diplome neće priznati u grčkoj. Oni su bili očajni, spremali se za ponovni protest, da podrže svoju decu. A to isto sam imala prilike da čujem i od nekih posetilaca, onih žena koje su ležale sa mnom u sobi u bolnici. Isti problem su imali oni i njihova deca i bili su ogorčeni na svoje vlasti i imali su samo lepe reči i pohvale za naše fakultete i obrazovanje.
Ima u toj grčkoj i ponešto normalnog sveta, ali u globalu, su onakvi, kako ih opisah na početku ove ispovesti, pa da se ne ponavljam.
Čast šaci izuzetaka, ali ja grcima ništa ne verujem, niti ću. Zaslužili su zdušno da im ne verujem i da ih prezirem!
Ako svemu ovom dodam i činjenicu da bombardovanje moje Srbije nije moglo da počne bez saglasnosti grčke i da je onaj njihov Simitar odugovlačio, dok nije dobro sve ucenio i izvukao maximum koristi pre tog potpisivanja i da je dao svoj potpis u ime grčke i grčkog naroda i tek tada je počelo bombardovanje. Ja sam bila u Athini tada, bez posla, u Kući Majke Tereze, a moja deca ovde u Beogradu. To su bili mnogo mnogo stresni i tragični dani u mom životu. Slušala sam razne radio stanice do kasno u noć i naše i njihove, kao prenos fudbalske utakmice. Bilo je strašno. Psovala sam i klela ih iz dubine srca i duše. I čim je prestalo bombardovanje, ja se zaposlih, kad ono krenuše zemljotresi u Athini. Od prvih udara bilo je pogibelji. Kumica ljudi kod kojih sam radila, otišla je kod oca u firmu, kumovu, privatnu i tu ju je zadesio zemljotres i nije stigla da pobegne, poginula je na licu mesta ili do bolnice, ne seċam se više kako beše. To je samo jedan od slučajeva. Treslo je celih mesec dana, dok se nije smirilo tlo. A onda je krenula serija požara po šumskim etatima. Kad odoh na Samos, na kome sam bila dva puta, nevezano,  oba da brinem o istom klincu, usput sa broda videh mnogo izgorelih šuma i na drugim usputnim ostrvima, a i na Samosu. I te štete su se ponavljale i narednih godina, redovno. I ako su. I još će.
Treba li još razloga da nekog ne volite?