Drage moje prijateljice ... I Isidora Bjelica, kako sam čula, koristi ovaj jastučić i posećuje ovo mesto, manastir na Egini.

No, meni ova Senka osvetla moju memoriju ... U svim mojim teškim trenucima životnim, zadnjih nekoliko godina često idem u crkvu Sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj Kosi, prisustvujem liturgiji u 5, Akatistu Sv. Vasilija, nedeljom. Ostavljam i cedulju sa imenima, za molitvu za zdravlje i opšti napredak, sa nešto novca, simbolično, kako mi mogućnosti diktiraju.
No, volim posle liturgije, kad se svi razidju da posedim u crkvi, onako sama sa svojim mislima, da udišem onaj miris tamjana, rekla bih Jerusalimskog, po miomirisu, ni prejakog ni previše namirisanog kao u grčkoj, ali ipak mirišljavog, za razliku od našeg, sa onim prirodnim mirom, koga takodje volim da osetim.
U toj crkvi se posebno lepo osećam. Prijatno, smireno, oslobodim se nekog tereta, teskobe. I kao što i ova ženica reče, izadjem iz crkve potpuno druga. Ma, mislim da bih mogla satima tu sedeti. Odem a ne ide mi se, još bih da sedim, prosto se nauživam tu, baš osetim neko blaženstvo.
Jednom prilikom sam se, tako sedeći posle, rasplakala. Suze su mi krenule najednom i počele da liju niz obraze u potocima. I sama se začudih da mi se to tako iznenada tu, u crkvi, dogodilo, ali ...šta je tu je, pomislih. Neka ih neka teku. Ćutala sam i mislila svoje misli, upućivala kroz misli i molitvu Gospodu, a suze su tekle i tekle. Bila je još jedna žena, na drugom nizu sedišta, videla me je. Bi mi samo na tren neprijatno, a onda pomislih da sam na pravom mestu za izlivanje suza i više na nju ne obraćah pažnju. U jednom trenutku osetih dodir na ramenu. Trgoh se vidno, jer nikog nije bilo pored mene ni sa jedne ni druge strane, a pozadi je zid, stolice su u Pravoslavnom hramu fiksirane za zid.
No, osetih dodir na ramenu u toj crkvi još jednom pre toga, tokom jedne od službi. Okrenuh se odmah, misleći da nekom smetam da prodje, ali nikog nije bilo, niko me nije dodirnuo od naroda. A dodir je bio tako stvaran. Samo, sada se više uopšte ne sećam o čemu sam tačno mislila u tom trenutku. Opet, verujem da nije se odnosilo na jednu reč ni jednu misao, jedan pojam, moralo se odnositi na mene i sve ono što me muči.
Ne znam ni da li je to bio Sv. Vasilije, kod koga sam i došla da mu se, pored Gospoda Boga, poklonim i pomolim ili Sv. Nektarije, sa kojim sam se tu i upoznala i susrela, po prvi put. Celivah ikone, pa na jednoj od njih beše Sv. Nektarije. Ja se zagledah u ikonu, u lik, pa u ime, celivah, kao i druge, ali beše mi stran taj lik i ta ikona i pomislih u sebi "Ko si sad pa ti? Ne znam ko si, ali pokloniću se i tebi, čim si ovde znači da si vredan toga" i prekrstih se i celivah.
Možda su bila, eto, i obojica, svako za sebe. Hteli su nešto da mi kažu, da mi na nešto skrenu pažnju, a ja te znake nisam razumela. Ili su moguće, samo hteli da mi kažu da su uz mene, da ne brinem. Nek mi oprosti Gospod, a i ovi Sveci i Čudotvorci. U svakom slučaju HVALA IM!
Da, počela sam se jedno vreme osećati samom i potpuno nezaštićenom.
Znači, nisam sama, zajedno smo jači, mogu biti potpuno bezbrižna i sigurna.
Aleluja. Slava Tebi Bože. Raduj se Vasilije Sveti, pohvalo roda našega. Slava i Sv. Nektariju, ako je nečim pripomogao ili mi se i on oglasio. Amin!