Htedoh juče da pišem o nečemu za mene važnom, a mislim i zanimljivom i korisnom svakom ko pročita, ali nisam mogla u tom trenutku, a kasnije zaboravih.
I sada se više ne seċam o čemu. Ali, doći će to meni opet samo na pamet. Iskoči od nekud u nekom trenutku, sve što ponekad zaboravim.
Trenutno osećam snažan miris kamilice i nekog drugog lekovitog bilja, dok ovo pišem. Ponoć je prošla, veċ je 2,58h, u krevetu sam, bilja nigde u kući nemam, sem u kuhinjskom visećem delu par čajeva i to davnašnjih, ali eto, od nekud iz podsvesti, iz memorije izronio miris bilja lekovitog, kamilice posebno.
Možda zato što pored pčela želim i da uzgajam lekovito bilje i da se bavim apiterapijom, kombinovano. Ko bi ga znao.
Izgubih, evo veċ drugu godinu, drugu sezonu za bavljenje i pčelarenjem i biljem. Nikako da prodamo ovaj stan i da dodjem do novca za neko imanjce u okolini grada, sa kućom, mada ja bih radije bez, pa da je sagradim po mom ukusu, želji i zamisli i da uspostavim moj pčelinjak na placu. Želim stacionarni, ali može i seleći, kako god samo da ga već jednom imam. I bilje bih tu na imanju da zasadim. Što veće imanje to bolje. Da ima i bagrenjara i druge šume, a i livade, proplanka za bilje i druge useve, povrtnjak, voćnjak, vinovu lozu (ko će je imati ako ne dete od dve loze i od lozara, vinogradara, bilo bi Bogohulno ne imati je) ...  Od svega po malo. I obavezno živinu raznu. Hoću da imam svoje jaje, svoju kokoš, plovku ili ćurku na trpezi. I moje povrće i voće. Hoću da imam šta da jedem. Dosta sam se nagladovala u životu, u poslednjih tridesetak godina. Sad neka gladuju neki drugi.
I uopšte, baš to mi je i došlo na pameti, razmišljam o tom sv. Nektariju, čudotvorcu. Htela bih do manastira, da posetim njegov grob. I ne samo njegov. Od najranije mladosti sam želela da idem na te manastirske ture, ali nisam nikada uspela. Uvek su bile organizovane u vreme kad nisam imala godišnji odmor, kad je neko bio na bolovanju, pa nije imao ko da radi i sl. Ako bih i mogla da se slučajno organizujem nisam imala tada novca za to putešestvije. Kasnije sam se udala, za vrlo pogrešnu osobu, čistu komunjaru, ne Komunistu, to su dva potpuno različita pojma, nekog ko ni u koga i ni u šta ne veruje, ništa od verskih praznika ne poštuje niti slavi, a ako nešto i slavi, to je zbog krkanja i lokanja, a ne zbog vere.
Tako da ni tokom mog bračnog života, od punih 21 godine nisam mogla otići na takvu turu. Moj tadašnji muž nije bio zainteresovan za takva putovanja, a bio je užasno ljubomoran, pa svaka varijanta da idem sama je bila nemoguća.
I eto sad se zaričem sama sa sobom i sama pred sobom sa ću sebi ispuniti te želje za posete mnogim svetim mestima, kad počne isplata te penzije, za koju konačno predadoh zahtev i dokumenta na sv. Makaveje, pre dva dana.
Razmišljam usput o tom nekom zavetovanju tamo, na licu mesta, koje pominju oni koji su bili već kod sv. Nektarija. Mada, ljudi su toliko nejasni i neprecizni u svojim iskazima i pripovedanjima o tome, da neupuċenom slušaocu ništa nije jasno. Krenu priču o manastiru, pa o grobu sv. Nektarija, onda se nadovežu na nekakvog starca Nektarija, pa ti nije jasno je li taj Nektarije neki živi starac ili je umrli svetac ili ko. Jedva shvatih i da postoji i neki starac koji se zove Nektarije, kao i svetac. A da li je to iguman ili sveštenik u tom manastiru ili u nekom od naših srpskih manastira, gde ima nešto, neka iskra, deo nečeg pripadajućeg svecu Nektariju, još nisam tačno utvrdila. Ni zašto ljudi sa tim starcem opšte, a ne pred grobom sveca, ni to još ne razabrah. Ali, i to ću, kad bude trebalo.
No, taj starac zavetuje ljude, a neki se i sami, po savetu monahinja i sveštenika zavetuju na nešto, neku svoju "žrtvu", neki podvig, kao zahvalnost svecu za spunjenje onog što žele i za šta su ga molili. Da poste odredjen broj godina, odredjenih dana u nedelji, da prepešače neke kilometre do nekog manastira ...
Jedan momak u svom pripovedanju reče kako ga je starac Nektarije zavetovao da ne osudjuje ljude za njihova dela, zlodela, niti da ih komentariše, da ćuti o njima.
Prvo, mislim da je momak pogrešno razumeo zavet, jer ćutati o nečijim zlodelima je po meni ravno saučesništvu. Ne treba ići okolo i ispirati usta tudjim životima, ali kod loših dela, ako se začne ta tema, svakako treba izraziti neslaganje i osudu. Kako je mogao tako nešto od njega da traži? Ta Indijska filozofija " što vidiš ne vidiš, što čuješ ne čuješ, što znaš ne znaš" je po meni vrlo pogana i ljigava. Ja se sa njom ne slažem. Uostalom mi nismo Indijci ni hindusi, mi smo Pravoslavci. No, to njima dvojici na dušu, šta su dogovarali.
Ja nešto razmišljam, šta bih mogla ja da u ime zahvalnosti i zaveta da obećam, da se obavežem, ako odem, kada odem?!
Čuh da ima pločica za kuću. Ta me interesuje. Samo ne znam baš pojedinosti, da li se odnosi isključivo na zdravlje ili na kompletan boljitak i izobilje. Kako god, ta me interesuje.
A po pitanju zaveta i nekakvih "žrtvi", ja sam se toliko naplaćala u mom životu dosadašnjem, na razne načine, svim i svačim, da mislim da sam unapred već sve otplatila i da je sada krajnje vreme da dobijem svo to unapred već mnogostruko plaćeno i otplaćeno blagostanje i izobilje. A oni, koji su se svih ovih godina slatko naživeli i nauživali u životu, sad bi trebalo do kraja života da plaćaju i otplaćuju sav svoj užitak i raskoš.
No, eto, spremna bih bila da napr. neku količinu meda, napr. 100 kg po sezoni odvojim i poklonim manastiru, a da li će oni pojesti, prodati ili dalje nekom pokloniti, to prepuštam njima i njihovim zavetima i odlukama. Ili nešto slično. Vosak mi uvek treba za osnove. Bosiljak, ako bih ga sadila na većoj površini, novčani prilog, neki ručni rad prigodan, da platim neku popravku ili obnovim neku kapelicu i sl. To bih mogla da dam kao zavet. No, o tom potom. Kad dodje vreme odlučiću. Na licu mesta.
Želela sam da posetim Jerusalim, sa mojom porodicom. A kako mi deca nisu bila krštena, poželela sam da ih tamo i krstim, u Jordanskoj reci. I onda, jedno vreme prosto beše moda, mnogi glumci su odlazili u Jetusalim na Hodočašće i tamo se krstili, u poodmaklim godinama. Eto u kakvoj sredini sam živela i rasla, medju same nekrste i antihriste i komunjare, u prevodu lopove i nevernike. Pa onda mi život i nije mogao biti bolji nego što sam ga do sada proživela. A i deca mi nisu bila krštena, jer smo zakazali u crkvi krštenje, a kuma, moja školska drugarica, koja se sama nametala da mi bude kuma na venčanju i koju sam ispoštovala i uzela je za svedoka na venčanju, jer je bio gradjanski brak samo, nije se pojavila tog jutra, da krenemo u crkvu da krstimo dete. Tada još nije bilo telefona u naselju.
I moje dete ostade nekršteno. I do dan danas se nije krstio. Ćerka se krstila sama, odabrala je školsku drugaricu za krštenje, pre svog venčanja u crkvi. A ja sam poželela svojevremeno da ih upravo zato i krstim u Jerusalimu, grupno, kad već kuma nije ispoštovala svoju obavezu. Nije to bila ni obaveza, ona je ponudjena da bude kuma i prihvatila se i nije ispoštovala.
No, to neka ide na njenu dušu. Jesu joj se kasnije u životu izdogadjale neke loše stvari, ali to su prirodni tokovi koji su se svakako morali dogoditi, mada su mogli i nešto kasnije. Vrlo je zavidno biće iako je bila jedinica i uvek imala više od drugih. Roditelji su je jako kasno dobili, udala se za čoveka mnogo starijeg od sebe ... I svi su nekako jedno za drugim joj pomrli, otac, pa majka, a onda i muž, u nekih 5-6god. Mnogi su joj priskočili u tim nevoljama i pružili maximalnu pomoć i podršku i kako vidim odlično živi i uživa. I više od odličnog.
Prema meni nije njen muž ispunio jednu finansijsku obavezu, zbog koje sam imala mnogo problema u životu i dugo godina, a nije se setila ni ona da tu obavezu izmiri, zarad sreće svoje dece i svoje lične. Mada, ne vidim da joj je to naškodilo u životu. Ne znam kako?! Kako su joj se mnogi putevi otvorili, a da nije te dve esencijalne, važne obaveze ispunila, da je pogazila kumstvo i zavila me u crno dugo godina sa tim dugom, zbog kog nisam mogla da regulišem 5 godina radnog staža i upišem ga u knjižicu, nisam mogla da naplatim moje 24 prosečne plate, po zatvaranju te moje samostalne delatnosti, na koje sam po zakonu imala pravo.
Mnogo sam muka i problema imala zbog toga. Mnogo! Neopisivih!
Moj život bi išao potpuno drugim tokom da sam tada mogla naplatiti taj novac od Države. I mnogo tragičnih stvari mi se ne bi dogodilo u životu, niti u životima moje dece. Sin je i dalje nekršten. Ja još uvek želim da idemo u Jerusalim i da se krsti u reci Jordanu. Da li ċu uspeti da ga nagovorim na to i da li ćemo imati novca za taj put, ne znam, jer je uvek basnoslovno skup. Pa još za nas dvoje, znači puta dva. Ali, daće Bog.
Jedan od glumaca koji se krstio u zrelim godinama u Jerusalimu, nešto brzo po povratku je umro. To me je malo bacilo u razmišljanje i pokolebalo u tom trenutku. Ali, samo u tom trenutku. Ja i dalje želim da se on tamo krsti. A koju će veru da uzme, neka sam bira.
Mislim da je glupo to što decu krštavaju odmah po rodjenju, malu, nesvesnu bilo čega i tako im neko drugi odredjuje nešto izuzetno važno u životu, odredjuje im sudbinu.
Do ovog zaključka sam došla tokom godina, razmišljajući o mojoj deci, tome da nisu kršteni ... I nekrštene Bog čuva, ako im je on podario život, udahnuo dušu. Dok su deca pogotovo. Kad odrastu imaju pravo da sami sebi odaberu i veru i crkvu. Moja ćerka je sama odabrala.
Posetila sam razne crkve i bogomolje u životu, pravoslavne, pa katedrale katoličke, pa neku protestantsku, pa kuću Majke Tereze, pa Mormonsku ... I svi oni veruju u Boga i svi oni veruju u Hrista. Različiti su im samo ti crkveni običaji.
Posetila sam i par džamija, Beogradsku, dok je bila kod Bajlonove pijace i  Plavu u Sarajevu. I oni veruju u Boga, Alaha. Jedino se oko Hrista spore, da li je bio Hrist i je li bio beo ili je bio Muhamed i obojen, crn.
No, bilo kako bilo, ja od rodjenja se naplaćah mnogo toga unapred, a i moja deca dobar deo života platiše skupo nešto unapred, pa je krajnje vreme da to plaćeno i uzmemo, da nam se dogodi svo to blagostanje i izobilje i sve ovozemaljske radosti i ugodnosti.
Uostalom i u Svetom Pismu piše da svako plaća lično svoje cehove. Ne može ni otac za sina niti sin za oca da plati, kaže Sveto Pismo. A ja mu verujem.
Ja i moja deca smo platili, sad bismo da naplatimo.