Zašto nisam želela da postanem učiteljica?

U nižim razredima osnovne škole, pitala nas je jednom prilikom šta želimo da budemo kad porastemo?
Ja se uopšte ne sećam mog odgovora na to pitanje, a ako sam ga uopšte i dala tada, morao je biti neka trenutna inspiracija podstaknuta željama ostale dece. Nisam ni tada, a ni kasnije tokom osmogodišnjeg školovanja imala nikakvu posebnu želju ni viziju šta bih htela da budem kad porastem. Želela sam da se upoznam sa što više toga, što život i školstvo nude, pa onda da odaberem nešto od svega, onako, sasvim spontano. I uopšte, u životu ne volim nametnute stvari, nametnute ni dobre ni zle sudbine, veštačke sreće ni nesreċe, volim da sve dodje samo od sebe, neplanski, da se nametne sama prilika ili stvar, pojam, da me zainteresuje, zagolica moja čula i stvori želju u meni za tim. Želju, a ne čežnju. Želja je ljubav, želja je potreba, želja je inicijalna kapisla za uspeh i napredak. Čežnja je nešto ružno. Čežnja je tugovanje za nečim, čežnja je vapaj srca i duše, čežnja je neostvarena želja, čežnja je bolest, čežnja može biti i inat. Čežnja je blokiranje neostvarene želje i sebi, u svojim mislima, u svojoj svesti i podsvesti.
Kaže jedan djak da će njegova sestra biti učiteljica, ide u učiteljsku školu. Ja sam na to prokomentarisala nekim neodredjenim zvukom i grimasom. Učiteljica je to registrovala, pa me upitala da li bih ja volela da budem učiteljica, kad porastem? Ja joj najiskrenije odgovorih da ne bih volela. Začudjeno me je pitala zašto, zar mislim da je to neki ružno zanimanje? Zašto mi se ne svidja njen poziv?
Na to joj rekoh da mislim da je lep poziv, ali da učiteljica mora sve znati, pa nisam sigurna da mogu baš sve naučiti, da znam odgovor na svako pitanje, koje mi neko djače postavi.
Ona se na to nasmejala i rekla da bi bilo divno kad bi učitelji mogli sve znati, ali ni jedan čovek ne može sve da zna, pa ni oni. Znaju ono to ih nauče i što oni treba druge da nauče. A ako ih djak ili bilo ko pita nešto što ne znaju, treba brzo da smisle neki odgovor, da se izvuku iz neobranog groždja i da kasnije potraže odgovor po nekim knjigama i enciklopedijama. Uostalom, reče ona, može se i reċi "na to pitanje ni ja ne znam odgovor, ali ċu ga potražiti, pa ċu ti reċi", i da kroz dogledno, pristojno vreme nadje i dā odgovor tom detetu ili nekoj osobi. I to je bolje nego da lupeta gluposti, laže, priča izmišljotine i neistine o nečemu ili nekome. Ovo na kraju mi se dopalo, ali ...
Bila sam razočarana ovim saznanjem i ipak nisam želela da budem učiteljica, jer ja puno toga ne znam i nisam sigurna da mogu baš, baš sve da naučim i znam i da bi mene bilo mnogo sramota da me sutra neki djak, dete, nešto pita, na šta ja, učiteljica, odrasla osoba, ne znam odgovor.
Ona je konstatovala da sam ja perfekcionista, što nisam u tom trenutku znala šta to znači, da li nesto lepo ili loše, ali pretpostavila sam da nije tako loše, ne bi mene, malo dete, valjda htela da uvredi, ona se malo zamislila i tako je to prošlo.
Mislim i da sam joj rekla da sam želela kad porastem da budem doktor, ali da su mi neke starije komšinice objasnile da je to školovanje najduže, što meni nije zastrašujuće i nije problem, ali da se rade neke vežbe na miševima, a ja se bojim, u stvari gadim tih životinja i vrištim kad ih vidim, pa sad više nisam sigurna da to želim. I da ću videti još, kad još malo porastem, šta ću biti. Imam još dosta vremena za razmišljanje i odluku, do kraja osmog razreda.
Otkud pitanje deci II/III razred OŠ šta ċe biti kad porastu, ne znam. Sve kroz moje školovanje je dolazilo, nekako u pogrešno vreme, uglavnom pre vremena, a katkad i okasni dosta. Šteta!
Inače, baš apropo tog učiteljskog poziva, mene je još u najranijem detinjstvu najviše interesovao nastanak Sveta i sve što me okružuje i stalno me opsedale misli o tome i trudila sam se da povezujem neke stvari, neka saznanja, da sklapam mozaik od kockica, koje sam imala u datom trenutku. I trudila se da dodjem do novih kockica, puzzlića, kako god. Nije me nikada bilo ni strah ni sram da pitam sve ono što me interesuje, a ne znam.
I stalno sam, igrajući se u pesku, sa lutkicama ili čim god, razmišljala delićem mozga o nekim takvim stvarima. I u sred igre, pitam odrasle, koji mi se nadju u blizini zašto ovo, kako ono, gde je to i to, šta je ... ???
I sa mnogim pitanjima sam umela da zaprepastim okolinu. Umesto odgovora na pitanje usledila bi često konstatacija da sam jako, jako inteligentno i pametno dete, odakle mi samo takva pitanja, na koja ni oni toliko stariji ne znaju odgovor, odakle je palo ovo dete medju nas, sa koje planete, vidi o čemu jedno detešce razmišlja, a oni, matori magarci i kobile ni o čemu ne razmišljaju, samo o tome šta će u guzicu da strpaju i rekla kazala...
I krene smeh i pohvale razne na račun deteta, tj. mene, a smejem se i ja, ne toliko zbog pohvala, nego mi prosto sve nešto milo što sam ih uhvatila potpuno nespremne, što sam našla pitanje na koje oni, matori, ne znaju odgovor.
I uglavnom bi posle nekog razmišljanja dali neki površan ili neodredjeni odgovor, koji mene ne bi zadovoljio, pa bi usledila nova dodatna pitanja, a oni bi, u svakom slučaju, odgovarali da ću sve odgovore na sva moja pitanja dobiti u školi. Da sačekam, pa kad za koju godinu krenem u školu da pitam učitelje i oni će najbolje umeti da mi odgovore.
I ja sam jedva čekala da krenem u to Sveznalište i razrešim problem mog neznanja i nepoznavanja svega sto me okružuje.
Ali, nikako da se ukaže prilika da ja mogu da pitam to što mene interesuje, kad podjoh u školu. Niti da mogu da se opustim i mislim moje misli, pa kako mi naidje koja zavrzlama, da mogu da pitam i da razrešim misteriju.
Na to kad učiteljica dodade i istinu da učitelji ne znaju sve, nisu encikopedisti, što je bio još jedan novi, nepoznati pojam srpskog rečnika za mene, nego samo ono što nauče u učiteljskoj školi i na fakultetu, ako su profesori, i što je predvidjeno nekakvim školskim programom da nauče nas, decu, ja bih potpuno razočarana, pored doktorskog zanimanja i školom. Ja jedva čekah da krenem, htela sam još godinu pre da podjem, ali majka nije htela rano da ustaje zbog moje škole, pa je našla izgovor u tome "Ma, neka ga dete, nek se igra još godinu dana, to mu je što se igra i što ima od detinjstva, posle kad krene u školu, pa obaveze, pa sve se menja, ceo život mu se preokrene..." i tako neku gomilu gluposti, koja mi je bila potpuno strana i neshvatljiva i neprihvatljiva kako tada, tako i dan danas ... Rekoh, jedva čekah da krenem u školu, da dobijem sve odgovore, na sva moja pitanja, razrešim sve dileme, kad ono mućak. Uĉiš ono što ti je neki ograničeni um odredio nekim tupoglavim školskim programom, treba još to da nabiflaš po moguċstvu napamet i to ti je to. Sutra se praviš pametan recitujući napamet naučeno. I to ti je školstvo.
Eh, da sam to znala ranije, pa da više analiziram sve te reči i imena tih stvari i pojmova, ma došla bih ja i sama do odgovora, razmišljala sam tada. I osećala sam se nekako prevarenom. Kao u stupicu silom uhvaćenom. Mnogo sam bila tužna i mnogo razočarana. Majka i nije bila baš za to da idem u skolu, ali postojala je zakonska obaveza i kazna za roditelje koji ne daju decu u školu, pa nije imala kud, ali me je omela jednom godinom kasnijeg polaska u školu.
Otac je, opet, razmišljao drugačije i kamo sreće da mi se ta varijanta dogodila, sad bih možda bila srećna žena, ispunjena i zadovoljona svojim životom. Otac je razmišljao o tome da angažuje učitelja/nastavnika, da dolazi kod nas i da me uči kod kuće, a da idem posle samo na polaganje razrednog ispita.
No, majci se tek ta obaveza nije dopadala. Prvo što to košta, a državno školstvo je bilo besplatno. Drugo, ona mora da dočekuje učitelja, da ga gosti, kafa, kolači, možda i ručak, svaki dan... Ne, ne, ne, nije to za nju. I ta varijanta je morala zbog majke da otpadne, kao i baletska i muzička škola i mnogo drugog.
I posle ti isti roditelji očekuju poštovanje od dece, ljubav i tako redom. I nažalost, i dobiju poštovanje i ... to se detetu sutradan obije o glavu, kao meni danas, sa nekorektnom podelom imovine sa sestrom i sl.
Ali šta ċeš?! Sve je to život. Sve to Gospod gleda i meri i odmerava. Na njemu je i da sudi i osudjuje i kažnjava. Moje je da sve njemu prepustim. Uostalom, to mi je jedna jedina rodjena sestra, koju sam bezgranično želela i posle dugo godina i dobila. I zato sam i pristala na takvu deobu.
Bilo bi dobro, ma predivno, da i ona tako razmišlja, ali nismo svi isti. Nekom je jedino bitno i važno materijalno. Drugo ga ništa ne dotiče niti interesuje.
Koliko ja mogu da vidim, da sagledam današnjicu, samo ako nekog dobro zajbš, dobro ga isprevariš i iskoristiš, ti si genije, ti si mozak, vredan poštovanja i veličanja.
Poštenjačine i ljubitelji časti (ne mita i čašćavanja, nego časti kao čistog obraza i dostojanstva), ti se danas i ne samo danas, u vreme socio-komunizma takodje, bar ovde na Balkanu, u ex YU i Srbiji, smatraju glupim naivčinama i nesposobnima.
I onda bih volela da mi neko objasni o čemu priča, kad priča o borbi protiv korupcije, kriminala, mita i sličnog.