U prošlu nedelju, na Sv. Jovana Zlatoustog, umalo da ogrešim dušu. U Manastiru Bošnjane sva ženskadija je MORALA čekati da prvo SVI muškarci uzmu Naforu, pa tek onda da mi žene/devojke/devojčice pridjemo.

Kako su kruta neka crkvena pravila, pomislih u sebi.
A da nije bilo te Žene, ne bi bilo ni Hrista, pa ni Hrišćanske vere.
Ugrizoh se za jezik da to glasno ne izgovorim.



Na istog tog Sv. Jovana Zlatoustog desilo se i jedno Čudo! U Manastiru Djunis, u maloj crkvi Pokrova Presvete Bogorodice. Ja imam od rodjenja u jednom stopalu deformitet neki i tu je konstantno prisutan neki grč, vrlo neprijatan, a često i jaka bol u tom delu stopala. Ja sam se nekako saživela sa tim problemom i trpela sve ove godine. Ponekad nosila uloške, pa malo ublažila bol.  I prethodnih dana me je i na dodir bolelo, nisam mogla ni da izmasiram. Trpeh. I odoh na Hodočasno putovanje. Bez uložaka.
U maloj crkvi  Pokrova Presvete Bogorodice, dok stajah u redu za Oltar, na zidu pored, ispod Ikone Bogorodice i upaljenog kandila, visila je druga, sa samo jednom Stopom/Tabanom,  na crvenoj tkanini.  Istu takvu videh i u velikoj crkvi.
Sada pridjoh i celivah tu stopu.  I vratih se u red.
Kroz taj problematični deo mog stopala krenu neka topla struja da teče. Vrlo kratko je to trajalo. Ja se umirih i pomisli "O, Bože, šta je sad ovo? Hoću li moći da hodam sad? Gde baš u ovom stopalu baš da mi se nešto desi?"  U tom dodje red na mene. Zaboravih istog trena na stopalo i pridjoh Oltaru i Svetom Kamenu pod njim. 
Odoh posle dole do Svetih Izvora i okolo naokolo. I stadoh da sačekam ostale i polazak dalje. I setih se stopala. I shvatih da više ne osećam ni grč ni bol. I podigoh nogu, pomerah stopalo na sve strane ... Ništa ne boli, ništa ne smeta.
I evo,već nekoliko dana redovno ga testiram. I sve u redu.

Hvala Presvetoj Bogorodici.  Hvala Gospodu Bogu.