Luna Lu i njen video/intervju sa blogerom Blogdanom/Bogdanom, odmah izazvaše moju neodoljivu želju da dam komentar, moje vidjenje stvari.
Tačno, non stop je ljubav na tapeti, ljubav kao reč, a ne osećaj, da je postala ofucana, prazna. Ljubav nisu leptiriċi, ljubav nije sjaj u očima, ljubav nije sex ... Ljubav je osećaj u kome srce počne da drhturi, a neka milina se širi telom. Ljubav se oseća prema partneru, prema deci, prema kućnom ljubimcu, prema putovanjima, raznim pojavama ... I priče o bezuslovnoj ljubavi su foliranje, laž. Dokaz: ako je u pitanju ljubav prema devojci/mladiću, za uzvrat očekujemo zabavljanje, venčanje, zajednicu, bračnu ili vanbračnu. Ako nije taj razlog, onda želimo za uzvrat prijateljstvo, želimo da mu/joj poklonimo naše vreme, u zamenu za njihovo u istom trajanju. Prema deci, iz razloga što smo ih mi rodili ili učestvovali u njihovom rodjenju, pa sami sebi, pred sobom samima, izgledamo jako važni i veliki zbog toga. Divimo se "našem radu", remek delu, zapravo. Ako su tudja deca u pitanju, ljubav osećamo prema njima jer nam je lepo uz njihovo prisustvo, uveseljavaju nas, opušta nas vreme provedeno s njima, proživljavamo ponovo naše detinjstvo ili naše veċ odrasle dece, nekom smo potrebni i to nas čini važnim i plemenitim...kao i u slučaju ljubavi prema kuċnim ljubimcima. Jedne volimo, jer očekujemo da nas čuvaju i štite, u njihovom smo društvu sigurni, drugi nas uveseljavaju svojim bojama, pesmom... uz njih nikada nismo sami, ne moramo popričati sami sa sobom ponekad, pričamo sa njima ... Putovanja, kao i sve prethodno nas uveseljavaju, upoznajemo se sa novim zemljama, predelima, kulturom, običajima itd i sl., a ujedno imamo nove neiscrpne teme za prepričavanje u društvu prijatelja i poznanika, sherovanje fotki po društvenim mrežama ... I tako redom. Ni jedna ljubav nije bezuslovna, od svake očekujemo nešto za uzvrat. I dok postoji uzročno-posledična veza dotle ima i ljubavi. Čim prestane dvosmerni tok, ona počne da jenjava i nestaje. Gubi smisao i nestaje interesovanje za tim subjektom/objektom.
Moje vidjenje ljubavi je takvo.
Leptiriċi su znak želje i potrebe, sex je takodje potreba, gimnastika, spoljašnja i unutarnja masaža, koja može biti ugodnija i lepša ako je i ljubav prisutna, a beznačajna, nepoželjna kod nedostatka ljubavi. Sjaj u očima je radost, zadovoljstvo, zbog ...
Sve te bajke o bezuslovnoj ljubavi su zapravo želje za nečim. Za pažnjom, za pripadnošću, da ne budemo sami, da se osetimo korisnima, jer nas to raduje, uveseljava, čini važnim, velikim pred samim sobom, mislimo da smo jako humani ... Znači, ipak imamo interes od te naše ljubavi prema nekom/nečem.
Prema običnom tanjiru punom ukusne hrane, tj. ljubav prema dobrom zalogaju je čist interes. Daje nam energiju, pruža savršeni užitak, utoljava glad, stvara osećaj sitosti. A ta sitost je u stvari ono sto volimo da osetimo. Imamo ljubav prema sitosti, a ne prema hrani.
Tačno, non stop je ljubav na tapeti, ljubav kao reč, a ne osećaj, da je postala ofucana, prazna. Ljubav nisu leptiriċi, ljubav nije sjaj u očima, ljubav nije sex ... Ljubav je osećaj u kome srce počne da drhturi, a neka milina se širi telom. Ljubav se oseća prema partneru, prema deci, prema kućnom ljubimcu, prema putovanjima, raznim pojavama ... I priče o bezuslovnoj ljubavi su foliranje, laž. Dokaz: ako je u pitanju ljubav prema devojci/mladiću, za uzvrat očekujemo zabavljanje, venčanje, zajednicu, bračnu ili vanbračnu. Ako nije taj razlog, onda želimo za uzvrat prijateljstvo, želimo da mu/joj poklonimo naše vreme, u zamenu za njihovo u istom trajanju. Prema deci, iz razloga što smo ih mi rodili ili učestvovali u njihovom rodjenju, pa sami sebi, pred sobom samima, izgledamo jako važni i veliki zbog toga. Divimo se "našem radu", remek delu, zapravo. Ako su tudja deca u pitanju, ljubav osećamo prema njima jer nam je lepo uz njihovo prisustvo, uveseljavaju nas, opušta nas vreme provedeno s njima, proživljavamo ponovo naše detinjstvo ili naše veċ odrasle dece, nekom smo potrebni i to nas čini važnim i plemenitim...kao i u slučaju ljubavi prema kuċnim ljubimcima. Jedne volimo, jer očekujemo da nas čuvaju i štite, u njihovom smo društvu sigurni, drugi nas uveseljavaju svojim bojama, pesmom... uz njih nikada nismo sami, ne moramo popričati sami sa sobom ponekad, pričamo sa njima ... Putovanja, kao i sve prethodno nas uveseljavaju, upoznajemo se sa novim zemljama, predelima, kulturom, običajima itd i sl., a ujedno imamo nove neiscrpne teme za prepričavanje u društvu prijatelja i poznanika, sherovanje fotki po društvenim mrežama ... I tako redom. Ni jedna ljubav nije bezuslovna, od svake očekujemo nešto za uzvrat. I dok postoji uzročno-posledična veza dotle ima i ljubavi. Čim prestane dvosmerni tok, ona počne da jenjava i nestaje. Gubi smisao i nestaje interesovanje za tim subjektom/objektom.
Moje vidjenje ljubavi je takvo.
Leptiriċi su znak želje i potrebe, sex je takodje potreba, gimnastika, spoljašnja i unutarnja masaža, koja može biti ugodnija i lepša ako je i ljubav prisutna, a beznačajna, nepoželjna kod nedostatka ljubavi. Sjaj u očima je radost, zadovoljstvo, zbog ...
Sve te bajke o bezuslovnoj ljubavi su zapravo želje za nečim. Za pažnjom, za pripadnošću, da ne budemo sami, da se osetimo korisnima, jer nas to raduje, uveseljava, čini važnim, velikim pred samim sobom, mislimo da smo jako humani ... Znači, ipak imamo interes od te naše ljubavi prema nekom/nečem.
Prema običnom tanjiru punom ukusne hrane, tj. ljubav prema dobrom zalogaju je čist interes. Daje nam energiju, pruža savršeni užitak, utoljava glad, stvara osećaj sitosti. A ta sitost je u stvari ono sto volimo da osetimo. Imamo ljubav prema sitosti, a ne prema hrani.
Нема коментара:
Постави коментар