Posmatram moje fotose iz ranijih godina i svaki put me uhvati tuga. Duboko se potresem onim to vidim na toj tvrdoj hartiji ili u tom nekom kadru na ...raznim tehničkim video uredjajima.
Na svim slikama, bez razlike, kako god bila ukusno ili apa drapa odevena, sa kakvom god frizurom i bojom kose, sa kakvim god izrazom na licu, ozbiljnim, ljutim, zamišljenim ili uz široki osmeh, moje oči kazuju nešto drugo. Moje oči, ogledalo duše, one iste oči, zbog kojih su mnogi setno uzdisali ili kojima su se mnogi, stari i mladi, žene i muškarci divili, godinama unazad kvare prikaz na mojim fotografijama i snimcima.
Nisam više ni nalik onoj lepoj ženskoj osobi iz prošlosti. Nisu to godine_ krštenica_ starost_ To je to zub vremena, ali turbulentnog vremena, punog strašnih nemilih dogadjaja, onih koje ni neprijatelju čovek ne bi poželeo.
Ima tu i tragova i posledica mog nesretnog pada niz onih par stepenika u Athini i potresa mozga, koji tada nisam nikom prijavila, ali i pre toga su krenule značajne promene na mom telu, pre svega opadanjem kose u pramenovima, još pre odlaska u grčku, u vreme gradjanskog rata i raspada ex Yu, nemaštine u koju smo počeli da zapadamo blago, ali bez ikakvih izgleda da će se stanje brzo popraviti i normalizovati.
No, te sa očima promene_ kao i sa štitnom žljezdom, dogodile su se u vreme mog boravka u Athini, nekoliko meseci posle mog dolaska, a kasnije su se samo pojačavale i taj pad je bio vrhunac, šlag na torti.
A po povratku u Srbiju, kad videh šta me je sve kod kuċe sačekalo, na taj šlag dodata je i ona višnjica, kao top topova. Ili vrh vrhova.
Sbe u svemu, stalno se priča o izbeglicama, o njihovim stradanjima i teškoćama, njih svi pomažu, njima svi gledaju da ugode, a i ako se ne trude da im ugode, oni svakako drsko nastupaju, grabe sve što mogu i koliko više mogu da prigrabe, da sami sebi ugode i ispune, ne svaku potrebu_ nego svaki ćef, svaki hir. Jer, zaboga, oni su imali nesreċne okolnosti, izgubili sve što su imali, njima je teško, doživeli su razne stresove i traume.
O nama niko ne vodi računa, ne brine. Nikom nije važno koliki stres i traumu smo mi doživeli svim tim promenama, tim stalnim praċenjem izveštaja o ratnim zbivanjima i pitanjem da li i kada ċe taj ratni vihor stiċi do nas? Tom neizvesnošću i grčem u želucu i stomaku, ne znajuċi kada će zakucati na naša vrata neko iz vojske i policije i povesti nekog od naših mukih članova na prve linije fronta i ostaviti nas bez hranioca ili delimičnog hranioca i pomoći oko stajanja u redovima i raznih nabavki deficitarnih proizvoda, a svi proizvodi sem oapirnih salveta po rafovima radnji i supermarketa su bili deficitarni, a deca mala, nejač, kako se to u narodu kaže.
Uz sve to, kolone nekih stranih ljudi su navirale u moju Srbiju, zauzimale sve to su mogle, od podrumskih i zajedničkih prosyorija do praznih stanova i kuća, slobodnih potkrovlja, pa radnih mesta, jer oni su ugroženi, zaboga, a mnogi od nas su godine i godine proveli na Birou za zapošljavanjem, sa raznim, pa i sa diplomama visokih škola i nije im se pružila prilika, niti ukazala čast da zaposednu neko radno mesto ... Svega onog što smo mi, mnogi od nas pokušavali godinama da dobijemo na korišćenje, na najlegalniji i najlegitimniji način, ali bezuspešno.
Za nas je to ostalo samo nedostižni san. Nismo mogli nikog u držabi da odobrovoljimo da dobijemo dozvolu za afaptaciju nekakvog praznog potrkovlja, koji su dobrano zasrala i zaseravala jata golubova.
Moglo se, u stvari dobiti, ali uz debele, tada u modi plave, koverte, na šta mi nismo pristajali. Pogotovu mi, Srbi iz zemlje Srbije.
I kad stigoše neki divlji oteraše pitome, kako se to u narodu kaže. Sateraše nas svojom bahatošću i busanjem i žalopojkama u ćošak, staviše nas da klečimo na kukuruzu po ćoškovima, ni ne znajuċi ni tada, a ni sada za koju krivicu. Vremenom mi postade jasno. Najveća krivica Srba Srbijanaca jeste Čovečnost, Dobročinstvo, Milosrdje, Emotivnost, Skromnost, Gostoljubivost, Gostoprimstvo, Tolerantnost ... Sve ono što se u normalnom Svetu nekadašnjem, jer danas takvog više nema, mi smo poslednji izdanak istih, smatralo vrlinama i dobrim karakternim osobinama Čoveka.
Kako god, o nama, koji ubrzano postadosmo potisnuti na neke margine života, ubrzano počesmo propadati i siromašiti, kojima od cele državne teritorije ostadoše samo ti roditeljski stančići, dedovske/ptadedovske kuće, bez redovnih prihoda, bez sredstava za život, bez osnovnih uslova egzistencijalnih, o nama, na čija pleća svališe sav teret i svu krivicu, o nama, našim stresovima i tragediji, traumama niko ne brine. Ni jednog trenutka se niko nije zapitao kako je svima nama, stavio prst na čelo, zamislio se i rekao "Čekajte ljudi, pa i ovom narodu treba pomoć. I finansijska i materijalna i  razgovori i terapeutika i duše i tela. Dvi ti izbegli znaju vrlo dobro zašto su izgubili sve što su izgubili, ali ovaj narod je izgubio mnogo više_ jer je nevin, bez krivice postao kriv. Ove ljude treba pomoći. A svi ostali, treba da stišaju svoje hormone_ da sednu, da se presaberu, sta su radili, kako su živeli, kako su se ponašali i dokle su sebe doveli, ali i druge, potpuno nevine time uvukli u nevolje i probleme. Vi ćete, izbegli, sada malo da stegnete svoj kaiš, ali oko svog struka, ne oko tudjih vratova i da naučite da se ponašate domaċinski, da ekonomišete, da cenite svaku paru, da zaradite svaku paru poštenim rafom i trudom... a domaćini, koji su vas primili na svoju zemlju neċe da trpe, ni da pate umesto vas. Oni ne smeju da osete ni tegobu ni teskobu zbog vašeg dolaska. U protivnom morate odavde otići_ napustiti ovu teritoriju. A gde ćete, ne znamo."
E, tada bi bilo Pravde na Zemlji Planeti i u Državi Srbiji.
Ovako, moje oči su potpuno poremetile dioptrijom različitom na oba oka, treba im jedno dobro centriranje, kao centriranje trapa na autu, jer nemaju više ni istu paralelnu putanju gledanja, a odraz duše, koji se u njima ogleda su velika tuga, seta, nezadovoljstvo, depresija, ljutina, bes, jarost, nepravda koja je razjeda, boli, velike, teško prolazne modrice na duši ... Sve ono što ovim očima i ovoj duši nije svojstveno, što joj je silom i prisilom nametnuto i što današnji tirani i agresori, skriveni u tim "napaćenim" izbeglicama redovno zalivaju i neguju kod domaċeg stanovništva_ raznim šamarima, opomenama za neplaćeno ovo ili ono, neke nebuloze, koje bi svako normalani i razuman davno otpisao, ali kako bi onda bili oni glavni i narod domaċi držali "u šaci", tj. pod kontrolom i svojom čizmom?

I šta se dešava? Kad je narod uvideo tu njihovu drskost, nadmenost i prepotentnost, prepoznao tu njihovu grabežljivost i posesivnost i kad je njihova ijekavica preplavila prostore, narod je počeo podozrivo da ih gleda, da ih izbegava. A oni, osetivši promenu u domaćinima, počeli su bivati još drskiji.
I eto, tako ja napr., ne samo da nisam mogla doći do sopstvenog stana kao ostali svet, niti mogla iskamčiti neko zasrano potkrovlje, da ga preuredim u topli dom moje novonastale porodice, sa dvoje male dece, nego i dan danas imam problem, pa dok ti izbegli kupuju vile, stanove, besne automobile, luxuzne poslovne prostore, sve tako "ucveljeni" zbog strahota koje su pretrpeli, ja nemam veċ godinama ni finansije za osnovnu egzistenciju, ja ne mogu prodati roditeljski stan u kome živim, veċ skoro dve godine, ne mogu da ostvarim želju da kupim neko imanje, neki plac u okolini Beograda, sa kuċom ili uz neku gradnju, ne mogu da uspostavim moj mnogo željeni pčelinjak i da moje penzionerske dane provedem u nekom miru i pored smešno male penzije, za čiju visinu su itekako baš oni krivi iz mnogo razloga indirektnih i direktnih ...
Stičem utisak da je i sve i osmišljeno tako, sa njihove strane, da moj stan pojedu neizmireni troškovi, da ode na doboš, pa da u Srbiji stanovi i kuće postanu besplatni, kako i sami reklamiraju neku skoru buduċnost. Ali, kako kažu, moraju još malo sačekati, nisu se stekli potpuni uslovi za to.
Dolazili su mnogi, upravo sa tih prostora, odakle su došle sve te izbegluce, u razgledanje mog stana, koji uzgred budi rečeno, treba da podelim sa mojom sestrom. Navodno zainteresovani da kupe isti. Po njihovim pogledima i ponašanju odmah se videlo da ga kupiti neće. Ali i podsmeh je bio na njihovim licima i nipodaštavanje moje imovine.
Po njihovim izmišljenim pričama oni su svi do jednog ostavili tami negde lepote i vrednosti nesagledivih razmera. Sreċom postoji tv i tehnika je uznapredovala od posle I i II sv. rata, stizali su neobradjivani, sirovi snimci u direktan prenos, prikaz sa terena, pa smo svi svedoci kako su izgledali svi ti stanovi i kuće, kako su bili opremljeni ti prostori. Sva ta njihova bogata imovina imala je izuzetno visoku emotivnu vrednost njihovu, a stvarna vrednost je bila ispod svakog proseka stvarne vrednosti tog ranga.
To je bila jedna beda i sirotinja, namestaji po kuċama dotrajali, jadni, kuċe neomalterisane, gola cigla, ako su "novijeg" datuma, stare kao i sve stare, terase uglavnom bez ograda, sami grubi beton, u stanovima tapete nisu decenijama menjane... Itd, itd, da ne nabrajam.
Ako koza laže, rog ne laže. Postoje snimci u arhivi, ali ako su ih po dolasku i uništili ili sakrili za neka druga vremena i druge priče, postoje i snimci stranih izveštača. Naravno, pod uslovom da su zaista strani, a ne njihovi ljudi iz inostranstva, jer su se u medjuvremenu rasuli po celom svetu.
Namera im je svakako da sve upropaste, što se upropastiti može i da oni to zaposednu.
Uostalom, bosanski narod, konkretno, poznat je kroz istoriju, po tome, da svakih 50-30 godina izazivaju ratove, koliko je potrebno vremena da se ruiniraju njihove stambene jedinice, da odu u nove, sredjene i da ih to ništa ne košta. Uz to se i njihova dotadašnja teritorija rastereti, tom migracijom, tačnije emigracijom, tamo gde odu, uglavnom odmah prave nove porode, tako da po nekim glupim zakonima novorodjenče odmah rodjenjem stiče državljanstvo te države i to im je viza za ostanak tu.
Smešna je i činjenica, tačnije tragikomična, da je u svim vitalnim evropskim institucijama i evropskim komisijama, čak portparoli, glavni stuff upravo njihov narod, ljudi/žene iz BiH. Znači, kadija te tuži, kadija ti sudi.

Zato su valjda preko noċi mnogi postali Srbi ili Hrvati... A zapravo, pravi Srbi, kpji su nekih '70-tih se otisnuli u tu BiH, još su davno osetili neprijateljstvo tamošnjeg življa, tzv. Srpskog, na prvom mestu, pa uzročno posledičnom vezom i ostalog i vratili su se u svoju Srbijicu još početkom '80-tih.
Svi ovi osyali su glumački Srbi, Srbi iz intetesa, da se sa što manje muke i truda domognu tudje imovine.

Do juče su bili najveći titoljupci, bili oni i Rusi, najveći komunisti i partizani, skoro da su svi narodni heroji iz njihovih redova, tek po koji je zalutao u heroje iz drugih naroda i republika ex Yu, a danas oni su "najpobožniji narod, najbrojniji posetioci crkava i to redovni, o svakom prazniku verskom. Njihove donacije i novčani pokloni crkvama su fantastičnih razmera. Valjda misle, ma ubedjeni su, da ċe tim darovima da iskamče oprost svojih prljavih rabota i mnogobrojnih grehova. Samo nek se nadaju. Žao mi je što crkve prihvataju taj njihov prljavi novac. Ali ... Ja o tome ne mogu da odlučujem a ni sudim. Ima nekog gore ko to gleda i ko ċe im suditi. Njega ne mogu da prevare, ni pažljivo biranim ni milozvučnim rečima, a ni poklonima. Taj Neko, gore na Nebu, nije potkupljiv, a ni na prodaju, mada mnogi na njemu dole, za sada dobro zaradjuju.

I dok ti, fašisti nad fašistima, ti agresori i teroristi, vukovi u jagnjećoj koži, ne budu oterani sa ovih prostora, isto onako, kako su se ovde i dovukli, sa po jednom kesom ili putnom torbicom, bokščicom, moja duša neċe mirovati, rane i modrice na mojoj duši neće zaceliti, pa ni moje oči neće biti vesele, žive i drage, lepe, kao što su nekada bile.
Red je i Pravda da i mi Srbi Srbijanci konačno budemo Slobodan Narod. Oslobodjeni od svih domaċih i stranih neprijatelja, koje nismo mi učinili neprijateljima, nego su se sami proizveli u naše neprijatelje, svojim delovanjima ili nedelovanjima.
Daće Gospod Bog, stići će Sloboda i u Srbiju Srpskom Srbijanskom Narodu. Domaćinima ove Srbije.
A to svakako nisu ovi skorojeviċi, koji su bespravno i nepoteno zaposeli hektare i hektare naše zemlje.