Jedan test sa Facebooka kaže: Koji bi bio naslov tvoje Autobiografije?
Pa odgovara:
"Za Ljubav prema Životu"   od Milya / Milja

Može! Ako neko voli život i živeti, onda sam to Ja.
Resila sam da obrnem još jedan krug od 60, a posle ċu razmisliti hoću li još koji ili ću da se povučem sa ove Planete. I to u celosti da se uznesem na Nebo, kao Bogorodica ... Uostalom, onako kako sam se uznosila nekoliko puta tokom sna...
Pa me je majka posle često obilazila noċu dok spavam, da vidi da li sam u krevetu, da li sam živa, dišem li. Jer, tvrdila je da se dešavalo da ne dišem uopšte. I onda je stajala kraj kreveta i posmatrala me_ sve dok ne bih uzdahnula ili se pomerila, dala bilo kakav znak da sam živa. 😁 A ponekad sam i škrgutala zubima. Njoj je sve to bilo, čudno, misteriozno, interesantno.
Moram priznati i da me se bojala. Posebno kad sam jednog dana "videla" požar. I uzviknula "Jao! Požar!"
Kakav požar, poskočila je i rekla, zatim, šta se samo ludiraš nešto, úplaši me!
Ja i dalje tvrdim "Pa, požar, vidi kolika vatra!". Njoj ništa nije bilo jasno. Gde? Šta? O čemu pričam?
Onda je upitala " A gde ti je taj požar?"
"Ne znam, rekoh tamo negde," pokazujuċi rukom. Ona nije nista videla.
Stani ovde na moje mesto, rekoh i pokazah joj gde da gleda. Kroz naš prozor, kroz gole grane bagremova, ispred kuće (ne seċam se je li bila jesen ili sami početak proleća, ali snega nije bilo), u daljinu.
Stade ona. Vidiš sad, upitah? Ne, kaže ona. A jel čuješ tu ženu sto viče? Doziva nekog "Jani! Jani! Jani!"? Ne. Ona ništa nije čula.
I izgrdila me, umalo i batine da dobijem, što se čudno ponašam i plašim je svojim ponašanjem, kako je govorila.
Posle petnaestak minuta, negde na Bulevaru dole, čule su se vatrogasne sirene.
Jel čuješ ove sirene? Upitah je veċ razočarana.
Čujem, kaže.
Pa ja ti vičem da je negde požar, a ti mi ne veruješ, rekoh.
Sad znam i ja, kad čuh sirene, reče snuždeno. I bila je mnogo tužna i gundjala kako to da ja vidim, a ona ne vidi? To se to njoj ne desi?
A ja nisam imala pojma da to ne može svako da vidi. 😊
I moja majka nikako nije to volela kod mene i stalno mi pretila da će mi izbiti te bubice iz glave. I izbila ih je. Sad mi je žao, ali ... Sad vidim na jedan drugi način, na koji sam takodje mogla da vidim i u ranom detinjstvu i uvek.
Uglavnom, posle dva dana krenemo oesice niz Bulevar, pa sve do Pravnog fakulteta, do tetke, a usput je majka obožavala da pregleda sve moguće rasprodaje 😄 I otac je grdio zbog toga, terao da kupi kvalitetnu robu i da ima dugo, ali ona je bila slaba na rasprodaje i to ti je.
I čim krenusmo niz Bulevar, od Cvetka, dole niže, Fabrika gume i obuće "Bata"_ izgorela u požaru do balčaka. Nigde prozora, zjape crne tupe, garava fasafa, tuga za videti. Mnogo mi je bilo žao kad videh taj prizor.
Evo, gde je bio požar, pokazah joj rukom. I ona se zgranula koliki je požar morao biti, kad je takav prizor.