Nadjoh na Fejsu objavu sa Milom Alečković i njenom Ispovesti i Apelom, sa You Tubea ...u vezi devojčice koju su njoj i njenom mužu prosto oteli, a o kojoj su oni brinuli, kao hranioci.

To je ono titoističko tupoglavo verovanje da dete malo ništa ne zna, možeš ga lako prevariti i ono to brzo zaboravi ...
A deca zapravo pamte od svoje treċe godine one važne fragmente iz života, a često i sitnice. Fotopamċenje imaju. Bar imam ja.

Devojčicu su verovatno dali u drugu porodicu zbog novca. Te hraniteljske plate ili kako god da se to zove. A ova porodica je više nego dobrostojeċa...

Nego, setih se  og detinjstva i moje majke. Često, jako često me je špijunirala noću, stajala kraj mog kreveta i posmatrala me kako spavam, da li se prevrćem i okrećem tokom sna, da li pravim neke grimase, osmehujem li se, mrštim, da li nešto sanjam, da li krgućem zubima ... I tako redom. Imala je čitav spisak tih posmatračkih elemenata.
A ja se, eto, pitam zašto je to radila? Da me je volela, nije, bar ne nešto preterano. Više me je koristila, iskorišćavala da održi i učvrsti brak. Zato sam pre svega rodjena. Za drugo nije htela godinama da čuje. Tek kad joj je zapretila opasnost da bude oterana trajno, onda je ipak rodila još jedno, opet ćerku. Terala me je i učila šta sve ocu da kažem u nekim situacijama, a sve ono što ona nije smela ili nije uspela da iskamči i istera... Jer, ja sam bila očeva miljenica i sto god da kažem, na mene nikada neċe da se naljuti, nego ċe razmišljati o tome, često me i poslušati, a i sto god potražim uvek ċe mi ispuniti želju ...
Ona se, zapravo, razočarala i posle porodjaja sa prvom, tj. sa mnom. Kaže, imala je nekakav šok pri porodjaju. To je moglo samo njoj da se desi, ako uopte i jeste.
Mislim lično, da je pre imala duboko razočarenje i sok posle porodjaja, jer je mislila da ċe po porodjaju svi da joj se dive, da je veličaju, da je kuju u zvezde, da je tapšu po ramenu, da joj ugadjaju i ispunjavaju svaku želju. Medjutim, usledio je hladan tuš! Ne zato sto je rodila žensko, a ne musko dete, jer moj deda Koja je ispalio iz svoje lovačke puške 100 metaka, kao da je dobio unuka i mnogi dugo nisu znali da ima unuku, zapravo.
Hladan tuš je upravo iz razloga sto su se svi, poznati i nepoznati, divili meni i meni ugadjali, o meni pričali, na mene mislili, mene voleli, meni željice ispunjavali...
I ja se onda pitam zašto je ona noċu obilazila moju postelju? I to dugo. I tokom osnovne škole. Sada mi padaju svakojake ideje napamet. Možda je razmišljala kako da me likvidira, da me se oslobodi 😄 ali nije joj ništa pametno padalo napamet, pa eto, ostadoh živa, jer nije imala petlju da me povredi, jer je pretpostavljala šta je čeka posle toga, od mog oca, od zakona, ako njegovu kaznu i uspe da izbegne, pa od rodbine, sveta poznatog i nepoznatog ... 😉 i tako redom ... 😂😂😂
Imala je ona jednu drugaricu školsku i tu iz njenog komšiluka, par kuća dalje, preko puta. I još i imenjakinje su bile. Ta žena je bila zaista vrlo, vrlo lepa. Jedino mojoj majci "i nije baš neka lepotica, a toliko je njeni hvale i tako se dobro udala...", ali ...ta žena je imala tu nesreċu da joj je prvo dete, mislim da je bila ćerka, umrlo, sa nekih maksimalno godinu dana, ne sećam se više tačno. To je bila velika tragedija za njihovu porodicu. Inače, njen muž je došao da živi sa njima. Sad opet, ne sećam se da li se od tog prvog posle detetove smrti raxvela, pa ponovo udala ili je sa tim istim mužem posle par godina dobila blizance, ovog puta i sina i ċerku. I blistala je. Ali, kad god bismo je sreli na sokaku, kako se to kaže, moja majka nije propustala priliku da je podseti na umrlo dete. Tada bi se tuga javila na licu te žene. Ali, ubrzo, čim bi skrenula razgovor na svoje dvoje blizanava, ona bi opet zablistala. Meni je bila draga ta žena. Moja majka se toliko hvalila kako su one drugarice od rodjenja, a i kolske, ali je zapravo nije baš volela. Bila je ljubomorna na tu ženu i prosto joj zavidela. Čak i na umrlom detetu, zbog čega su je svi žalili, ali su bili vrlo uvidjavni prema njoj zbog toga, maxili je i pazili...
I kad god bismo videli tu ženu, ona bi mi odmah krenula da priča, po ko zna koji put, kako je toj ženi umrlo prvo dete.
Možda je priželjkivala da se i njoj desi to isto, ali ja se nisam primala na te priče, a Gospod Bog još manje,  pa nisam o tome uopste dalje razmisljala. Bilo mi je žao, ali ...bilo je ako je bilo, ona sada ima blizance, sreċna je i zadovoljna i što stalno to potencirati, kad time ništa neċe da se promeni?! Ili ne bih ništa odgovorila ili bih rekla da mi je žao ili da je ona sad sreċna jer ima i sina i ċerku ... I skretala bih misli, sve tako mala, na nešto drugo_ veselije, zanimljivije.
Ja zaista ne vidim razlog da neko toliko brine o detetu koje spava u postelji, a satima se ne zainteresuje za dete u toku dana. Tokom dana ona je svo vreme bila u nekom svom svetu. Radila po kuċi, pospremala, ali potpuno odsutna duhom, misli i pogled su joj uvek bili negde daleko, ko zna gde. Ja sam joj po danu predstavljala veliki teret, zapravo.  Dešavalo se i da padnem s kreveta tokom spavanja... Da li sam stvarno sama se skotrljavala sa kreveta, pitam se sada ili me je ona možda skotrljala, da padnem 😀 u nadi da ċu se povrediti?! Ko bi ga znao. Umela je i u snu da me uhvati za nos, navodno da proveri jesam li živa, jer moram da uhvatim vazduh na usta ... Jer, ne čujem se da dišem, a ne mrdam... spavam k'o zaklana, kako bi obično rekla.
Zna, uostalom moj Otac sa Neba, pa joj je on verovatno već presudio za sve to. Hvala mu od 💟

Setih se jednog interesantnog trenutka iz škole.
Kaže nama učiteljica jednog dana, kroz razgovor, opet, uz neku lekciju iz Prirode i Društva ...ne seċam se koja je bila tema tačno, ali i o nekim bolestima je bilo reči, da osobe koje imaju nervnih problema, psihičkih, šizofreniju i ne znam koje sve, imaju problem sa kovrdžavom kosom. Nikako ne vole kovrdžavu kosu, jer one u tim loknama vide zmije, koje izlaze iz nečije glave. Srećom, one uglavnom lično nemaju kovrdžavu kosu, inače bi se siale do glave.
Ja se malo štrecnem na sve to, jer moja majka nikako nije volela moju kovrdžavu kosu, kad god bi me češljala ja sam vrištala od bolova, jer me je toliko udarala po glavi češljem ili četkom, kao da kopa po njivi motikom, pa treba da zagrebe sto dublje, a onda bi krvnički i bezoseċajno vukla kroz svaki pramen češalj bez zastajkivanja, koliko god da je gusta kovrdža i duga... Bila su to mnogo teška, bolna i traumatična iskustva. Kosa duga. Na kraju sam molila oca da me vodi na šišanje, na kratko, kratko, samo da više ne trpim tu torturu. Kad god bih otišla u Župu kod nane, ona b  me češljala nežno, pažljivo, mazala mi kosu orahovim uljem ponekad, uplitala kikice i nikada nisam zaplakala. Još bi mi uvek skrenula pažnju da ako me slučajno čupa da joj odmah kažem. Toga kod majke nije bilo. Niti je isla na posao, niti je imala još dece, bila sam jedinica prvih 6,5 godina, ali ona nikada nije imala vremena "da mi pezi i cinculira", kako je govorila, nego je bilo " stani murno, da ne dobiješ još i batine, stisni zube i ċuti, da te ne čujem!"
Naravno da nisam mogla uvek da stisnem zube i trpim toliko čupanje, pa je bilo i batina ponekad ili makar jedna pedagoška. I uvek je glasno komentarisala moju kosu, kojoj su se svi divili, jako je grozna, užasna, uh kako mrzi te kovrdže, ko zmijurine da mi izranjaju iz glave.
Ja nisam omrzla moju kosu zbog toga, mnogo sam je volela. Ali, toga dana sam sva sreċna došla kuċi i odmah sa vrata joj ispričala šta nam je učiteljica danas rekla u školi o osobama koje ne vole kovrdžavu kosu, kojima kovrdže liče na zmije iz glave ... Šteta sto nisam sačekala da i otac stigne s posla, pa onda da izdeklamujem, jer bi se on dobro zamislio nad tim. Ovako, samo sam joj na trenutak vratila milo za drago, makar malo, ali je odmah odreagovala ružnim i pogrdnim rečima o učiteljici i da će ona sutra da ode u školu i da joj kaže ovo, pa ono... Naravno da nije otišla. Ubuduće je vodila računa o komentarima, ali čupanje nije prestalo, a ni treskanje češljem po mojoj glavi. Sve do išanja na čuvenu bubi frizuru. I kratku kosu sam imala sve dok nisam počela sama da se češljam.
A ona se često nije ni češljala ujutru kad ustane. Samo malo rukom zagladi kosu, pa onako u spavaċici je umela da bude po pola dana...dok jedne nedelje nije uradila isto, ali je otac bio kod kuće i izgrdio je i podviknuo da se odmah obuče i očešlja, umije inače će je izbaciti iz kuċe ako je još jednom takvu zatekne. I od tada je morala da se umiva, češlja, presvlači.  Ni ja ne volim žene u spavaċicama da vidjam po kuċi, da kuvaju i ručak u spavaċici. Ništa odvratnije od toga. Niti da su zarozane i neuredne. Do povratka iz grčke ja bih odmah po ustajanju posle umivanja, češljanja, oblačenja vraċala se u kupatilo i šminkala. Ne teškom šminkom, ali blagom uz obavezan ruž.
Kadnije sam prestala, ali pre izlaska iz kuċe obavezan je ruž, bez obzira idem li da bavim smeċe, ili do prodavnice ili u šetnju, gde god.
Inače, pored oca, obaveznoj jutarnjoj higijeni nsučila me je moja nana iz Župe, tatina majka. Pranje zuba, umivanje i obavezna dečija pomada, zaštita za lice i ruke, koju je i sama koristila, najradije. A kosa uz redovno češljanje i iščetkavanje, mora i da se poneguje uljem čičkovim ili orahovim. Nisam je za kosu baš slušala, sem kod nje kad odem, što se tiče ulja, ali za ostalo uglavnom jesam, sem kad bi majka na meni prištedela, da bi imala za svoje rasprodaje.