Ovo je samo nabacano sa YT, treba srediti i uobličiti!

Neka degutantna politička emisija beše na RTV Novi Sad pod imenom Argumenti, a koju je bilo moguċe pratiti i preko sajta Paradox ...
Voditelj je bio Branko Radun, a gost mu je bio prof. dr. Dejan Vuk Stankoviċ, politički analitičar.

Krenuo je razgovor dvojice istomišljenika, nadmetanje u "znanju" o političkoj situaciji i zbivanjima u državi Srbiji.
Teško je bilo za slušati, ali za razliku od onog video zapisa sa Labanom iz Subotice, ovo uspeh da odslušam.

Kad bi voditelj ove emisije, sagovornik gostu, političkom analitičaru postavio kratko i jasno pitanje i uċutao i dao reč gostu da odgovori i uljudno saslušao odgovor ovu emisiju bilo bi divno saslušati i odgledati... Ovako, emisija vuče ka onom "sam pita, sam odgovara". Ako voditelj ima najbolja i najpametnija rešenja i odgovore, nek održi tribinu, monolog, predavanje, neka ne zove goste.
Što se tiče internacionalizacije izbornih uslova, kako kaže gost, kako se Dejane Vuk Stankoviću zove želja vlasti da Srbiju učine ruskom kolonijom? Pod šta podpada taj Rusofilizam? Da se razumemo, protiv Rusa nemam nista, ali vrlo imam protiv toga da Srbija bude pod patronatom Rusije, da bude ruska kolonija.
Sve što vas duže slušam sve više ličite na neku humorističku seriju ...
Prvi ko je optuživao sve i svakog i uvek imao "neke podatke dobijene preko tajnih kanala...", bio je upravo Aleksandar Vučiċ, još iz vremena dok je bio član Radikalne stranke. Ako ste zaboravili pregledajte stare sednice, prenose iz Skupštinske sale. Aleksandar Vučić i Nataša Jovanović ju bili lideri u optuživanju.
Hitler bi se potpuno drugačije ponašao da su tenika i tehnologija bili na današnjem nivou. A i mnoge današnje vodje bi se ponašale kao Hitler da je tehnika na odašnjem nivou, ali neko ċe ih snimiti, pa su obazrivi. Za razliku od Labana iz Subotice napr.
Uostalom, Vučić je iz BiH,  poreklom. A u Srbiji se vodi bitka za prevlast izmedju šake preostalih rukovodećih Crnogoraca i mase Bosanaca i Hercegovaca, koji su zauzeli i državu i vlast. Prema tome, Aleksandra Vučića NISU odabrali Srbi iz Srbije, izabrala ga je masa bosansko-hercegovačkog stanovništva, koja je oko II svetskog rata, pre, za vreme i posle,  zaposela Srbiju, posebno kolonizovala Vojvodinu i Beograd sa okolinom, a sada su omogućili i ostaloj "raji" iz BiH da masovno se ušeta u Srbiju, bežeći od rata u BiH i Lici, koji su sami izazvali. I zna se iz istorije, dosadašnje, da bosansko-hercegovački živalj svakih 50-tak godina izaziva oružane sukobe, ratove i migrira... Zaposedaju nove kuċe i stanove, o trošku država, a kad ih veċ ruiniraju, kad treba temeljno renovirati, popravljati, oni ih napuštaju i idu u nove. To kaže dosadašnja duga istorija i istoričari su to zapazili... Drugi "razlog" je da se ukrštaju sa novim narodima... Ne znam da li da prošire svoju "visoku" inteligenciju ili da osiromaše tudju, da ne bi mnogo zaostajali za ostatkom sveta.
Bilo kako bilo, Srbija je veċ decenijama okupirana od strane nekakvih velikosrba iz okruženja i Srpski narod iz Srbije, u sopstvenoj Srbiji je pod tetorom i tiranijom od tih. Srbi iz Srbije su najmanja manjima u sopstvenoj državi, potpuno obespravljeni, potpuno osiromašeni i prepušteni sami sebi. Odjednom nisu ničija briga. I ako to po Dejanu Vuku Stankoviċu nije diktatura, onda nek baci svoje profesorske i doktorske diplome.
A taj psihijatrijski rečnik se počeo upotrebljavati upravo zbog tih, jer ih je psihijatar pripremao za sve ovo što se dešavalo i dešava, on im je bio lider i uopšte, na čelu BiH bio je jedan konzilijum lekara: psihijatar Karadžiċ, pa dr. Plavšiċ, dr. Koljeviċ, dr. Krajišnik  i tako redom... Oni samo taj psihijatrijski jezik razumeju.
Dejan Vuk Stankoviċ bi trebalo da puno rastereti svoje dnevne rasporede, sidje iz oblaka na Zemlju i mnogo više se druži sa običnim svetom, umesto što trči na teoretske, isprazne debate i razgovore sa njemu sličnima. Život u Srbiji je mnogo drugačiji od tog iz njihove mašte.

Čemu služe ti vaši isprazni razgovori? Mnogi od nas danas, u 21.veku nemaju ni za pristojan obrok, a nismo izbeglice, živimo u sopstvenoj Otadžbini, jednoj jedinoj koju imamo. I sramota ne može biti veća nego ta da je danas u Srbiji finansijska i radna sigurnost manja nego ikad, a da ne postoji niti jedno mesto u Beogradu, napr. gde čovek u nevolji i finansijskoj stisci, može da ode i odradi posao za dnevnicu, kako je nekada mogao da ode u PKB i bere voće za dnevnicu, isplaćivanu svakodnevno po završetku posla ili su muškarci mogli, koliko znam iz priča starijih u vreme mog detinjstva, na Dunav stanicu da rade utovar/istovar nekakvih džakova i sl., pa su postojali čuveni "vukovci", uglavnom behu Šiptari, koji su kod Vukovog spomenika, stajali ispred parkiċa i kad vam treba radnik fizikalac, tu ste uvek mogli naċi radnika za neki dnevni ili višednevni posao, po dogovoru, tipa unošenje uglja, seča drva, pomoċ u gradjevinskim i poljskim radovima, to su uglavnom bili ... I čovek bi se tako snašao, zaradjivao za dnevne potrebe dok ne nadje neki bolji, trajniji posao ... Danas možeš crċi u bedi i nemaštini, ali takve poslove dobijaju samo studenti, preko omladinskih zadruga. Ostali valjda treba da se bave kriminalom i prostitucijom  da bi preživeli ili da umru. I to nije teror i diktatura? To nije ugnjetavanje i istrebljivanje domaćeg življa? To nije poistovećivanje sa domaċim življem zarad eksploatacije i iskorišćavanja istog i ličnog bogaćenja? Svi ti iz BiH su moguće srpskog porekla bar po jednom pretku, ali oni nisu pravi Srbi. Oni vode srpsko poreklo ili su Srbi iz dijaspore. I ne znam šta traže oni ovde u tolikom broju?!

Replika na repliku izvesne Perse Vučić, koji nisam uspela na tabletu da kopiram, sa YT.

Znate, Persa Vučić, nekada su postojali zdravorazumni zakoni i pisani i nepisani i običajna prava, sve do skoro, kada su upravo ti velikosrbi iz okruženja počeli masovno da se uvlače u Srbiju. Po tim zakonima i tom pravu, u jednoj velikoj porodici, kuća i okućnica pripadaju onom potomku, koji je ostao u kući. I nije bilo zbora oko toga da ko od braće i sestara, koji su napustili porodični dom potraže deo te imovine i svega što je ona sadržavala. Od skoro, kažem, sve je zbog tih velikosrba izmenjeno i u porodičnom pravu i naslednom. Srbi iz Srbije su Srbi, Srbijanci. Svi ostali, Bosanci, Hercegovci, Crnogorci, Makedonci ...i tako redom su to sto jesu, a mogu biti srpskog, hrvatskog, muslimanskog i drugog porekla. Oni su davno izgubili pravi identitet svojih korena i po pitanju jezika i manira i običaja i kulture i svega. Svi su se izukrštali, asimilovali i nisu više iz onih nacionalnih grupacija, čije poreklo vode.
Po tome što vi govorite i Turci su Srbi. I oni su 500 godina živeli na tlu Srbije. A i sva ona srpska deca, otimana i odvodjena u Tursku i poturčavana, takodje bi mogla da se povampire, pa da dodju masovno u Srbiju i pozivajuċi se na svoje srpske korene da traže povratak svojih imanja, svoje nasledstvene delove ove zemlje.
Što se tiče vaših predaka i življenja u Srbiji, Srbija je nekada bila velika država, pa su ti davni preci živeli u njoj. U medjuvremenu ste joj upravo vi suzili granice, na vašim Zasedanjima AVNOJ-a po BiH, pa ste ostali na teritoriji, koju ste odcepili od Srbije za sebe.
Na tlu Srbije živeli su nekada i Kelti, Iliri i mnogi drugi. Kada su se naši preci naselili na ovo tlo, to je bila ničija zemlja i divljina, koju su krčili i osposobljavali za život. Primili su tada i mnoge druge, kao radnike i ispomoċ. Ali ta radna snaga nisu bili Srbi po nacionalnosti.
Prema tome, najbolje je za sve "svaka ptica svome jatu", da se svi vi lepo vratite svojim kućama i napustite ovu našu Srbiju, da i mi malo prodišemo. Kad ste bili u nevolji mi smo vam čovečno pomogli, sad je red na vama da pokažete čovečnost.
I treba da se zna da su BiH i Crna Gora države za sebe, vrlo legitimne, te da se granica u oba pravca prelazi sa pasošem, a ne ličnom kartom. Ko želi dva državljanstva, mora da se opredeli koja dva želi, a ne da svim ex Jugoslovenima srpsko državljanstvo bude nešto usputno, što se podrazumeva i da sa ličnom kartom se šetkaju tamo amo, a da za razliku od nas Srba iz Srbije nesmetano šetkaju i po zemljama EU, nastanjuju se i pronalaze poslove, a da Srbijanci budemo uskraćeni za mnogo toga i mi ispaštamo vaše grehe. Nas nagovarate, upravo vi isti koji se šetkate po Evropi i EU da ne treba nikako da prihvatimo članstvo u EU. Po vama Srbija treba da bude bivša Albanija, a vaš Vučiċ Enver Hodža, da budemo najzatucanija i najzatvorenija zemlja na svetu, kako bi vi, sa vašim stepenom inteligencije mogli da nam solite pamet i vladate našom državom. Srbijanci su bili i biće uvek par svetlosnih godina ispred vas u svemu, koliko god se vi upinjali da nam otupljujete vijuge svim raspoloživim sredstvima, dozvoljenim i nedozvoljenim.
Vidite, Persa Vučić, Vojvodinu su kolonizovali žitelji BiH. Neke Nemce, koji su tu živeli vekovima, ste poubijali, neke najurili i naselili teritoriju. A posle ste vi isti, žitelji BiH, odcepili Vojvodinu od Srbije, dajući joj autonomiju. Stalno ste grabili od nas Srbijanaca, otimali, prisvajali i svohatali. I ta Republika Srpska treba da promeni ime. Jedna jedina republika srpska je Srbija i tako mora biti. Ti republikanci neka smisle sebi drugo ime. Ovako su smišljeno napravili paralelnu državu našoj. Vi u tome vidite neke dobre namere? Ja, nikako!

Replika na njenu repliku,

Persa Vučić, da li su i Vučići tako završavali škole, uz pomoć tudjih radova? Ne mislim da deca treba da se kite tudjim perjem. Izrastali bi u pajace i marionete...
Svakako ste u pravu, Persa Vučić, u jednom. I moj profesor srpskohrvatskog, inače stameni Crnogorac, kada nam je zadao da pripremimo politički govor na neku temu, koju je on odredio i da održimo govor pred celim razredom, tokom mog govora, koji sam pripremila i držala, samo je poluglasno, ali dovoljno glasno da čuje celi razred, prokomentarisao zamišljeno "Krv nije voda!". Svakako sam za isti dobila čisto 5.
Srpski jezik je moj maternji i faternji, taman posla da ne baratam svojim jezikom.

Dopuna Replike na repliku:

I Persa Vučić, baš tu je Tomislav Nikoliċ dobio ogroman, neizbrisiv minus i pao u očima Srbijanaca zauvek, kad je na nekom skupu u toj nadri državi srpskoj izjavio, ne mogu baš citirati, ali doslovce ovako, zahvaljivao im se, samo on zna na čemu, valjda na izbornim poenima, uz komentar da dokle god postoji Repunlika Srpska, dotle će postojati i Srbija i srpski narod!!!!??? Notorna glupost svih vekova i milenijuma!
Uvreda za Srbiju i srpski narod Srbije za sva vremena! Za vjek i vjekove. Našao je da se ulaguje jednoj šaci bezveznjaka i nadriintelektualaca. 

Prodajem stan, u kome živim i koji sa sestrom treba da podelim, veċ više od godinu i po dana...i ne ide, pa ne ide.
Nešto nije u redu sa stanom? Visoka cena? Uklet?
Ma ništa od toga! Prodavci, agencije za nekretnine, ne obavljaju svoj posao stručno! To je. I nista drugo.
Zato, čekamo čudo. I oni i ja. Da dodje kupac, pogleda i kaže "E, to želim! Baš mi ovaj odgovara!"...
Dolazila je masa razgledača zadnjih meseci. I ništa.
Neki od vizitora takodje prodaju neki svoj stan. Ja se oseċam neprijatno pri svakoj poseti, nije stan okrečen, a treba i hoblovati i lakirati parket. A ti kupci-prodavci kad krenu u razgledanje, prvo uopšte nemaju novca, dodju iz zabave. Mom stanu nadju hiljadu i jednu manu, ne bi li još oborili moju cenu i vrednost moje nekretnine, mog porodičnog doma, u kome živimo preko 40 godina. Onda ja njih priupitam koliki je njihov stan i po kojoj ceni prodaju i zabezeknem se. Jedna doktorka, pedijatar, radi u DZ u Kaludjerici dolazila je dva puta, drugi put sa mužem, koji je drsko izvadio metar iz džepa i krenuo da meri svaki zid u mom stanu. Ali nije imao papir i olovku, reče... Ja ih pogledah, razmišljajuċi da l' da im zabranim to merenje i odmeravanje, kad kupe neka mere koliko hoċe, pa se predomislih, ironično ponudih papir i olovku. I uzeli su. I uredno zapisivali sva merenja... Prvo su izračunali da li stvarno ima toliko m2 koliko sam im rekla, a onda su rekli da moraju kod kuċe da izračunaju koliko im novca treba za krečenje i ostalo!?! Džabe im fakultetske diplome, definitivno su drski i nenormalni. Naravno da im je bila previsoka cena (!!!!) Pitah ih gde žive? U Višnjici! Stančić od 20-tak m2, ali "dogradili su i terasicu, zastakljeni, koju koriste kao prostoriju i to je oko 25 m2 ... I naravno, nema grejanja, grejanje na termo peċi... I cena? Oko 35000€ beše, ako se dobro sećam.neće ni za 200godina dobiti te pare za takav neuslovni stančić, sa prikrpljenom zastakljenom terasicom i još u naselju kome je i Bog davno rekao laku noċ!
A Konjarnik, širi centar grada, stan duplo veċi od njenog, komforan, sa centralnim grejanjem, u sred solitera, ni previsoko ni prenisko, sa liftom, sa predivnom prirodom, pored OŠ i na 20-tak m jaslice, posao joj je na 20-tak minuta od kuċe, dobra bus veza...kolima i brže...skupo joj je. Ne zna čovek da l' da se smeje il' da plače ili da prosto opsuje?!
Drugi biser, trudnica sa mužem i njenim roditeljima ... Gledaju, razgledaju... Svi otišli u drugi deo stana, na drugom kraju, mladi suprug ostao u maloj sobi, gde smo skladitili masu kutija, sa uredno spakovanim stvarima za selidbu, svim sem najosnovnijih...njih ċemo pred samu selidbu. Pakovanje obavljeno iz čisto ekonomičnih razloga ... Puno toga smo odbacili, starog, ošteċenog, nepotrebnog...a ono valjano i korisno odmah spakovali ...i gomile knjiga i razne dokumentacije. Na svakoj kutiji je i početno slovo pojma onog što je unutra
Stoji čovek zagledan u kutije, korpe, torbe ... I šacuje.
Ja na kraju se pojavih blizu vrata, tako da me uoči. Trgo se i onda je opet bacio pogled na pakete i na kraju izašao iz sobe. Šta ga je toliko zainteresovalo, ne znam. Znam samo da mu postupak nije bio u redu. A to se dešavalo i ranije da neko od posetilaca ostane sam negde i zadubi se u nešto, svako u neku svoju interesnu sferu u stanu.
No, biser je bio da je trudnica izjavila da oni prodaju stan u Denkovoj bašti, u nekom novim zgradicama, četvorospratnicama, bez lifta (tu su do pre decenije bile privatne kuće, koje su otkupili neki investitori i napravili višespratnice), ali tu ne trebaju ulaganja dodatna, može se odmah useliti. Cena za njen stančiċ, oko 12-15m2 manji od mog, prodaje po istoj ceni kao moj. I hteli bi ovaj sredjen za te pare, valjda? Ljudi potpuno odlepili, svi bez razlike, svoje veličaju, uzdižu u nebesa, cene i precenjuju, tudje omalovažavaju do bola, podcenjuju do u nedogled... A uz to, uglavnom niko od njih nema para, kao ni ja, čeka da proda neku sirotinju svoju, pa da kupi nešto drugo ili da dobiju kredit od banke.
Prvo, tek kad iseli svoje stvari, videće kakvi su zidovi. Drugo, čak i da je sveže okrečeno, nekom se neće dopasti boja zidova, ima drugačiju zamisao, hoće da okreči. Ne dopada mu se raspored, želi izmene... Sve to košta.
Evo, najnovijeg bisera od pre par minuta. Majka i ċerka u razgledanju. Majka jedna energična, otresita žena, podsetila me je na moje tetke po majci, tetka Rašku i tetka Veru. Agentica i ja objašnjavamo šta je izmenjeno i kako je bilo ranije, te da mogu opet vratiti u prvobitan položaj. Ili mogu...dajemo ideje...shodno tome šta im treba, koliko članova ċe tu živeti. Ċerka razgleda i ćuti. Majka komentariše da treba puno da se uloži.  Ja na to više ne mogu da ċutim, pa kažem da je potrebno okrečiti i ofarbati stolariju. I može parket da se hobluje i lakira.
Majka se izvinjava, ne želi da me uvredi, ali one nikako ne vole vinaz pločice, to bi moralo da se menja, a ni taj parket koji imamo, slagani, kako reče... Zapravo je lamelni, orahov parket, u sitne kocke složen... Nikada do sada nije hoblovan i ponovo lakiran, znači u izvornom stanju. Koja je cena? Rekoh cenu. Jel to poslednja? Ne, rekoh, nije fixna, spremni smo na korekciju, ali neku sitnu, ne preteranu. Da, da, kaže ona, "I ja sam tu važna, ali ċerka se pita, pa...videćemo. Samo, tu treba dosta ulaganja, opet ċe ona. I kuhinja...pokazuje na kuhinjske elemente, sva bi morala da se skida, kaže". Da, mora, potvrdih. I pomislih, pa ne misliš da bih ti ostavila kuhinju?! Kuhinju ċu svakako baciti, ne želim je. Mada, kuhinja je Lesninina, vrlo lepa beše. I još uvek može trajati, sa malo korekcije. Sudopera je propala, mora da se menja. Lavabo je metalni, rosfraj, može se ugraditi u novi okvir. Vrata su upotrebljiva. Znači, dve stranice i ledja i polica unutra treba da se promene. Ali ja želim da je bacim.
Mislim da bi mama još i kupila, samo tvrdi pazar oko obaranja cene. Ćerka je od onih za koje ne znaš da li joj se ne dopada ili je jednostavno hitra, prošetala, razgledala, kod kuće će posle razmisliti i srediti utiske, naknadno, natenane.
Ne uzdam se mnogo u ishod, ali ... Videċemo. Čuda su moguća.

Na natpis sa jednog sajta ...
‘BIJELE ŽENE SU DOBRE SAMO ZA JEDNU STVAR, DA MI IMAMO ŠTO J***I I TRETIRATI KAO SMEĆE… A OPTUŽBE PROTIV NAS SU RASIZAM’

Moj komentar je:

Ova ti baš i ne liči na belu... Možda oni ipak traže one njihove, a izbeljivane ...to su neke njihove interne osvete. Mada ih uopšte ne podržavam! Samo glasno razmišljam.
A što se tiče imigranata iz Azije, mi izgubismo takve ljudine i junake 1389, na čelu sa našim Lazarom, koji se nije krio po pećinama, Štabovima i slobodnim teritorijama, kao ni knez Miloš Obrenović braneći Muslimanima prodor u Evropu. Za razliku od nekih kasnijih vodja narodnih. Za uzvrat ne dobismo od te Evrope ništa, čak ni dužno poštovanje. Potpuno su nas zaboravili. I naše junačke pretke i nas, njihove potomke. Ponašaju se prema nama kao da ne postojimo. E pa sad nek se brane sami!

I šta kažete, Istorija se ponavlja?!
E, pa, ponoviċe se i Veliki Potop!

Neko mi se drsko umešao u moj Fb Profil tako što veċ duže nemam ikonicu za Friend request niti za Messenger/ Chats.
Ne znam da li se radi o haketu ili o nečem drugom?!
Činjenica je da nisam platila račune za mob i tablet, jer nemam. Finansijski sam potpuno iscrpljena već duže. Do Božića sam se nekako i snalazila i raduckala neke posliće, a od Božiċa niti radim niti sam uspela da nadjem bilo kakav posao. Jedva preživljavam. Nameće se logično pitanje od čega živim, koje se mnogi ne snebivaju da odmah postave. Ne razmišljaju kako nekom pomoći, nego kako nekog srozati što više, onemogućiti ga da sačuva ni trunku ljudskog dostojanstva.
Pa evo da utolim glad za takvim informacijama mnogima. Živim, zapravo preživljavam zahvaljujuċi novcu koji mom sinu daje njegov otac, jer ni on ne radi, pa od toga se oboje hranimo i preživljavamo, čekajuċi da dodjemo do mog dela od prodaje stana i započnemo neki novi život, na nekom drugom mestu, uz neke nove aktivnosti ... Vraćamo se prirodi, selu ...kao i mnogi u današnje vreme.
Mi nismo sa sela, rodjeni smo u ovom velegradu, raspuste smo provodili u selu kod rodjaka često i volimo selo. I prirodu i zdrav život, zdravu hranu... Što sam starija sve su mi potrebniji zdravi uslovi za život, a ne gradska vreva, smog, izduvni gasovi i druga zagadjenja, buka...
A što se tiče poljo proizvdnje, pa ni seljaci nisu završavali fakultete za istu, sve su naučili sami. Tako ċemo i mi. Uostalom, proizvodiću ono što budem mogla, u skladu sa mojim fizičkim mogućnostima.
No, razmišljam o tim nedostajuċim ikonicama. Dugujem za neplaċene račune, tačno je. Ali šta ću, viša sila. Nije trebalo da se dogodi da imam neplaċene račune. Sve je trebalo davno da bude regulisano od prodaje stana, koji bezuspešno prodajemo više od godinu i po preko 4-5 agencija i ništa. Mnoge su digle ruke od nas, intenzivno se javljaju samo dve i često dovode nekakve potencijalne kupce, ali bezuspešno.
Možda je neko tim uklanjanjem ikonica sa mog profila, ako nije neki haker umešao prste, hteo da mi kaže da ja nemam prijatelje i da mi ne treba ta ikonica?! Ili da me podseti da migu od prijatelja da pozajmim novac za izmirenje duga po računima?
Po tom pitanju mogu mu poručiti sledeće:
1.Ja NE POZAJMLJUJEM NOVAC OD PRIJATELJA i POZNANIKA!
2.Prijatelji ne postoje da bi ih koristio, iskorišćavao i od njih pozajmljivao stalno nešto!
3.Država je ta koja treba da pomogne svog žitelja, a ne komšiluk i prijatelji.
Država za to i postoji, da organizuje život jedne društvene zajednice na odredjenom terenu, na odredjenom prostoru.
Država mora da zna i da ume ... Mora da zna sa čim raspolaže i koliki broj ljudi može sa tim da opsluži i podmiri. Takodje mora da zna listu prioriteta, a prioritet MORAJU biti starosedeoci, nosioci te države i potomci osnivača i nosioca, a ne mase i bulumente nekih pridošlica.
Država se mora ponašati u skladu sa onom opšte prihvaċenom od svih političkih sistema i religija, a to je da je Porodica osnov društva. Što u prevodu znači, kako se ponaša jedna porodica u svojoj kuċi tako mora i društvo, na čelu sa Upraviteljstvom u jednoj državi.
Pa, ako nešto slavimo zovemo one koje smatramo da treba da ih ugostimo, a ne svakog ko prodje ulicom i sokakom, a i od tih nama važnih i značajnih biramo onoliko koliko možemo fizički i finansijski da ugostimo.
4.Država kad je u problemu ne trčkara okolo da prosi pomoċ od komšijskih i drugih država, nego se obrati MMF-u i Svetskoj banci, ako njome upravljaju zdravi i normalni ljudi.
E tako je i sa nama, običnim smrtnicima. Mi treba da se obratimo našem MMF-u, tj. naoj Državi za pomoć. I DA DOBIJEMO TU POMOĆ!.
U porodici se oni "slabiji" obrate glavi porodice za pomoć, a ne komšijama. Tako i narod, prvo se obrati Rukovodstvu države za pomoć, a ne komšijama i prijateljima.
Za to služi DRŽAVNA KASA a ne za bahanalije, izmišljena putovanja, promasene investicije.
Umesto u promašene investicije uložite novac u ljude, u narod, ali onaj kome je ta pomoċ potrebna i od nekog ko je trenutno problem u zemlji učinite nekog ko je resio svoj životni problem, a ne da finansirate strance i vučete ih za rukav da dodju ovde da otvaraju nekakve svoje firme na našoj zemlji, sa našim novcem i našom, jeftinom, radnom snagom!
Prema tome ja nemam prijatelje pred kojima ću da se snishodljivo presamiċujem i prosim neki zajam. Ja imam Držaju u kojoj živim, u kojoj sam trenutno problem, ali ne zato što sam ja glupa i nesposobna žena, nego zato što imamo nesposobno rukovodstvo i glupo, koje samo misli kako da ojadi svoj narod i što bolje napuni svoje džepove. Rukovodstvo koje ovom narodu NIŠTA nije pružilo ni omoguċilo, a uzelo je maximum maximuma i još nas iscrpljuje.
Nije smelo da se dogodi da Ja čekam ovoliko na moju penziju, pre svega. Nije smelo da se desi da ja id 2000.-te godine samo 2 godine i 9-10 meseci radnog staža imam u MOJOJ Državi, da živim kao pseto, da se snalazim i teškom mukom zaradjujem povremeno za preživljavanje, da radim po svakoj klimi na otvorenom po 10-12 sati, bez radnog staža, da bih mogla da preživim.
Ja sam se snalazila koliko sam mogla, u uslovima koje su nametala razna nezajažljiva i nesposobna rukovodstva. Trudila sam se koliko sam više mogla. Radila i na -11°, -15° i na + beskonačno. Više ne mogu, niti želim. Umorila sam se od uzaludnog truda da nešto zaradim i steknem sopstvenim radom, jer se pamet i rad u ovoj Državi, ali ni šire ne cene niti vrednuju. Samo bahatost, hohštapleraj, lopovluci, otimačine, gramzivsti, sila i nasilje.
Pokušavala sam nekoliko puta da se obratim državi, na raznim mestima, ali Država nije imala sluha za moj apel niti vapaj za pomoċi. Ja sam im nužno zlo, kolateralna šteta, valjda i jedva čekaju da me nema.
No, ko drugome jamu kopa sam u nju upada, to su zaboravili ili misle kako su mnogo vispreni pa ċe je izbeći. Teško da ċe im se to ostvariti, ali, neka ih neka i oni gaje neke uzakudne nade. I oni pre njih su gajili slične.
Što više nagrabe više ċe izgubiti, pa ċe više i patiti. Zna Bog šta radi! Ne sumnjam ja u Boga.
Ipak sam uspela da se obratim Državi, a kakva ċe njena odluka biti, videću. 

Zašto ne volim grke!

Reč grk i grčka kod mene se pišu malim slivom jer su i to mali ljudi, sitne duše, gmizavci i štetočine najveće na planeti Zemlji.
U vreme raspada Yu, velikih promena, oružanih sukoba, embarga i sankcija reših u jednom trenutku da odem negde u inostranstvo, da radim, da zaradim neki novac i pomignem moju porodicu, mojoj deci omoguċim bolji život i slove za dalje školovanje, fakultetsko, po završenoj srednjoj, koju su pohadjali, III i II razred.
Poželeh da odem na Kipar, učinio mi se u tom trenutku najboljom solucijom. Pokušavah da nadjem neku vezu i posao, pre nego odem, da odem na sigurno, ali nije išlo lako. Ma, nije išlo uopšte. A ja nisam bila spremna da odem pa kako bude. Zato, kad mi je jedna bivša koleginica iz tur.ag. predložila posao u Athini, uz kontakt žene, neke Makedonke koja tamo živi i pronalazi našim ljudima, ženama pre svega, posao, ja radosno prihvatih, sva sreċna što će mi se ispuniti želja... Kontaktirah ženu, od nekih boljih poslova nije bilo ni reči, samo oni najniži, fizički vrlo zahtevni...ja razmišljah nekoliko dana, lomih se hoću-neću ... I na kraju ipak progutah ponos i prihvatih posao kod jedne vedete, kako ona reče. Bilo je to jedan svetski vrlo poznati pevač.
Ne bih da detaljišem mnogo o mom poslu ... Menjala sam poslove i poslodavce par puta, pa je tu bilo i čuvanja dece i neko dežurstvo pored bolesnika u bolnici, što ee u grčkoj vrlo praktikuje, ili da članovi porodice neguju i brinu o svom bolesniku ili iznajme osobu, makar preko noći, a često i preko dana, dok medicinsko osoblje služi samo za davanje terapije i bolničarke za baš neke hitne slučajeve ili one pacijente, kojima nema ko da dodje. Beše i starice, koju sam čuvala kod kuċe, pa čuvanje dece, koje u grčkoj, za razliku od naše Srbije, podrazumeva i sve kuċne poslove uz tu brigu o deci, ali ako dobijate 800-1000-1200 tadašnjih DM, dok se u Srbiji radi za 100DM, a penzije su 10 DM, progutate, kažem, ponos, pa se prihvatite posla. Bila sam i van Athine, na Samosu, brinula o klincu od 10godina, dok je bio sa ocem na letovanju. Neke naše devojke su pronalazile posao u restoranima, pomoċni radnici, ali uz pranje sudja uvek je išlo i pranje toaleta, koji posete stotine ljudi u toku dana, a sudje se na mnogim mestima pralo isključivo ručno, pa još samo sa hladnom, zimi ledenom, vodom, pogubnom za ruke i zdravlje ... Moja varijanta je bila mnogo bolja i udobnija. Najbolji posao sam imala pred kraj mog troipogodišnjeg boravka u grčkoj, u cvećarici, u elitnom hotelskom komplexu u Vuljagmeniju, nedaleko Athine i Glifade, sa stanovanjem kod te iste žene, zapravo bračnog para, u njihovoj kući u Variju. Živeli smo kao porodica, zajedno na posao, zajedno sa posla, na poslu od ujutru do kasno uveče. Jedino su oni ustajali vrlo rano i išli u nabavku cveċa, povremeno, budili me da se spremim za posao dok oni istovare deo cveća u svoj kućni magacin. I ostajali smo do duboko u noć kada imamo neka krštenja, venčanja, rodjendane, da pokupimo sve dekoracije, po odlasku gostiju.
Pevač je bio sasvim ok, dok njegova saputnica, nevenčana i nesigurna u svoj status, Francuskinja, bila je u početku ljubazna, a kako je vreme odmucalo, pretvarala se u otrovnu zmiju. Ne znam zašto. Ja joj nisam za to davala povoda. Možda su joj moja lepota, moja vrednoċa i izdržljivost, moja opšta kultura i svestranost, moja snalažljivost da sa malo stranih reči iskažem puno ... pa i zainteresovanost pevača, kome je ona bila četvrta žena, pratilja, u životu, dali povoda za tako nešto. Samo prva je bila njegova venčana žena, sa kojom je imao i decu. Ostale su bile poslovna pratnja ili konkubine, kako bih ja imala običaj da kažem. I pored sve njegove popularnosti i šarma, koji je evidentno posedovao, ja nisam bila zainteresovana za status konkubine ni u kom slučaju. Čula sam od njegovog ličnog osoblja, jednog Filipinca, koji je dugo godina služio tog čoveka, a i njegove pratilje, da je sve prethodne dobro opskrbio u životu, da su dobile po kuću u Athini, a tadašnja se nadala i želela apartman u Parizu. Da li ga je na kraju dobila ne znam, znam samo da se grozničavo trudila da ga nekako privoli da joj to obezbedi. Znam i da je umro pre nekoliko godina i da je njegova kuća, u Ano Vouli, koja mi se baš dopada i koju bih kupila, kad bih imala novca za tako nešto, oglašena za prodaju.
No, da se vratim na početnu misao, zašto ne volim grke.
U jednom periodu mog boravka u Athini radila sam i kod nekih grko-amera. Bili su neki producent i ex glumica, čak ih je i Holivud pozvao na neku proslavu i dodelu nekih nagrada, koliko videh. Stigla im je pošta na adresu stana u Athini, u kom sam ja živela. Oni su pored dva stana, njihova, u kojima je odrasla ta kirija, iznajmili kuću u Vuli, a poslovne prostorije u Halandriju, sve maximalno udaljeno jedno od drugog. Dugo su živeli u Americi, a onda došli na par godina u grčku, da žene i udaju svoju decu, u Athini, naravno, jer za grke samo su validni brakovi sklopljeni u Athini. Sve ostalo je lažno, nevažeċe i kod nekakve podele imovine i nasledstva ništa od dela zaostavštine od grka, ako brak nije sklopljen u Athini, u grčkoj.
Na te ljude ne bih da trošim mnogo reči, jer koliko god su bili u startu fini i ljubazni, to su pravi grci, trojanci, kojima dugujem za sve loše što mi se u toj grčkoj dogodilo. Mnogo ih je interesovalo, posebno stariju grkinju, kakve su mi želje i planovi u životu, kasnije shvatih da je razlog bio da bi mi ih upropastila i pokvarila. A mnogo kasnije setih se i da sam imala prilike da ih vidim na našoj tv, kad su se jedne godine iskreštali na nekom festivalu, kao spec. gosti iz Amerike. Ne mogu reċi pevali, jer to na pevanje nije ličilo, bilo je jako neprijatno za uši. I još štošta o njima tada čuh od voditelja iz Zagrebačkog studija. O njihovoj hiperaktivnoj dečici i još dvoje od pok.sestre, o kojima su brinuli, a stariji od tih dečaka je brinuo o njihovoj hiperaktivnoj dečici i obuzdavao ih, dok je trajao njihov nastup... Nisu oni bili ni hiperaktivni, pre bi se reklo sa nekim simptomima Daunove bolesti, što može biti posledica rendgenskih zraka, još dok su bili u majčinoj utrobi, jer su hteli od nje da naprave heroinu i da ona bude ta Bogom odabrana sveta žena koja ċe svetu otkriti svetu tajnu. Ali, nije im se dalo.
 A mnogo kasnije setih se i odakle znam njihovog drugog "stanara" iz drugog njihovog apartmana u Athini, mog komšiju, sa kojim delih njegovo kupatilo neko vreme, jer je moje bilo van upotrebe, a na predlog vlasnice tih apartmana br. 14 i 15. Njihova imena behu i na Zefirelijevom nagradjenom filmu o Isusu Hristu, ali samo '90-tih, na našoj tv. Po povratku iz grčke pokušavah da ih nadjem, ali su sa svih kopija uklonjena. Nisam se obratila Raletu Zelenoviću jedino, da mi izvuče iz arhive primerak, da na njemu pogledam šta piše u onj masi imena lica, koja su učestvovala u stvaranju filma. Ali, tog lika sam videla još jednom na našoj tv na nekom takmičenju u Rock kliff climbingu, penjanju na neke stene u sali, gde je i pobedio, setih se i reči našeg komentatora, koji je prenosio takmičenje i svega u vezi sa tim, sumnje da mu je otac svo vreme suflirao gde da stavi nogu, koje hvataljke da se prihvati...kao i njegove devojke i bebe, sina od nekih 6 meseci u njenom naručju i njegove prosidbe javne, na način, tj. uz komentare, koji mi se nisu dopali, nisu bili blagougodni za devojku. Ali da je momak tada bio zgodan, jeste. I kasnije je ovaj lik bio zgodan. Ako je to uopšte ista osoba, u šta sumnjam. Samo slične sobe jesu, to stoji!No, o njima kao i o nekakvim kaznama neka Svevišnji i ostali Sveci brinu, to prepuštam njima. Mada, oni su već odavno na razne načine veċ bili kažnjeni koliko videh i shvatih, ali iz istog ništa naučili nisu niti kakvu pouku izvukli, teraju i dalje po svom, djonom na mnoge, pa tako su i na mene. To su ljudi koji pokušavaju svoju sreċu da grade na tudjoj nesreći svo vreme glumeći dobročinioce, koji ti nešto "pomažu", kao bajagi.
Nebitno. Kažem, prepuštam ih Gospodu na milost i nemilost.
U jednoj porodici brinula sam o dve devojčice, od 12 i 4 godine. Starija je toj ženi kċi iz prvog braka, a mladja iz tog drugog. Ta mala me je i odabrala za tu ulogu. Odmah po upoznavanju, a upoznale smo se ispred kuće, ona me je uhvatila za ruku i povela u obilazak, da mi pokaže neke svoje rekvizite, bicikl i sl., tu iza, u ostavi. Roditelji su me čudno pogledali, zgledali se i odmah me primili u službu uz komentar da ne mogu da veruju svojim očima da je njihova mala devojčica tako postupila. Ko god je došao do sada, da brine o njoj, trebalo je puno vremena i truda da ona prihvati tu osobu ili ih nije uopšte prihvatala i pored sve njihove ljubaznosti i truda.
Bilo je lepo raditi kod njih, mada i puno, ne zahtevno, jednostavno preobimno, pa dan za danom, a svakodnevno ponavljaš sve, umoriš se, prezasitiš... Bilo je tu i poklona za Novu godinu i Božić, lepog okupljanja za lomljenje česnice, ali i neočekivanog putovanja. Rešili su da deo odmora iskoriste za putovanje. Ja se poradovah da ċu se lepo odmoriti tih 7-10 dana, kod kuċe sama, mada sprat niže u njihovoj kuċi žive roditelji te žene, ali nemam radne obaveze prema njima, samo društvo i neku pomoć, za ne daj Bože. Ali, oni su želeli i mene da povedu na odmor sa sobom, bez obaveza da brinem o devojčicama, kako rekoše, jednostavno da se relaksiram, a devojčice su njihova briga, jer kod kuće nemaju puno vremena za svoju decu, pa eto, na odmoru žele što više vremena da budu sa njima.
I šta ću, krenuh. Išli smo u Ipiru, oblast na granici sa Albanijom, Nacionalni park, inače. Obišli Konicu, Sinoru, Janjinu, farmu nojeva i sl. Bila je zima, sneg i led svuda, ali beše lepo i prijatno u njihovom društvu i društvu njihovih prijatelja. Mi smo išli njihovim džipom, a ostali svojim kolima ili džipovima. U isto vreme, na isto mestu, paralelno sa nama, ali uvek na suprotnoj strani reke u Nacionalnom parku bila je jedna grčka filmska ekipa, kako mi moji domaċini objasniše na licu mesta, koja je snimala jednu seriju, koju sam ubrzo imala prilike i da gledam na TV-u. Bili su to vrlo korektni ljudi. grčki hladni, a ljubazni i pristojni. Da, grci su vrlo hladni i rezervisani ljudi, koliko god glumili neko prijateljstvo. Ko god je osetio neku prisnost i toplinu, osetio je svoju, a ne njihovu toplinu i prisnost. Ako ih posmatraš objektivno, bez posebnih oseċanja, trudeċi se da osetiš to isijavanje njihovih oseċanja, naiċi ćeš na hladnoću, na nezainteresovanost za bilo koga sem za sebe same, a ti si im interesantan samo u toj meri koliko mogu da te upotrebe.
grci ne umeju da vole, nikog osim sebe same, a sa nekim samo njima znanim pravom, očekuju da ih i svi drugi vole i da im se dive, da ih veličaju. Ko na to nije spreman teško njemu. Ni ne zna šta ga sve zbog toga čeka.
Ovi ljudi su, makar, bili vrlo pristojni i nisu bili drski u tom svom samoživlju. Bili su potpuno ok. Sve do trenutka, kada sam imala problem sa zubom. Tu je nekako nastao i naš uzajamni problem i nerazumevanje. Ta moja zubobolja je bila vrlo gadna i neočekivana. Ja bez osiguranja bilo kakvog, neprijavljena kao radnik, bez papira i za boravak i za rad... Zub vezan za most, što iziskuje ozbiljne intervencije, a i troškove. Šta sam sve kod grka, ne kod te porodice, nego uopšte do tada jela, to sami Bog zna. Čime su me sve prethodno trovali, od Francuskinje, čija ćerka je bila dokrot za kosti, kako mi je objasnila, pa nadalje. Odjednom, posle par godina u grčkoj, počeše problemi sa zubima. Prvo u toj porodici, u Marusiju, blizu Athine, u brdsko-planinskom delu, gde konačno imadoh prilike i da vidim pravi pravcati sneg kako pada tokom zime i zadržava se danima na asfaltu, drveću, krovovima kuća...pa kadnije mi se problem sa zubima pinovio i na drugim mestima, sa drugim zubima. Dva-tri zuba sam morala izvaditi u grčkoj, u kratkom razmaku, od par meseci.
Imunitet mi je počeo naglo da opada, ali ja toga nisam bila sasvim svesna. Ti zubari su me nešto sažaljivo gledali, ali niko mi nije skrenuo pažnju na pad imuniteta, dao savet kako da ga popravim urgentno i sl.
I kada se zaposlih kod jedne doktorke, samo da pravim društvo i budem na usluzi njenoj majci, koja je stara i postala senilna i koja ċe me daviti i smarati nekim svojim pričama, kako reče doktorka... Ja, jednog dana, počistivši stazu ispred kuće, krenuh i crevom i vodom da operem neku zemlju sa staze koju su vetar, kiša i kerovi naneli, kad veċ bih kod kapije, okliznuh se na toj blatnjavoj podlozi i kao u Hičkokovim filmovima padoh niz samo 3-4 stepenika koliko je bilo od kapije do ulice. Uz taj pad, gde sam snažno udarila repne pršljenove i donji deo kičme o ivici duž jednog stepenika, još u tom padu udarih iz sve snage glavom o stub pored kapije (stubovi od cigala sa obe strane po jedan, na koje je kapija bila fiksirana i gde se zatvarala). Imala sam trenutni potres mozga i prekid filma na, mislim par sekundi, možda i par minuta, ko bi ga znao. Bila sam sama, nigde nikoga u tom trenutku, bakica u kuċi, daleko od kapije, čak i da dozivam pomoċ ne može čuti, a kao za inat niko ni da prodje kolima od komšija nekih, pa da me vidi u tom položaju...
Kad se povratih, progledah ponovo, jer sam, kažem, na kratko se našla u potpunom mraku, bih sreċna što opet vidim. Znači centar za vid je ok, prodje mi kroz glavu, kad se prisetih šta mi se dešava. Znači, nisam izgubila ni pamċenje, bila je druga pomisao, takodje ohrabrujuća. I dalje nigde nikog u blizini. Razmišljam dalje, da li sam cela, šta je sa glavom? Boli me malo gde sam udarila u stub, ali izdržaću. Šta je sa kičmom, da li sam je i koliko povredila? Smem li da napravim bilo kakav pokret? Mnogi su imali trajne posledice , čak i najtragičnije, kad ih je neko nestručan pomerio u nekoj nesreći, prolazi mi kroz glavu. A ja sam pala tako nezgodno, da sam se nasadila donjim delom kičme, od krsta pa skroz do dna guze, po celoj dužini ivice jednog od stepenika. Ne osećam ništa, ni bol, ali sve je još vrlo sveže i vruće, boleċe kasnije, kad se ohladi, znam. Zato i moram brzo reagovati i ustati, ako je ikako moguċe, baš dok se ne ohladi ili ċu ostati na ivom stepeništu sve dok se doktorka ne vrati s posla, a do tada ima još mnogo sati. A i bakica je gore sama, imam i prema njoj obavezu. Kad bi bar neko naišao da mi pomogne da ustanem, ali kao za inat, nigde nikog. U istom sam kraju gde živi i onaj pevač, ali on je sasvim na vrhu tog brda, a ja sam negde u podnožju, pa negde dalje, levo od puta ka vrhu. Lepa priroda okolo, divno drveċe i proplanak preko puta, u bojama jeseni.
Da li da se usudim ipak da se pomerim? Puno sam malaksala od pada, nemam snage uopšte, ležim u nekom glupom položaju na tom stepeniku, kao crkotina, Bože me sačuvaj.
Rešim da pomerim ruke, polako jednu...nema oštrih bolova ni u šaci, ni u laktu, ni u ramenu. Pomeram polako drugu ruku, pratim reakciju tela, nema ni tu oštrih trzaja. Uh, dobro je. I ruke su ok. Šta dalje? Smem li kičmu testirati? Ležim, razmišljam, lomom se... I rešavam da se pomerim, molim Gospoda Boga da bude uz mene i ne dozvoli da načinim bilo kakav pokret od koga bih napravila sebi štetu, ostala trajno nepokretna. I polako pokušavam da se pomerim, osećam stravične bolove i vraćam se u prvobitni položaj. I tako dva- tri puta, dok nekako ne smogoh snage i ne pronadjoh pravi položaj da mogu odvojiti telo od stepenika. Uspeh nekako da se prevrnem potrbuške, a da se ne skljokam niz ostala dva na ulicu. Sreċa i da sam se zadržala na tom stepeništu pri padu, uopšte, da nisam proletela skroz na ulicu, pa još da je naišlo neko vozilo u punoj brzini razbilo bi me kao bundevu. Ne bi mi bilo spasa. A grci voze kao sumanuti.
Ostadoh neko vreme tako na stomaku, na stepeništu. Posle dobre pauze, uspeh da skupim svu snagu i smelost i nekako se uspravim. Zapravo, nisam se pravo ni uspravila, ali dovoljno odigla sa stepeništa, da tako pogrbljena odbauljam do kuće, uz nekoliko zastajkivanja, da se odmorim i prikupim snagu za dalje. Uspeh da se dočepam kuċe, partera u kome sam ja boravila i telefona, da pozovem doktorku i kažem joj šta mi se dogodilo. Do bakice na spratu nije bilo šansi da odem. Sve sam joj to saopštila, ona se vudno yznemirila, mada je mene bodrila da ne brinem, ne klonem duhom i da ċe ona iz ustih stopa da krene kući, dolazi najbrže što može, reče. Prošlo je prilično, pre nego je došla, ali radila je u Athini u bolnici Alexandra, a živela u Vouli, na drugom kraju. Ja sam, bogami, ječala od bolova, žalila što nemam snage da se popnem do frižidera i uzmem makar glavicu crnog luka, da odmah previjem nà ubojnna mesta, ali ...
Čim je došla htede da krenemo, ali ...ja bez obavljene lične higijene ne htedoh da podjem. Htela je da mi pomogne i da me ona opere i upristoji, ali o mojoj intimi niko ne može sem mene da brine, sem da sam potpuno nepokretna, pa ne dozvolih. Bila sam sva mokra i ulepljena od blata, pa se to delimično i sasušilo na meni, na helankama i na majici, duksu, donjem vešu...katastrofa. Pomogla mi je do kupatila, da se svučem, ostalo sam kako sam znala i umela sama.
Kad sam se uz sav nadčovečanski napor sredila, krenule smo u bolnicu, na pregled. Ona je dr za teške bolesti, bolesti kancera. Ovaj pad je za druge specijalnosti.
Veċ je ona zvala telefonom i najavila naš dolazak, prethodno me ispitavši da li sam sigurna da mogu u auto ili da traži da pošalju hitnu pomoć. Ubedjivah je da ću izdržati. Otišle smo do bolnice u Vouli. Nije bilo mnogo daleko. Čim smo došle, već su nas čekali i odmah su mi uzeli na analizu krv, urin, izmetili pritisak, provetili bilo, bacili me na razne aparate za srce i dr. Rezultati krvi su bili poražavajuċi. Krvna slika katastrofalna. Počeli su pratiti, pa su mi kroz sat vremena opet uzeli krv na analizu, a krvna slika se iz časa u čas menjala i padala sve više, da su se i oni uplašili šta sa mnom. I nekoliko sati narednih su mi uzimali krv i pravili nove analize. Pregledali, isnimali kičmu, repne pršljenove... Bio je veliki, ogroman podliv na mestu gde sam zviznula u ivicu stepenika. Smestili su me na odeljenje ortopedije, hospitalizovali. Doktorka ni tamo ji tamo. Ne sme me ostaviti samu, a ostala joj je majka sama kod kuċe. Bakica je pokretna, ali senilna.
Dolazila mi je doktorka redovno u posetu, prala pižame, oprala mi je helanke i majicu, bila na ualuzi ako mi nešto treba, no ja nisam od tih zahtevnih, pa nije imala neke obaveze prema meni. Ono što je počelo da mi smeta jeste da je bila opsednuta orijemom, koji je planirala i organizovala u svojoj kuċi, gde je trebalo mnogo uglednih grka da dodje, a predsednik opštine njihove je bio jedna od zvanica i ona je pri svakoj poseti samo o tome pričala. Ja sam joj trebala u tome pomoċi, ali...sad je ta opcija otpala. Pitala bi me kako sam, treba li mi nešto, a onda bi započinjala neiscrpnu priču o pripremama za prijem, a posle izvesnog vremena o tome kako je prijem protekao, o predsedniku opštine i sl. U bolnici sam ostala dvadeset i kusur dana, možda i celi mesec. Odmah na početku sam se usposvadjala sa mojim doktorom ortopedom, pa je odbio dalje da me leči i prebacili su me u drugi paviljon, na patologiju. Ortoped je bio mladji doktor, uobražen da sve zna i da će on odlučivati o životima drugih, a drugi koji se nadju u nevolj samo treba da aminuju njegove odluke. Hteo je doktor da mi se odmah ugradi kateter, da se ne pomeram iz kreveta, te neke još, sada se više ne sećam kakve sve ideje je imao, sa kojima se ja nisam složila. Ah, da, ubedjivao me da sam jako teško bolesna, ona žena koja mi je nalazila poslove po grčkoj mi je prevela, da su joj rekli da sam bolesna od teške, neizlečive bolesti... Ja nisam igračka ni lutka za vežbanje ja sam živi stvor od krvi i mesa. Sa mnom može samo da se razgovara i dogovara, predlaže ovo ili ono, a moj život i moje telo su u pitanju, ja sam njihov vlasnik, a ne doktor i ja odlučujem da li i šta... I tu je došlo do razmirica. Ja sam samo logički razmišljala, boli me onaj deo gde sam se zviznula vrlo nezgodno, što je i normalno. Nigde me drugde ništa ne boli, nemam temperaturu, ne krvarim nigde, niti ima krvi u stolici ni u urinu i kako ja to mogu biti bolesna od teške neizlečive bolesti?! Biċe da su oni poremetili umom ili kupili svoje diplome i igraju se doktora.
Kako se od naših žena naslušah raznih priča o nesposobnosti grčkih lekara, o pogrešnim dijagnozama, koje postavljaju pacijentima i leče ih od nepostojeċih bolesti, te jednoj našoj devojci su, po njenim rečima, uspostavili pre godinu, dve težak oblik upale pluċa, a prehladila se i uhvatila je neka promaja u restoranu u kom je radila, ona se spakovala i sva očajna došla u Srbiju, u Lajkovac, javila se doktoru, on je poslao u Valjevo, Beograd ili već gde reče da su je slali na snimanja, dubinska snimanja i od bilo kakve upale pluċa nije bilo ni traga ni glasa. Samo jaka prehlada.
Izgleda da su bespomoċni stranci za grčke medicinare nešto poput glinenih golubova, besplatno meso za vežbe i opite, pa ko preživi pričaće. Setih se i nekih priča iz škole, OŠ i učiteljice naše, pa grčkim doktorima ništa ne verovah. Na patologiji je stalno dolazio čitav konzilijum da me pregleda, u vizitu i tako redom. Dolazio je i naš konzul iz ambasade sa još jednom službenicom da me obidje. Rekli su mu da sam u vrlo kritičnom stanju, reče konzul, kao da sam na samrti, a da izgledam dobro i siguran je da ċe sve biti ok.
Naravno da su mu napričali priče. Prvo, ako mi se nešto desi najgore, da sa sebe skinu odgovornost, jer moj organizam je bio iscrpljen od mnogosatnog teškog fizičkog rada, drugo, nisam prijavljena, radim na crno. Treće, treba neko i da plati to bolničko lečenje, što je navodno plaċeno po pola, pola Ambasada SFRJ, pola grčka država.
Po prelasku na patologiju, priključiše me, kao i oni prethodni na bocu, da me nahrane i napoje. Tada sam pušila. Prošli su sati i sati a ja nisam zapalila cigaretu. I noć prodje i pola sledeċeg dana, pa čim predjoh na patologiju, ja pozvah sestru i rekoh da ja moram popušiti cigaretu. Ona kaže u sobi je zabranjeno. Dobro, idem napolje, rekoh, isključite mi ovo čudo. Ona kaže ne sme nikako da isključi. Ja MORAM da popušim cigaretu, rekoh. Ako neċete da isključite, ja idem sa ovim. Samo, mnogo me boli pozadi od udarca, pa ne znam kako, ali ... Ona, grkinja, pogleda me, pa reče "Dobro, čekaj, ja ċu ti pomoći. Ali samo par dimova, onde kid vrata, ne smemo napolje". I ona uze stalak sa bocom, cigarete i upaljač stavi sebi u džep i ja sva onako priključena na bocu, koja polako kaplje, kap po kap, a ima ceo litar tečnosti, rekla bih, krenemo u hodnik, do otvorenih vrata i ja sva blažena zapalih cigaretu. Stojimo tako, ja pušim, doktori otišli kući, dežurni se negde izgubio. A sestra kaže " O, Bože, mora da sam poludela kad ovo radim. Ako me vidi neki doktor ja sam gotova", onako poluglasno, više za sebe. Ja sam kriva, rekoh, ako naidju, ja sam htela... Popuših svoju cigaretu, ona mi pomože na isti način da se vratim do kreveta i legnem. Bilo je mnogo teško i bolno. Nisam mogla da nadjem položaj za ležanje, a nisam mogla ustajati dugo. Kasnije sam počela da se pridižem, ali tako što sam se nekako strmoglavljivala skoro na glavačke sa kreveta, kao da se kotrljam i prosto padam. Drugačije nije išlo. Žene okolo iz drugih kreveta, pokretne, gledahu me tužno i sažaljivo. Pomagale su mi sve, da se okrenem na drugu stranu, dodavale mi sa ormarića sve što mi treba, maramice, vodu, što god, pomagale da ustanem da udem do toaleta, jer sam uporno odbijala da mi ugrade kateter i da koristim gusku. Mučih se, ali to mi je i pomagalo, davalo novu snagu i nadu u brzo ozdravljenje. Kažu žene, kod takvih uboja, prezdravićeš, proći će ubojno mesto, za onoliko dana koliko imaš godina. Uh, rekoh, ne dolazi u obzir. Imadoh 42. I zaista, meni za 20-22 dana nestade bol, mada je modrica sa podlivom još dugo bila prisutna. Ali, posle 20 dana konačno sam mogla normalno da ustanem iz kreveta, bez sunovrata, mogla sam da sednem. Do tada sedenje niti nešto što na to liči nije bilo izvodljivo.
Da, ostala sam mesec dana u bolnici. Još 10- tak dana posle početka sedenja.
U medjuvremenu tuda kružiše razne priče, vrlo iritantne, koje je trebalo da me asociraju na razne dogadjaje iz mog života, iz mvremena provedenog tu u grčkoj, pa na moju majku, na moju decu, pa kako su jednu ženu tu pokrali, ukralo joj je neko novčanik, tašnu, kako li beše, sa milion DM. A ko je taj što nosi sa sobom milion DM, pa još u bolnicu u posetu nekom kad ide, pitah?! Nisu umeli da mi kažu, ali tako se priča, rekoše.
I ta informacija je trebalo da me iziritira. Kao da se neko svojski trudio da me što više kinji i sikira, ne bih li ipak zaista se razbolela od te neizlečive bolesti. Ali, ne dam se ja, pomislih u sebi. A tom nekom neka Bog presudi za sve te pokušaje.
I stalno mi beše na pameti ona priča kako je neki doktor zdravom čoveku rekao da je nešto ubledeo, užutio, da njemu nije dobro, da be bolestan. I kad god bi ga video pomovio bi mu istu priču. I čovek se, kažu, ubrzo i razboleo stvarno, poverovavši doktoru. I za 3 meseca je umro.
I ta mi priča nikako nije bila jasna, a ni mom ocu, koji nam je u kuċi i ispričao, jednog dana, vrativši se sa posla. Oboje smo se čudili zar je toliko lik bio ograničen da nije uopšte umeo da misli, nije koristio ogledalo i sl.
Po izlasku iz bolnice vratih se kod doktorke. Ona me je i izvela iz bolnice. Ali, niti jedan snimak od silnih snimanja i ispitivanja i pretraga nisam dobila na uzlasku iz bolnice. Tražila sam, ali su odbili doktori da mi daju. I socijalni radnik, koga imaju kao obaveznog u bolnicama, da zaštiti pacijente (!) nije mi omoguċio da dobijem moje snimke. Čak ni kopije mojih snimaka.
Ako sam bila toliko težak slučaj, sem onog od pada, mogla sam po povratku u zemlju da dobijem odmah invalidsku penziju i da izbegnem mnoge muke i nevolje te, finansijske prirode, ako ništa drugo. Vršili su mi i teško, vrlo ozbiljno ispitivanje stomaka i debelog creva, koje je nenormalno dugo trajalo u mom slučaju, dok su druge pacijentkinje vrlo brzo se sa tog testa vraċale u sobu. Ispitivanje je bilo pod rendgenskim zracima, nekog prastarog rendgen aparata, kakvih je kod nas bilo još u vreme mog ranog detinjstva. Muzejska vrednost, što bih ja rekla. Svo vreme mi ubrizgavajuċi ogromne količine vazduha u ocreva i stomak, kroz analni otvor i debelo crevo.
Kada sam po povratku u Srbiju i moj Beograd na ultrazvuku abdomena ispričala doktorki kako ispitivanje izgleda u grčkoj, stomaka i creva, ona se krstila i čudila. Onda me je vrlo pažljivo ispregledala na ultrazvuku, uz objašnjenje "da li su oni normalni, pa to se već decenijama tako ne radi, može pod pritiskom tog vazduha da dodje do perforacije zida debelog ili tankog creva, da se naprave nevidjene komplikacije, čak i sa smrtnim ishodom..."
Eto, kako su me tretirali grčki humani lekari. Za povredu glave nisam im odmah rekla, a kako je vreme idmicalo i kakve su opite na meni radili i preglede, odustala sam potpuno, opet se setivši škole i saveta učiteljice, da nikako mozak ne sme biti ozračen rendgen zracima, jer potpuno mu se remeti rad funkcija... Za povredu glave sam ćutala, mada sam oseċala bol na lobanji, tamo gde sam zviznula glavom o onaj stub, a ni za potees mozga ni kraċi prekid filma ništa im ne rekoh. Tako ih uskratih za još zabave i iživljavanja nada mnom. Ono što su mi prećutali jeste da imam dve slezine, ali uporno su mi govorili da mi je slezina enormno uvećana i da je to strašno i mnogo  opasno. Svo vreme su me plašili sa uvećanom slezinom, čak i doktorka kod koje sam živela i radila i žena koja mi je pronalazila poslove. Poenta je verovatno bila u tome da se uplašim dovoljno, da me odvedu pod nož i otvore i izvade jednu slezinu, može se nekom presaditi i uzeti neka para za to.
Ja ne dam moje slezine, verovatno je Bog znao šta radi i zašto mi je dve napravio. Te dve mi je otkrila naša doktorka pri pregledu ultrazvukom, po povratku iz grčke. Jedna je 12 cm, a druga 5 cm duga, a neka prosečna, da kažem "normalna", je 7 cm, kako mi ona reče. Jedna jeste uvećana, ali funkcioniše sasvim normalno i nije preporučila nikakve operacije, čak ni lekove bilo kakve.
Konstatovali su na pregledu pluća, sasvim drugom prilikom, kasnije, ne sećam se za šta mi je trebao taj pregled i papir, možda dopuna za radnu vizu, da sam imala tbc. Rekoh da nisam, ali doktor je tvrdio da jesam, jer imam ožiljke na plućima. Onda sam mu objasnila da sam kao dete, sa 3 godine starosti imala vodu na plućima i da su ti ožiljci, ako ih ima od toga. To sam jedva preživela tada, ali evo, imam 42, dvoje dece, radim...i ništa mi ne fali. On je samo zamišljeno nešto vrteo glavom. A doktorka, koja mi je tada pregledala stomak, onako ručno, tipa lezite ovde i podignite majicu/bluzu, mi je sa po dva prsta obe ruke prosto, iz sve snage skakala na stomak i želudac i jetru, bola me svom silinom, jedna nabijena snažna doktorka i svo vreme me pitala jel vas boli? A ovde? Ovde? Nije mi bila od samog starta jasna, pa trpeh njen3 ubode i odgovarah " Ne, ne boli!" Iz čistog principa i inata. Ne možeš ti mene toliko da povrediš koliko ja mogu da istrpim, pomislih, ali ako ima Boga, a ima ga, on ċe tebe preslišati gde i koliko tebe boli i pored svog mesišta i sala.
Tako da sam je prepustila Bogu.
I sve to se desilo dok sam bila bez posla, u Kući Majke Tereze, kući za beskućnike. Onda sam našla posao kod doktorke posle duže pauze. Posle kraċeg boravka po odlasku iz bolnice, kod doktorke, kojoj je došao sin, student, iz Italije, gde živi sa ocem, koji se razveo sa njegovom majkom, i nekog normalnog prijateljskog odnosa, odjednom se žena okrenula za 180° i postala vrlo čudna, čak mi je zabranila da idem na sprat, gde su njena majka i njen sin, da ne mogu prati veš više u njihovoj mašini, donela je neku malu, poluručnu, neki bubanj u plastičnoj kutiji, u koji se crevom sa slavine toči voda, što prvi i jedini put videh u životu. I ubrzo sam otišla od nje. Kukala je i da ima velikih problema zbog mene. Pretpostavljam jer sam imala nesreću na poslu, a bila neprijavljena. Ja je nisam gonila. Možda ju je pritegao naš konzul, ne bi li za sebe izvukao neku korist, medicinske usluge ili šta god. Jer, insistirao je da se sretne sa njom. Meni je obeċao da će videti sa našim sportistima, kojih je bio priličan broj tamo, da prikupi od njih neku pomoċ, da mogu da se vratim kući. Ja sam se posle kraćeg razmišljanja složila. Nisam imala ni za prevoz. A bila sam u takvom stanju da nisam bila wposobna za tako dug put busom i toliko sedenje. S druge strane, ponos mi nije dozvoljavao da se vratim ni iz te prevarantske grčke bez prebijene pare, pa pomislih, preostaće od te pomoći makar neki kusur od prevoza da mogu da se zalečim kod kuċe kako treba, a i eto, da se nisam vratila bez prebijene pare posle toliko vremena, iako sam stalno slala kuċi novac u koverti, preko "Alamanisa", busom, kuċi mužu, koji je u medjuvrwmenu se posvadjao sa taštom i napustio kuċu i decu, a da meni niko od svih njih ni jednu reč nije prozborio. To su od mene krili dok su duže mogli i dok nije sve otišlo stranputicom u njihovim životima.
Medjutim, posle par dana, po dogovoru, odoh kod konzula, ali od pomoċi nije bilo ništa, sportisti su odbili da daju pomoć!
Beše to hladan tuš, ali i podstrek da što brže ozdravim potpuno i ojačam i nadjem neki posao i sama zaradim sebi to nešto novca.
I sreća me je pogledala. Kirija Eirini me je uzela kod sebe, da joj budem pomoċnik u cvećari. Beše to uoči Uskrsa. Verovatno po Božijoj volji. Uzela me je dosta rano. Još nije počela sezona za njen posao u tom hotelu, gde je imala cvećaricu. Nisam radila nikakve kuċne poslove. Ona je na tome insistirala. I hranila me i kljukala, jer kako je govorila, moram da dobro ojačam (ništa joj nisam pričala o padu, bolnici, lečenju, da ne izgubim šansu za posao), jer za taj posao, kad krene sezona, trebaċe mi mnooogo snage i energije.
Preduskršnje dane provodili smo odlascima večernjim u crkvicu, tj. kapelicu pri hotelskom kompleksu, gde imaju radnju, odmarali, šetali. Uskrs smo proveli van Athine, na suprotnoj strani od njihovog Varija, u Metamorfozisu, kod njenih rodjaka i bilo je divno. Puno rodbine se tu okupilo, peklo se neko šilježe na ražnju u dvorištu, pa neke iznutrice u velikom crevu, koji specijalitet zovu kokoreci, a sve blizu stolova gde se ručalo, na otvorenom u dvorištu ispred kuċe. Njihov sin je studirao u Beogradu i od nuih sam dobila potvrdu onih priča iz novina, tu oko bombardovanja koje sam čitala, njihov sin i druga grčka deca, koja su ovde studirala morala su da prekinu studije u Srbiji, jer im je zapreeno da im se diplome neće priznati u grčkoj. Oni su bili očajni, spremali se za ponovni protest, da podrže svoju decu. A to isto sam imala prilike da čujem i od nekih posetilaca, onih žena koje su ležale sa mnom u sobi u bolnici. Isti problem su imali oni i njihova deca i bili su ogorčeni na svoje vlasti i imali su samo lepe reči i pohvale za naše fakultete i obrazovanje.
Ima u toj grčkoj i ponešto normalnog sveta, ali u globalu, su onakvi, kako ih opisah na početku ove ispovesti, pa da se ne ponavljam.
Čast šaci izuzetaka, ali ja grcima ništa ne verujem, niti ću. Zaslužili su zdušno da im ne verujem i da ih prezirem!
Ako svemu ovom dodam i činjenicu da bombardovanje moje Srbije nije moglo da počne bez saglasnosti grčke i da je onaj njihov Simitar odugovlačio, dok nije dobro sve ucenio i izvukao maximum koristi pre tog potpisivanja i da je dao svoj potpis u ime grčke i grčkog naroda i tek tada je počelo bombardovanje. Ja sam bila u Athini tada, bez posla, u Kući Majke Tereze, a moja deca ovde u Beogradu. To su bili mnogo mnogo stresni i tragični dani u mom životu. Slušala sam razne radio stanice do kasno u noć i naše i njihove, kao prenos fudbalske utakmice. Bilo je strašno. Psovala sam i klela ih iz dubine srca i duše. I čim je prestalo bombardovanje, ja se zaposlih, kad ono krenuše zemljotresi u Athini. Od prvih udara bilo je pogibelji. Kumica ljudi kod kojih sam radila, otišla je kod oca u firmu, kumovu, privatnu i tu ju je zadesio zemljotres i nije stigla da pobegne, poginula je na licu mesta ili do bolnice, ne seċam se više kako beše. To je samo jedan od slučajeva. Treslo je celih mesec dana, dok se nije smirilo tlo. A onda je krenula serija požara po šumskim etatima. Kad odoh na Samos, na kome sam bila dva puta, nevezano,  oba da brinem o istom klincu, usput sa broda videh mnogo izgorelih šuma i na drugim usputnim ostrvima, a i na Samosu. I te štete su se ponavljale i narednih godina, redovno. I ako su. I još će.
Treba li još razloga da nekog ne volite?

Novi momenti, nove teme ... Detalji koje treba još da doradim:

Na nekom konkursu, na nagradno pitanje:
Koga bih uzela za svog savetnika, kad bih bila Vladar/-ka, moj odgovor je glasio:

Nikoga. U se i u svoje kljuse!
Ako mi trebaju savetnici, onda ja nisam podobna za Vladarku.

Nagrade su dobili neki veliki filozofi i fantazeri, no nebitno. Ja im čestitam. Začudio me je žiri, koji je 2. Nagradu dodelio za  predlog da to bude Vuk Karadžić i obrazloženje koje gladi ovako, citiram:

"Da sam ja u ulozi vladara, za svog prvog i najvažnijeg savetnika bih izabrala Vuka Stefanovića Karadžića.
Izabrala bih ga iz razloga što je
Vuk Stefanović Karadžić bio  srpski pisac, reformator srpskog jezika i jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji Srbije.
Njegovi najveći doprinosi su zapisivanje narodne književnosti koja je do tada isključivo prenošena usmenim putem i reformacija srpskog jezika kojom je stvorio jedan od najjednostavnijih i najlogičnijih pravopisnih sistema.
Pre Prvog srpskog ustanka i pojave Vuka Karadžića, u očima Evrope bili smo nesrećni buntovnici, hajduci, tuđi vojnici, odmetnuti ili mirni turski podanici koji se ponose svojom dalekom istorijom, nekadašnjim kraljevima i njihovim junačkim pohodima, pobedama i zadužbinama koje su kroz vekove ostavili. Iako smo znali ko smo i koliko vredimo, kakve su nam sposobnosti i šta sve možemo, nismo uspeli da se istaknemo i pokažemo drugim evropskim narodima u svoj svojoj veličini. Bili smo na rubu Evrope, pomalo odbačeni i izolovani i tek se s pojavom Vuka Stefanovića Karadžića sve promenilo.
Izabrala bih ga za svog savetnika takođe i iz razloga što Vuk  nije bio naučnik, koji bi se zadovoljavao samo time da iznosi svoje teorije i da njihovu primenu prepusti vremenu. On je bio čovek iz naroda sa malo škole, ali puno životnog iskustva koje je pretočio u svoj rad i svoja dela. Bio je praktičan radnik i energičan borac, uvek spreman da se suprotstavi svojim protivniicima i bezobzirno im nametne svoje ideje."


Otkud onda ona Kletva na Gazimestanu, ako je Vuk Karadžić opismenio Srbiju i Srbe? Kakve li je to "Sitne knjige" pisao Knez Lazar i slao u Tursku i drugde, ako se sve usmeno prenosilo pre Vuka Karadžića?
Da nije Vuk Karadžić poslužio nekom neprijatelju da pomrsi račune Srbiji i srpskom narodu i medjusobno i u svetu? Samo cigani/Romi nisu imali svoje pismo ni svoje zapise i do skoro nisu ništa zapisivali. A Srbi NISU nomadski narod niti ciganskog roda. Srbi su bele rase, svidelo se to nekom ili ne i vrlo su bili od uvek vezani za jedno mesto, za svoje porodično ognjište, selili su se zbog preke potrebe 3 puta kolektivno u svojoj istoriji. I najmanje nas ima po inostranstvu i dijaspori. Sve ostalo su druge nacionalnosti, koje su preko Srbije, uvek gostoprimljive i gostoljubive u prošlosti, i preko Yu, otišli u svet kao nekakvi Jugosloveni i kao nekakvi Srbi. Te detalje ne smemo zaboraviti.

Drage moje prijateljice ... I Isidora Bjelica, kako sam čula, koristi ovaj jastučić i posećuje ovo mesto, manastir na Egini.

No, meni ova Senka osvetla moju memoriju ... U svim mojim teškim trenucima životnim, zadnjih nekoliko godina često idem u crkvu Sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj Kosi, prisustvujem liturgiji u 5, Akatistu Sv. Vasilija, nedeljom. Ostavljam i cedulju sa imenima, za molitvu za zdravlje i opšti napredak, sa nešto novca, simbolično, kako mi mogućnosti diktiraju.
No, volim posle liturgije, kad se svi razidju da posedim u crkvi, onako sama sa svojim mislima, da udišem onaj miris tamjana, rekla bih Jerusalimskog, po miomirisu, ni prejakog ni previše namirisanog kao u grčkoj, ali ipak mirišljavog, za razliku od našeg, sa onim prirodnim mirom, koga takodje volim da osetim.
U toj crkvi se posebno lepo osećam. Prijatno, smireno, oslobodim se nekog tereta, teskobe. I kao što i ova ženica reče, izadjem iz crkve potpuno druga. Ma, mislim da bih mogla satima tu sedeti. Odem a ne ide mi se, još bih da sedim, prosto se nauživam tu, baš osetim neko blaženstvo.
Jednom prilikom sam se, tako sedeći posle, rasplakala. Suze su mi krenule najednom i počele da liju niz obraze u potocima. I sama se začudih da mi se to tako iznenada tu, u crkvi, dogodilo, ali ...šta je tu je, pomislih. Neka ih neka teku. Ćutala sam i mislila svoje misli, upućivala kroz misli i molitvu Gospodu, a suze su tekle i tekle. Bila je još jedna žena, na drugom nizu sedišta, videla me je. Bi mi samo na tren neprijatno, a onda pomislih da sam na pravom mestu za izlivanje suza i više na nju ne obraćah pažnju. U jednom trenutku osetih dodir na ramenu. Trgoh se vidno, jer nikog nije bilo pored mene ni sa jedne ni druge strane, a pozadi je zid, stolice su u Pravoslavnom hramu fiksirane za zid.
No, osetih dodir na ramenu u toj crkvi još jednom pre toga, tokom jedne od službi. Okrenuh se odmah, misleći da nekom smetam da prodje, ali nikog nije bilo, niko me nije dodirnuo od naroda. A dodir je bio tako stvaran. Samo, sada se više uopšte ne sećam o čemu sam tačno mislila u tom trenutku. Opet, verujem da nije se odnosilo na jednu reč ni jednu misao, jedan pojam, moralo se odnositi na mene i sve ono što me muči.
Ne znam ni da li je to bio Sv. Vasilije, kod koga sam i došla da mu se, pored Gospoda Boga, poklonim i pomolim ili Sv. Nektarije, sa kojim sam se tu i upoznala i susrela, po prvi put. Celivah ikone, pa na jednoj od njih beše Sv. Nektarije. Ja se zagledah u ikonu, u lik, pa u ime, celivah, kao i druge, ali beše mi stran taj lik i ta ikona i pomislih u sebi "Ko si sad pa ti? Ne znam ko si, ali pokloniću se i tebi, čim si ovde znači da si vredan toga" i prekrstih se i celivah.
Možda su bila, eto, i obojica, svako za sebe. Hteli su nešto da mi kažu, da mi na nešto skrenu pažnju, a ja te znake nisam razumela. Ili su moguće, samo hteli da mi kažu da su uz mene, da ne brinem. Nek mi oprosti Gospod, a i ovi Sveci i Čudotvorci. U svakom slučaju HVALA IM!
Da, počela sam se jedno vreme osećati samom i potpuno nezaštićenom.
Znači, nisam sama, zajedno smo jači, mogu biti potpuno bezbrižna i sigurna.
Aleluja. Slava Tebi Bože. Raduj se Vasilije Sveti, pohvalo roda našega. Slava i Sv. Nektariju, ako je nečim pripomogao ili mi se i on oglasio. Amin!

Veċ dva  dana, u razmaku od dan, pojavljuje mi se u kuċi ogromna buba zvana Ušica, uložica, uholaza... Ogromna! Duga oko 5 cm! I dodje niotkuda. Samo se pojavi odjednom. Pre par večeri odjednom se pojavila u hodniku, na sred vrata kupatila i krenula ka vrhu vrata. Zaprepastila sam se glasno, toliko, da je sin odmah dotrčao iz svoje sobe da vidi šta se dešava.
Sinoć ista priča, samo druga lokacija, u kuhinji, kod prozora, noseći zid izmedju kuhinje i male sobe. Prvo na uglu tog zida, nešto niže spazih neku crnu mrlju, ovako ćorava i pomislih da je nečim zid zaprljan. Pomislih da ga je sin pre par večeri, rasturajući neki sanduk za posteljinu u maloj sobi, zaprljao kad je iznosio te daske, verovatno ptasinom sa njih. Ali baš da je bila toliko crna prljava, nisam mogla da verujem. Nešto kasnije, sedeċi za stolom pored, pogledah ponovo ka tom zidu, a na sred zida ogromna uložica, kao ona od pre par večeri, oko 5cm duga, juriša ka gore. Hitro skočih po papirni ubrus i uhvatih je i ubih, kao i njenu prethodnicu. I dodatno izbacih ostatke sa hartije kroz prozor.
Ne mogu da verujem! Ništa nije prljavo, nema ostataka neke hrane ili bilo čega... Videh na Internetu da su uložice bube iz reda krilašica ...ja njihova krila nikada nisam nešto zapazila.
Sad razmišljam, ako su krilašice ova u kuhinji je mogla uleteti kroz prozor, ali kako je ona prethodna dospela u sred kuċe, na vrata od kupatila, sa spoljne strane, nemam objašnjenje. I tih dimenzija! Strava!
Liči, iskreno, na stonogu, kad je pogledaš, ali ima pozadi završetke od oko 1 cm u obliku dva pipka, makaza, kao rak, tj. kao uložica.
Ništa mi nije jasno.
I više nije bilo one crne mrlje na zidu. To je, znači, bila ona, skupljena u gomilicu. Nisam stigla da ih fotkam, jer bi pobegle u medjuvremenu, dok uzmem mob, uvukle se negde, što nikako nisam želela da se dogodi.
Ludilo!

Svake godine ista priča, isti scenariji, isti problemi u Srbiji i Srbijanskoj Poljoprivredi.
Srbija jeste poljoprivredna zemlja i Poljoprivrednik se u Srbiji mora pisati sa velikim P.
A sva ta "visoka gospoda", koja se užasava seljaka, čorbe, sarme i roštilja i pečenja, koja se stidi činjenice da je Srbijanka aristokratija sa sela, neka se slobodno isele sa ovih Srbijanskih prostora u te njihove " visoko gospodske" zemlje, da ne pate ovde i mi zajedno sa njima, MI SE NEĆEMO MENJATI PREMA NJIHOVIM STANDARDIMA I ZAMISLIMA, JER NISMO MI KOD NJIH DOŠLI DA ŽIVIMO, NEGO ONI KOD NAS. Mi smo to sto smo, kome ne odgovaramo, dovidjenja. Oni nama nisu potrebni, mi umemo sve sami...i da radimo i da se zabavljamo, da pevamo, sviramo, glumimo... Ali mi njima trebamo, oni ne umeju da udju u njivu, zasuku rukave i proizvedu hranu. Umeju samo da beru samoniklo ili po tudjim livadama i voćnjacima.
Srbija je, kako rekoh, Država u kojoj se Poljoprivrednik piše i mora pisati sa velikim P. I od cele vam vaše "kulture" Srbijanci najviše vole zdravu Poljoprivrednu kulturu ukusno aranžirane na tanjiru!
Svake godine, rekoh, isti problem, ogromna obećanja i bajke na početku sezone, navlakuše razne, a na kraju protesti i javno prosipanje malina, kupina, mleka i drugog truda obmanutog i prevarenog Srbijanskog Poljoprivrednika.
NAPRED MALINARI, KUPINARI, VINOGRADARI i svi ostali Poljoprivrednici!
Mi nismo članica EU i nismo u obavezi da prihvatamo uslove EU tržišta, ako je po nas štetno. Neka Upraviteljstvo Srbije iznadje druga povoljnija tržišta!
ČAK I DA JESMO, ako je nešto po nas štetno, imamo pravo da iznadjemo novo tržište sa boljim uslovima po nas, a EU ispoštujemo sa nekom razumnom sitnom količinom. I takva klauzula mora postojati u Uslovima i u Ugovoru za članstvo u EU. Sve druge opcije su rezultat nesposobnosti Upraviteljstva Države Srbije, i naravno, pokušaja Vrhuške EU da takvo nesposobno Upraviteljstvo iskoristi koliko je više moguće, što nije korektno, ali ... !
Potpuno pogrešno vodjenje politike prema EU i priključenju! Dobili smo Uslove od EU koje je trebalo da Upraviteljstvo Razmotri, da realno proceni šta Mi, Srbi, od toga možemo sigurno da prihvatimo i sprovedemo, a šta NE. Od onog što ne možemo treba da razmotrimo da li uopšte ne možemo ili bismo mogli, ali pod uslovom...ili na ovaj ili onaj način. Sa tim zaključcima i predlozima izadjemo pred EU i saopštimo im naše vidjenje stvari po pitanju njihovih Uslova i damo naše predloge za sporne tačke iz Ugovora. Ako prihvate ili iznadjemo kompromise možemo se priključiti, AKO NE, HVALA LEPO I DOVIDJENJA.
Svo vreme to nas ne remeti u životu ni radu. Mi sa njima svo vreme pregovaramo, pronalazimo načine i modele koji odgovaraju obema stranama, ali mi nismo još članica i niko nam ništa ne može da nameċe niti da nas primorava na ovo ni ono niti da nas UCENJUJE da mi moramo ovo ili ono PRE NEGO POSTANEMO ČLANICE, a ucene ne dolaze u obzir ni posle priključenja. Jasni dogovori, jasni Uslovi i jasne smernice moraju postojati i moraju se svo vreme poštovati kako pre tako i posle priključenja, a posebno po priključenju.
A šta su ovi umišljeni experti uradili? Ščepali Papir, Uslove za priključenjeu EU, obema rukama, dotrčali u Državu Srbiju i krenuli sa primenjivanjem svega što tu piše i prisiljavanjem Naroda Srbije da sve to prihvata, BEZ DA SU UOPŠTE PROČITALI PRETHODNO I RAZMISLILI MOŽEMO LI MI NEŠTO DA PRIHVATIMO ILI NE ili treba korigovati taj zahtev/uslov, JER JE ON ŠTETAN KAO TAKAV PO SRBIJANSKI NAROD!
Ali, kad imaš Papagajsku inteligenciju na vlasti, tj. u Upraviteljstvu Države, onda im neko dā papir i oni sve što umeju jeste da pročitaju šta na njemu piše, krenu da uče napamet i sve oko sebe prisiljavaju da to isto rade, poštujuċi taj papir više od Sv. Pisma, jer Sv. Pismo im ne obezbedjuje položaj i funkciju i debeli novčanik i još deblji konto u banci, a ovam papir im obezbedjuje sve što su od uvek sanjali, da postanu mali bogovi u svojoj sredini, zahvaljujuċi podršci onih koji su im papir dali da poslušno po njemu postupaju.
U čemu je glavni problem? Problem je ako Narod kaže NE! Zašto? Zato što je misija ovih Upravitelja tu završena. Okončana. Oni dalje ne znaju. Tome ih dalje niko nije naučio. Toga u njihovim skriptama nije bilo.
To su ljudi koji mozga nemaju i svesni su svog nedostatka pameti, a žele ugled i vlast i komfor po svaku cenu, samo tu njihovu cenu treba da platimo svi mi u Državi, a ne oni, tu je glavni problem.
Moraċe da plaċaju sami cenu svojeg nedostatka inteligencije i pameti i želje da uz sav taj esencijalni nedostatak silom nameċu sebe i svoju samovolju da budu lideri, vodje, establishment, government, vlast!
MI NE PRIHVATAMO TAJ CEH I NIKO NA PLANETI ZEMLJI NEĆE NAM GA NAMETATI NITI SPROVODITI KROZ NAŠE ŽIVOTE NI NAŠE SUDBINE!

Zašto nisam želela da postanem učiteljica?

U nižim razredima osnovne škole, pitala nas je jednom prilikom šta želimo da budemo kad porastemo?
Ja se uopšte ne sećam mog odgovora na to pitanje, a ako sam ga uopšte i dala tada, morao je biti neka trenutna inspiracija podstaknuta željama ostale dece. Nisam ni tada, a ni kasnije tokom osmogodišnjeg školovanja imala nikakvu posebnu želju ni viziju šta bih htela da budem kad porastem. Želela sam da se upoznam sa što više toga, što život i školstvo nude, pa onda da odaberem nešto od svega, onako, sasvim spontano. I uopšte, u životu ne volim nametnute stvari, nametnute ni dobre ni zle sudbine, veštačke sreće ni nesreċe, volim da sve dodje samo od sebe, neplanski, da se nametne sama prilika ili stvar, pojam, da me zainteresuje, zagolica moja čula i stvori želju u meni za tim. Želju, a ne čežnju. Želja je ljubav, želja je potreba, želja je inicijalna kapisla za uspeh i napredak. Čežnja je nešto ružno. Čežnja je tugovanje za nečim, čežnja je vapaj srca i duše, čežnja je neostvarena želja, čežnja je bolest, čežnja može biti i inat. Čežnja je blokiranje neostvarene želje i sebi, u svojim mislima, u svojoj svesti i podsvesti.
Kaže jedan djak da će njegova sestra biti učiteljica, ide u učiteljsku školu. Ja sam na to prokomentarisala nekim neodredjenim zvukom i grimasom. Učiteljica je to registrovala, pa me upitala da li bih ja volela da budem učiteljica, kad porastem? Ja joj najiskrenije odgovorih da ne bih volela. Začudjeno me je pitala zašto, zar mislim da je to neki ružno zanimanje? Zašto mi se ne svidja njen poziv?
Na to joj rekoh da mislim da je lep poziv, ali da učiteljica mora sve znati, pa nisam sigurna da mogu baš sve naučiti, da znam odgovor na svako pitanje, koje mi neko djače postavi.
Ona se na to nasmejala i rekla da bi bilo divno kad bi učitelji mogli sve znati, ali ni jedan čovek ne može sve da zna, pa ni oni. Znaju ono to ih nauče i što oni treba druge da nauče. A ako ih djak ili bilo ko pita nešto što ne znaju, treba brzo da smisle neki odgovor, da se izvuku iz neobranog groždja i da kasnije potraže odgovor po nekim knjigama i enciklopedijama. Uostalom, reče ona, može se i reċi "na to pitanje ni ja ne znam odgovor, ali ċu ga potražiti, pa ċu ti reċi", i da kroz dogledno, pristojno vreme nadje i dā odgovor tom detetu ili nekoj osobi. I to je bolje nego da lupeta gluposti, laže, priča izmišljotine i neistine o nečemu ili nekome. Ovo na kraju mi se dopalo, ali ...
Bila sam razočarana ovim saznanjem i ipak nisam želela da budem učiteljica, jer ja puno toga ne znam i nisam sigurna da mogu baš, baš sve da naučim i znam i da bi mene bilo mnogo sramota da me sutra neki djak, dete, nešto pita, na šta ja, učiteljica, odrasla osoba, ne znam odgovor.
Ona je konstatovala da sam ja perfekcionista, što nisam u tom trenutku znala šta to znači, da li nesto lepo ili loše, ali pretpostavila sam da nije tako loše, ne bi mene, malo dete, valjda htela da uvredi, ona se malo zamislila i tako je to prošlo.
Mislim i da sam joj rekla da sam želela kad porastem da budem doktor, ali da su mi neke starije komšinice objasnile da je to školovanje najduže, što meni nije zastrašujuće i nije problem, ali da se rade neke vežbe na miševima, a ja se bojim, u stvari gadim tih životinja i vrištim kad ih vidim, pa sad više nisam sigurna da to želim. I da ću videti još, kad još malo porastem, šta ću biti. Imam još dosta vremena za razmišljanje i odluku, do kraja osmog razreda.
Otkud pitanje deci II/III razred OŠ šta ċe biti kad porastu, ne znam. Sve kroz moje školovanje je dolazilo, nekako u pogrešno vreme, uglavnom pre vremena, a katkad i okasni dosta. Šteta!
Inače, baš apropo tog učiteljskog poziva, mene je još u najranijem detinjstvu najviše interesovao nastanak Sveta i sve što me okružuje i stalno me opsedale misli o tome i trudila sam se da povezujem neke stvari, neka saznanja, da sklapam mozaik od kockica, koje sam imala u datom trenutku. I trudila se da dodjem do novih kockica, puzzlića, kako god. Nije me nikada bilo ni strah ni sram da pitam sve ono što me interesuje, a ne znam.
I stalno sam, igrajući se u pesku, sa lutkicama ili čim god, razmišljala delićem mozga o nekim takvim stvarima. I u sred igre, pitam odrasle, koji mi se nadju u blizini zašto ovo, kako ono, gde je to i to, šta je ... ???
I sa mnogim pitanjima sam umela da zaprepastim okolinu. Umesto odgovora na pitanje usledila bi često konstatacija da sam jako, jako inteligentno i pametno dete, odakle mi samo takva pitanja, na koja ni oni toliko stariji ne znaju odgovor, odakle je palo ovo dete medju nas, sa koje planete, vidi o čemu jedno detešce razmišlja, a oni, matori magarci i kobile ni o čemu ne razmišljaju, samo o tome šta će u guzicu da strpaju i rekla kazala...
I krene smeh i pohvale razne na račun deteta, tj. mene, a smejem se i ja, ne toliko zbog pohvala, nego mi prosto sve nešto milo što sam ih uhvatila potpuno nespremne, što sam našla pitanje na koje oni, matori, ne znaju odgovor.
I uglavnom bi posle nekog razmišljanja dali neki površan ili neodredjeni odgovor, koji mene ne bi zadovoljio, pa bi usledila nova dodatna pitanja, a oni bi, u svakom slučaju, odgovarali da ću sve odgovore na sva moja pitanja dobiti u školi. Da sačekam, pa kad za koju godinu krenem u školu da pitam učitelje i oni će najbolje umeti da mi odgovore.
I ja sam jedva čekala da krenem u to Sveznalište i razrešim problem mog neznanja i nepoznavanja svega sto me okružuje.
Ali, nikako da se ukaže prilika da ja mogu da pitam to što mene interesuje, kad podjoh u školu. Niti da mogu da se opustim i mislim moje misli, pa kako mi naidje koja zavrzlama, da mogu da pitam i da razrešim misteriju.
Na to kad učiteljica dodade i istinu da učitelji ne znaju sve, nisu encikopedisti, što je bio još jedan novi, nepoznati pojam srpskog rečnika za mene, nego samo ono što nauče u učiteljskoj školi i na fakultetu, ako su profesori, i što je predvidjeno nekakvim školskim programom da nauče nas, decu, ja bih potpuno razočarana, pored doktorskog zanimanja i školom. Ja jedva čekah da krenem, htela sam još godinu pre da podjem, ali majka nije htela rano da ustaje zbog moje škole, pa je našla izgovor u tome "Ma, neka ga dete, nek se igra još godinu dana, to mu je što se igra i što ima od detinjstva, posle kad krene u školu, pa obaveze, pa sve se menja, ceo život mu se preokrene..." i tako neku gomilu gluposti, koja mi je bila potpuno strana i neshvatljiva i neprihvatljiva kako tada, tako i dan danas ... Rekoh, jedva čekah da krenem u školu, da dobijem sve odgovore, na sva moja pitanja, razrešim sve dileme, kad ono mućak. Uĉiš ono što ti je neki ograničeni um odredio nekim tupoglavim školskim programom, treba još to da nabiflaš po moguċstvu napamet i to ti je to. Sutra se praviš pametan recitujući napamet naučeno. I to ti je školstvo.
Eh, da sam to znala ranije, pa da više analiziram sve te reči i imena tih stvari i pojmova, ma došla bih ja i sama do odgovora, razmišljala sam tada. I osećala sam se nekako prevarenom. Kao u stupicu silom uhvaćenom. Mnogo sam bila tužna i mnogo razočarana. Majka i nije bila baš za to da idem u skolu, ali postojala je zakonska obaveza i kazna za roditelje koji ne daju decu u školu, pa nije imala kud, ali me je omela jednom godinom kasnijeg polaska u školu.
Otac je, opet, razmišljao drugačije i kamo sreće da mi se ta varijanta dogodila, sad bih možda bila srećna žena, ispunjena i zadovoljona svojim životom. Otac je razmišljao o tome da angažuje učitelja/nastavnika, da dolazi kod nas i da me uči kod kuće, a da idem posle samo na polaganje razrednog ispita.
No, majci se tek ta obaveza nije dopadala. Prvo što to košta, a državno školstvo je bilo besplatno. Drugo, ona mora da dočekuje učitelja, da ga gosti, kafa, kolači, možda i ručak, svaki dan... Ne, ne, ne, nije to za nju. I ta varijanta je morala zbog majke da otpadne, kao i baletska i muzička škola i mnogo drugog.
I posle ti isti roditelji očekuju poštovanje od dece, ljubav i tako redom. I nažalost, i dobiju poštovanje i ... to se detetu sutradan obije o glavu, kao meni danas, sa nekorektnom podelom imovine sa sestrom i sl.
Ali šta ċeš?! Sve je to život. Sve to Gospod gleda i meri i odmerava. Na njemu je i da sudi i osudjuje i kažnjava. Moje je da sve njemu prepustim. Uostalom, to mi je jedna jedina rodjena sestra, koju sam bezgranično želela i posle dugo godina i dobila. I zato sam i pristala na takvu deobu.
Bilo bi dobro, ma predivno, da i ona tako razmišlja, ali nismo svi isti. Nekom je jedino bitno i važno materijalno. Drugo ga ništa ne dotiče niti interesuje.
Koliko ja mogu da vidim, da sagledam današnjicu, samo ako nekog dobro zajbš, dobro ga isprevariš i iskoristiš, ti si genije, ti si mozak, vredan poštovanja i veličanja.
Poštenjačine i ljubitelji časti (ne mita i čašćavanja, nego časti kao čistog obraza i dostojanstva), ti se danas i ne samo danas, u vreme socio-komunizma takodje, bar ovde na Balkanu, u ex YU i Srbiji, smatraju glupim naivčinama i nesposobnima.
I onda bih volela da mi neko objasni o čemu priča, kad priča o borbi protiv korupcije, kriminala, mita i sličnog.

Juče na Jutjubu naidjoh na video objavu o veštačkoj oplodnji, žena. I kako me ljudska glupost, tj. glupoća može bezgranično da iznervira, tako me je i to trenutno izbacilo iz takta.
Ja sam protivnik veštačke oplodnje i darivanja sperme bilo kome i sličnih budalaština, koje vode ka degeneraciji Čovekove vrste i Čovečanstva.
Stavih i komentar na objavu, pa kad uzeh da je dopunim, neki genije je skočio odmah i blokirao davanje komentara.
To me je još više razjarilo, pa sherovah objavu na Fejs uz moj komentar. Kasnije se vratih i sve obrisah, zajedno sa videom.
Zašto stalno budalama upirati prstom i pokazivati šta ne valja. Ma neka se degenerišu. I treba.
Ipak ostavih svoju novu objavu na Fejsu, koja je glasila ovako:
"Upravo dodjoh na ideju! Svi koji su oplodili neku ženu vantelesno treba po zakonu da to dete priznaju za svoje, da finansijski učestvuju u gajenju tog deteta i da ima ista prava u deobi očevine sa ostalim potomstvom! Pa to dete je, humanisti, polusestra, polubrat ostaloj deci tog davaoca sperme!
Da vas vidim sad! Hoćete veštačku oplodnju?"
Verujem da je svakoj od njih mnogo teško, ali...
Neko nema kuću/stan, vilu na Dedinju ili na moru, besni auto, a neko potomstvo.
Sve su to materijalne želje. Te žene kažu kako mi ne znamo koliko one pate i koliko se muče i trude da dodju do potomstva i kolika im je tuga na srcu zbog toga.
Ma niko ne zna kolika je tuga u srcu kad se okreneš za sobom sa 40, a još veća sa 60 i kad sumiraš šta si sve i koliko radio i trudio se i čega si se sve odricao i šta sve žrtvovao da sebi i svom potomstvu omoguċiš topli dom, ugodan i lagodan život, život u blagostanju i izobilju, a posle svega i uz sve žrtve i odricanja živite i ti i tvoje potomstvo kao prosjaci, jedva preživljavate, nemate ni onaj osnovni minimum egzistencijalni. A oko tebe lupeži, kurve i ništarije žive raskošno, uživaju u životu, kao da su oni izmislili svet i sve na svetu, lično.
Onda te ubedjuju kako male stvari čine život, kako se treba zadovoljavati onim što imaš, biti skroman ...i slična sranja, koja treba samo za tebe da važe, ne za ostatak sveta.
Mene je najviše u životu koštala skromnost. To mi je bila osnovna mana, nikako vrlina.
E sada i te nerotkinje neka se zadovolje onim što imaju i nek ne misle na ono što nemaju, pa ih nista neċe mučiti ni boleti.
Nije uzaludna ona "ko nema dece ima samo jednu brigu. Tu što nema decu. Oni koji ih imaju imaju 1001 brigu". I to je potpuno tačno. I ko zna zašto je dobro što nemaju decu.
Pročitah negde juče neku pričicu o dva Andjela. Posetili su nekog bogataša, on ih nije ni ugostio, dao im je dozvolu da prespavaju u nekoj pomoćnoj zgradici, neuslovnoj. Oni prenoćiše. Stariji Andjeo vide rupu u zidu, pa je popravi, zazida. Mladji ga čudno pogleda, bez komentara. Stariji reče " Nije kako izgleda".
I odoše dalje. Svratiše kod nekog teškog siromaha, on ih dočeka i ugosti najbolje što je mogao. Dade im i njihovu postelju da prenoće, a on i žena prespavahu na podu. Kad ujutru, crkla im jedina krava, koju su imali. Opet Mladji bez reči, u čudu pogleda Starijeg Andjela i dobi opet isti odgovor "Nije kako izgleda".
Kad su poodmakli upita Mladji Starijeg zašto je častio bogataša onom popravkom zida, kad ih je onako mizerno tretirao, a siromaha ojadio za kravu, kad ih je carski ugostio, sve onako siroma'.
Stariji mu reče da nije uvek onako kako izgleda. U onoj rupi u zidu ugledao je neko staro skriveno blago i zato je zazidao. Kad je bogataš onako osor sa postojeċim bogatstvom, koliko bi tek bio, da je i ono našao i iskopao.
A kod siromaha je te noċi došao Lucifer po dušu njegove žene, pa ga je Stariji Andjeo ubedio da ženu ostavi, da uzme dušu te krave i Lucifer je prihvatio pogodbu.
E, sad se ja pitam kad će ti Božiji izaslanici, ti Andjeli malo da navrate i u naš reon i zazidaju sve izvore raskalašnosti i osornosti ovih postojećih bogataša i otvore malo slavije tog blagostanja i izobilja i nama koje su ti osorni ojadili i osiromašili do balčaka? Pa ako bude neko od nas osoran neka ga Bog kazni, što da ne, ako je zaslužio.
A što se tiče te veštačke oplodnje, ko će voditi tako preciznu evidenciju uopšte, ko se sa kim ukrstio? Ne bi se znalo više ko je kome šta. I eto ti degeneracije. Da se veštački oplodi žena semenom svog muža, još je prihvatljivo, a sa spermom darodavaca i kurvanlucima raznim, NE!
Mada, ako može sa semenom svog muža veštački da se oplodi, može i prirodnim putem, onda, samo treba se normalno i spontano ponašati. I ispoštovati neka osnovna pravila.
I kod životinja se zna neki red i poredak, a tek kod Pčela, do savršenstva. A nemaju ni diplome ni doktorate visokih škola.
Što se tiče ljudske vrste, Čoveka na žalost ima sve manje i manje, u tragovima. Ljudi i previše. I ljudi misle da ako su brojniji da ih je teže istrebiti. Greše! Mnogo greše!
Tako su mislili i oni pre nas, pre Velikog Potopa, da su nedodirljivi, da su pametniji od Boga, da će oni Boga preveslati i žednog ga preko vode prevesti, živeli oholo, bahato i razvratno, baš kao i svi ovi danas i ... Bog ih je jednim zamahom ruke satro i uništio, kao da nikada nisu ni postojali. Odabrao Nojea, sa ženom i njegova tri sina sa ženama i od svake vrste životinja par i od raznog bilja semenja. Znači 8, Osmoro čovečije vrste. Zato je ta Osmica toliko bitna, a ne zbog shvatanja nekih današnjih "magičara" i nekih čudesnih moći broja 8.
I opet će, samo je dao Zavet Narodima da ovog puta neće dati šansu za ispravku greške, koju je učinio posle stradanja Hrista.
Uostalom, pametnom je dovoljna i činjenica da su onoliki dinosaurusi izumrli kao vrsta, a neće jedan crvi zvani ljudi. Ljudi su za Boga i njegove Gorostase, za Galaksiju isto što i neke bakterije i mikrobi, koje mi posmatramo mikroskopom.

Htedoh juče da pišem o nečemu za mene važnom, a mislim i zanimljivom i korisnom svakom ko pročita, ali nisam mogla u tom trenutku, a kasnije zaboravih.
I sada se više ne seċam o čemu. Ali, doći će to meni opet samo na pamet. Iskoči od nekud u nekom trenutku, sve što ponekad zaboravim.
Trenutno osećam snažan miris kamilice i nekog drugog lekovitog bilja, dok ovo pišem. Ponoć je prošla, veċ je 2,58h, u krevetu sam, bilja nigde u kući nemam, sem u kuhinjskom visećem delu par čajeva i to davnašnjih, ali eto, od nekud iz podsvesti, iz memorije izronio miris bilja lekovitog, kamilice posebno.
Možda zato što pored pčela želim i da uzgajam lekovito bilje i da se bavim apiterapijom, kombinovano. Ko bi ga znao.
Izgubih, evo veċ drugu godinu, drugu sezonu za bavljenje i pčelarenjem i biljem. Nikako da prodamo ovaj stan i da dodjem do novca za neko imanjce u okolini grada, sa kućom, mada ja bih radije bez, pa da je sagradim po mom ukusu, želji i zamisli i da uspostavim moj pčelinjak na placu. Želim stacionarni, ali može i seleći, kako god samo da ga već jednom imam. I bilje bih tu na imanju da zasadim. Što veće imanje to bolje. Da ima i bagrenjara i druge šume, a i livade, proplanka za bilje i druge useve, povrtnjak, voćnjak, vinovu lozu (ko će je imati ako ne dete od dve loze i od lozara, vinogradara, bilo bi Bogohulno ne imati je) ...  Od svega po malo. I obavezno živinu raznu. Hoću da imam svoje jaje, svoju kokoš, plovku ili ćurku na trpezi. I moje povrće i voće. Hoću da imam šta da jedem. Dosta sam se nagladovala u životu, u poslednjih tridesetak godina. Sad neka gladuju neki drugi.
I uopšte, baš to mi je i došlo na pameti, razmišljam o tom sv. Nektariju, čudotvorcu. Htela bih do manastira, da posetim njegov grob. I ne samo njegov. Od najranije mladosti sam želela da idem na te manastirske ture, ali nisam nikada uspela. Uvek su bile organizovane u vreme kad nisam imala godišnji odmor, kad je neko bio na bolovanju, pa nije imao ko da radi i sl. Ako bih i mogla da se slučajno organizujem nisam imala tada novca za to putešestvije. Kasnije sam se udala, za vrlo pogrešnu osobu, čistu komunjaru, ne Komunistu, to su dva potpuno različita pojma, nekog ko ni u koga i ni u šta ne veruje, ništa od verskih praznika ne poštuje niti slavi, a ako nešto i slavi, to je zbog krkanja i lokanja, a ne zbog vere.
Tako da ni tokom mog bračnog života, od punih 21 godine nisam mogla otići na takvu turu. Moj tadašnji muž nije bio zainteresovan za takva putovanja, a bio je užasno ljubomoran, pa svaka varijanta da idem sama je bila nemoguća.
I eto sad se zaričem sama sa sobom i sama pred sobom sa ću sebi ispuniti te želje za posete mnogim svetim mestima, kad počne isplata te penzije, za koju konačno predadoh zahtev i dokumenta na sv. Makaveje, pre dva dana.
Razmišljam usput o tom nekom zavetovanju tamo, na licu mesta, koje pominju oni koji su bili već kod sv. Nektarija. Mada, ljudi su toliko nejasni i neprecizni u svojim iskazima i pripovedanjima o tome, da neupuċenom slušaocu ništa nije jasno. Krenu priču o manastiru, pa o grobu sv. Nektarija, onda se nadovežu na nekakvog starca Nektarija, pa ti nije jasno je li taj Nektarije neki živi starac ili je umrli svetac ili ko. Jedva shvatih i da postoji i neki starac koji se zove Nektarije, kao i svetac. A da li je to iguman ili sveštenik u tom manastiru ili u nekom od naših srpskih manastira, gde ima nešto, neka iskra, deo nečeg pripadajućeg svecu Nektariju, još nisam tačno utvrdila. Ni zašto ljudi sa tim starcem opšte, a ne pred grobom sveca, ni to još ne razabrah. Ali, i to ću, kad bude trebalo.
No, taj starac zavetuje ljude, a neki se i sami, po savetu monahinja i sveštenika zavetuju na nešto, neku svoju "žrtvu", neki podvig, kao zahvalnost svecu za spunjenje onog što žele i za šta su ga molili. Da poste odredjen broj godina, odredjenih dana u nedelji, da prepešače neke kilometre do nekog manastira ...
Jedan momak u svom pripovedanju reče kako ga je starac Nektarije zavetovao da ne osudjuje ljude za njihova dela, zlodela, niti da ih komentariše, da ćuti o njima.
Prvo, mislim da je momak pogrešno razumeo zavet, jer ćutati o nečijim zlodelima je po meni ravno saučesništvu. Ne treba ići okolo i ispirati usta tudjim životima, ali kod loših dela, ako se začne ta tema, svakako treba izraziti neslaganje i osudu. Kako je mogao tako nešto od njega da traži? Ta Indijska filozofija " što vidiš ne vidiš, što čuješ ne čuješ, što znaš ne znaš" je po meni vrlo pogana i ljigava. Ja se sa njom ne slažem. Uostalom mi nismo Indijci ni hindusi, mi smo Pravoslavci. No, to njima dvojici na dušu, šta su dogovarali.
Ja nešto razmišljam, šta bih mogla ja da u ime zahvalnosti i zaveta da obećam, da se obavežem, ako odem, kada odem?!
Čuh da ima pločica za kuću. Ta me interesuje. Samo ne znam baš pojedinosti, da li se odnosi isključivo na zdravlje ili na kompletan boljitak i izobilje. Kako god, ta me interesuje.
A po pitanju zaveta i nekakvih "žrtvi", ja sam se toliko naplaćala u mom životu dosadašnjem, na razne načine, svim i svačim, da mislim da sam unapred već sve otplatila i da je sada krajnje vreme da dobijem svo to unapred već mnogostruko plaćeno i otplaćeno blagostanje i izobilje. A oni, koji su se svih ovih godina slatko naživeli i nauživali u životu, sad bi trebalo do kraja života da plaćaju i otplaćuju sav svoj užitak i raskoš.
No, eto, spremna bih bila da napr. neku količinu meda, napr. 100 kg po sezoni odvojim i poklonim manastiru, a da li će oni pojesti, prodati ili dalje nekom pokloniti, to prepuštam njima i njihovim zavetima i odlukama. Ili nešto slično. Vosak mi uvek treba za osnove. Bosiljak, ako bih ga sadila na većoj površini, novčani prilog, neki ručni rad prigodan, da platim neku popravku ili obnovim neku kapelicu i sl. To bih mogla da dam kao zavet. No, o tom potom. Kad dodje vreme odlučiću. Na licu mesta.
Želela sam da posetim Jerusalim, sa mojom porodicom. A kako mi deca nisu bila krštena, poželela sam da ih tamo i krstim, u Jordanskoj reci. I onda, jedno vreme prosto beše moda, mnogi glumci su odlazili u Jetusalim na Hodočašće i tamo se krstili, u poodmaklim godinama. Eto u kakvoj sredini sam živela i rasla, medju same nekrste i antihriste i komunjare, u prevodu lopove i nevernike. Pa onda mi život i nije mogao biti bolji nego što sam ga do sada proživela. A i deca mi nisu bila krštena, jer smo zakazali u crkvi krštenje, a kuma, moja školska drugarica, koja se sama nametala da mi bude kuma na venčanju i koju sam ispoštovala i uzela je za svedoka na venčanju, jer je bio gradjanski brak samo, nije se pojavila tog jutra, da krenemo u crkvu da krstimo dete. Tada još nije bilo telefona u naselju.
I moje dete ostade nekršteno. I do dan danas se nije krstio. Ćerka se krstila sama, odabrala je školsku drugaricu za krštenje, pre svog venčanja u crkvi. A ja sam poželela svojevremeno da ih upravo zato i krstim u Jerusalimu, grupno, kad već kuma nije ispoštovala svoju obavezu. Nije to bila ni obaveza, ona je ponudjena da bude kuma i prihvatila se i nije ispoštovala.
No, to neka ide na njenu dušu. Jesu joj se kasnije u životu izdogadjale neke loše stvari, ali to su prirodni tokovi koji su se svakako morali dogoditi, mada su mogli i nešto kasnije. Vrlo je zavidno biće iako je bila jedinica i uvek imala više od drugih. Roditelji su je jako kasno dobili, udala se za čoveka mnogo starijeg od sebe ... I svi su nekako jedno za drugim joj pomrli, otac, pa majka, a onda i muž, u nekih 5-6god. Mnogi su joj priskočili u tim nevoljama i pružili maximalnu pomoć i podršku i kako vidim odlično živi i uživa. I više od odličnog.
Prema meni nije njen muž ispunio jednu finansijsku obavezu, zbog koje sam imala mnogo problema u životu i dugo godina, a nije se setila ni ona da tu obavezu izmiri, zarad sreće svoje dece i svoje lične. Mada, ne vidim da joj je to naškodilo u životu. Ne znam kako?! Kako su joj se mnogi putevi otvorili, a da nije te dve esencijalne, važne obaveze ispunila, da je pogazila kumstvo i zavila me u crno dugo godina sa tim dugom, zbog kog nisam mogla da regulišem 5 godina radnog staža i upišem ga u knjižicu, nisam mogla da naplatim moje 24 prosečne plate, po zatvaranju te moje samostalne delatnosti, na koje sam po zakonu imala pravo.
Mnogo sam muka i problema imala zbog toga. Mnogo! Neopisivih!
Moj život bi išao potpuno drugim tokom da sam tada mogla naplatiti taj novac od Države. I mnogo tragičnih stvari mi se ne bi dogodilo u životu, niti u životima moje dece. Sin je i dalje nekršten. Ja još uvek želim da idemo u Jerusalim i da se krsti u reci Jordanu. Da li ċu uspeti da ga nagovorim na to i da li ćemo imati novca za taj put, ne znam, jer je uvek basnoslovno skup. Pa još za nas dvoje, znači puta dva. Ali, daće Bog.
Jedan od glumaca koji se krstio u zrelim godinama u Jerusalimu, nešto brzo po povratku je umro. To me je malo bacilo u razmišljanje i pokolebalo u tom trenutku. Ali, samo u tom trenutku. Ja i dalje želim da se on tamo krsti. A koju će veru da uzme, neka sam bira.
Mislim da je glupo to što decu krštavaju odmah po rodjenju, malu, nesvesnu bilo čega i tako im neko drugi odredjuje nešto izuzetno važno u životu, odredjuje im sudbinu.
Do ovog zaključka sam došla tokom godina, razmišljajući o mojoj deci, tome da nisu kršteni ... I nekrštene Bog čuva, ako im je on podario život, udahnuo dušu. Dok su deca pogotovo. Kad odrastu imaju pravo da sami sebi odaberu i veru i crkvu. Moja ćerka je sama odabrala.
Posetila sam razne crkve i bogomolje u životu, pravoslavne, pa katedrale katoličke, pa neku protestantsku, pa kuću Majke Tereze, pa Mormonsku ... I svi oni veruju u Boga i svi oni veruju u Hrista. Različiti su im samo ti crkveni običaji.
Posetila sam i par džamija, Beogradsku, dok je bila kod Bajlonove pijace i  Plavu u Sarajevu. I oni veruju u Boga, Alaha. Jedino se oko Hrista spore, da li je bio Hrist i je li bio beo ili je bio Muhamed i obojen, crn.
No, bilo kako bilo, ja od rodjenja se naplaćah mnogo toga unapred, a i moja deca dobar deo života platiše skupo nešto unapred, pa je krajnje vreme da to plaćeno i uzmemo, da nam se dogodi svo to blagostanje i izobilje i sve ovozemaljske radosti i ugodnosti.
Uostalom i u Svetom Pismu piše da svako plaća lično svoje cehove. Ne može ni otac za sina niti sin za oca da plati, kaže Sveto Pismo. A ja mu verujem.
Ja i moja deca smo platili, sad bismo da naplatimo.

Ni prethodne godine nisu bile sjajne, ali to je vreme odrastanja, vrene kada čovek hvata neki zalet, kada je još uvek čitav život pred njim, kada je tek zakoračio u život, nesigurnim korakom, bojažljivo, upoznavajući teren, okruženje, spremajuċi se za adaptaciju ili za pronalaženje nekih novih terena, novih mogućnosti, novog okruženja, upoznavajuċi se sa svim veċ davno postavljenim i utvrdjenim normama življenja.
Ovih zadnjih 27 godina je ceo jedan odživljen promašeni život. Nametnuto, najgrublje nametnuto pogrešan.
Oni iz prethodnog perioda, prethodnog sistema su u hodu kažnjavani, poslati mnogi i u Hag, mnogi napustili ovaj svet, co sistem im je srušen, promenjen. I sve te kazne prethodnika nisu bile dovoljna lekcija ovim novim, nadolazećima. Stari sistem zamenjen, boljim? Nažalost još gorim, još poganijim.
Kako koja godina, kako koja grupa dodje, zaposedne vlast, tako krene sa iživljavanjem, sa omalovažavanjem i gaženjem Čoveka, čovekovog dostojanstva, ne daju mu da se ispravi uopšte, samo ga šutiraju, spopliću, onemogućavaju da živi, boje se Čovekove pameti i inteligencije, koju sim im ti Gospode podario i usadio u lobanje, a oni recituju papagajske tekstove, naučene napamet iz nekih poganih knjiga, specijalno za tu svrhu napisanih. Možda si im ti te knjige darivao, da bi ih lakše raspoznavao i prepoznao i razlikovao od Čoveka. To ostavljam tebi da se prisetiš.
Ono što moram napomenuti i podvuċi, oni Čoveka drsko ignorišu, svoje jatake i bossove iz prošlosti veličaju, uzdižu na pijedestal božanstva i počasti, njima "vraćaju" nekakvu imovinu, titule, materijalna dobra, koja ni tada njihovi preci nisu poštenim radom ni trudom sticali, već grabili i otimali tudje, kao i ovi danas.
Sve je iz godine u godinu sve gore i gore.
Kako vreme odmiče, umesto da Čovek napreduje, da evoluira u viši stepen, on se degenetiše sve više i više. Čovek polako nestaje. Ma kakvi polako, galopirajuċom brzinom. Već da je skoro i istrebljen. Šaka preostalih iz vrste Čovek je rasuta po planeti, pa je teko i sresti nekog od njih, a kamoli sakupiti ih u jednu družinu i sa njom ojačati Čovečiju vrstu.
Ljudi su nešto drugo. Ljudi ima mnogo, i previše, ali Čoveka nema.
Kada ćeš Gospode njih početi da kažnjavaš? Činiš ti to tu i tamo, sporadično, tiho, nečujno, ali nedovoljno. Moraš to raditi brzo, najbrže boguċe, hitro, urgentno, transparentno, snažno i nemilosrdno, baš onako kako i oni rade drugima, rade Čoveku.
Živa sam a života nemam. Ima li ičega goreg od toga? Teško.
Nisi Gospode Bože valjda skrajnuo s puta, pa te njihova blagoglagoljvost uljuljkava u iluziju kako je sve divno i krasno na Zemlji? Nisu ti valjda zamazali oči i uši svojim lepim umilnim pripovedanjima i ugodnim uhu rečima? Valjda nisi dozvolio sebi taj luksuz da padaš na njihova lažna poklonjenja tebi, njihovu ispraznu i neiskrenu veru u tebe? Ne veruješ valjda i ne pomažeš ove koji lepo govore, podlosti čine, zlo i naopako misle?
Udari Gospode po njima jednako kako i oni po tebi udariše, ismej i ti njih podjednako kako i oni tebe ismejaše i još uvek ismevaju. Pokaži im da je sav njihov trud bio glup i besmislen i da si pametniji i jači, moćniji od njih. Da si najmoćniji. I da te neċe zavaravati nikakvim pozitivnim afirmacijama ni meditacijama i vizualizacijama, jer to su imaginacije. A stvarnost je nešto sasvim, sasvim drugo. I Čovek nestaje. Upropašċuju tvoje najveće dostignuće, umesto da su ga uzdigli na najviši pijedestal i omoguċili mu najbolje uslove za najviši razvoj i dostignuća.
Sve ono što si ti stvarao i obezbedjivao da se Čovek uzdigne, da napreduje, oni su prigrabili za sebe i upropastili.
Čovek je po njima najniža vrsta živih bića, Čoveka izgladnjuju, osiromašuju na sve moguċe načine, pljačkaju ga i finansijski i materijalno i intelektualno, drsko i bezobzirno.
Budi i ti Gospode bezobziran, udri tu dvonožnu marvu, kojoj glava sluçpži samo za frizeraj, za šišanje i brijanje.
Osveti im se Gospode u tvoje i u naše ime.
Ne volim da se zahvaljujem unapred, tek pošto vidim rezultate. Zato, Oče Naš nek se Sveti Ime Tvoje,
I nek bude Volja Tvoja,
Kako na Nebu tako i na Zemlji.
Hleb naš nasušni daj nam danas
I ne uvedi nas u iskušenja nego nas izbavi od Zlog.
Dugove nam naše praštaj, kao što i mi praštamo dužnicima našim.
A m i n !
Zar nije ironija nad ironijama da oni koji su silom i nasiljem dolazili do vlasti, oni koji su grabili tudje i otimali tiranijom i hajdučijom, da proglašavaju "Bože Pravde" državnom Himnom.
Pa, Gospode, ja te molim u moje ime i u ime svih njih da im učiniš Pravdu! Da im opet oduzmeš sve što prigrabiše i podeliš Čovečijoj mnogo napaćenoj vrsti.
Rehabilituju nekakve pobegulje i izdajnike. Je li to "Božija Pravda"?
Pa nisu oni proglašeni izdajnicima zbog potpisivanja Pakta, u želji da spasu narod od rata, stradanja i pogibija.
Oni su proglašeni izdajnicima, veleizdajnicima, jer su potpisali Pakt i pobegli preko granice. Onog trena kada su prešli tu graničnu crtu, oni su sami sebe ražalovali, nije ih narod ražalovao, jer njihove plemićke titule nisu bile nasledne, uopšte. Dobili su ih na poklon, jednokratno! To su bile instant titule. I nema te sile koja može niih i njhovom potomstvu da " vrati" titule prinčevske, kneževske.
Oni su proglašeni izdajnicima upravo jer su pobegli iz zemlje u kojoj su bili na vlasti. A pobegli su da bi spasili svoje živote od ogorčenog naroda i od te Pravde, koju zagovaraju i koju prizivaju. Jer, tako su i došli na vlast. Izazvali su nerede, razjarili narod protiv tadašnje vlasti i Dinastije, koja je imala naslednu titulu, a kojoj i čijem potomstvu NIKADA nije vraćena titula, prema čijem potomstvu se ponašaju ledeno hladno, ignorantski, kao da ne postoje uopšte, a čijeg su kralja i kraljicu mučki i zverski ubili, na očigled cele javnosti i celog sveta.
Prema tome, njima može narod da oprosti greh i na taj način rehabilituje, ali samo u smislu da ih primi u svoju zemlju ponovo. Ali od vraċanja nekakvih nepostojećih titula i bilo kakve imovine ne sme biti ni govora.
Za razliku od ovih Instant kruna, bivše dve Dinastije države Srbije NISU NAPUSTILE SRBIJU NI U NAJTEŽIM TRENUCIMA.
Ni posle pogibije Svetoga Kneza Lazara na Kosovu, niti posle tog mučkog ubistva Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljice Drage.
Svi članovi obe familije su ostali u svojoj Srbiji da žive, preživljavajuċi najteže trenutke u životu.
I sve naredne nedaċe delili su zajedno sa svojim Narodom. Nisu pobegli preko granice u potrazi za boljim ni udobnijim životom.
Iz nekakve raskoši prešli su u skoro isposnički život, u za to vreme najveċu zabit i divljinu, raskrčili malo terena, napravili kuċe od naboja, bavili se poljoprivredom i živeli seoskim životom. U sopstvenoj državi. I posle mnogo vremena neki žutokljunci, balavci i ništarije su se drznule da izjave kako se stide te takve Srpske aristokratije i krenuli sebe da uzdižu, da smišljaju neke svoje bolesne pripovedi o nekakvom njihovom vajnom poreklu i pripadnosti.
A mnogi, mnogi, mnogi od njih i njihovih predaka su iduċi trbuhom za kruhom se obreli u ovoj našoj Srbiji i zahvaljujuċi srčanosti i čovečnosti tih naših Srba, tih naših Dinasta, ostali ovde da žive i da rade, dobili krov nad glavom, kasnije i po koji komad zemlje na korišćenje, kao nagradu za dobro ponašanje, za verno službovanje. I oni su vremenom na sve to pljunuli sočno i obilno, da to više nikada neċe moċi da speru sa svog imena i svoje savesti, odvažili se da se pobune protiv ruke koja ih je nahranila, da preotmu sve sto mogu, da ugnjetavaju i nipodaštavaju potomstvo tih Dinastija, da se prema njima ponašaju kao nepostojeċima, da im trajno oduzmu titule (za čim po najmanje žalimo), da se prekrštavaju u Srbijanska imena i prezimena i da humor bude što crnji još da vapiju za "BOŽJOM PRAVDOM"!
Pa Bože, učini im na volju i podari im Tvoju BOŽJU PRAVDU, veċ jednom, za vjek i vjekova i za vječnaja pamćenja, Amin!