U prošlu nedelju, na Sv. Jovana Zlatoustog, umalo da ogrešim dušu. U Manastiru Bošnjane sva ženskadija je MORALA čekati da prvo SVI muškarci uzmu Naforu, pa tek onda da mi žene/devojke/devojčice pridjemo.

Kako su kruta neka crkvena pravila, pomislih u sebi.
A da nije bilo te Žene, ne bi bilo ni Hrista, pa ni Hrišćanske vere.
Ugrizoh se za jezik da to glasno ne izgovorim.



Na istog tog Sv. Jovana Zlatoustog desilo se i jedno Čudo! U Manastiru Djunis, u maloj crkvi Pokrova Presvete Bogorodice. Ja imam od rodjenja u jednom stopalu deformitet neki i tu je konstantno prisutan neki grč, vrlo neprijatan, a često i jaka bol u tom delu stopala. Ja sam se nekako saživela sa tim problemom i trpela sve ove godine. Ponekad nosila uloške, pa malo ublažila bol.  I prethodnih dana me je i na dodir bolelo, nisam mogla ni da izmasiram. Trpeh. I odoh na Hodočasno putovanje. Bez uložaka.
U maloj crkvi  Pokrova Presvete Bogorodice, dok stajah u redu za Oltar, na zidu pored, ispod Ikone Bogorodice i upaljenog kandila, visila je druga, sa samo jednom Stopom/Tabanom,  na crvenoj tkanini.  Istu takvu videh i u velikoj crkvi.
Sada pridjoh i celivah tu stopu.  I vratih se u red.
Kroz taj problematični deo mog stopala krenu neka topla struja da teče. Vrlo kratko je to trajalo. Ja se umirih i pomisli "O, Bože, šta je sad ovo? Hoću li moći da hodam sad? Gde baš u ovom stopalu baš da mi se nešto desi?"  U tom dodje red na mene. Zaboravih istog trena na stopalo i pridjoh Oltaru i Svetom Kamenu pod njim. 
Odoh posle dole do Svetih Izvora i okolo naokolo. I stadoh da sačekam ostale i polazak dalje. I setih se stopala. I shvatih da više ne osećam ni grč ni bol. I podigoh nogu, pomerah stopalo na sve strane ... Ništa ne boli, ništa ne smeta.
I evo,već nekoliko dana redovno ga testiram. I sve u redu.

Hvala Presvetoj Bogorodici.  Hvala Gospodu Bogu.

Патријарх српски Павле о Причешћу  Штампај  Е-пошта


Шта за духовни живот хришћана значи Свето Причешће јасно је из речи самога Господа: "Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће заувек... Ако не једете тело Сина Човечијегa и пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије моју крв, има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће" (Јн 6, 51, 53-55). Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили Св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на Св. Литургију, и на ђаконов позив – "Са страхом Божијим и вером приступите!" сви су у реду прилазили и причешћивали се.

Они су при том потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у Св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. /.../ Онај који би ипак пао у грех, одмах се дизао, Исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио Св. Причешће. /.../
На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују или онима који то чине често", Св. Јован Златоусти одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ни једанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке".

/../
Свети Исак Сиријски вели: "Ако ти имаш шта на брата, или брат на тебе, помири се. Ако то не учиниш, све што будеш приносио Богу неће бити примљено (Мк. 11, 25; Мт. 5, 23, 24). Ако ли испуниш ову заповест Господа, тад му се с поуздањем моли говорећи: Опрости ми, Господе, моје дугове као што сам и ја опростио брату своме испунивши Твоју заповест. И Човекољубац ће ти рећи као одговор: Ако си ти оставио, оставио сам и Ја, ако си ти опростио, опраштам и Ја твој дугове". Непраштање ближњему несумњиво доказује недостатак љубави, по речи Светог Јована Златоустог, што такође подвлачи и Свети Марко Подвижник: "Доказ искрене љубави јесте опраштање увреде. Тако је љубио свет и Господ". /.../ Треба, дакле, учинити све што се може да гнев не прерасте у мржњу.



Може ли верник јести мрсну храну у дан када се причешћује


Није храна, сама по себи, оно што нас чини достојним или недостојним Светог Причешћа, нити да нам мрсна храна може бити "на суд или осуду" ако је узимамо у мрсан дан у који смо се причестили, нити пак да заслужујемо "исцељење душе и тела" ако тог дана једемо посно. Друга је ствар ако мрсимо уз пост. Ни тада мрсна храна, разуме се, није грешна, погана по себи, него ми чинимо грех што преступамо заповест Божију о посту. Зато можемо мирне савести мрсити на празник Велике Госпојине или на Петровдан кад ови празници падну у мрсан седмични дан, иако смо се тога дана причестили, као што чине и свештеници и монаси у те дане после Причешћа. Исто тако, ако смо за време мрса, по упутству духовника, постили три-четири, или седам дана, пред Причешће, ако је мрсан дан, слободно можемо мрсити. Ако ли Велика Госпојина и Петровдан падну у среду и петак, или се причестили или не причестили, тога дана ћемо држати ублажени пост на уљу и риби. /.../ У мрсне дане није забрањно да се једе посна храна, док је у посне забрањена мрсна. Тако и онај који би из страха да не претера у храни, на дан Причешћа, у мрсан дан, постио, не би учинио грех. Али то ипак треба да учини по благослову и руководству духовника.
Ако би било разлога да верник изузетно пости у те дане, кад се иначе не пости, могао би то учинити само по благослову и руководству духовника. Предузме ли то по својој вољи, у опасности је да његов пост буде фарисејски, те да осуђује оне који тако не чине, и да упути Богу молитву гордости: Боже, хвала ти што нисам као други људи, који не посте ни кад треба, кад је прописано, а ја, ето видиш, постим и кад није прописано.

То је став Православне Цркве, њега се треба држати, па бити ван опасности да ћемо прекршити пост, или склизнути у фарисејску сујету.



Како се треба клањати непосредно пред причешћивање

(Неки свештеници, непосредно пред Причешће, клањају се једни другима и присутнима у олтару, молећи опроштај, док други то не чине. Но и они који се клањају, не клањају се сви у исто време, нити на исти начин.)

Светим Причешћем верни остварују најприснију заједницу и јединство са Сином Божијим, постају "сателесници" са Њим. Јасно је да се Њему, Који је "Цар мира" и "мир наш", Који нам даје и оставља мир Свој, и по васкрсењу поздравља са "Мир вам", не може прићи ако се најпре не измиримо са својим ближњим. Кад је за приношење старозаветних жртава Христос наредио: "Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто на тебе, остави онде дар свој пред жртвеником и иди и прво помири се с братом својим, па онда дођи и принеси дар свој", колико више заповест о миру важи за приношење новозаветне жртве Тела и Крви Његове! У томе смислу опомиње нас и апостол Павле: "Тежите за миром са свима"; "колико до вас стоји, мир имајте са свима људима"; "јер на мир нас је поозвао Бог".
Све ово односи се како на верне, тако особито на свештенике. Стога из старине у Служебницима, на почетку проскомидије, ставља се оваква опомена: "Свештеник који хоће да изврши Свету Тајну, дужан је најпре да буде измирен са свима, и да нема ништа против кога и, колико је могуће, да чува срце од рђавих помисли".

У средини Литургије, ђаконовим позивом: Возљубим друг друга... Света Црква позива све да једни другим даду целив мира, како би у једномислију исповедили веру у Свету Тројицу и принели "жртву хвале". У старој Цркви сви присутни су целив мира вршили видљиво, доцније, због насталих нереда, само унутрашње, у мислима, док су свештенослужитељи и данас, према прописима у нашим Служебницима и Архијерејским чиновницима, обавезни да целив мира чине на видљив начин: "Ако буде два или више свештеника – вели се ту – то и они сви целивају свете (Дарове) и један другог у рамена; старији говоре: Христос посредје нас, а целивани одговара: И јест и будет. Тако исто и ђакони, ако их буде два или три, целивају сваки свој орар, онде где је знак крста, и један другог у рамена, говорећи исто што и свештеници. /.../

Архиепископ Венијамин вели: "Приступајући Причешћу, ђакон моли опроштај од свештеника. На исти начин и сваки мирјанин који жели да прими Причешће клања се присутнима и тајно или наглас говори: Опростите ми! А на то, побуђени хришћанском љубављу, сви му одговарају: Бог да ти опрости!" /.../ Смирено се клања у правцу саслужитеља и присутних у олтару. Реч је овде о малом поклону.



Може ли се причестити болесник по узимању лека


/.../ На тешко оболеле, кад се може очекивати смрт, не могу се ови прописи примењивати свагда и у потпуности. /.../ Црква се свагда старала да тешко оболели верни, поред покајања и исповести, прими Свето Причешће, како би хришћански завршио свој живот на земљи и очишћен изашао пред Судију Праведнога.
Тешки болесник, без обзира на грех који је можда учинио, ако се за њега искрено каје, после исповести причешћује се ма био под забраном Причешћа наложеном му од стране неког другог свештеника – духовника. Исто тако се причешћује и жена ако јој се, у тешкој болести, десило месечно прање (менструација), или послепорођајно чишћење, и што иначе, у нормалним здравственим приликама, није допуштено. /.../ Такође се могу тешки болесници причестити и ако су узели нешто од јела. Причешће им се може дати и после узимања лекова. У току трајања тешке болести болесник се може причестити више пута.

Да ли треба брисати кашичицу после Причешћа сваког верника


/.../ По Јовану Ж. Бути: "Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. ... Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето Причешће огањ који сажиже који сажиже сваку нечистоћу не само душе, него и тела. Благодат Божија колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да Причешће Свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести. ... Ја се не бојим инфекције о Причешћу, а нисам још чуо да је и јадан свештеник био заражен тим путем". /.../
Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето Причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јн. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи". /.../ Стога Црква верује да верни поставши Причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама не само да не могу да се заразе преко Светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог Причешћа: "Колико сам пута – вели он – имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после Причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.

Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, пили из истог путира.



Може ли жена за време менструалног периода

причешћивати се и посећивати храм

Још у III веку постављено је слично питање Светом Дионисију, епископу александријском († 265 г.), он је одговорио да жене у таквом стању, "ако су верне и побожне, неће се усудити нити да приступе Светој трапези, нити да приме Тело и Крв Христову", јер примајући Светињу треба да смо чисти и телом и душом. При том, он наводи пример крвоточне жене која се није усудила дотаћи тела Христовога, него само краја Његове одеће (Мт. 9, 20-22). У даљем разлагању Свети Дионисије каже да молити се, ма у ком стању да се ко налази, увек је дозвољено. /.../

У Новом завету се на ту ствар гледа друкчије. Никаква телесна нечистота не чини нас морално и молитвено нечистим. Створени од Бога, вели Свети Атанастије Велики, "ми немамо у себи ничега нечистога, него се само тада прљамо када чинимо грех који је гори од свакога смрада. А кад се без наше воље догоди какво природно истечење, ми морамо, по природној неопходности... трпети поред другог и ово".

/.../ На основу старозаветног гледишта на култну нечистоту жена у менструацији, доцније је дошло до гледишта да жене, у том стању не треба да долазе у цркву на заједничку молитву, а такоше за 40 дана после порођаја и побачаја. Биће да је на овакав став утицала и могућност да се случајним истечењем крви храм не би учинио нечистим, те би га требало освештавати. А вероватно и због задаха који изазивају материје чишћења распадањем. /.../
Држим да се из наведеног правила Светог Дионисија може сигурно закључити само да се жена у време менструације не може причестити. Додато упутство да се жене могу молити свагда, и у том и у другом стању, мислим да пре говори да им, у циљу молитве, не би било забрањено долазити у цркву. То утолико пре што он наводи пример крвоточне жене из Еванђеља, која је пришла Господу и дотакла се краја Његове одеће, али не и Његовог тела, што Светом Дионисију служи за доказ да се у афедрону не могу причестити. Још одређеније ово би се могло закључити из казивања поменутог старохришћанског списа, Апостолских установа, у коме се такође износи пример крвоточне жене и подвлачи да Спаситељ на тај њен поступак "није се онерасположио, нити је пак окривио, него напротив исцелио, рекавши: "Вера твоја спасе те". Овај Спаситељев поступак казује нам јасно да "телесно чишћење није одвратно богу који га је дао да бива женама у периоду од 30 дана, према телесном саставу, те по снази непокретне постају, и обично седе у кући". У закључку спис се обраћа мужевима наређујући: "И женама, при телесном чишћењу, мужеви да не прилазе, бринући се за пород. Јер Закон нареди: Жени, вели, кад је у афедрону не прилази, нити са труднима општи. Јер то се не чини ради рођења детета, него због уживања. А недолично је да љубитељ Бога буде љубитељ уживања".

Несумњиво је Светом Дионисију и Апостолским установама руководство за став у овом питању био еванђелски догађај и однос господњи према крвоточној жени, па то треба да буде и нама. Пошто је крвоточна жена по Мојсијевом Закону такође била нечиста, те се није смела дотицати никога (3. Мојс. 15, 25), у поступку Спаситељевом према њој за нас је од особитог значаја: 1. Што се жена није дотакла тела Христовог, него краја Његове хаљине; 2. Она то није учинила негде насамо, него у мноштву народа скупљеног око Њега; 3. Иако је она по Закону била нечиста, Господ је због њеног поступка није одагнао од Себе, нити из друштва, него њену веру похвалио и исцелио је. /.../

У духу изнетог еванђељског и канонског схватања, сматрам, дакле, да месечно прање жене не чини је ритуално, молитвено нечистом. Та нечистота је само физичка, телесна, као и лучење из других органа. Ван тога процеса, жена, а и тако и остали, свакако треба да се труди да чистог тела долази на заједничку молитву, поготово на Причешће. Но, још више да се труди око чистоте душе, украшавања "унутрашњег човека срца с нераспадљивим (накитом) кроткога и мирнога духа, јер је то пред Богом драгоцено" (1. Пет. 3, 4).

Осим тога, како савремена хигијенска средства могу ефикасно спречити да се случајним истечењем крви храм не учини нечистим, као и ублажити задах који истицањем крви настаје, сматрам да и са те стране нема сметње да жена за време месечног прања, уз потребну обазривост и предузете хигијенске мере може долазити у цркву, целивати иконе, примити нафору и освећену водицу, као и учествовати у појању. Причестити се у том стању, или некрштена крстити се, не би могла. Но, у смртној болести може се и причестити и крстити. После порођаја, у погледу потреба молитава за долазак у цркву и уцрковљења детета треба се и даље држати прописа Требника.



О честом причешћивању верних


У Еванђељу читамо: "Ако не једете тела Сина Човечијег, ни пијете крви Његове, живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. 6, 53-55). Из ових речи Господњих јасно се види неопходност приступања Светом Причешћу, тако и корист од тога. Као што дете после рођења, да би остало у животу и расло, мора да се храни, тако бива и са хришђанином. Родивши се духовно у Светом Крштењу, у Тајни миропомазања добивши благодат за даље узрастање, ми свој духовни живот одражавамо боажнском храном – Светим Причешћем. Њиме превасходно долазимо у најтешњу везу и јединство са Христом Животодавцем, постајемо "сателесници" с Њим. /.../ Сједињујући се у Светој Тајни Причешћа са Христом, у Христу се сједињујемо најтешње и једни с другима. Свети апостол Павле вели да смо "једно тело ми многи, јер сви од једног хлеба једемо" (1. Кор. 10, 17). /.../ Светим Причешћем ми остварујемо заједницу и са небеским светом. /.../
Верни су у старој Цркви присуствовали Светом Причешћу на свакој Литургији. Престарелим и болесним ђакони су носили Свето Причешће кући и тамо их причешћивали. /.../ И преко недеље многи верни су настојали да не остану без Причешћа, особито у Светој Четрдесетници. Да би се то омогућило и тада, кад се пуна Литургија није могла вршити, устројен је Чин Литургије Пређеосвећених дарова, која у ствари није Литургија у пуном смислу речи, него развијен чин причешћивања. Врло рано врши се Света Литургија и суботом. /.../

Но поред настојања да у свести верних буде свагда присутно и живо еванђељско учење о неопходности приступања Светом Причешћу, да би "живели вечно" (јн. 6, 51), Православна Црква, кроз целу своју историју, паралелно је развијала и другу новозаветну истину – да се тој највећој и најсветијој Тајни не сме приступати како било, као обичном јелу и пићу. /.../ По Светом Јовану Златоусту: "Савест треба очистити и тек тада се пирчестити, јер ко је нечист и недостојан, није у праву ни да се на празник причести... Јер не даје време право приступати (Тајни), зато што не чини празник Богојављења, или Четрдесетнице достојним оне коју приступају, него светлост и чистота душе". По њему је и установа 40-дневног поста пред Васкрс настала у том циљу. /.../

Проф. др Мирковић вели да је свештеникова дужност да енергично препоручује верним "што чешће примање Светог Причешћа". Али препустити честом Причешћу не треба све, него само "оне верне који се чувају од сваког тешког греха, који теже истинитом савршенству, који не пропуштају да се спреме за Свето Причешће према црквеним прописима и чијем Причешћу нема запреке. А још чешћем Причешћу, наиме сваког месеца, треба припуштати оне верне који уистину живе побожним животом, који се чувају чак и од оног греха у који човек лако пада и који из све душе желе да се сједине са Христом у Светом Причешћу".

На постављена питања, дакле, уркатко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечијег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: "Примите, једите, ово је тело моје... Пијте из ње сви, ово је крв моја...", јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се "унизила до просте свакодневице". Јер, "ко недостојно једе хлеб, или пије чашу Господњу, огрешиће се о тело и крв Господњу".

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе божанског Причешћа – Света Црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: "Приступите!" Ова Тајна се зато и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.
Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо светињу – Црква нас опомиње да прилазимо "са страхом Божијим", јер се "Светиња даје светима". А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. /.../
Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи Црквенословенски типик (Гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, Исповест итд., или га треба припустити уз све то, но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

Разлог да се верни који бдију над својом душом не причешћују на Божић, Васкрс, Петровдан, јер треба да после Причешћа узимају посну храну, не налази се у канонским прописима. /.../ Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: "Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)".





Изводи из књиге Његове Светости Патријарха Павла

"Пост и Свето Причешће у Православној Цркви"



Malo predug text, ali koristan.
No, ne znam što su se onoliko uhvatili "krvotočne" žene. Tako to izgleda kad muškarci pišu o nečem sto ne razumeju. Ta žena iz Jevandjelja nije imala redovnu mesečnicu, nego je imala poremećaj i veliko krvarenje. Bila je, znači, bolesna. I Hrist joj je pomogao izlečivši je svojom čudotvornom moći, odmah, tu na licu mesta.
Zaboravih samo, da li se radilo o razvratnici ili ne. Verovatno da dā, ako joj je Hrist oprostio grehe.
No, Marija Magdalena je bila razvratnica, laka žena, ali joj je Hrist oprostio grehe i ona se pridružila njehovim poklonicima i pratila ga sa svim Apostolima i u sudnjem času bila na pogubljenju njegovom i posle na pomazanju Hristovom, u grobnici, sa Sv. Marijom i još jednom ženom.
... Ono za kašičicu, mislim da ipak treba makar obrisati kašičicu posle svakog Vernika. Onaj dati primer nije adekvatan, jer sveštenici se ne pričešćuju posle Naroda, nego valjda pre svih.
Treba postupiti po onoj našoj "Ko se čuva i Bog ga čuva". Ja sam jedne godine imala nemilu scenu na pričešću u mojoj crkvi, crkvi Sv. Marka u Beogradu, gde sam krštena, sa nepunih mesec dana i volim tu da se pričestim. Ali, posle te scene više neću u njoj da se pričešćujem. Ne mora se dezinfikovati, ni brisati kašičica za svakim vernikom, ali je uljudno i civilizovano, makar, da vernik širom otvori usta, a svestenik da sadržaj iz kasičice samo prevrne na jezik vernika. U drugim crkvama to rade odavno. Jedino u Sv. Marka, na Tašmajdanu, pop neće da prevrne kašičicu, nego bezobrazno drži i čeka da je obuhvatiš ustima, da je oližeš. I tako stajah  otvorenih usta čekajući da izruči sadržaj, a on kaže " Uzmi, sestro. Ne Boj se da prihvatiš Gospoda".
I tako mi je pokvario svu radost Svetog Pričešća. Ja nevoljno uzeh i onda rekoh "Ne bojim se ja Gospoda Boga. Ja se bojim podlih i zlih ljudi". I odoh ka drugom svešteniku po hlepčić.
I od tada tamo se ne pričešćujem.
Ne treba da ližemo svi istu kašičicu, koliko god popovi stavljali Srebrnu vodicu unutra i slično.
U prošlosti nije bilo ni ovoliko bolesti ni zagadjenja... Puno toga je u medjuvremenu i crkva promenila, pa može i to. Zar je malo stradanja naroda. Prema tome Čuvajmo se!  Ko se čuva i Bog ga čuva.
Ko je nemaran, ni Bog ga mnogo neċe čuvati, znači.

Comment: Aleksandar R. Petrović:

Госпођо, како једете супу? Да ли изврћете кашику у устима? Причешће је највећа Света Тајна која нас уистински сједињава са Христом и сви постајемо једно са Христом, читава Његова Црква, те нема могућности да се заразимо међусобно међу браћом и сестром, јер смо у том тренутку добили Лек бесмртности од нашег Цара Бесмртнога! Истина је, свештеници се причешћују пре лаика, али Тело Христово једу из својих руку, а затим пију Крв Христову директно из путира, сво Причешће које остане након причешћивања народа поједу да ли ђакон или презвитер, уколико ђакона нема, са истом кашичицом којом је причешћивао народ. А сигурно је да је патријарх Павле сигурно знао о чему говори, што се тиче крвоточења, чак и боље разумео од самих жена, будући да је био студент медицине.

Ja:
Ja rekoh, a vi kako hoćete.
U Postu sam i ne bih da se nadmudrujem ni sa kim. Samo sam iznela moje mišljenje i vidjenje stvari po nekim pitanjima iz objavljenog texta.
Vreme posta je, uostalom, pravo vreme da se misli usmere ka Bogu i Veri, pa i neke nedoumice da se pojasne. U prošlosti su sveštenici išli bosi, u čuvenim apostolkama, čuvao ih Gospod od svih nedaća i bolesti, hladnoća, kiša, mraz im ništa nisu mogli, pa već odavno ne idu bosi, čak mnogi više ni mantije ne nose, ni preko odela. No, o tome neka sudi Gospod, ja samo zapazih promenu.
A što se žena tiče, žele najbolje razumeju i oseċaju sopstveno telo, pa mogu muškarci da završavaju kakve god škole hoće, džaba im. Nikada neće znati šta je to odliv kod žena ili krvotočenje, kako rekoše, niti šta je trudnoċa i porodjaj. Oni mogu to da vide, ali ne i da osete, dožive, a to su dva dijametralno različita pojma.
Toliko od mene. Lep pozdrav i Sreċne predstojeće Blagdane vam želim.


Sve to, vezano za Sveto Pričešće, svestenici su nekako sirovo predstavili Narodu. "Jedite moje telo i pijte moju krv, ako hoćete život večni..." i slične stvari.
Pa nismo mi ljudožderi, aman!
Taj hleb je simbolično Hristovo telo, kao što je i vino simbolično Hristova krv.
Znači, nahranite se mnome, u smislu pratite moje smernice, koje sam vam dao za života moga medju vama dok sam bio. Prihvatajuċi te simbole moga tela i moje  krvi, prihvatite sva moja učenja, a ja ċu vam kroz to vaše simbolično prihvatanje mene i poštovanje mog učenja, dati deliċ moje moći, pa će moj Otac, Gospod i vaše duše primiti u svoje carstvo i  vaskrsnuti ih.
To vaskrsnuće je zapravo ta reinkarnacija za kojom mnogi čeznu i koju priželjkuju da im se dogodi.
To je taj Spas duša naših, a ne živećemo u grehu i razvratu, ali ćemo se redovno moliti i pričestiti i gresi će nam biti oprošteni i otići ćemo u Raj... Jer Gospod je glup, a mi pametni , pa ćemo ga prevariti.
Znači, budeš li pratio smernice moje, možeš se nadati vaskrsnuću, tj. Spasenju duše tvoje.  U protivnom, tvoja duša će biti uništena ili će otići Satani na dalju upotrebu, dobićeš neki životinjski oblik ubuduće.


Ima još nekih nedorečenih stvari i nejasnoća u Sv. Knjizi. Jovan Krstitelj je bio Preteča Isusa Hrista. Pojavio se pre Hrista, iz pustinje, u kojoj je hranio skakavcima i medom. Otkud mu med i skakavci u pustinji? Čime su se hranile pčele u pustinji, a i skakavci? Zašto Narod ne jede skakavce, ako ih je jeo Jovan Krstitelj i ostao živ?
I po kom osnovu je Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista i ostale?
Da li je Jovan Krstitelj bio kršten i ko je njega krstio? Ili je jedan Nekrst krstio Svetog Čoveka, polu Boga polu Čoveka i ostali Narod?
To nigde u Sv. Pismu, ni u Starom ni u Novom Zavetu nije pojašnjeno.

Ako neko zna slobodno nek mi pojasni. Biću mu zahvalna na tome.

Posle posete Manastiru Pokrova Presvete Bogorodice nastavismo put ka drugom manastiru u istom okruženju, Manastiru Sv. Romana, kraj istog ovog sela Djunis i kruševačkog regiona.
A zašto su ga stavili u Nišku Eparhiju i zasto pišu da je nedaleko Aleksinca ili nedaleko Ražnja, ne znam.
Niš i Aleksinac su sa suprotne strane čuvenog Niškog Autoputa, E5, a manasyir Sv. Romana nedaleko ovog prethodnog u Djunisu. Oba se i vode pod Djunis, zapravo, samo se za Sv. Romana nagladi da je njegov, a Sv. Bogorodice se kaže Manastir Djunis.
No, o tome nek brinu i raspravljaju Sveti Oci, Sveštenstvo naše.
U Manastir Sv. Romana stigosmo oko 4,15 pm, veċ po mraku. Tu su nas odmah sačekale košnice, na moju radost. Nisu udaljene i izmeštene negde visoko, kao u prethodnim manastirima.
Ova msnadtirska crkva se mnogo razlikuje od prethodnih, tim pre što je ta crkva i taj manastir, 

... Posle Lazarice i Kruševca, naše Hodočasno putovanje nastavismo put sela Djunis i još jedne velike Svetinje, Manastira poznatog u narodu kao Manastir Djunis, ali sa Crkvom posveċenom Pokrovu Presvete Bogorodice.
Nekada davno, krajem '60-tih, poč.'70-tih, bila sam u poseti tom Manastiru, sa roditeljima i babom iz Kruševca, majkom moje majke. Bila je dosta stara i bolesna i mnogo je želela da poseti tu crkvu u Djunisu. Niko od starijih zetova nije hteo, nije imao vremena ni sluha za njenu želju, pa se našao moj otac, najmladji zet da vozi taštu, sa zadovoljstvom. Otac je inače voleo da sluša poenje popova, crkveno poenje i skretao bi nam pažnju rečima "Slušajte! Slušajte ovog popa kako lepo peva. Ima divan glas...". Tako se i ja pelcovah i zavoleh duhovnu muziku. I u pravu je bio. Ima i popova potpunih antisluhista, netalentovanih za pevanje. To je muka odslušati. 
I tako smo i otišli. Moju malu sestru smo ostavili kod familije.
Kad smo otišli tamo, ono neka crkvica, neugledna, drvena stara Crkva/Brvnara, neko dvorište ogradjeno seoskim plotom, naroda bezbroj se sjatilo ... Sećam se svega kao kroz maglu. Nekih detalja nešto bolje, no trenutno nebitnih.
Tu je moja majka tada prihvatila da posti petkom, za zdravlje svoje dece i svoje, za dobrobit porodice_ ali nam je stalno posle to nabijala na nos, kako eyo, kolika je ona naša žrtva i ... Posle godinu, dve ili veċ ne znam koliko, rešila je da prekine taj zavet, samovoljno. Samovoljno ga je i prihvatila, na predlog nekog crkvenjaka ili šta god da je bio. Nekog čudaka, koji se vrzmao tu po dvorištu i saletao narod, ali mislim da je i on to radio samovoljno, nije bio crkveno lice, već eto, osećao neku potrebu za tim. Opravdanu ili neopravdanu, nije naše da o tome sudimo.

Kako god, ovo što nas je sada sačekalo nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka sa onim negdašnjim. Posle, u razgovoru sa Igumanom, saznah da je '77-me na mestu te Brvnare sagradjena upravo nova crkva, sada mala crkvica, pored koje je kasnije sagradjena i velika crkva, u moravskom stilu, nalik našoj crkvi Sv. Marka, napr., ali sa blago naglašenim pevnicama.
Ispod male crkve sagradjena je kapelica sa Isceliteljskim Izvorima, na nivou izmedju i ozidan, natkriven bunar, ogradjeni su Porta i celokupno i imanje, tačnije, sve je poprimilo neki novi, vrlo impresivan izgled. Kako Iguman reče "To je Narod sve sam sagradio", misleći na posetioce, hodočasnike, parohijane i njihove priloge i darove.

U ovom Manastiru obavezno je poštovanje starog Pravoslavnog pravila, da žene moraju imati pokrivene glave maramom, ešarpom, kapom, šeširom, čime god. I ne mogu uċi u Sveti Hram u pantalonama. No, da se ne bi našle u neobranom groždju, ispred manastirske radnje stoji sanduk sa maramama i dugim keceljama sa vrpcama, koje se mogu obmotati oko struka, preko pantalona, mini suknje, šorca i sl. Pozajmica istih je besplatna.

I još želim da napomenem da se dogodilo jedno Čudo u maloj crkvi.
Čekajuċi i tu red za Oltar, razgledah crkvicu. Belo okrečeni zidovi, bez fresaka, sa mnoštvom ikona okačenih po zidovima. Levo od mene stajala je Ikona Bogorodice, ispred je visilo kandilo sa upaljenim žiškom. Ispod je bio okačen drugi ram, sa komadom crvene tkanine i stopom. Čija je stopa ne znam ni sada, zaboravila sam da pitam. Istu takvu videh prethodno i u velikoj crkvi. Prilično mala stopa. Možda br. 35/36, ne veća.
Sada pridjoh i celivah je. I vratih se na svoje mesto u redu za Oltar.
Ja, inače, od rodjenja imam problem sa jednim stopalom. Imam neki deformitet.  Sa tim živim već ovolike godine. Boli me često to stopalo, a ako ne boli onda je prisutan snažan grč na tom mestu, koji opet nekako boli ili makar smeta da se čovek opusti. Na to su mi davno skrenuli pažnju, majka pre svega. Pri upisu u školu ortoped je predlagala one čuvene duboke ortopedske cipele, ali mojoj majci je to bilo skupo i neprihvatljivo. I konstatovala je da treba da vodim računa kako gazim i to je to. Tako da nikada nisam nosila te cipele, a uloške ortopedske sam sama kupila u "Rudo" firmi za ortopedska pomagala, tek kad sam se zaposlila, udala i rodila decu, pa mi je još i nošenje dece u naručju bio dodatni teret za stopalo. Ali, zaista sam pazila kako gazim, kad je bilo moguće, naučila sam da trpim tu bol i saživela se nekako sa tim.
Sada, po celivanju te Stope (nije stopalo, samo stopa, gazište), stojim u redu i odjednom osetim u tom mom stopalu, na tom problematičnom mestu, koje me u zadnje vreme bolelo i na dodir, pa ne mogu ni da ga izmasiram, čak ni blago, osetih neku toplinu i neku blagu struju, neko kretanje, od pravca pete, ka prstima, u dužini, od 5-7cm, koliko pokriva taj deo. Potrajalo je vrlo kratko. Kao na ultrazvučnoj terapiji pod vodom, za nijansu jače strujanje, bez ikakvog bola pri tom. Prestadoh da dišem skoro, u tom momentu, skoncentrisana na to što mi se dešava, očekujući bol, pojačan grč, ali ništa se nije dešavalo od toga, a strujanje prestade. Ostade samo blaga toplina. U tom dodjoh na red za Oltar, pa se pomerih s mesta, skoncentrisana sada na tu dalju radnju. Izadjoh i odoh do Izvora, gde u toj Kapelici u rupi, ima neka stena, na sred kapelice, ikona Bogorodice na zidu, a po steni , poput humke, mnoštvo ikona i ikonica, svežeg cveća i sl.
Uzeh vodu, poklonih se na tom Svetoj mestu i odoh napolje. Mnogo stepenika prodjoh i do dole i nazad. Stajah  u Porti, razgledajući okoliš i manastirske zgrade, pa se setih mog stopala. Podigoh nogu, pomerah stopalo levo desno, u krug na jednu i drugu stranu, grčih i opuštah prste ... Sve fleksibilno, ništa ne boli, nigde grča. Nešto kasnije još par puta testirah stopalo na isti način, opet nigde boli ni grča.
Razmišljah smem li da kažem nekom, da se ofiram, pa reših da kažem novim poznanicama, koje se upravo tu nadjoše odjednom.
I evo, već treći dan stopalo je potpuno u redu. Bez boli i bez grča, posle toliko godina.
Jedan drugi problem mi nije nestao, ali ... I on će uskoro, sigurna sam.
I nisam molila ni tražila da se rešim problema sa stopalom. Nisam ga se ni setila, u toj masi drugih nedaća i želja. Ali, desilo se, samo od sebe. Svetica je to osetila i preduzela mere samoinicijativno.
Neizmerno sam joj Zahvalna na tome!
I Iguman ovog manastira bio je predusretljiv pričljiv, kako kraj oltara u Crkvi, tako i napolju u Porti. Malo je sam pričao, malo odgovarao na pitanja, vodili smo dijalog, lep i koristan.
Na moju opasku da sam i kada bila jednom, kako je sve izgledalo i on je potvrdio i opet pojasnio tok gradnje svih objekata. A na moj komentar da je sve divno i krasno, samo fali jedan pčelinjak, da zaokruži celinu, radosno mi je pokazao visoko iznad Crkve jedan objekat i pojasnio da je tu smešten pčelinjak, a sav med u manastirskoj radnji, propolis i drugo, vina, rakije, mešavine, kreme, sve je to njihov, manastirski proizvod. Rakije im peče, kako reče, jedna devojka, Parohijanka, po svom nekom tajnom receptu. Pokazao je rukom u pravcu gde imaju i vinograde. I dodao da krupnu stoku ne gaje, ali imaju i nešto živine. Ja se nasmejah i pohvalih ih, a u sebi pomislih "Baš sve kako sam i ja poželela sebi da ostvarim".

U nedelju, na dan Sv. Jovana Zlatoustog, krenuh na Hodočasno putovanje: Manastir Bošnjane~Crkva Lazarica, Kruševac~Manastir Djunis~Manastir Sv. Roman
(pol.5,15...pravo vreme polaska beše nešto pre 6, jer su se neki uspavali, neki nisu imali redovnu liniju gsp do mesta polaska...dva busa čekala sve putnike).
Ko zna zašto je to dobro, rekoh glasno, na neke komentare zbog kašnjenja u polasku. I sama sam imala problem, da mi je gsp bus prošao pored mene na 10-15m od stajališta, ali nisam mogla trčati, već sam bila zadihana od mojih čuvenih 88 stepenika i dodatne uzbrdne uličice, do glavne saobraćajnice.
A onda čekanje sledećeg, koga sam usput srela u dolasku i njegovog polaska sa okretnice, oteglo se u nedogled.
Sreċom ipak beše nedelja, ulice i autoput pusti, pa ipak stigosmo 5 minuta pre zakazanog polaska. I onda se načekah do polaska tog busa, na put. Ali, Hodočašće je hodočašće. Sačekali smo i sve ostale.

Putovanje je bilo prijatno, bus spratni, birali smo gde želimo da sedimo. Ja ovog puta odabrah udobnost partera, sedišta da stočićem, ne do prozora, do prolaza, u pravcu kretanja busa ...
Kao dete volela sam da sedim kraj prozora i to je bilo moje mesto redovno. I u pravcu kretanja busa, voza ...
Kako sam porasla, zasitih se tog mesta. Sve više je, koliko god bus bio komforan, kraj prozora ili previše sveže ili previše toplo, prozori se više ne otvaraju, sreċom više nema ni pušenja već odavno. Kao dete sam redovno povraćala u busu, što od dima duvanskog, sto od zagušljivog vazduha i raznih isparenja iz telesa i prtljaga putnika, pa bio to i parfem, na koje sam uglavnom alergična i lošeg provetravanja, a često, najčešće od mirisa goriva, nafte, koju je bus koristio. Sa vozom nije bilo problema. A ni sa avionom. Prvi susret sa brodom završio se stomačnim problemima, dijarejom, zbog sedenja na palubi i pogrešne odeće za te vazdušne struje. No bili smo tri dana na Jadranu, pa sam i to u hodu sanirala i sve je bilo Ok i zabavno.
Eto, iskoristih priliku da i to pribeležim, nek se nadje. :-)

Krenusmo konačno, nešto pre 6 am na naš Hodočasni put.
Obilazak izuzetnih Svetinja, od velikog značaja po Srbiju i Srbijance, Srbe, kako god.
Eto i to da napomenem. Mene su moji stari, moja nana, napr., učili da smo mi Srbijanci, a ne da govorim i ističem da smo Srbi. No, vremena se menjaju, pa sa novim sistemima i vlašću ineke nove mode i pravila se uspostavljaju.
Mi se u svakom slučaju nismo mnogo eksponirali ni ko smo, ni odakle smo, ni isticali Rodoslove ni Familije iz kojih potičemo.
S jedne strane smatralo se da kad kažemo ime i prezime, time smo sve rekli, za pametne i upućene, dovoljno.
A i poučeni iskustvom iz prošlosti i gadnih nepravdi i stradanja vladara, članova naših Familija, pa i dolaska nekih komunista, proletera i grabljivih gologuzana, protivnika kraljevski lozi i monarhija, držali smo se po strani, ne busajuċi se previše ko smo i šta smo, samo ako nas neko pri predstavljanju ne bi značajno i dobronamerno pogledao i mi bislo bili rezervisani, podozrivi, zauzimali i gard, ako je potrebno.
Ja sam posle moje tridesete, par puta samo, vrlo odlučno naglasila moje poreklo, a ti neki prisutni su me nešto sumnjičavo pogledali. Da li u neverici ili zato što su nam ostali dužni, učinili nam zlo u prolosti ...ostaje njima da se izjasne. Moje kolege sa bivšeg posla, posetili su jednom prilikom Kopaonik, grupno. Ja sam ostala da radim, jer neko je morao i to. I, na izvorištu su saznali kojeg sam porekla i vrlo iznenadjeni neki su mi odmah po dolasku to i rekli, još uvek iznenadjeni. Samo sam se nasmejala, ali bilo mi je drago da je istina isplivala na videlo dana, što se kaže. Dovoljno dugo smo bili u nekoj ilegali.
Safa, medjutim, po dolasku neo demokrata, opet ista situacija, kao sa komunistima. Veličaju se nekakvi Karadjordjevići, koji ni po kom osnovu ne mogu imati prinčevske titule, jer Kralj Petar i njegova familija, onog trena, kada su pobegli iz zemlje, izgubili su legitimitet_ a nisu imali naslednu titulu. Za razliku od moje Familije, jedne od Dinastija, koja jeste od Turaka dobila papir o naslednoj tituli, Hatišerifom iz 1830., ako se dobro sećam.
I niko od nas ni iz jedne ni iz druge Dinastije Srpske nemamo prinčevske, kneževske, niti kakve titule. Živimo kao i sav običan svet, čak i mnogo siromašniji od svih njih, jer su nas vekovima potkradali, otimali, radili razne pakosti, da bi nas primorali da otudjimo ovo ili ono.
I dan danas, a evo po drugi put za kratko vreme, u Kruševcu se ponavlja bezobrazluk i greška, da se ispred samog Hrama Kneza Lazara, čiji smo potomci, niti jednom jefinom rečenicom ne pomene činjenica da postojimo, da su potomci Svetoga Lazara, koji to sve prati sa Neba, tu u okruženju, gde su se povukli, nešto dublje u divljinu, jer Župa je u to vreme bila velika divljina, šume i lovišta, da nosimo veċ skoro 7 punih vekova ime, tj. prezime slavnih nam predaka, izvedeno od imena Lazarovog oca, jer nekada davno Srbi su uzimali za prezime ime svoga dede, a ne oca, kako krstiše Stefana "Lazarevića", po ocu, a ne po dedi, neki sveznajući. To, Lazarević mu je samo moglo biti iz miloste, tepanje, a ne prezime pravo.
I dan danas ima po Župi ljudi koje zovu imenom i pride dodaju i ime oca, ali samo iz razloga to ima više ljudi sa istim imenom u okruženju, pa napomenu ime oca, da bi se znalo o kom je reč.
Tako napr., i mi u Župi imamo familiju Rašković, koja nije ni u kakvom srodstvu sa onima iz Hercegovine. Pa za jednog od njih kad ga pomenu, kažu Míla Markov. To Míla je nadimak (sa dugim í, jer je muškarac u pitanju), a to Markov je znak raspoznavanja, on je sin Marka Raškovića i zove se Miloš_ Milisav, Milenko, kako god, Rašković.
Ko sluša ili prisluškuje sa strane može lako pomisliti da mu je pravo ime Míla Markov, ali Župljani znaju o čemu pričaju.
E tako je bilo i sa Stevanom/Stefanom, Lazarevim. U razgovoru bi bilo " Onaj mali, Lazarov" ili " Onaj mali, Lazarević", u smislu Lazarov sin, a ne u smislu imena i prezimena.
No, da se vratim na Lazaricu. U prošloj poseti, sa grupom Pčelara, ja se drznuh i opomenuh govornika, da je i to podatak, koji bi trebalo napomenuti u priči o Lazaru i Lazarici, a ne isticati samo kako su Karadjordjeviċi darivali crkvi ovo ili ono. Oni su je i unistili rekonstrukcijom, pa je posle skidan taj sloj maltera i ikonopisa i vraċen predjašnji, što je i normalno. Šteya da je neko uopste i pristao da odradi tu glupost novog ikonopisanja.
Ovog puta sam prećutala. Reći će im neko kompetentniji, opomenuće ih već na svoj svojstven način.
Drago mi je da je posle dase prve posete, prošlogodišnje, 2017., Hilandar nešto kadnije darivao Crkvu Lazaricu kopijom njihove Ikone Presvete Bogorodice, zvane "Stena neurušiva". Šta bolje može da se poželi.
Možda ċe i pisle ove posete neki dar od nekud da pristigne. Videċemo. I ne bih se iznenadila.
A Loza Lazarova, je Sveta Loza. Iznedrila je do sada Četiri Sveca. Malo li je? Koja se loza još može time pohvaliti?

Prvi manastir, koji posetismo beše Manastir Bošnjane, u istoimenom selu, sa Crkvom posveċenom Sv. Apostolu Luki. Predivno uredjen, još ne dovršena crkva, bez oslikanih zidova, ali sa oslikanom trpezarijom, u kojoj su nas svojski ugostili i još nas je Iguman Luka molio da jedemo koliko više možemo, a ako baš ne možemo, da spakujemo sebi za kasnije, u putu da pojedemo, tim pre što je za dva dana post, a to je ionako za nas upriličeno. Vredne Parohijanke su se potrudile, jer u manadtiru su samo Iguman Luka, njegova rodjena sestra monahinja i još jedan monah.
Tom manadtiru, eto, treba i pomoć, da dovrše crkvu, ali pre svega da plate zvono crkveno... Rok za plaċanje se primiče, a oni nemaju dovoljno novca.
Bi mi žao i neprijatno što sam toliko siromašna, da ne mogu da pomognem. Kad bih imala, sama bih izfinansirala to zvono sa zadovoljstvom u srcu i duši svojoj. Ali ... Možda nekad, nešto i podarim.
Manastir se može pohvaliti i Isceliteljskim Izvorima ... Ima ih tri.
Predivan doček, izvrstan doživljaj, gostoprimstvo i gostoljublje behu na visokom nivou. To se osećalo na svakom koraku. Crkva ima i Mirotočivu ikonu Sv. Luke, svu u svežem cveću, koje se menja svakih nekoliko dana. A mošti mnogobrojnih svetih ljudi celivasmo tamo. Da se ne uvrede oni, koje ne pomenem, reći ću samo par imena, a to je naš Sv. Lazar, Sv. Nektarije i Sv. Vasilije Ostroški, Čudotvorci i svakako Sv. Luka i neki Ruski sveci ...

Posle Bošnjana posetili smo Lazaricu, ali kovčeg sa moštima Svetim nisu nam ni ovog puta otvorili, pa celivasmo preko kovčega. Ne znam koja je to moda i otkud nekom svešteniku pravo da ode iz Hrama, kada zna da dolazi neka grupa posetilaca, Hodočasnika, kako god. On je domaċin u tom Hramu i morao bi neizostavno biti prisutan pri dolasku grupa i lično ih uputiti u istorijat Lazarovog Grada, Crkve Lazarice, prepune Svetih relikvija od izuzetnog značaja za ovu državu Srbiju i ovaj Srpski Narod. Crkva nije firma ni državna ni privatna prćija sveštenstva, pa da gledaju na sat kad im je isteklo radno vreme i da se pokupe i odu kući, a drugog sveštenika nema. Ima nekih crkvenjaka, a to nije isto. Onaj ko se zavetuje Gospodu Bogu na službu, u službi je 24 sata. On je sveštenik ili monah i kad spava. A za ne daj Bože, ako je neko na samrti i želi da se ispovedi, sveštenik je dužan da prekine spavanje i ode do samrtnika na ispovest svetu.
A ovaj sveštenik veċ dva puta u godinu dana nije dočekao grupe u kojima sam, eto, i ja bila. Tu nešto mora da se promeni. Možda njega poslati u neku zabačenu seosku crkvu, a nekog drugog delegirati za ovaj Presveti hram.
Predanje kaže da se tu i Srpska vojska pričestila pre polaska na Kosovo u istorijski Boj.

U Kruševcu, zatim, imadosmo slobodnih sat, sat i po, za pauzu za ručak, koju par putnica, mojih novih poznanica i ja iskoristismo za kafe pauzu i bolje upoznavanje, kroz neformalni razgovor, negde na Centru.
Imam i mnogu familiju u Kruševcu, ali se nisam nikom najavila i nisam htela da ih remetim u njihovim obavezama. Videćemo se neki drugi put. Daj Bože nekom zgodom. Jer, nekako, kao po pravilu, najčešći su susreti na sahranama postali.

Hvala Deda Mrazu! A baš nešto razmišljam ovih dana kako ove godine uošpte nema Božićnog duha, u meni bar ne izaziva nikakvu radost niti neko iščekivanje s nestrpljenjem ... Čekaš nesto, čekaš, nadaš se ...i ako ne dodje na vreme, ono vreme koje je Tebi važno i značajno i kada si Ti spremna za to, onda Ti postaje tako svejedno da li će biti ili neće...često potpuno izgubiš želju i postane Ti mrsko i ako se i ostvari, jer tada kad se ostvarilo to više nije to. Nije da je bila beznačajna Želja, niti da nisi dovoljno jaku Želju imala, nego je tu želju pregazilo vreme. Bila je značajna u nekom periodu tvog života i ceo život bi tekao drugačijim tokom da se želja ostvarila, ali pošto nije ...čime je možda izazvala da ti ceo život zbog njenog neostvarenja krene pogrešnim tokom i još napravi silne nepopravljive štete i probleme, šta ti znači njeno ostvarenje u vreme za Tebe pogrešno? Ama baš ništa. Omrazu, jedino, jer neke štete se ama baš nikako više ne mogu ispraviti.
Prema tome, ne slažem se NIKAKO sa onom glupom tvrdnjom, još glupljih dunstera, koji zaludjuju Narod izjavama kako ċe ti se ostvariti želja ako je mnogo, mnogo želiš, ali kada neki Vanzemaljac bude smatrao da je pravo vreme za Tebe da ti se to i dogodi!?!?!? Ništa gluplje ni neotesanije nisam čula u životu!
I onda, naravno, akcija/ili neakcija povlače za sobom OBAVEZNU reakciju, pa onda onako indiferentan i ravnodušan prema ostvarenju tvoje želje, pažljivo snimaš "komšijsko dvorište" i samo čekaš da komšiji crkne krava, pa da kažeš u sebi ili naglas "Ima Boga!"
Ali meni ni to nita ne znači. Lepo je što je komija kažnjen, ako je on bio taj Vanzemaljac, koji je ometao ostvarenje moje želje, ali ja od tog kžnjavanja nemam ama baš nikakvu korist. Meni se moja želja nije ostvarila onda kada sam je Ja žarko želela i onda kada sam Ja bila za nju spremna. Ja sam oštećena i uskraćena za istu, bio komšija kažnjen ili ne, svejedno.
Ja želim da neki Ovozemaljac ili neki drugi Vanzemaljac spreči tog "komšiju" da ometa ostvarenje mojih želja, pa nek komšija bude na taj način kažnjen za svoju zluradu nameru. Njegova sitna dušica će svakako patiti (a ne Moja!),  što je bio sprečen u svojoj nameri. A krava nek mu je živa i zdrava i nek mu daje puno zdravog mleka, pa mu možda i vijuge tim mlekom razvije i dušicu izleči od zlih nakana.

Припремио је много изненађења за тебе! Радуј се мирном Божићу са хрпом сјајних поклона. А сада иди и шири Божићну атмосферу.

Ovo mi se sve dopalo, ali javila se i dilema. Ako je taj andjeo iščezao, a pojavila se vidno Bogorodica, zar taj nečisti duh, ako može da se preobrati u andjele, u svece, u samog Isusa Hrista, zar nije mogao i u Bogorodicu Devu da se preobrati? Kako znati da nije to slučaj, ako se nekom nešto slično dogodi?
Posmatrajući sve šta se dešava svuda okolo, u bližem i daljem okruženju, sve što i sama proživljavah i proživljavam još uvek, mogu zaključiti da ni djavo odavno već nije više tako crn, kao nekad, izbeljivao se poput Majkla Džeksona, izgleda, a čini mi se i da se sve manje boji krsta, da su i djavo i njegove sluge zaposele i crkve, pa čak i mantije obukle.
Ovde svakako ne mislim na vas, Oče, niti mi je želja da vas uvredim. Samo konstatujem neka moja zapažanja.
Teško se danas odbraniti od nečistih, nečastivih, djavolovih. Mnogo ih je, na svakom koraku.
Meni je žao što moja crkva, Pravoslavna, Hrišćanska, prima takve u svoje odaje. Sveštenici nisu Bogovi, oni su Božije sluge, spona izmedju Boga i Naroda, Veroučitelji. Neko ko treba da Boga približi narodu i preko molitvi i obreda da pomaže u povezivanju Naroda sa Bogom. Mogu jednom primiti grešnika u Božiji hram, dati mu šansu da se ispovedi, da se pokaje. Pa, možda i dva puta. Ali, više od toga NE! Prokockao je šansu i mora biti odbačen. Mora mu biti zabranjen ulazak u Sveti Božiji hram, Božiju kuću. I ne treba da se svi osećamo stalno grešnima. Rodjeni smo uz pomoć Svetoga Duha. Ta umnožena materija bila bi mrtva i beskorisna u utrobama žena, da Sveti Duh nije udahnuo Dušu i oživeo je.
Stvori se, umnoži se materija i u dečijim organizmima, koja su čedna i nevina, bezgrešna, u vidu tumora i karcinoma, cisti... Mi to zovemo bolest, a to je umnožena ljudska materija, ali nije živa i neće ni biti, jer joj Sv. Duh nije udahnuo dušu, nije je oživeo.
Ništa mi nismo zgrešili time što smo se rodili, čak i da smo rodjeni nečijim grehom, jer greh nije naš.
U Starom Zavetu lepo piše, u Mojsijevih 5 knjiga, da greh nije prelazan, da ne može sin da okajava grehe svoga oca, niti otac da okajava grehe sinovljeve ni ispašta zbog njih. Svako mora da snosi lično posledice za svoj učinjen greh.
Možda u tome i jeste problem. Ako crkva tvrdi i uči ljude da smo svi grešni, onda nekom prestupniku to unapred služi kao alibi za sve njegove počinjene i buduće grehove. I zato on, koliko god veliki greh i zločin učinio, smelo ulazi u crkvu, moli za oproštaj, navodno se pokaje i čim izadje odatle, smišlja novi prestup. Opet posle udje da moli za oproštaj i tako celog života.
Takvima treba zabraniti ulaz u Sveti hram, da ne prljalju Božiju kuću svojim prisustvom. Pa nek stave prst na čelo i nek misle posle. Kad bi se dvoje, troje tako javno odbacilo, mislim da bi malo ozbiljnije ljudi shvatali i veru i crkvu i Boga i moral i Božije Zapovesti ...i da ne nabrajam. Crkva mora da se ogradi od takvih.
Nije Bog tako blagonaklon ni milostiv, kako mnogi misle.
Vrlo je strog. To jasno i piše u Sv. Pismu, Bibliji, Kuranu... Bog je Adama i Evu bez pardona izbacio iz Raja za jedan jedini prestup i neposlušnost. Čak im nije dao niti jednu šansu da isprave grešku, da se pokaju. I prokleo ih je oboje vrlo gadno. Kasnije je još grdje i gore kaznio ceo ljudski rod. Pustio ih je da vidi dokle će da vilenišu i budu neposlusni, a onda odvojio osmoro ljudi, tj. 4 para, Noja sa ženom i njihova 3 sina sa ženama i napravio Veliki Potop. Sve ostale i ostalo urnisao, sem one u Arci, kaže Sv. Pismo. Znači, sa Bogom nema šale i neposlušnosti. Nije mnogo milostiv i ne prašta, kažnjava žestoko.
I Isus Hrist nije spasao ljudski rod u smislu da je oprao sa naroda grehe i odneo ih sa sobom i sad ljudi mogu da rade šta hoće, sve im je oprošteno, kao što to, izgleda, mnogi misle i tako shvataju. Mnogo greše ako tako misle.
Sveštenici mogu sa narodom i prestupnicima da se pomole ili u ime svoje i u ime naroda i prestupnika da se pomole, da zamole Gospoda Boga za milost i oprost grehova, ali to još uvek ne znači da je prestupniku ili narodu bilo šta oprosteno. Da li mu je Gospod oprostio, mora sam da prati i "osluškuje", kroz svoj dalji život, a svakako, samo ako nadalje bude poštovao Boga, Veru, Zapovesti, može mu ublažiti kaznu, ali biće na neki način kažnjen.
I ako mu se dogodi neko zlo, neka nezgoda, neka prirodna katastrofa, to treba da shvati kao Božiju kaznu ili kao Božiju opomenu, a ne kao neku natprirodnu slučajnu pojavu.
A sveštenici ne mogu i nemaju pravo da oproste bilo kome bilo kakav greh u ime Božije.
Ja tako shvatam Sv. Pismo, Stari i Novi Zavet.
A rešila sam da počnem sa tih 150 x dnevno, u jednom cugu, Molitvom Bogorodici Devi, za početak tri nedelje.
Danas je Sv. Luka i eto danas dajem sama sebi taj Zavet i Majci Božijoj, koju je, kako kaže predanje, Sv. Luka lično poznavao i ikonopisao. Pomoz Bog svima, pa i meni!
Bogorodice Devo, raduj se blagodatna Marijo, jer Gospod je s tobom.
Blagoslovena si ti medju ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje,
Jer si rodila Spasitelja duša naših. Amin!

Sve je Ok, sem ovog 3. Ne pravi se pametniji, jer nisi!
Pazi ovaj biser. A ko si pa ti, koje ti to imaš kompetencije da odredjuješ ko je od koga pametniji?
I svi ti testovi inteligencije su čista sprdnja. Ko tvrdi da ih je pravio neko extra pametan? Po čijem ključu se meri nečija pamet? Svi smo pametni i svi možemo da pogrešimo. Pitanje je samo koliko mislimo i razmišljamo i koliko koristimo tu pamet.
Jadni su oni, kojima je sva pamet na komadu hartije, zvanom diploma, a u glavi paučina i promaja.

Čovek da nema pamet ne bi umeo ni da hoda, ni da govori, ni da jede, ni da piše ...

Ljubav? Ljubav je ples usplahirene Duše, od koje Srce podrhtava, a neka neobjašnjiva milina se poput elektromagnetnih talasa ili poput zvuka, u koncentričnim krugovima širi i rasplinjuje prostranstvom jednog tela i njegovog okruženja. Po mom vidjenju stvari. 😇 💟

Posmatram moje fotose iz ranijih godina i svaki put me uhvati tuga. Duboko se potresem onim to vidim na toj tvrdoj hartiji ili u tom nekom kadru na ...raznim tehničkim video uredjajima.
Na svim slikama, bez razlike, kako god bila ukusno ili apa drapa odevena, sa kakvom god frizurom i bojom kose, sa kakvim god izrazom na licu, ozbiljnim, ljutim, zamišljenim ili uz široki osmeh, moje oči kazuju nešto drugo. Moje oči, ogledalo duše, one iste oči, zbog kojih su mnogi setno uzdisali ili kojima su se mnogi, stari i mladi, žene i muškarci divili, godinama unazad kvare prikaz na mojim fotografijama i snimcima.
Nisam više ni nalik onoj lepoj ženskoj osobi iz prošlosti. Nisu to godine_ krštenica_ starost_ To je to zub vremena, ali turbulentnog vremena, punog strašnih nemilih dogadjaja, onih koje ni neprijatelju čovek ne bi poželeo.
Ima tu i tragova i posledica mog nesretnog pada niz onih par stepenika u Athini i potresa mozga, koji tada nisam nikom prijavila, ali i pre toga su krenule značajne promene na mom telu, pre svega opadanjem kose u pramenovima, još pre odlaska u grčku, u vreme gradjanskog rata i raspada ex Yu, nemaštine u koju smo počeli da zapadamo blago, ali bez ikakvih izgleda da će se stanje brzo popraviti i normalizovati.
No, te sa očima promene_ kao i sa štitnom žljezdom, dogodile su se u vreme mog boravka u Athini, nekoliko meseci posle mog dolaska, a kasnije su se samo pojačavale i taj pad je bio vrhunac, šlag na torti.
A po povratku u Srbiju, kad videh šta me je sve kod kuċe sačekalo, na taj šlag dodata je i ona višnjica, kao top topova. Ili vrh vrhova.
Sbe u svemu, stalno se priča o izbeglicama, o njihovim stradanjima i teškoćama, njih svi pomažu, njima svi gledaju da ugode, a i ako se ne trude da im ugode, oni svakako drsko nastupaju, grabe sve što mogu i koliko više mogu da prigrabe, da sami sebi ugode i ispune, ne svaku potrebu_ nego svaki ćef, svaki hir. Jer, zaboga, oni su imali nesreċne okolnosti, izgubili sve što su imali, njima je teško, doživeli su razne stresove i traume.
O nama niko ne vodi računa, ne brine. Nikom nije važno koliki stres i traumu smo mi doživeli svim tim promenama, tim stalnim praċenjem izveštaja o ratnim zbivanjima i pitanjem da li i kada ċe taj ratni vihor stiċi do nas? Tom neizvesnošću i grčem u želucu i stomaku, ne znajuċi kada će zakucati na naša vrata neko iz vojske i policije i povesti nekog od naših mukih članova na prve linije fronta i ostaviti nas bez hranioca ili delimičnog hranioca i pomoći oko stajanja u redovima i raznih nabavki deficitarnih proizvoda, a svi proizvodi sem oapirnih salveta po rafovima radnji i supermarketa su bili deficitarni, a deca mala, nejač, kako se to u narodu kaže.
Uz sve to, kolone nekih stranih ljudi su navirale u moju Srbiju, zauzimale sve to su mogle, od podrumskih i zajedničkih prosyorija do praznih stanova i kuća, slobodnih potkrovlja, pa radnih mesta, jer oni su ugroženi, zaboga, a mnogi od nas su godine i godine proveli na Birou za zapošljavanjem, sa raznim, pa i sa diplomama visokih škola i nije im se pružila prilika, niti ukazala čast da zaposednu neko radno mesto ... Svega onog što smo mi, mnogi od nas pokušavali godinama da dobijemo na korišćenje, na najlegalniji i najlegitimniji način, ali bezuspešno.
Za nas je to ostalo samo nedostižni san. Nismo mogli nikog u držabi da odobrovoljimo da dobijemo dozvolu za afaptaciju nekakvog praznog potrkovlja, koji su dobrano zasrala i zaseravala jata golubova.
Moglo se, u stvari dobiti, ali uz debele, tada u modi plave, koverte, na šta mi nismo pristajali. Pogotovu mi, Srbi iz zemlje Srbije.
I kad stigoše neki divlji oteraše pitome, kako se to u narodu kaže. Sateraše nas svojom bahatošću i busanjem i žalopojkama u ćošak, staviše nas da klečimo na kukuruzu po ćoškovima, ni ne znajuċi ni tada, a ni sada za koju krivicu. Vremenom mi postade jasno. Najveća krivica Srba Srbijanaca jeste Čovečnost, Dobročinstvo, Milosrdje, Emotivnost, Skromnost, Gostoljubivost, Gostoprimstvo, Tolerantnost ... Sve ono što se u normalnom Svetu nekadašnjem, jer danas takvog više nema, mi smo poslednji izdanak istih, smatralo vrlinama i dobrim karakternim osobinama Čoveka.
Kako god, o nama, koji ubrzano postadosmo potisnuti na neke margine života, ubrzano počesmo propadati i siromašiti, kojima od cele državne teritorije ostadoše samo ti roditeljski stančići, dedovske/ptadedovske kuće, bez redovnih prihoda, bez sredstava za život, bez osnovnih uslova egzistencijalnih, o nama, na čija pleća svališe sav teret i svu krivicu, o nama, našim stresovima i tragediji, traumama niko ne brine. Ni jednog trenutka se niko nije zapitao kako je svima nama, stavio prst na čelo, zamislio se i rekao "Čekajte ljudi, pa i ovom narodu treba pomoć. I finansijska i materijalna i  razgovori i terapeutika i duše i tela. Dvi ti izbegli znaju vrlo dobro zašto su izgubili sve što su izgubili, ali ovaj narod je izgubio mnogo više_ jer je nevin, bez krivice postao kriv. Ove ljude treba pomoći. A svi ostali, treba da stišaju svoje hormone_ da sednu, da se presaberu, sta su radili, kako su živeli, kako su se ponašali i dokle su sebe doveli, ali i druge, potpuno nevine time uvukli u nevolje i probleme. Vi ćete, izbegli, sada malo da stegnete svoj kaiš, ali oko svog struka, ne oko tudjih vratova i da naučite da se ponašate domaċinski, da ekonomišete, da cenite svaku paru, da zaradite svaku paru poštenim rafom i trudom... a domaćini, koji su vas primili na svoju zemlju neċe da trpe, ni da pate umesto vas. Oni ne smeju da osete ni tegobu ni teskobu zbog vašeg dolaska. U protivnom morate odavde otići_ napustiti ovu teritoriju. A gde ćete, ne znamo."
E, tada bi bilo Pravde na Zemlji Planeti i u Državi Srbiji.
Ovako, moje oči su potpuno poremetile dioptrijom različitom na oba oka, treba im jedno dobro centriranje, kao centriranje trapa na autu, jer nemaju više ni istu paralelnu putanju gledanja, a odraz duše, koji se u njima ogleda su velika tuga, seta, nezadovoljstvo, depresija, ljutina, bes, jarost, nepravda koja je razjeda, boli, velike, teško prolazne modrice na duši ... Sve ono što ovim očima i ovoj duši nije svojstveno, što joj je silom i prisilom nametnuto i što današnji tirani i agresori, skriveni u tim "napaćenim" izbeglicama redovno zalivaju i neguju kod domaċeg stanovništva_ raznim šamarima, opomenama za neplaćeno ovo ili ono, neke nebuloze, koje bi svako normalani i razuman davno otpisao, ali kako bi onda bili oni glavni i narod domaċi držali "u šaci", tj. pod kontrolom i svojom čizmom?

I šta se dešava? Kad je narod uvideo tu njihovu drskost, nadmenost i prepotentnost, prepoznao tu njihovu grabežljivost i posesivnost i kad je njihova ijekavica preplavila prostore, narod je počeo podozrivo da ih gleda, da ih izbegava. A oni, osetivši promenu u domaćinima, počeli su bivati još drskiji.
I eto, tako ja napr., ne samo da nisam mogla doći do sopstvenog stana kao ostali svet, niti mogla iskamčiti neko zasrano potkrovlje, da ga preuredim u topli dom moje novonastale porodice, sa dvoje male dece, nego i dan danas imam problem, pa dok ti izbegli kupuju vile, stanove, besne automobile, luxuzne poslovne prostore, sve tako "ucveljeni" zbog strahota koje su pretrpeli, ja nemam veċ godinama ni finansije za osnovnu egzistenciju, ja ne mogu prodati roditeljski stan u kome živim, veċ skoro dve godine, ne mogu da ostvarim želju da kupim neko imanje, neki plac u okolini Beograda, sa kuċom ili uz neku gradnju, ne mogu da uspostavim moj mnogo željeni pčelinjak i da moje penzionerske dane provedem u nekom miru i pored smešno male penzije, za čiju visinu su itekako baš oni krivi iz mnogo razloga indirektnih i direktnih ...
Stičem utisak da je i sve i osmišljeno tako, sa njihove strane, da moj stan pojedu neizmireni troškovi, da ode na doboš, pa da u Srbiji stanovi i kuće postanu besplatni, kako i sami reklamiraju neku skoru buduċnost. Ali, kako kažu, moraju još malo sačekati, nisu se stekli potpuni uslovi za to.
Dolazili su mnogi, upravo sa tih prostora, odakle su došle sve te izbegluce, u razgledanje mog stana, koji uzgred budi rečeno, treba da podelim sa mojom sestrom. Navodno zainteresovani da kupe isti. Po njihovim pogledima i ponašanju odmah se videlo da ga kupiti neće. Ali i podsmeh je bio na njihovim licima i nipodaštavanje moje imovine.
Po njihovim izmišljenim pričama oni su svi do jednog ostavili tami negde lepote i vrednosti nesagledivih razmera. Sreċom postoji tv i tehnika je uznapredovala od posle I i II sv. rata, stizali su neobradjivani, sirovi snimci u direktan prenos, prikaz sa terena, pa smo svi svedoci kako su izgledali svi ti stanovi i kuće, kako su bili opremljeni ti prostori. Sva ta njihova bogata imovina imala je izuzetno visoku emotivnu vrednost njihovu, a stvarna vrednost je bila ispod svakog proseka stvarne vrednosti tog ranga.
To je bila jedna beda i sirotinja, namestaji po kuċama dotrajali, jadni, kuċe neomalterisane, gola cigla, ako su "novijeg" datuma, stare kao i sve stare, terase uglavnom bez ograda, sami grubi beton, u stanovima tapete nisu decenijama menjane... Itd, itd, da ne nabrajam.
Ako koza laže, rog ne laže. Postoje snimci u arhivi, ali ako su ih po dolasku i uništili ili sakrili za neka druga vremena i druge priče, postoje i snimci stranih izveštača. Naravno, pod uslovom da su zaista strani, a ne njihovi ljudi iz inostranstva, jer su se u medjuvremenu rasuli po celom svetu.
Namera im je svakako da sve upropaste, što se upropastiti može i da oni to zaposednu.
Uostalom, bosanski narod, konkretno, poznat je kroz istoriju, po tome, da svakih 50-30 godina izazivaju ratove, koliko je potrebno vremena da se ruiniraju njihove stambene jedinice, da odu u nove, sredjene i da ih to ništa ne košta. Uz to se i njihova dotadašnja teritorija rastereti, tom migracijom, tačnije emigracijom, tamo gde odu, uglavnom odmah prave nove porode, tako da po nekim glupim zakonima novorodjenče odmah rodjenjem stiče državljanstvo te države i to im je viza za ostanak tu.
Smešna je i činjenica, tačnije tragikomična, da je u svim vitalnim evropskim institucijama i evropskim komisijama, čak portparoli, glavni stuff upravo njihov narod, ljudi/žene iz BiH. Znači, kadija te tuži, kadija ti sudi.

Zato su valjda preko noċi mnogi postali Srbi ili Hrvati... A zapravo, pravi Srbi, kpji su nekih '70-tih se otisnuli u tu BiH, još su davno osetili neprijateljstvo tamošnjeg življa, tzv. Srpskog, na prvom mestu, pa uzročno posledičnom vezom i ostalog i vratili su se u svoju Srbijicu još početkom '80-tih.
Svi ovi osyali su glumački Srbi, Srbi iz intetesa, da se sa što manje muke i truda domognu tudje imovine.

Do juče su bili najveći titoljupci, bili oni i Rusi, najveći komunisti i partizani, skoro da su svi narodni heroji iz njihovih redova, tek po koji je zalutao u heroje iz drugih naroda i republika ex Yu, a danas oni su "najpobožniji narod, najbrojniji posetioci crkava i to redovni, o svakom prazniku verskom. Njihove donacije i novčani pokloni crkvama su fantastičnih razmera. Valjda misle, ma ubedjeni su, da ċe tim darovima da iskamče oprost svojih prljavih rabota i mnogobrojnih grehova. Samo nek se nadaju. Žao mi je što crkve prihvataju taj njihov prljavi novac. Ali ... Ja o tome ne mogu da odlučujem a ni sudim. Ima nekog gore ko to gleda i ko ċe im suditi. Njega ne mogu da prevare, ni pažljivo biranim ni milozvučnim rečima, a ni poklonima. Taj Neko, gore na Nebu, nije potkupljiv, a ni na prodaju, mada mnogi na njemu dole, za sada dobro zaradjuju.

I dok ti, fašisti nad fašistima, ti agresori i teroristi, vukovi u jagnjećoj koži, ne budu oterani sa ovih prostora, isto onako, kako su se ovde i dovukli, sa po jednom kesom ili putnom torbicom, bokščicom, moja duša neċe mirovati, rane i modrice na mojoj duši neće zaceliti, pa ni moje oči neće biti vesele, žive i drage, lepe, kao što su nekada bile.
Red je i Pravda da i mi Srbi Srbijanci konačno budemo Slobodan Narod. Oslobodjeni od svih domaċih i stranih neprijatelja, koje nismo mi učinili neprijateljima, nego su se sami proizveli u naše neprijatelje, svojim delovanjima ili nedelovanjima.
Daće Gospod Bog, stići će Sloboda i u Srbiju Srpskom Srbijanskom Narodu. Domaćinima ove Srbije.
A to svakako nisu ovi skorojeviċi, koji su bespravno i nepoteno zaposeli hektare i hektare naše zemlje.

Luna Lu i njen video/intervju sa blogerom Blogdanom/Bogdanom, odmah izazvaše moju neodoljivu  želju da dam komentar, moje vidjenje stvari.

Tačno, non stop je ljubav na tapeti, ljubav kao reč, a ne osećaj, da je postala ofucana, prazna. Ljubav nisu leptiriċi, ljubav nije sjaj u očima, ljubav nije sex ... Ljubav je osećaj u kome srce počne da drhturi, a neka milina se širi telom. Ljubav se oseća prema partneru, prema deci, prema kućnom ljubimcu, prema putovanjima, raznim pojavama ... I priče o bezuslovnoj ljubavi su foliranje, laž. Dokaz: ako je u pitanju ljubav prema devojci/mladiću, za uzvrat očekujemo zabavljanje, venčanje, zajednicu, bračnu ili vanbračnu. Ako nije taj razlog, onda želimo za uzvrat prijateljstvo, želimo da mu/joj poklonimo naše vreme, u zamenu za njihovo u istom trajanju.  Prema deci, iz razloga što smo ih mi rodili ili učestvovali u njihovom rodjenju, pa sami sebi, pred sobom samima, izgledamo jako važni i veliki zbog toga. Divimo se "našem radu", remek delu, zapravo. Ako su tudja deca u pitanju, ljubav osećamo prema njima jer nam je lepo uz njihovo prisustvo, uveseljavaju nas, opušta nas vreme provedeno s njima, proživljavamo ponovo naše detinjstvo ili naše veċ odrasle dece, nekom smo potrebni i to nas čini važnim i plemenitim...kao i u slučaju ljubavi prema kuċnim ljubimcima. Jedne volimo, jer očekujemo da nas čuvaju i štite, u njihovom smo društvu sigurni, drugi nas uveseljavaju svojim bojama, pesmom... uz njih nikada nismo sami, ne moramo popričati sami sa sobom ponekad, pričamo sa njima ... Putovanja, kao i sve prethodno nas uveseljavaju, upoznajemo se sa novim zemljama, predelima, kulturom, običajima itd i sl., a ujedno imamo nove neiscrpne teme za prepričavanje u društvu prijatelja i poznanika, sherovanje fotki po društvenim mrežama ... I tako redom. Ni jedna ljubav nije bezuslovna, od svake očekujemo nešto za uzvrat. I dok postoji uzročno-posledična veza dotle ima i ljubavi. Čim prestane dvosmerni tok, ona počne da jenjava i nestaje. Gubi smisao i nestaje interesovanje za tim subjektom/objektom.
Moje vidjenje ljubavi je takvo.
Leptiriċi su znak želje i potrebe, sex je takodje potreba, gimnastika, spoljašnja i unutarnja masaža, koja može biti ugodnija i lepša ako je i ljubav prisutna, a beznačajna, nepoželjna kod nedostatka ljubavi. Sjaj u očima je radost, zadovoljstvo, zbog ...

Sve te bajke o bezuslovnoj ljubavi su zapravo želje za nečim. Za pažnjom, za pripadnošću, da ne budemo sami, da se osetimo korisnima, jer nas to raduje, uveseljava, čini važnim, velikim pred samim sobom, mislimo da smo jako humani ... Znači, ipak imamo interes od te naše ljubavi prema nekom/nečem.
Prema običnom tanjiru punom ukusne hrane, tj. ljubav prema dobrom zalogaju je čist interes. Daje nam energiju, pruža savršeni užitak, utoljava glad, stvara osećaj sitosti. A ta sitost je u stvari ono sto volimo da osetimo. Imamo ljubav prema sitosti, a ne prema hrani.

Na post Nataše Lazić Milošević :
" Evo mene u vecnoj sadasnjosti  i u paralelnoj stvarnosti....jer sam SADA TU u dalekom NY-u, ali isto kod vas u emisiji, moj objekat koji me doveo u tu vasu i moju paralelnu stvarnost je upravo vibracija Inspiracijaaaaaaa.... vasi glasovi odzvanjaju u kuci...i zidovi slusaju i upijaju 🙂....znaci Zana Pantelic hvala ti do neba ❤️❤️❤️, tebi i profesoru  Abramovicu Velimir Abramovic Popunjen Profil
Obavezno pogledajte, naculjite usi 😀😀

https://youtu.be/0eQW-Dxn1bw "

Moj komentar:
Let us see!

Odgledala. Interesantna tema, sa puno prostora za diskusiju. Ovoga puta sam se uzdržala od komentara, ali ne znači da neću postaviti komentar/pitanje...
Ja nisam od onih, koji se stide da pitaju. Pitam sve što mi nije jasno, kako bih naučila. A nekad i zbog drugih, da bacim akcenat na nešto bitno, u masi informacija nezapaženog, a važnog. Znam unapred odgovor, ali znam i da mnogi ne znaju, pa nek čuju/nauče. 😄
Ja sam u ranom detinjstvu imala neka interesantna iskustva sa tim paralelnim svetovima, putovanjem kroz vreme, upoznavanjem sa davnom prošlošću i tada dalekom budućnošću, uz "stručnog vodiča", jednog deke sa dugom belom bradom, ali nije bio Istočnjak (kao u američkim filmovima sa Brusom Liom, napr.) ... I vozio me u jednoj kabini/mašini kroz vreme ... Par noći sam imala interesantne svetlosne snove, valjda dok sam uspostavila vezu sa tim nekim svetom... No, da ne dužim... Posle nekog izvesnog vremena, pojavi se na tv emisija " Vremeplov". Ja šakom o čelo šljepnem i kažem ocu "E, sad znam kako se zvala ona mašina iz mojih snova...sećaš se onog sna, što sam ti pričala... Zove se Vremeplov! Ja sam se vozila u Vremeplovu! 😅 💟 "
Pre toga, sa 3 god. života, sam, kako u narodu kažu, premirala. Zna se, kad voda udje u pluća čovek je gotov. A ja sam upravo dobila vodu na plućima. Teško se razbolela, završila u bolnici, neko napravio grešku, isključio me sa aparata i ja otputovala kod Boga u goste. Ali, On je rekao "ne, malena, ti ideš nazad, rano je za tvoj povratak ovde...😂😂" i uz izuzetnu požrtvovanost jedne med.sestre se posle njenih neprospavanih 3 noći i 2 dana/ili obrnuto, više se ne sećam/, ja se ponovo vratih i evo, još uvek dišem i šetam ovozemaljskim vrtovima. I doktori su pripomogli, ne mogu poreći. Jedan dr je molio tu sestru da ode na spavanje, obećavao je da će on dežurati kraj mog kreveta, da je puno iscrpljena već, ali ona nije pristala. A "Veliki potop kako doš'o, tako otiš'o".
A pade mi na pamet još jedna činjenica... Izmedju nas i Dalekog Istoka, Okeanije, Australije razlika je vremenska po 8 i više sati. Sa druge strane imamo vremensku razliku sa Zapadom i Amerikom isto od 8 i više sati. Što znači da izmedju njih je razlika po 16 i više sati ... I to su već na neki način paralelni svetovi. I oni i mi sa njima. Istok nam dodje Budućnost, a Zapad Prošlost. 😅

My Origin

In deep past our Prince, or Emperor, as the Nations were called him, was killed in one big battle. And so many great people, soldiers and guard members, but on the both sides.
Many yrs later the members were replaced to the deep wild area, not so far from the Capital. There they made village houses, yards with grape and fruit and so on...
Many yrs later we had the other wellknown Dynasty on the Thron. People were respected them a lot. But, one day some stuff, but first man in between, too, wanted to be king and they did they best to bring many people from the different sides to country, to have big support of them and to buy some people in the country different ways, and so on, and so on... to move the king from thron. And after many tryings they had had success in it. They killed our king and queen (and this Dynasty had had hereditary royal title, but no one member of the familly have any title...prince/princess, through many last yrs)... ... ...
So, many yrs later, from that first Dynasty, I mentioned, one of the main members, Male, and Female from the other wellknown, mentioned Dynasty, were got married.
These were my grandparents. And my father was their first chd, son. They had three sons and one daughter. And I'm the elder daughter of my father, my parents. And I have youngest sister.
Now those third, attackers, infact their descendants... have Prince's titles... And no one from the other, great old  Families.
Today there are many stillers and false descendants of various dynasties, unfortunately. But, we, real one are so, so poor. And whole World look at this and do/say nothing.
Is that justice?

Želim danas da podelim sa mojim Fb Pajtosicama i Pajtosima sledeće:

Veċ sam pisala o nemilom pehu sa ovogodišnjeg Sajma knjiga i kusura od celih 500 din, koje mi na štandu Nove poetike nisu vratili, o tome da sam se toga setila tek u povratku, na Mostaru i obavestila dragu mi autorku kupljene knjige, Danijela Trkulja, koja je bila toga dana na štandu prisutna u svojstvu Gosta Autora, promotera, svog drugog romana.
Ona je reagovala na pravi način, sve je bilo dogovoreno da se kusur vrati mom komšiji, takodje izdavaču, prisutnom na jednom od štandova, da ne dolazim ponovo po kiši, ali to se zbog drskosti devojčure, koja me je i opelješila, smišljeno, iskoristivši moj gubitak koncentracije. A ja sam to otpustila u tom trenutku, smatrajući se sigurnom i bezbednom u tom okruženju, jer sam u prijateljskom društvu. Bilo kako bilo, Danijela je par puta predložila da mi ona pošalje moj kusur, pa da se ona sa njima posle raskusura. Ja sam odbila. U slučaju da joj ne nadoknade iznos izgledaće kao da mi je poklonila knjigu. A ja sam je kupila i pošteno platila i preplatila. Razliku je neko nepošteno stavio sebi u džep.
Njen rezon je bio da mi ona dā taj novac,  jer ne želi da kad god uzmem njenu knjigu, da se sećam tog peha.
I bila je u pravu.
Započinjala sam čitanje više puta i odustajala. Onda reših da budem upornija. 
Pročitah 30-tak stranica i rekoh Bljak, ovo mi se ne svidja. Ova kupovina je čist promašaj. Ne volim uopšte ove teme. Droga, alkohol, slobodan sex, skrajnute likuše i likove.  Imala sam takve u okruženju, kroz srednjoškolski period, a i kasnije. U početku sam prema njima i njihovim slabostima bila ravnodušna, posle ih sažaljevala, a na kraju ih nisam mogla više da podnesem. I ni dan danas  ih ne varim, podjednako kao ni psiho poremećene.

 Posle nekog vremena ipak nastavih sa čitanjem Danijeline druge knjige Pozdrav Suncu. Posle tog uvoda, meni neomiljene teme, nadolazile su stranice pune raznih svakodnevnih doživljaja i susretanja sa mnogim milim i nemilim dogadjajima iz svakodnevnog života, protkanih obiljem divnih tema za razmišljanje, za preispitivanje kako sebe samih, tako i drugih i raznih životnih situacija, divnih, mnogima od nas već delom i poznatih, coaching saveta, pa nekih recepata ...
Knjiga je zaista sjajna i vredi svakog utrošenog minuta. 

Nego, ja ne bih bila ja, kad ne bih bila iskrena i kritična, pa moram, poput onih, parafraziram "selektora, političara i igrača, koji znaju najbolje poteze", reći i sledeće ... Previše je dato prostora onim raspravama i razmiricama, vrlo učestalim. Možda je trebalo malo ih skratiti uz opasku da su bile vrlo uestale i postajale nepodnošljive...bla, bla, bla ... roman obogatiti većim prostorom životnih  zbivanja iz života drugih značajnih likova poput Frede i njenog novog životnog iskustva, sa Maretom, koji možda pobija. njena dotadašnja ubedjenja, pa o maloj Leni, koja se prosto pred kraj zagubila negde i više nije pominjana.

Zapravo, stekla sam utisak da je u sred Zapleta došao kraj romana.
Ostala su mnoga pitanja nerazjašnjena.
Šta je bilo sa onim jednogodišnjim inostranstvom?
Šta je bilo sa audicijom, pevanjem i nastupima?
Šta je bilo sa Veterinom?
Šta se desilo sa Nadom i sa druženjima preko Skajpa?
Konačno, šta se dešavalo tokom te poslednje posete? Samošto je otvorila vrata tog doma, u sledećoj nam ih je pred nosom zatvorila bez reči objašnjenja.
I još mnogo drugih otvorenih tema, koje su jednostavno bez objašnjenja prekinute.
Ili ih je Danijela Trkulja namerno ostavila otvorenim, za neka dalja stvaralaštva i razradu u neke nove romane?!
Možda je ovo samo Prvi Tom obimnijeg Danijelinog dela ...

Paris - London

Prvo što su me pitali po povratku iz Londona jeste da li mi se London svidja? Rekoh da sam oduševljena Londonom i da bih tamo mogla živeti.
Onda ti se Pariz ne bi dopao, reče  jedna moja koleginica, tužno. Ona je bila zaljubljenik u Pariz.
Zašto, upitah začudjeno? Kaže, Pariz i London su čudni, kome se svidja London, ne dopada mu se Pariz i obrnuto. Ja se nasmejah slatko. 😁
Sada gledam ovaj video i ne mogu da verujem sta vidim. Bila je potpuno u pravu.
Pa ovaj Pariz zaostaje za Svetom 200 godina najmanje. Uopšte mi se ne dopada. Tako deluje jadno, prosto primitivno. Uski neki sokačići, kao u Srbijanskoj najudaljenijoj provinciji, gomile nadžičkanih radnjica i restorančića, kao na nekom buvljaku, kao Baš čaršija u Sarajevu i sve grčki ugostitelji uglavnom. Kao da si na Plaki, u Monastirakiju... u Athini.
A ulice su priča za sebe. Kocka na ulicama, koja je i iz Beograda izmestena pre pola veka već, pa još puna rupa i zakrpa...kao u prigradskim beogradskim naseljima, nerazvijenih opština, sad već prošlog veka. Ili ogromne kamene ploče, uglačane i pogibeljne i po suvom, a mogu zamisliti kad padne kiša ili sneg na šta to sve liči.
Jedino je lepa panorama na rekama, sami priobalni pojas i te brodice za razgledanje... Moj Beograd je Metropola za taj Pariz.
A naš Kalemegdan! Pandan Staroj Tvrdjavi u Londonu!
London je neprikosnoven. Pariz je nekako, Cigan mala.
Sad znam zašto je naš Beograd izgledao tako jadno i još uvek u mnogim  delovima. Zato što su ga neki uredjivali po ugledu na bezvezni  primitivni Pariz.
A ja toliko želim da budemo svoji ili makar da ličimo na London.

Želim jedan od mnogih doživljaja, koje imadoh za mog boravka, od nekoliko godina, u Athini, da podelim sa vama.
Grčka nije samo poliglotska država, nego je i Meka za raznorazne narode celoga Sveta, a posebno onih problematičnih kategorija, političkih i drugih izbeglica, kojima je grčka, a Athina posebno, put u Svet. Preko nje idu dalje legalnim ili ilegalnim kanalima i vezama u Evropu.
Imadoh prilike da se upoznam sa pripadnicima raznih nacionalnosti, a i raznih veroispovesti.
Jednom prilikom me je nova poznanica pozvala, da to oko Katoličkog Božića budem njen gost, da zajedno idemo u njenu, Protestantsku crkvu. Bila sam malo iznenadjena, pojasnih da sam ja Hrišćanka Orthodox, pa ako to ne smeta, hoću, vrlo rado, jer nikada ranije nisam bila u jednoj Protestantskoj crkvi. I uz napomenu, da ako se od mene očekuje da predjem u njihovu crkvu i veru, od toga nema ništa. Ona je dala reč da toga biti neće, da oni to ne rade, a moje Pravoslavlje nije nikakva smetnja. To je jedno lepo druženje u čast njihovog Božića, ja ċu biti njen gost na toj svečanosti i to je to.  I ja prihvatih poziv.

Njihova Crkva je bila u jednom soliteru, ne seċam se tačno kom, od viših spratova. Stan, okrečen u belo, na suprotnoj strani od ulaza, na zidu veliki zlatnožuti krst, u uglu na prostoru nalik na binu, klavir, a u sredini stolice u više redova.
U susednoj prostoriji, spojenoj sa prethodnom, spojena dva stola, fino dekorisana i aranžirana sa puno ukusne hrane i djakonija raznih, zelenim grančicama sa crvenim bobicama i svim obeležjima Božićne svečanosti.
Svi, počev od organizatora, bili su vrlo ljubazni, promenili su tokom večeri i po nekoliko rečenica sa mnom, poželeli mi dobrodošlicu i da se ugodno osećam kod njih.
Bilo je malo crkvene muzike izvedene na klaviru_ pevali su i nekoliko crkvenih pesama, neke njihovi specijalni gosti večeri, a neke svi, horski.
Onda je usledio jedan neobičan Performans. U prvim redovima, tačnije u drugom redu, mesta u sredini zauzeo je jedan par sa detetom. Dama, izvodjač Performansa ih je tu smestila. Imali su i oreole na glavama, poput Svete Porodice. Pored njih, sa njihove desne strane smestila je drugi par, mladji, vrlo doteran i nalickan, što će reći jedan poslovno vrlo uspešan crnački par sa detetom. Sve je obavljeno ćutke, samo mimikom, poput pantomime.
Voditeljka je držala u rukama jednu dobro namotanu rolnu toalet papira. Klanjala se paru sa oreolom i rukom gestikulirajuċi ih uzdizala u nebesa. Počela je odmotavati tu rolnu toalet papira, snažno, a onda je gestikulacijom i rukom usmeravala parove da se pomeraju za po jedno mesto u levo. Posle svakog pomeranja ona je razmotavala gomile papira sa rolne. I tako, sve dok par sa oreolom nije potpuno izašao iz reda i sa stolica i dok crnački par nije zauzeo mesta prethodnog para. Performans se sastojao u tome da je crnački par potisnuo Svetu Porodicu, zauzeo njihova mesta i voditeljka se onda nastavila klanjati novom paru.
Prisutni su bili oduševljeni, sa sirokim osmesima na licima mnogih, aplaudirali su, a ja sam se trudila da prikrijem svoju zgranutost onim to sam videla, da ne uvredim domaćine, u čiju sam Kuću došla. Moja poznanica, čiji sam gost bila, je žena u godinama, dosta starija od mene, poreklom Engleskinja, koja je rodjena i živela u Južnoafričkoj Republici, sve do dolaska u Athinu, gde su joj dve ćerke udate. Ona je bila razvedena. I sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Nije živela sa ćerkama, jer je zetovi nisu hteli, već je boravila u Kući Majke Tereze.
Posle tog Pervormansa, muzički deo je nastavio sa prijatnom klavirskom svirkom, a ostali su pohrlili ka stolu i posluženjima. I ja sam im se, naravno, pridružila i poslužila, iz pristojnosti. Dobili smo svi i po neki simboličan Božićni poklončić.
Provele smo prijatno veče, u ljubaznom društvu. Sve je ličilo na jedan Koktel Party, pre nego crkveni obred. Sa izuzetkom grupne molitve, sa samog početka i ispijanja minijaturne čašice nekog napitka, koji mi je do danas ostao tajna. Raxmišljah da li ili ne, pa reših da prihvatim tu čašicu, razmisljajući "pa ako se svi oni ne otruju od ovog, neću valjda ni ja". I nije bila voda, kao u Mormonskoj crkvi. Bilo je nešto jače i tamne boje. I svi su izgovorili uobičajenu molitvu, a onda podigli ruke u vis i glave i krenuli da se lelujaju kao u transu. U tom delu nisam ih pratila, već sam ih ćutke posmatrala.

Ne znam kako drugi vide ovaj Performans, ali meni je prosto rečeno, ličilo na to, da uz velika sranja (jer toalet papir se za to koristi), polako se izbacuju iz redova i života Josif, Sv. Marija i Hrist i mic po mic, crni će zauzeti njihova mesta i biti glavni gospodari Sveta.

Volela bih da čujem i tudja mišljenja.

Lekcija iz poznavanja Prirode i Društva.

Kada od šljiva seljak ispeče rakiju, ona se zove Meka. Tu meku dalje prepeče (ponovo ispeče), onda je to Ljuta ili Prepečenica.
A sav onaj ostatak, talog, otpad od tih šljiva, zove se Džibra! I njega umešaju u pomije, hranu za svinje, da se oslobode tog otpada.

Juče doživeh jednu nepravdu od strane Facebooka! Obrisali su mi jedan komentar, prijavljen od strane lika vrlo nacionalno obojenog Fb profila, bojama Izraela, bez i jedne normalne ljudske objave, kao govor mržnje.
Time je Facebook podržao nekog, očigledno zadojenog mržnjom prema celom Svetu, a sudeċi po njegovom Fb profilu, veċim nacistom i nacionalistom od svih na svetu.
Postala je praksa kod nas, a i u Svetu, da čim nekom skrešeš istinu u lice, odmah te optuže rasistom, nacionalistom, fasistom, govornikom mržnje i sl. nedoličnim epitetima, a sve u nameri da ti uskrate tvoja Ljudska prava kao i pravo na slobodu misli i slobodu govora!
Ta moda bi trebalo da se prekine urgentno.

Podstaknuta uvredom koju sam kao Čovek doživela juče od strane Facebooka, brisanjem mog komentara, koji je nekome zasmetao, APELUJEM na sve Srbe i Srpkinje, sve Srbijance, ali i sve koji se osećaju Čpvekom, pravdoljupcem, istinoljupcem, čovekoljupcem, da
Svaki Post koji svojim sadržajem vredja Državu Srbiju i Srpski Narod, odmah prijave GOVOROM MRŽNJE i traže uklanjanje istih sa stranica SVIH DRUŠTVENIH MREŽA!

Hvala!

Naravno, odmah po uklanjanju mog komentara, tu Fb prijateljicu, na čiji post sam dala isti, sam uklonila sa liste mojih Prijatelha, a njenog vatrenog zastitnika blokirala.
Ja nisam provetavala nacionalne pripadnosti mojih Fb, a ni drugih Prijatelja. Prihvatila sam ih otvorenih ruku, srdačno u moj stvarni i virtuelni svet.
Ja svoju nacionalnu pripadnost ne ističem, sem u situaciji kad me neko svojim stalnim isticanjem ili omalovažavanjem moje nacije, mog naroda i moje otadžbine prozove da to uradim.
Mnogo puta i zažmurim na mnoge stvari, ako znam nečiju nacionalnost, ne želim da ga povredim, pa ignorišem neki post.
Mislim da tolerancija i uvažavanje moraju biti svakodnevno prisutni, čovečnost u punom smislu te reči.
Svi koji nisu na to spremni, svi koji imaju bolesnu uobrazilju da potiču iz naroda, koji je na mnogo visoj instanci od mog Srbojanskog, da su Bogovi lično ili su njihove mašine smeštene u neke satelite, koji kruže nad našim glavama ti Bogovi,
slobodno neka se sami isključe sa liste mojih Prijatelja, jċu pozdraviti taj gest zdušno i zahvaliti im se.

Lep dan svim pravim Prijateljima od 💟 želim.

Sretna Sreda!  Happy Wednesday!


Da li vi, Prijatelji, mrzite vaše sustanare, kada im skrešete u brk za neka nedolična ponašanja i greške?
Tako je i sa Državom!

Možda bi Palestini trebalo vratiti otetu teritoriju, da se neke usijane glave malo ohlade.

It has to be returned the abducted territory to Palestine, so that the burning heads will cool down, and Peace will prevail in the World.

Žao mi što blokirah onog JebReja, umesto da sam ga prijavila za sexualno uznemiravanje. Jet, njegov komentar je bio "Šta učini duga apstinencija. Tvoj komentar smo prijavili (on čak sebi i persira!) kao govor mržnje i očekujemo da bude uklonjen".

E, po Vuku i Srpskom narodnom jeziku, u prevodu njegov komentar znači " Nisi dugo jbn, ček da te malo "mi" jbmo"!

Kad god Srbijanci ispolje inteligenciju i pamet, podrivači krenu sa textovima o beloj kugi koja preti. Čak i predsednici države apeluju na sav glas "Jeb se narode! ... Fack you, people!"  Naravno, nešto drugačijim rečnikom.
Šta li u prevodu na srpski znači ta "bela kuga", ko su ti?!

Apropo Kristalne noći, koliko je Jevreja, Sefarda u BiH i Ašhenazija u SER/HR stradalo u Gradjanskom ratu pri raspadu Yu?

I pitam se sa kojom smo mi to turskom vojskom ratovali 1389. na Kosovu, ako su grci svoju teritoriju do Bosfora i Dardanelija (evropski deo Turske) poklonili svom ovekovečenom neprijatelju Turskoj, 1200- i neke godine, onako, iz čista mira, na zaprepašćenje celoga Sveta, i još uz uslov da uz teritoriju idu u paketu i žitelji, grci i Jevreji, koji su tu živeli. Poklanjaju neprijatelju svoju teritoriju i svoj narod pride!!!
Današnji "praznik" je valjda idealan za ovakve vojničke teme, čim danas okupiraju moje misli.

Dokle mi to treba da izigravamo budale i pravimo se kao da nita ne vidimo, ništa ne znamo ...

Pitam se i koliko je Jevreja nastradalo i učestvovalo uopste u Američkim vojnim operacijama svuda po Svetu?
Koliko ima Jevreja u NATO vojsci, aktivnih, onih, koji idu na prve linije fronta? Ne onih, koji sede u debeloj zavetrini i sigurnoj teritoriji, zastiċeni kordonima vojnika.

Pitam se, uopšte, čemu sve te nacionalne manjine ili, u medjuvremenu, većine, po tudjim zemljama?
Da li sav taj narod, koji je primljen u tudju zemlju, sa namerom da tu i ostane, da živi u toj zajednici, treba da se asimiluje sa domaćinima, da prihvati zakone te zemlje, da poštuje domaći narod, njegovu tradiciju, običaje, veru, da nauči njegov jezik i njegovo pismo, a pre svega da štiti i brani tu državu i taj narod, koji mu je širokogrudo pružio utočište i ruku prijateljstva, da radi u korist te države i tog naroda ... ili te doseljeničke grupacije treba primati da bi imao ko da osiromasi i upropasti, unisti iz korena i taj domicilni narod i njegovu državu, njegove tekovine, njegovo sve sveto, da ga maltretira, teroriše, kolonizuje...?

Čak i najveće negdašnje vojne sile, Britanija, Francuska, Holandija, svojim negdašnjim kolonijama su dale slobodu još pre mnogo decenija.
Samo, izgleda Srbi i Srbija nikako ne mogu da se oslobode nekakvog bizonskog (bizantijskog), turskog, jevrejskog, ciganskog i ko zna sve kakvog "carstva", terorista i nasilnika, agresora, koji nas terorišu uz pomoć svojih ništavnih knjiga, ništavnih " istorijskih činjenica", satkanih uz pomoć nesagledive mašte i izmišljotina, laži, pustih neostvarenih želja iz prošlosti, plasiranih u sadašnjosti kao "istorijske činjenice", gomile plagijata, falsifikata, sakupljenih raznih dopisnica, anzis karti, pisama, novčanica, starog nameštaja, starih kućnih potrepština, rukotvorina i raznih dokumenata, koje je domicilni narod bacao u smeće po isteku roka važnosti, promene vlasti, sistema političkog ili otkupljivanjem istih preko raznih javnih oglasa preko dnevne i drugih štampi.

Da li je asimilacija želja i napor da se uklopi doseljenički živalj u svakodnevne tokove jednog naroda i jedne države svojim trudom, radom, zalaganjem, odbranom istog od stranih agresora i napadača ili je asimilacija tupoglavo sexualno ukrštanje sa domaċim življem i nasilnim putem i raznim prevatama i omamljujuċim sredstvima, prekrstavanje u imena i prezimena domaćih i glumačko poistovećivanje sa domaćima, uz uživljavanje u novu ulogu, do vrhunskih granica, da i sami sebe ubede da su oni ti iz svoje role, a ne puki glumci?

Ili je asimilacija način da se na lak i jednostavan način, uz pomoć raznih žalopojki i srceparajuċih pričica i bajki, raznih sapunada, dodje do dobrog materijalnog,  finansijskog i intelektualnog plena? Da se stalno evociraju uspomene na sve ružne momente i teškoće, kroz koje su prolazili domaćini igrajući na kartu raspirivanja mržnje prema trećem narodu i dok se oni svadjaju i tuku, grabiti i ćariti sve što se može ili kroz koje su prolazili sami doseljenici, igrajuċi na kartu emocija, sažaljenja, milosrdja, pa se tako dobro okoristiti. A kad domaċin zapadne u nevolju i nemilost kod drugih, jer deo tih doseljenika se naselio i u drugim državama u okruženju i šire, onda se povlačiti u ljušturu i praviti se nevešt, praviti se kao da se to tih doseljenika uopste ne tiče, tada su oni samo doseljenički narod, "nisu oni odavde"! Onda asimilacija ne važi, onda se strogo ističe i prava nacionalna pripadnost i prava imena i imena familija iz kojih potiču, tj. prezimena.
Tada im naprasno amnezija nestaje po pitanju prošlosti i ko su i odakle su i ta ista anamneza se seli u sadašnjost i ne sećaju se svojih obaveza, koje imaju i po Ustavu države u kojoj žive, rade, čije su kuće, stanove, imanja, radna mesta zaposeli i čiji hleb jedu!

Ovo se ne odnosi samo na Jevreje u Srbiji i šire, odnosi se na svih 40 i kusur nacionalnih zajednica, koje egzistiraju u Srbiji, konkrento.
U USA vojsci, kako se dā videti na raznim fotkama i snimcima, ima pripadnika raznih nacionalnosti, nisu Indijanci glavna i jedina vojska. Čak, njih uopšte ni ne vidjam u tim redovima. Svi ostali su se obavezali da štite integritet te zemlje i taj narod i čik da neko odbije da bude u toj gardi_ odmah bi bio izveden pred vojni sud.
A doseljenici u ovu Srbiju su, čim se pripucalo, svu odgovornost bacili na strane vojne sile i agresore, koji nam kroje kapu i prebegli kod tih istih agresora.
Ovde su izbegli svoju gardijsku obavezu, a tamo su tek pristigli, pa takodje nemaju vojnu obavezu. Na sigurnom su.
Čim se situacija smirila, ti isti su plakali da se vrate kuċama, a tupoglavci, kojima je trebalo što više izbornih gladova, oberučke su ih primili nazad, uz sve počasti i vraċanje svih dobara, stanova, kuċa, radnih mesta, državljanstava, svih "ljudskih" i manjinskih prava... Prosto da se ispovraċaš nad količinom inteligencije i količinom želje da se sedne u vlastodržačke fotelje po svaku cenu, bez trunke, stida, srama i skrupula, uz potpuno odsustvo čovečnosti i savesti. Savest? Šta je to, pitaju se svi oni?! Ta reč i njen smisao, značenje su im potpuno strani i nepoznati. Toga u njihovim udžbenicima i "visokim školama" nije bilo.
Ili baš na tom času nisu bili. Biće ipak ono prvo!

I onda se usudi neko da mi pomene i javno postuje na društvenim mrežama o nekakvoj "Kristalnoj noći".
Nama, Srbima zemlje Srbije su svi Dani i Noċi Kristalni uz takve "sunarodnike", veċ stolećima.

I tokom II svetskog rata Srbi su ispaštali svoju dobrotu i čovečnost i dobročinstvo i milosrdje, streljani su samo zato što su se sažalili na okorele prevarante, hulje i zelenaše, lihvare i uzeli ih u zaštitu.
Srbija je stradala u prošlosti jer je htela da zaštiti Jevreje, cigane i razne druge, po svojoj veri u Boga i Hrišćanskom učenju da smo svi braća i sestre po Božijoj pripadnosti i da je svaki pojedinac čovek i ako je zalutao, šta zgrešio, treba mu pomoći da pronadje pravi put u životu. Ali, hulje ostaju hulje, nistarije ostaju ništarije, a pógàn je pógàn i tu spasa nema. Takve jednostavno samo treba najuriti iz države kao petone non grata i ne dozvoliti im ni turistički, ma ni u tranzitu da prodju kroz državu Srbiju. Ma, ni avionom da prelete preko Srbije! Da idu okolnim vazdušnim linijama!

Kristalna noć: Svijet je samo gledao
U noći 9. novembra 1938. godine širom Njemačke uništene su sinagoge, jevrejske prodavnice i stanovi. Jevreji su ponižavani i brutalno zlostavljani. Sve se dogodilo pred očima njemačkog stanovništva i cijelog svijeta.
 default
Uništena sinagoga
Stotine sinagoga i prostorija za molitvu te noći je zapaljeno. Ljudi su otvoreno na ulicama ponižavani, bili pretučeni, a u nekim slučajevima i ubijani - i to samo za to jer su bili Jevreji.
A ta noć je bila tek početak. Već 10. novembra 30.000 jevrejskih muškaraca je odvedeno u koncentracione logore Dachau, Sachsenhausen i Buchenwald. Među njima je bio i otac W. Michaela Blumenthala koji se prisjeća:"Još uvijek čujem riječi moje majke kada je on odveden. U rano jutro došla su dva policajca, koji su ga vjerujem najprije odveli u neku stanicu prije nego što su ga dalje transportirali. Šta se dešava? Šta će učiniti s njim? Šta je učinio? Gdje ga odvode? I kao 12-godišnje dijete naravno da osjećate strah odraslih, u ovom slučaju moje majke."
Blumenthal je tada bio dječak od 12 godina. 75 godina kasnije on ponovo živi u Berlinu gdje radi kao direktor Jevrejskog muzeja.
 Novemberpogrome 1938
Deportacije Jevreja počele su odmah nakon Kristalne noći
Prelomnica u svjetskoj istoriji
Tjelesni napadi i zastrašivanja bili su u Njemačkoj svakodnevnica odmah nakon dolaska nacionalsocijalista na vlast. Brojni Jevreji su odjednom dobijali zabranu rada, nisu više smjeli slobodno stupiti u javne ustanove, a imovina im je bila oduzeta. No nakon toga su nacionalsocijalisti dobili povod za javni progon.
7. novembra je jevrejski tinejdžer Herschel Grynzpan u Parizu ubio njemačkog diplomatu. Dva dana kasnije Hitler je dao naredbu za pogrom. Istoričar Raphael Gross kaže: "Važno je da se novembar 1938. godine uzme kao rez u istoriji, kao ono što se dogodilo pred očima svijeta, pred očima medija, pred diplomatskim predstavništvima, pred svim građanima."
Svi diplomati koji su tada bili stacionirani u Njemačkoj izvijestili su svoje zemlje o ovim događajima. Poljski generalni konzul u Leipzigu izvijestio je tada o poljskoj porodici Sperling: "Sperlingova supruga je skinuta do gola nakon čega su pokušali da je siluju." Letonski ambasador je napisao: "Kurfuerstendamm (glavna ulica u Berlinu - op. red.) izgledala je kao bojno polje."
Pa ipak diplomate nisu u svoje domovine poslale konkretne zahtjeve ili prijedloge da se djeluje. O tome svjedoči Hermann Simon, direktor Jevrejskog centra koji je sakupio diplomatske izvještaje iz 20 zemalja:
"Posebice velike sile nisu željele konfrontaciju, a također nisu željele veliki broj izbjeglica iz Njemačke. Dakle bilo je to određeno suzdržavanje ili čekanje, kao i varljiva nada da će se nekako moći usaglasiti sa režimom. Utoliko je odjek na ove izvještaje bio relativno mali."
SAD jedine povukle ambasadora
SAD su bile jedina zemlja koja je povukla svog ambasadora iz Berlina. A Velika Britanija je bila jedina koja je pomogla izbjeglicama, kaže Raphael Gross: "Velika Britanija je izrazila spremnost da primi djecu i to odmah. Tako je 10.000 djece stiglo u Englesku neposredno nakon novembra 1938. godine. To znači da je shvaćeno da se dogodilo nešto novo. Nakon toga su pojedine države reagirale, ali premalo i previše suzdržano."
 Reichskristallnacht in Berlin
Te noći gorjele su sinagoge ne samo u Berlinu, već širom Njemačke
To da bi nacionalsocijalisti mogli imati plan da usmrte sve Jevreje u tom trenutku se nije moglo predvidjeti, smatraju Simon i Gross. Tako je italijanski ambasador 16.11. 1938. godine napisao:
"Nije zamislivo da će 500.000 ljudi jednog dana biti strijeljano ili da će biti osuđeni na samoubistvo ili da će biti zatočeno u koncentracionom logoru."
Bila je to fatalna pogrešna procjena. Porodici W. Michaela Blumenthala pošlo je za rukom da pobjegne u Šangaj. Bilo je to jedino mjesto u tom trenutku u koje su izbjeglice mogle pobjeći bez vize. Raphael Gross stoga u tome vidi svojevrsnu opomenu: "Ljudi se uvijek pitaju šta iz toga možemo naučiti. Utoliko se može reći da možda uopće nije loše ako bi se stavili u situaciju tih izbjeglica. Mi smo sada u situaciji u kojoj vidimo da je u Šengenskom prostoru do sada umrlo 20.000 ljudi, koji su se najvećim dijelom utopili u Sredozemnom moru, tako da bi se već moglo razmisliti o tome šta zapravo doživljavaju te izbjeglice. Stoga ne bismo smjeli razmišljati o njima samo nošeni strahom."
Autori: Sarah Judith Hofmann / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Azer Slanjankić

Komentari ... moji i ...

Ovo mi se svidja! Tako se nekako nadovezalo na nešto što me danas okupira u mislima, onako, bez stvarnog razloga. Žalosno je što je toliki jevrejski narod stradao, to ne poričem. Interesantno je da je na stotine sinagoga uništeno!
Pitanje se samo nameće. Otkud tolike sinagoge u Nemačkoj? Otkud toliko Jevreja u Nemačkoj? Nemačka nije njihova postojbina. Odakle im pravo da se u tolikom broju nasele na tudju teritoriju?
Možda su planirali da Nemačku zauzmu umesto Palestine, Nemci ih "provalili" i ...napravili belaj.
I ĉudno je, mnogo je čudno da neko ko nema svoju domovinu bude extremno bogat, a Jebreji, stalne lutalice i beskućnici, uvek su, po njihovoj priči bili užasno bogati. I stalno i danas lutaju po Svetu i iskopavaju nekakva "svoja" bogatstva. Biċe da znaju gde su šta sakrili od kradenog po svetu, pa kasnije sami ili potomci idu pa iskopavaju. Meni sve na to liči. Isti je slučaj sa crncima. To me danas opseda. Crnci važe za nekakve paċenike i robove u prošlosti, koje je eksploatisao beli čovek i mučio i maltretirao. To su njihove bajke za malu decu. Činjenica je da su crnci jaki, žilavi i vrlo izdržljivi, mnogo više od belog čoveka. Uz to ako dodamo i da su crnci ljudožderi bili u prolosti, a još uvek ima po Africi ostataka takvih plemena, stvarno ne znam ko je kome bio pretnja i agresor. Biće da ih je beli čovek pripitomljavao kao životinje što se pripitomljavaju, uvodio ih u civilizaciju, a oni su resili da ismeju inteligenciju belog čoveka, da ga iskoriste i zavladaju svetom. Upravo su bili na tom putu, blizu cilja, li ih je Trump omeo u tome. Ali, zato su se oni brzo snašli i uvukli u kraljevske familije ... Ali ni to im neċe proći. Ja sam beli čovek i branim belu rasu, koja je vrlo ugrožena zadnjih godina posebno i preti joj istrebljenje, koliko ja mogu da vidim i sagledam situaciju.

Biljana Cebic Madzarevic
Ovoliko nepoznavanje istorije I mesetarstvo podacima po slobodnom nahodjenju skoro nisam procitala.

Nepoznavanje istorije? Gde vi živite? Svaka država i svaki narod je sam pisao svoju istoriju. Ali i razni doseljenici i izbeglice, prema svom nahodjenju. Toliko lažnih dokumenata, toliko falsifikata, literature "resavskih škola", izmišljotina, lažnih svedočenja ... A o istom dogadjaju svaka strana se izjašnjava prema svom vidjenju i svom interesu. Budimo već jednom ljudi, pogledajmo istini u oči i budimo objektivni, koliko god to bilo bolno. Važno da je istinito i pravedno. Samo tako čovečanstvo može biti spašeno i može napredovati.
Sujeta nečija je isla toliko daleko da su i Sv. Pismo, Novi Zavet napisali prema istom s enariju. Četiri Jevandjelja pišu četiri čoveka, sveca (!), o istom dogadjaju i u svakom se činjenice neke razlikuju od prethodna tri. Najupečatljivije je poslednje Jovanovo Jevandjelje, gde "Jovan kaže", tačnije pita " Šta znaĉi kad ja kažem da je Isus nahranio narod sa dve ribe i 5 hlebova, a ta kad kažem sa 5 riba i 7 hlebova"? Ili tako već nekako, trenutno zaboravih tačne cifre.
Kako shvatiti ta 4 jevandjelja po vama? A to su Svete Knjige. Bar za nas Hrišćane.

Kako ste onda Vi dosli do Vase istine?
Pa, vrlo jednostavno. Nisam učila napamet razne literature i hvalisala se recitujuċi iste. Pažljivo sam slušala šta ko priča i kako se ko ponaša. A kako sam oduvek volela matematiku, samo sam sve sabrala, uporedila i odbacila ono što se kosi sa logikom, po onoj srbijanskoj "U laži su kratke noge, a duboko dno".

Nego, nije mi bila namera da se prepucavam sa bilo kim,  jednostavno sam dala moje vidjenje stvari, potpuno svesna da ima puno neistomišljenika i da ċe i drugi da daju svoje misljenje po pitanju ovog članka.
Žalosno je što ċe neki Srbi da skoče odmah da vade oči i brane te iz članka, ko god da je, ne moraju biti uopšte Jevreji. Ali, u suprotnom, da je članak o stradanju Srba, niko od drugih naroda ili vrlo, vrlo redak slučaj, da bi neko od njih uzeo u zaštitu te napaćene Srbe.
To je ono najžalosnije.
Sve članke pišu "oštećeni", a podržavaju ih svi oni, koji su u sličnim situacijama, u tudjoj zemlji, na tudjim jaslama, imovini...
Ja Jevreje ne mrzim, da se razumemo. Ali (!) ono što para čula jeste da je čudno, mnogo je čudno da su beskućnici bogati i to najbogatiji ljudi na Planeti. Zar nije? I to vas vodi u dalje razmišljanje...

Šta je još zanimljivo! Jevreji su najosvetoljubiviji narod. Oni non stop trčkaraju po svetu i traže i pronalaze nekakve naciste i ljude koji su nekom od njih učinili neko zlo, likvidiraju ih ili izvode pred sud pravde. I to kakve pravde? Tipa Nirnberški proces. Ideš na sud formalno, ali veċ si osudjen na smrt, samo ajd' da to i verifikujemo.
Za ostale narode Planete Zemlje to pravilo ne važi. Apeluje se da se zaborave tragedije, "nesuglasice", da se nastavi kao da ničeg nije bilo. Zašto? Kako? Po čemu je život jednog Jevrejina važniji i vredniji od života jednog Srbina, napr.? Po meni, ni po čemu.
Objektivno moramo posmatrati i staviti se u položaj onog drugog, da bismo bolje procenili situaciju.
Prosto, ne verujem da su Nemci iz čista mira, bez ikakvog razloga krenuli da uništavaju jevrejske radnje, kuće, narod... Morao je postojati vrlo jak razlog za to. Samo, nikada do sada nismo ni od koga čuli koji?!

Jugana Marjanovic ... Gif:crnac u uniformi, koji ponavlja I'm devastated!

Zašto se ne vrati u Afriku?
I zašto uopšte svi koji žive u tudjim državama, ako im se ne svidja život u toj državi, ne pokupe pinkle i ne vrate se kući?
Srbi Srbijanci, gde god da odu, budu neko vreme, zbog nekog posla, neke zarade i vraćaju se kući. Ako ostanu u toj državi da žive, izuzetno su lojalni, asimilovali su se sa sredinom i tu su.
Ne trče na ulice da demonstriraju, da traže svoja manjinska prava, da traže otcepljenje dela teritorije  za neke svoje nove države.
Ma, kad odu u običnu posetu, u goste negde, ako im se nešto ne svidja, nisu zadovoljni tretmanom, ubrzo se pokupe_ izvinu nekom obavezom i odu kući.
E tako nek se ponašaju i drugi i biće Raj na Zemlji.
Kakva je to drskost sedeti u tudjoj zemlji i stalno tražiti neke promene, neke uslove postavljati domaćinima?! To je bolesno ponašanje.
A što se Jevreja tiče, ja ih uopste ne mrzim, daleko od toga. Ni crnce. Samo sam objektivna. Mada, to zvuči vrlo grubo, ali činjenice su činjenice. Nek promene svoja ponašanja, nek se poprave, pa će i činjenice biti drugačije.
Jevreji su poznati od pamtiveka kao lihvari, zelenaši. Zelenastvo nije deo zdrave ekonomije ni u jednoj zemlji u svetu. Uz to što su zelenaši, još u i neviidjrne tvrdice, škrtice.
Em sediš u tudjoj zemlji, još zaradjuješ na nekorektan i nepošten način (zelenaštvo, sem preprodaje je i neka vrsta ucene, ucenjujem te sa cenom, jer znam da si u škripcu i moraš mi prodati, pa ću uzeti bud zašto-Sramota, odsustvo čovečnosti 200%), još si cicijaš i gledaš kako da izbegneš bilo kakvo davanje državi i društvu, sve bi što zaradiš da zadržiš za sebe!!!! Ali ċeš druge da ganjaš da daju do poslednjeg cvonjka.
Je li to normalno? Naravno da nije.
I drugi to gledaju, gledaju, dok im se ne smuči i ne padne im mrak na oči i krenu u žestok obračun sa takvima. Tada gube razum, ruše sve pred sobom, jer i oni su godinama bili devastated! Sorry.
Ako imate takav zaštitnički stav prema Jevrejima, onda treba isti takav da imate i prema Šiptarima na Kosovu. Jevreji u Nemačkoj su isto što i Šiptari na Kosovu. S tom razlikom to su Jevreji nastradali, a Šiptari okupirali teritoriju i proglasili svojom državom.
Mada, Jevreji su, eto, spasili svoju decu, expedovali ih po svetu i umnožili se još više.
Čak su i radjali decu po logorima, što je meni potpuno neshvatljivo, ali  znam neke Jevrejke koje kažu da su rodjene u logoru, a sećaju se mnogih jevrejskih reči, koje ih je mama naučila. Prema njenim kazivanjima, mama je nastradala u logoru i tata, a nju, njenu stariju sestru i starijeg brata su poslali u tri različite porodice, koje su prihvatile da ih odgajaju.
Pitam se onda, koliko godina su oni to boravili po tim logorima? 9 meseci treba za trudnoću, prve tri godine deca ne pamte, to je skoro 4, pa dok zapamte toliko toga, što kažu da pamte, to je više od 4 godine. Nešto je u toj matematici nelogično. I uz sve to, u logorima su gladovali, živeli na vodi... A deca normalna, bez deformacija rodjena, odgajena...odakle im mleko za bebe, kad gladuju? Znate, ne treba samo čitati i čitati i slepo usvajati i pamtiti. Treba i razmišljati o pročitanom, o onome što čujemo, vidimo. Pitanja se nekako sama nameću, bez da vi nekog mrzite, tražite dlaku u jajetu ...
I, bilo bi lepo da jednom već zavrsimo s tim I i II svetskim ratom i bunama i ustancima... Jer svako stalno podsećanje stvara loš osećaj, podgreva mržnju i želju za osvetom, a to vodi u nove obračune i ratove, zar ne?
Jel to borba za mir?
Kako nas uče neki dušebrižnici non stop? Treba Oprostiti, treba Zaboraviti, jer je to u interesu našeg zdravlja, sreċe, napretka, trt mrt... Pa hajde da svi narodi već jednom Oproste i Zaborave i krenu zdravom linijom dalje u budućnost.
Onda će valjda prestati i svakodnevna masovna ubistva po celom Svetu.
Evo danas je u Srbiji novokomponovani "praznik" Dan Primirja (!) u I sv. ratu! Bolesno do srži!
Lep dan, moje dame, vam želim i vedrije teme.
I Ne Osudjujte pre nego dobro razmislite.

Danas dadoh jedan iskren komentar na post o "Kristalnoj noći". Da neko ne shvati lično, a sa spiska je mojih Fb Prijatelja, pomislih da se izvinim. Da znam da je neko iz te nacionalne grupacije, svakako ne bih promenila mišljenje, niti napisala drugačiji komentar, ali bih se verovatno uzdržala od komentara iz čiste pristojnosti. Ignorisala post.
Onda odlučih da ne proveravam ničiju nacionalnu pripadnost, ali i odbacih izvinjenje kao opciju. Istina boli, ali neistina mnogo više. Sve je to mnogo manje nepristojno i bolno, od svih onih  uvreda, koje mi Srbi svakodnevno slušamo na naš račun i na račun naše zemlje, od onih, koji su u bekstvu iz svojih, pronašli utočište u našoj i čiji hleb jedu, od davnina do današnjih dana, a živi preko 40 nacionalnosti u Srbiji.