Eh, draga, danas ni to nije moguće. Nije dozvoljeno "da budeš srećan duže od nedelju dana".
Mislim na sadnju cveća i drveća. Dokle ide tuđi nemar, najblaže rečeno.
Da bih sadila biljke moram prvo ograditi moj posed sa svih strana. Jer, moj komšija nema ograđen svoj posed, a nema ni svoje imanje za uzgoj stoke, ali ima ogromno stado ovaca i koza, koje napasa svuda okolo, po tuđim livadama, proplancima, posedima, po celoj planini, pa tako i po baštama.
A njegova stoka je umatičena. Ko mu je dao dozvolu za to, a da nije proverio ima li taj odgovarajuće uslove za gajenje stoke?
I živinu koja slobodno šeta po selu i kljuca šta stigne, po tuđim dvorištima.
Znači, moram se zabarikadirati i samo ja mogu uživati u tom rastinju, u tajnosti. Jer "njegov je veći".
Da ironija bude veća, ovo je beogradska opština. Dok sam živela sa porodicom, roditeljima, sestrom, na Zvezdari, imali smo ponekad nekoliko kokica i petla ili zečeve ... I donet propis jednog dana, u gradu Beogradu nije dozvoljeno gajiti domaće životinje, bez obzira na vrstu, količinu. Uopšte!
Gde je danas takav propis, da makar po perifernim opštinama prestonice i većih gradova moraš imati ograđen plac za smeštaj stoke i za napasanje, u protivnom ne možeš gajiti stoku?!
Нема коментара:
Постави коментар