Da. Nije to nikakva novína. Još u Titovo vreme, tj. mog školovanja, u vreme socijal-komunizma, bilo je igrarije sa udžbenicima. Kad god sam ja prelazila u sledeći razred čekali smo novo izdanje nekih udžbenika, tipa Biologija, Istorija i sl., na početku godine. Moj otac se uvek čudio što se štampa nova, što ne može prošlogodišnja? Šta se to tako značajno desilo u svetu i/ili kod nas, pa treba menjati udžbenik? A pratio je svakodnevno štampu, radio, kasnije i TV. Isto je bilo i u srednjoj školi. Čak i za usputno završenu Omladinsku Političku školu, kad se ja prijavih, čekali smo sa početkom mesec, dva, da se odštampaju nove knjige. Navikla na čekanje, nisam se raspitivala zašto, kako... No, odgovor je sam došao, kad mi je drugarica poklonila sve knjigice iz prethodno završene te iste škole. Kad smo dobili nove, dijametralno su se razlikovale. Svi prethodnici su učili analitičku, na nivou preduzeća, radnika, samoupravljanja. Naše su bile na nivou države i sveta. Kao da smo se mi pripremali za rukovodeći kadar državnog vrha, a naši prethodnici za rukovodioce preduzeća, korporacija. Mog oca danas više nema, rano nas je napustio, sa 56, posle Černobila, ali meni je sve savršeno jasno.
U raznim životnim prilikama kad se dotaknemo neke teme, baš iz te istorije, prošlosti, srpskog jezika, krenu mnogi nadobudni da nam sole pamet, da nas ubeđuju da malte ne, ništa nije kako mi kažemo, oni uvek sve bolje znaju. Oni su pročitali to tu i tu, čuli od učene glave te i te, učili o tome, istraživali po literaturams ... I sve je onako kako oni kažu. Drugi imaju podatke iz Ljubovije (a nama je u školi skrenuta pažnja još u detinjstvu da ta Ljubovija ima grupu ljudi, koju podržava, pomaže i štampa njihove radove, knjige, koje nemaju mnogo dodirnih tačaka sa istinom, izmišljaju i krivotvore podatke i da se u životu na to ne pecamo ni ne obaziremo. Istina je ono što mi učimo i znamo. A udžbenike su nam pisali tada najuglednije osobe sa titulama dr., mr., dr.sci,, čuveni, cenjeni prof.sa fakulteta ...
Ja sam potomak dve čuvene loze ove zemlje i to se znalo, iako ja to nisam sam govorila, mi potencijala. Srpski nam je predavao Crnogorac u srednjoj i dao nam jednom prilikom da spremimo referat, politički govor na neku temu. I izlazili smo pred razred i "držali govor", onako, glasnogovornički. Ja sam se u mom osvrnula na istorijske događaje, ali sam uklopila i trenutnu situaciju u zemlji, Yu, oko nekih nestašica, zamrzavanja cena i šta je bilo tada aktuelno. Prof. je na kraju samo rekao "Krv nije voda", čime mi je stavio do znanja da zna kog sam porekla. Dobih i čistu 5. U posetu našoj školi bili su neki mladi, tada vrlo perspektivni članovi komunističkih partija zemalja iz kojih su dolazili. Održali su nama, polaznicima Političke škole, po neko predavanje o komunizmu, planovima i programima za budućnost. Jedan od njih beše Sandro Pertini, tada na početku, kao sekretar partije napr., Pa iz Kine grupa na čelu sa izvesnim Pingom, ne sećam se tačno imena. Pa iz Koreje ...
Neki su navijali za tu treću i bili joj naklonjeni, kao i danas, iako je bila u izbeglištvu.
U čemu je bila poenta?
Pa u tome da se pravi razdor, svađa i netrpeljivost među Srbima, kao i među Srbima i drugim nacijama u okviru Federacije, po sistemu "Zavadi pa vladaj" i/ili "Ne daj Bože da se Srbi slože"!
Нема коментара:
Постави коментар