Komšijske Priče ...

Doživeh jednu veliku neprijatnost, da me komšija pita da li me tuče sin? Odgovorih kratko sa ne. Čuli su ga čak na njihovom brdu gde viče, psuje, galami i lupa, treska i hteli su da pozovu policiju da prijave porodično nasilje.
Jeste, vikao je, psovao i izvredjao me je, rekoh. I tu završismo razgovor na tu temu.
Ono što mu nisam rekla, ali je možda i to čuo, da sam i sama zapretila par puta da ću pozvati policiju, ako nastavi da me maltretira.
Maltretiranje nije samo tuča, to je i vredjanje i galama, vika, urlanje, treskanje i razbijanje, uništavanje nečije imovine, pretnje da će ti neko uraditi ovo i ono, zastrašivanje i pokušaj da nekog držiš u nekom strahu i tako ga iskorišćavaš. Sve je to nasilje. Porodično ili neporodično, svejedno.
Sin će da me napusti. Upravo je otišao u grad da traži posao i stan, rekoh. On ne voli selo i ne želi da živi u selu, nastavih. I tu definitivno stavismo tačku na taj deo razgovora.

Razmišljah dalje, nesto kasnije, kad ostadoh sama, a i nekoliko dana ranije u nekoj drugoj situaciji, drugoj priči, razgovoru sa drugim komšijama.
Komšija, naš novopečeni poštar, dobio pritužbu kod pretpostavljenih da jednom meštaninu nije isporučivao posiljke/pisma.
Komšija poštar ode do istog da razreši slučaj. Taj meštanin živi i radi u Austriji i nije bio tu mesecima i poštar mu je pošiljke ostavljao kod prvog komšije. Ovaj se sad vratio, a poštar nije znao, pa mu je i dalje ostavljao pisma kod prvog komšije, na ta je ovaj reagovao pritužbom.
Iz dalje poštareve priče i nekih saznanja iz okola, pomislih da mu poštar namerno nije ostavljao poštu na kućnu adresu. A priča poštareva teče dalje ovako:
Komentarisasmo poštarov otac i ja prezime meštanina, koje je bilo krupnim slovima ispisano kraj kapije, gde u kolima čekasmo poštara.
Kaže poštar znaš li ti ko sam ja, pitao ga meštanin. A poštar mu odgovorio istim pitanjem, znaš li ti ko sam Ja?!
Ja rekoh da je to neko bosansko prezime, što poštar potvrdi, pa nastavi, kako od rata i masovnog dolaska Bosanaca, naše žene trče kao muve na med, napustaju i porodice i preudaju se i udaju za te hulje, kod kojih im je obezbedjen "lagodan" život, noćni provodi i kockarnice. Mnogi od njih su otvorili kockarnice ... Žene neće da radjaju decu, da rade u kući, gaje decu, kuvaju, održavaju domaćinstvo, nego trče na njihove (doseljenika iz BiH) pare...
Ja se složih da su to hulje, bitange i neradnici, da žive u velikoj mašti. Na to se poštar odmah nadovezuje, kako ti BiH-ovci upravo imaju velike prohteve, mnogo velike, nestvarne zahteve i maštanja, kako grabe razne pare od svih i svakog, iz EU, sveta, od svuda, imaju velike nestvarne snove, lažu, mažu, oeljee sve koga stignu ...
Ma ne brinite, kad tad ċe se te glupače pokajati, rekoh, što su njih odabrale...Ma šta ja posle imam od toga, kratko odgovori poštar i ponovi par puta tu rečenicu.
Čuh od drugih nekih da je poštara napustila žena i ostavila i nesposobnog sina. Imaju jednog sa daunovim sindromom, ali priča, šeta, čuva koze i ovce, koje imaju, veliki momak. Dolazi i u crkvu nedeljom. U sred liturgije udje, prekrsti se, celiva oltar, jer je video id drugih da to tako treba, a onda kreke okolo da se zdravi sa svima koje poznaje i ne poznaje, da se rukuje. I sa onima u pevnici. Jedino još sa popom nije počeo da se pozdravlja tokom službe. Toliko je razlučio da njega ne sme da ometa. Oca, babu, dedu mu nisam vidjala u crkvi. Jednom prilikom na bus stanici u razgovori njegov deda reče da on ne ide u crkvu "nije sujeveran, praznoveran", kako li se već beše izrazio.
Ja iz poštareve priče povezah da je možda taj Bosanac, lik zbog koga ga je žena napustila. I sad ovaj namerno izbegava njegovo sanduče. Ili zato što ima novca, a iz BiH se doselio... A biċe da je i njegova pobegla zbog nekog Bosanca.
Njegova bivša žena ima u centru Sopota radnju, neku kafanicu, bife. Sad skoro je bila zapečaćena. I ja to prokomentarisah negde, pa mi rekoše da nešto nije platila, pa su joj zabravili radnju, no ubrzo je ponovo otvorila i proradila, nije bilo ništa ozbiljno izgleda.
No, sad razmisljam, kako god da je pobegla, napustila kuċu, porodicu, na toj radnji je još uvek njeno ime i prezime bivšeg muža. A radnja se zove nešto poput Tajči, Slatko srce, Slatka Tajči...
Tu se svakako složismo da su ti iz BiH uneli mnogo zla, nemorala, pometnje u ovu državu i da ih nikako nije trebalo primiti u državu ili makar posle izbaciti, kad su pokazali pravo lice i prave namere.

Ja dalje i juče razmišljah na tu temu i sve što više razmišljam sve postaje jasnije i kristalnije da su Bosanci najveċi problem ove države Srbije od vajkada bili i ostali do dan danas.
Celoga života su nas podmuklo hukali na druge, raspirivali mržnju medju narodima, nama i našim okruženjem, bližim i daljim i sebe nametali kao jedino i najbolje rešenje.
Oni su nas zavadili sa Hrvatima i protiv njih nam pričali užasne priče i zastrasivali nas, da se nikako sa njima ne ženimo, ne udajemo, a ti isti Bosanci su gurali u naručje Hrvayima svoje ċerke, sestre, grabili Hrvatice u naručje... Isto su radili i Crnogorci. I da Hrvatskom i sa Makedonijom i sa Slovenijom. Pa i sa Albanijom. Otuda sad i nekakvi Goranci i ovi i oni.
Ja sam kao dete, sećam se, izjavila da ċu se udati za jednog Hrvata. Ideju o Hrvatu dobih kad čuh da je drug Tito, naš tadašnji predsednik, Hrvat, pa valjda u želji da i ja imam jednog tako uspešnog muža, koga svi vole, hvale, kliču mu, ĉija žena od ranog jutra ide napirlitana i doterana kao operska diva.
Na to odmah skočiše komšinice, koje si po njihovoj ličnoj priči, ciganskog porekla i jedna od dve sestre je bila udata za upravo jednog Hrvata, sa kojim ima ćerku. Belu ćerku. Mada ni one nisu bile crnopute, ali i one su izbeljivane na sličan i mnoge druge načine ... Bosanci neki i muslimani se motaše oko njene kćeri, ali one imadoše mnogo protiv da se uda za muslimana iz Bosne. A mene ubedjivaše da treba za Bosanca da se udam. Bosanci su divni ljudi, dobričine, raspevani, a "ko peva zlo ne misli" ...
Ovi Boga mi i pevaju i zlo misle svima i smišljaju kako da nagrabe to više za sebe i ojade ostatak sveta, sve onako tupi, ograničeni, glupi do bola i blentavi, koliko ja kasnije tokom života shvatih i uveravam se svakodnevno.
A ċerka od tih komšinica se na kraju udala za nekog Crnogorca, prodavca iz obližnje farbare, kad je shvatila da fakultet pravni završiti neće, posle gimnazije i višegodišnjeg studiranja. Jedino što se dobro zaposlila zahvaljujući toj udaji, preko crnogorskih veza. Rodila sina, a onda je pukla veza, najuriše zeta i sve tri odgajaše dečaka.
I na kraju je umrla najstarija, a posle njena ćerka. Valjda je do sada i druga od tih bivših komšinica sestara umrla.
Ćerka se inače, kanije preudala za svog direktora, sa kojim je dugo živela vanbračno...
Oni su tipičan primer direktora i sekretarice u vezi ... Naravno, direktor je mnogo stariji od sekretarice i ima porodicu i decu...takodje neke sinove...

Ja volim što smo se razišli sa Crnogorcima, ma i što se raspala Yugoslavija. Samo još da izbacimo, deportujemo sve njihove iz naše države, pa da danemo dušom i počnemo slobodno da dišemo, punim plućima.

Sva ona mafija zemunska, pa to su uglavnom Bosanci. I nešto Crnogoraca. Svi oni su nasilni, prave nered u državi, imaju svoje zamusli i svoje prohteve i svoje neke zakone nepisane sprovode. Oni s i medjusobno ubijaju. Kum kuma ubio u sred bela dana na ulici, zbog nekog duga ili šta ono beše, neki "posao" je bio u pitanju. "Ugledni biznismeni i privrednici" behu obojica.
A tako se obračunavaju i po BiH i po Crnoj Gori i svuda po svetu.
Ti drznici i prostaĉine, koji nazivaju pogrdnim imenima sve nas, pa i drkadžijama, su najveće drkadžije na Planeti.
Jedan od tih huligana je, evo zaposeo i predsedničku fotelju u Srbiji.
Sve ih treba pod hitno, urgentno i obavezno expedovati iz ove naše države Srbije.
Drznuli su se i da oni nama psuju seme pogano! A poganijeg od niihovog na Planeti Zemlji semena nema!!!

Oni su, kad proanaliziramo malo prolost i ustoriju, izazvali i I i II i sve svetske i Balkanske ratove, sukobe i okršaje. A stalno su imali uporište, bazu u Beogradu i stalno grabili neka rukovodeća, legalna ili ilegalna mesta i sebe nazivali, gle ironije, nekakvom "Inteligencijom"!?! Mlafo Bosne, i inteligencija nikako ne idu jedno uz drugo. Ma ni Staro Bosne uz inteligenciju ne ide. Samo idu uz razvrat, rasipništvo, huliganstvo, megalomaniju, kurvarstvo, nemoral ...

Ja se preudala nisam, na žalist sam se udala za tupoglavog Bosančinu i ne mogu da se nakajem.
Bolju decu sa takvim šlhamom nusam ni mogla imati, koliko god da sam se trudila da ih usmeravam na pravi životni put, on i njegova podla i pigana familija i naciha bili su brojniji i jači u sputavanju moje dece da liče na mene i da se razviju i kašire krila u svoj svojoj veličini, zamahnu i uzlete ...
T u g a !!!
Crnogorce smo svojevremeno, u davna vremena, primili za telohranitelje, gardu, branioce, stražare u državi Srbiji. Oni su nas vremenom izdali i prisilno počeli zauzimati i imivinu i vlast. Zagospodarili.
A BiH su bili naša posluga, koja nas je takodje izdala. Oni su nas kolinizovali i zagospodarili uz pomoċ obmana, laži i prevara raznih, a i nasiljem i oružjem.

Sve ih treba NAPOLJE iz države Srbije.