NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 3.

Konačno stigoh kući oko pola 8pm. I kad stigoh posao već bio gotov oko skidanja roja i komšinica je upravo otišla kući.
Ja usput dovela još jednu novu komšinicu, koju sam takodje skoro upoznala u crkvi. Ona živi na brdu preko puta našeg, onom u koje gledamo svakog dana i fotkamo ga često.
Taman nek žena malo predahne, rekoh, nek popije kafu, sokić, da se osveži, celi dan je negde u Ralji brala borovnice i tako svaki dan. Nije joj lako. A hoće i da pomaže u pislovima kućnim, u polju, što god.

Sin bi da priča i pripoveda, pa ne znam kome pre da posvetim pažnju, a i sama sam već umorna.

No, sve se skockalo dobro. Malo slušasmo sinovljeve doživljaje iz tog dana, malo progovorih koju i sa komšinicom.

U to zvoni i mob, havlja mi se komšinica pčelarka da kaže kako je sin sve odlično uradio i da su dodali još jedan ram iz još jedne košnice, naknadno.
I da je sin našao Maticu! On ju je spazio pre mene, kaže, zadovoljno.

I on nam upravo to odmah posle tog razgovora ispričao. Pohvalio se da je on prvi uočio, našao Maticu u strešenom roju. I bio je vrlo zadovoljan.

U tom i nova komšinica bi da krene kući, ali pita za med, imamo li, pošto je ... Ja joj ispričah da imamo neku simboličnu količinu, nemamo za prodaju neke stotine kila, ali da neku teglu možemo i prodati.

Komšinica pčelarka prodaje u crkvi, po 800. Eto, mi možemo po 700, rekoh, jer naš nije sortni, sve nam se tu uzmešalo i bagrem i livadica i nešto voćne paše. Ali, bitno je da je med pravi, čist pčelinji.
Ona se slaže. Uzeće u oetak, kaže jednu teglu, jer petkom joj isplaćuju dnevnice na toj plantaži.
Nikaksv problem, rekoh i dadoh joj jednu teglu da ponese odmah i u zdravlju da je pojedu, ona, unik, sin i snaja, a novac će doneti.

I ode srećna i zadovoljna.

A kad ode ja se tek setih. Pa, nisam je ni poslužila kašičicom meda i čašom vode, kad dodjosmo.
Još nemam taj običaj. Kod nas se gosti služili slatkom i vodom. Kasnije samo kafom i sokom, ako te godine nismo kuvali slatka.
A zadnjih godina, kako se porodica osula, ni ne kuvam slatko. Tek katkad. Pre par godina kuvah od lubenice, zadnji put.

Moraćemo ponovi da se vratimo tradiciji i još uvrstimo i med, sad kad imamo i košnice.

Pčelarka je žurila kući, sin je nudio da skuva kafu, sokom i dr., ali ovog puta nije imala vremena.

Onda, kad ostadosmo sami, treba "novim" pčelama dati neku prihranu. I šta sad? U mom duplom nukleusu, gde je sin izvadio pregradnu ploču i napravio košnicu, u ona dve hranilice nema plastike. Samo drvo. A pogače nemamo.
Onda se dosetih. Kad smo vršili zamenu malih ramova za velike, odmah po donošenju košnica na plac, jedan lep težak ram se polomio. Pa smo i njega zamenili novim. U pomoć mi je tad pritekao uvaženi kolega Vlada,  Vladimir Ignjatović. I aj sat sam skinula sa rama, isekla, spakovala u frižider. Po ovom simboličnom vrcanju meda, to saće stavih u tegle i nalih medom, da se bolje održi.
Sad iz jedne tegle ocedismo med, te komade saća stavismo u dve plastične jesice i stavismo na ramove u novu košnicu sa novim rojem. A hranilice okrenusmo naopako, zbog prostora. I tako naše pčelke prenoćiše.

Za dalje ćemo se organizovati. Roj je veliki bio. Možda je ipak bolje da ga ostavio kao u košnici, ne u nukleusu. Da mu dodamo moš novih ramova sa SO. Videćemo.

Problem je što ha sutra putujem na Kosovo, za Vidovdan, pa nemam puno vremena za idkaske u nove nabavke opreme.
A baš sam juče, pre doktora svratila u "Višnju" i kupila držač ramiva, onaj što ide na košnicu, da ne spuštam ramove izmedju košnica, pa blokator matice, crveni marker i dimne štapiće, jer imam još 2-3. Truda nije bilo.

Opet ću od komšije uzeti šišarke od kukuruza, one dobro dime, već sam isprobala.

Kosovo ne mogu da odlažem, davnašnja mi je želja da budem tamo za Vidovdan, a i da posetim grob deke Julijana u Manastiru Gradac. I sad mi se sve tako lepo skockalo i ne odustajem. Čak ni zbog pčela.