PROBLEM ZVANI PČELARENJE!


Da, treći problem je Pčelarenje.
O Medu i drugim pčeliniim proizvodima znala sam i znam puno, ali o samom procesu pčelarenja ništa.
Zato sam poželela da zaokružim taj proces i da naučim sve ili makar puno toga i o samom procesu pčelarenja.
Završih Školu Pčelarenja još pre dve godibe, ali nisam imala uslove, finansijske, a još manje tehničke za početak pčelarenja. Zato radih ba sticanju tih neophidnih osnovnih uslova i strpljivo čekah taj važqn trenutak započinjanja.
Čim su se stekli prvi uslovi, a to je prodaja stana, te kupovina ovog placa i kuće, ja piradih i na ostalim uslovima. Kontah, računah i preraĉunavah se kako da započnem, pravih dogovore neke ... Želeh silno da to budu AŽ košnice. Neki me ubedjivahu da su one samo za velike profesionalce, ali ja baš njih želeh.
Napravih i neki dogovor sa kolegom, koji je u medjuvremenu "pukao" u tom poslu, baš sa tim tipom košnica i okrenuo se nekim drugim pislovima van zemlje, a opet u svetu pčelarstva i meda ... Pitah da li bi prodao svoj kamiončiċ sa pčelama, dobih od njega ubrzo i ponudu... Dobru ponudu, kako je u tom trenutku izgledalo...
I čekasmo da pridam stan, uznem moj deo novca od te prodahe, kupim kuću i imanje i krenem u realizaciju pkana zvanig Pčelarenje.
I sve bi tako nekako, mada sporo užasno, idužilo se do u beskraj. I na jraju, jad se sve to dogodilo, i prodaja stana i kupovina placa i kuće, kolega je počeo da se polako otvara, preko mojih pitanja i pidpitanja i ja shvatih da ta pnuda uopšte, ali uopšte nije tako primamljiva, kako je u prvom trenutku izgledala.
Kad sam složila sve kockice mozaika i presabrala se ispostavilo se da bih gadno nasela i pokrila troškove gubitka tom kolegi. On bi još i profitirao ba propalom poslu, a ha se zaglibila u problem iz kog bih teško, skoro nikako, nogla da se iščupam. I posle ozbiljnog i dužeg razmišljanja odustadoh od te ponude.
U isto vreme, nekako, pojavila se i ponuda javna na Fb, dajedna koleginica nudi na prodaju baš ono što želim, a to su košnice sa pčelama pre bagremove paše. Nije bio tip košnica, koji sam ja želela, AŽ, nego DB, za koje me je zainteresovala, opet neka treća osoba, koleginica sa Zimskog predavanja, rekavši da je najkakši i najkomforniji taj tip, iz prostog razloga što su plidiste i mediste vrlo definisani i razlučeni šta je šta i kod tretiranja pčela to se pokazalo boljim i po krajnji proizvod, med ... I ja se zagrejah za taj tip kao drugu opciju, ako ne uspem da si priuštim prvu.
I tako i bi. Čim sam videla objavu odmah sam odreagovala i krenula u pregovore i dogovore. Prethodni preliminarni dogovor oko kamiončića i AŽejki otkazala. Onda je usledilo dugotrajno višesatno, svakodnevno ubedjivanje kolege da prihvatim njegovu ponudu. Ja sam njega potpuno razumela i njegovu želju da nadoknadi u pitpunosti uloženo i izgubljeno, ali ja nisam bila spremna da saniram njegove posledice pogrešnih njegovih investicija.  I ostala sam pri svome.
Dao mi je tada kolega ponudu za njegovih 36 košnica, 11 ramnih i 12 nukleusa takodje 11 ramnih (!?), u kamiončiću od sladolela, znači ex hladnjačice, iz 1996/98.god., preradjene u pčelarski kamiončić, uz sav materijal ugradjeni, od inoxa, kako reče, za 8000 €, 3000 € za kamion, 3000€ za košnice i 2000€ za rad (!?!). Zna on šta fali i šta nije uredu na kamionu, to bi on sredio, a i dve gume su ćelave, zamenio bi ih ... Sve bi košnice sredio super, očistio ih ...
I ne moram mu odmah dati sav novac, on može da me sačeka, njemu nije hitno. Divno, pomislih, ako uzmem pre bagrema, a trebalo je, onda od bagremove paše i nešto livade mogu da isplatim sve. Daċu pola novca i posle sezone nedobranja, po prodaji meda isplatiću i ostatak.
Medjutim, kroz razgovore i dopisivanja ispostavilo se da u kamionu uopšte više nema pčela, sve su uginule prethodne zime, što podrazumeva i kupovinu 36 novih rojeva, a možda i više. I kupovinu ramova, SO (satnih osnova), žice i ostalog ili kompletnih gotovih ramova ...
Sve te stare ramove, koje ima, dao bi mi pride, čak i nešto nekorišćenih, "novih".
Takodje se ispostavilo da kamion već godinu i više nije registrovan, što pidrazumeva i registraciju istog. A treba i dobra veza da se registruje kao običan kamiončić, jer kao pčelarski po našim zakonima neće moći, te da ga je on tako i registrovao ranije, a reg. je bila 30.000rsd.
I kad dobro razmisli odustadoh. Bila je po papreno previsoka cena za to šta ċu zaista dobiti za te novca.
A pitala sam ga, zapitkivala, koliki je prinos imao u kojoj paši, prethodnih godina? Jer sve je korišćeno već 6 godina unazad.
Pitah čak i za onaj plac i kuću gde je povremeno bio stacioniran pčelinjak, za koji se kolega svojevremeno hvalio kako ga je uzeo za smešno male pare. Baukuta tražila 300€, a on se sažalio i dao joj celih 500€ ili tada još uvek DM, sad se više ne sećam. E, sada kolega reče da kuća stara i plac nisu njegovi, on ih je samo iznajmio (?!?)
Bilo kako bilo, ja izbegoh moju pogrešnu investiciju.
Uzeh 10 kom. 12ramnih DB košnica, sa po 2 polunastavka, sve sa po 10 ramova, punih pčela, sa medom i polenom u plodištu, matičnom rešetkom, te sa izgradjenim saćem u prvom i samo SO u drugom nastavku, sa jakim društvima.
I krenuh sa pčelarenjem.
Kako su košnice i nastavci za po 12 ramova, a kupljeno je po 10 ramova, po dva mala su stavljana u plodište radi lakšeg i sigurnijeg transporta. I te je trebalo da zamenim sa velikim ramovima, koje je trebalo da kupim.
Kupih i krenuh sa zamenom, ali već kod treće košnice odustadoh jer sam odabrala loš, sparan i sumoran dan posle kiše, pčele behu preterano ljute, a greškom u nekim košnicama nisu bili obeleženi ti mali ramovi ...
Potražih pomoć kolega iskusnih i jedan od njih je prihvatio i došao da to odradimo.
Tako i učinismo, a kolega, veteran pčelarski reče da do kraja bagremove paše ne treba i ne moram više da ih diram. Tako i uradih, pa malo i preko tog roka ...
Onda sva važna kupih vrcaljku, korita za otklapanje i drugi pribor, kante za čuvanje meda, pa čak i gradjevinska kolica za transport ramova ...
I kad krenuh sa otvaranjem košnicca ...iznenadjenje! Nigde u nastavcima ni grama meda!
U jednoj košnici na jednom ramu 3 prazne čaure matičnjaka, a matica nigde nema, ni jedne.
Opet, u jednoj, a možda čak i u toj istoj, nisam zapamtila, a ni pribeležila, ima lažna matica, sudeći po pogrešnom načinu polaganja jaja i belim tragovima po obodu i po zidovima ċelija.
Treba mi svakako stručna pomoć iskusnih kolega, a pomoċi nema!
Moj sin je voljan da pomogne oko vrcanja, otklapanja saća, prenošenja teškog tereta, ali bez direktnog kontakta sa pčelama. Rad sa pčelama ne želi. Čak šta više odbija.
Kolege iz Udruženja, čiji sam član i u kom završih Školu pčelarenja i Školu za Somelihere meda nisu voljni, tj. u strašno velikom su pislu i obavezama, mnogim sem sopstvenih pčela, da nikako ne mogu da dodju da napravimo jedan zajednički pregled, uz pribeleške, možda i fotkanje situacije na terenu... Jer sama, uz svu opremu i rukavice, jer ove su zaista mnogo prgave pčeluce, ne mogu i da pišem i da fotkam i da pregledam i da izvadim pi dva rama iz plodišta za vrcanje ... I još treba i da odvojim po par ramova za prebaciti u Nucleus, dupli 5 ramni koji sam babavila i pripremila. I za to mi je pitrebna pomoć starijih iskusnih kolega. I niko nije voljan ni spreman da idvoji par sati u jednom danu da dodje i pomogne mi.
Čak ni onaj koji me je pokušao uskoristiti i ukaljati mi obraz i rejting, ne oseća ni moralnu obavezu da priskoĉi u pomoć u ovom trenutku.
Neki smatraju da bi pomoć trebalo da mi pruži osoba od koje sam kupila pčele. Ona verovatno smatra da je sa završetkom prodaje i prebacivanja košnica na moj plac nhena obaveza prema meni završena, tim pre što je iz rivalskog društva pčelarskog, našem udruženju.
Bilo kako bilo, ja pomoć nemam i mnogo sam razočarana zbog toga.
Ispada da je svima jedino važno sa te navuku i uzmu ti pare, žargonski rečeno. Jedni za teoriju, drugi za opremu ...
Doduše, svi oni su uvek spremni da mi preko mob daju savet šta treba sa radim. I misle da je to za jednog početnika dovoljna pomoć, u čemu beskrajno mnogo greše.

Pade mi na pamet jedna usporedba.
Pčelarenje je, kako ja shvatih, sagledavši ga sa raznih strana iz mog ugla i dosadašnjeg kratkog iskustva, nešto poput vožnje, autoškole.
Ovo odsustvo želje da se početniku konkretnim potezima pomogne, već da mu se dele saveti preko mobilnih telefona bilo bi isto kao kad bi polazniku autoškole održali časove teorije i posavetovali ga da kupi neki auto. onda bi ga preko mob savetovali da sedne u auto, da ga startuje i jrene da vozi polako. Pa završio je teoriju, zna saobraćajne znake. Oni bi mu objasnili gde ključ da umetne i okrene, koju papučicu kada treba da stisne ili otpusti, promeni usput brzine po koji put i to je to.
Nemoj ništa da čeka, nek sedne u auto i polako nek krene.

A meni toliko treba u ovom trenutku prijateljska ruka, da odradimo u ovoj prvoj godini jedan ceo ciklus poslova u toku medobranja i zazimljavanja.

I kad kažu uzmeš jedan ram otvorenog legla jednodnevnog, tro ili petnaestodnevnog ../. Kako hedan pičetnik, koji nije živeo niti rastao u pčelarskoj pirodici može da zna od ore koliko dana je kohe leglo, sem da razlikuje ono baš starije od mladjeg?!

Ne znam da li i neke sujete ima u svemu tome, ali i to se nameće kao opcija ...
I sada mi je potpuno jasno zašto mnogi početnici vrlo brzo odustaju. I zašto nas ubedjuju da treba da pičneno sa 1 do max 5 košnica ... Da nam propadne manje uloženog i finansijskog i liĉnog zalagana i truda. Jer ako je pičetnik prepušten sam sebi, logičan je i krah i učenje ba sopstvenim greškama. Her, oni unapred znaju da neće gubiti vreme niti priteći u pomoć mladjim pčelarima, početnicima.
A ja opet smatram da ako za 1 košnicu treba da imam sve što mi je porebno i sa 10, 30, 80, i vrcaljku i posude za med i otklapače i sl, onda što bih gubila vreme na 1 i ulagala novac, koji od te jedne ne mogu ni delimično da povratim. A o proširenju ni da ne govorim.

Ali, ja ne odustajem. Pronaći ću ja način i pomoćnika, mentora, kako god.