Dobročinstvo i posledice

O. Peđa, Pomoz' Bog! 

Upravo htedoh reći da više puta mi se desilo da sam nekima učinila neku uslugu, prekinuli me u sred ručka sa porodicom, napr. i ja prekinuh obrok, ostavih porodicu za stolom i odoh hitno da pomognem, da prevezem nekog do određenog mesta (važno mu je, hitno mu je, ješću kad se vratim) ili drugi put da po kasarnama, sabirnim centrima tražimo sina dotične zabrinute majke, dobrovoljca, žutokljunca (i nikada nisam naplatila uslugu, niti gorivo)... Ili dam/poklonim gomilu dobre očuvane garderobe, pa vidim kasnije tog nekog u košulji pogužvanoj, kao da su ga krave ižvakale. Njih mrzelo i da ispeglaju košulju posle prvog pranja. A dobili čistu, opeglanu robu, lepo, uredno složenu. Žive u velegradu, u soliteru, na spratu, nisu iz podruma. I nekako, posle nekog vremena kao da me ne poznaju, ni dobar dan, kako si, da pitaju. Svaki put mi se to dobročinstvo nekako čudno vrati. Ne mislim da treba da me kuju u zvezde, niti da mi se klanjaju do zemlje, ali ipak neko čovečno ponašanje treba da postoji. Jedna osoba je bila baš i nešto drska, pa se naljutih na tu drskost, nevezano za moja davanja. A ona reče drugoj, glasno, da čujem " Uh, što se nasikirah, što, neće da mi dođe na slavu!" Nisam ništa komentarisala, ni pre ni posle toga. Ako me neko baš uvredi svojim ponašanjem, ma oprostim ja njemu/njoj, ali prekidam dalji kontakt, ne želim da mu/joj pružim priliku da ponovi to. Zdravo, doviđenja, nismo društvo jedno s drugim. Hoću da se družim samo sa osobama u čijem društvu mi je prijatno. Sa onima, koji svojim prisustvom u mom životu i blizini, okruženju šire toplinu, radost, sa kojima imam o čemu da pričam, imam šta i da naučim, jer čovek se uči dok je živ. Sa tim se potpuno slažem. I dobro je dok je tako, dok smo otvoreni za nova saznanja, da nismo blokirani u svojoj uobrazilji da sve znamo i samo ono što mi radimo i kako smo naučili da radimo je ispravno. Dobro je dok smo spremni da saslušamo druge, njihove ideje, savete, poglede na život. A da li ćemo ih prihvatiti i primeniti, o tome ćemo sami odlučiti, kad sagledamo sve i razmislimo, donesemo naše zaključke, naš sud o tome. Ne osudu, nego zdravo rasuđivanje. Ako je neko u nekom problemu, da pomognemo, ako znamo i možemo. Možda ne možemo mi, ali znamo ko bi mogao da pomogne, pa uputio jedne na druge ili posredujemo. Ne volim ljude, koji su k'o francuske sobarice. Sve bi da čuju, vide, znaju, a stalno su po strani i prave se nevešti, "nemaju pojma ni o čemu", ne pritiču u pomoć nikada nikome. Samo abrovišu. 

Sto ljudi, sto ćudi. Ali, ima nekog gore, ko sve pomno prati i piše recke. I kad dođe vreme naplate, nema posle čuđenja i iščuđavanja, foliranja, blefiranja,  negiranja, džaba mu pokušaji.