Oče Peđa, Pomoz' Bog!
Kad osetim zasićenje crkvom, kad shvatim da idem iz navike, kao po naređenju, kad mi je teško da ustanem i odem, tad shvatim da mi nešto tamo smeta, da mi se nešto ne dopada, ja prestanem da idem, na neko vreme. I onda krenem, kad osetim potrebu, bilo da je to u toku dana ili nedeljom na liturgiju. Posle liturgije, mi u našoj parohiji, svratimo u parohijski dom na kafu, čaj, neke slatkiše, slaniše, štogod, šta ko donese ili popadija spremi i posedimo i družimo se, razgovaramo. I razmišljam, neću da dolazim u crkvu zbog druženja, ko hoće da me vidi i druži se sa mnom, zna gde živim, ima i moj br.mob. Dolazak u crkvu zbog tog postliturgijskog druženja smatram licemernim, bogohulnim. I prestanem na neko vreme da odlazim. Kod kuće upalim kandilce, svećicu, pomolim se, zahvalim se, odslušam i koju molitvu preko YT i eto, te video zapise nekih od vas, otaca i crkve. I kad opet osetim jaku želju da odem u crkvu ili na liturgiju, ja opet krenem. Ne znam koliko je to ispravno, ali ja tako funkcionišem i smatram to iskrenim odnosom sa Bogom i crkvom. Uostalom, Bog nije samo u crkvi, on je u nama samima i svuda oko nas. A i Sin Božiji nas pažljivo prati i čuva i kad to ne znamo, a posebno kad ga zamolim za pomoć u nečemu.
Нема коментара:
Постави коментар