Otpust

 12.nov.2021. 

Otpust ...      (Četvrtak, 11.nov 2021.)

Doći će popa, pa neće popa nego popinica, pa na kraju će doći komšija Aca, majstor za grejanje. 

On radi tu u blizini, pa će me u povratku vratiti kući iz bolnice. 

Dobih br mob, shvatih da znam tog momka, dolazio pre par godina, oko uvodjenja grejanja kod mene. 

Radi, kaže, u Novoj Pazovi, do 5pm po mene dolazi oko pola 6pm. 

I sve bi po dogovoru. 

Jedino me je sačekalo razočarenje, kad sam videla u čemu ću da se vozim do kuće. 

Nisam se do sada vozila prljavijim autom. 

Ne zna se da li je bio prljaviji spolja ili iznutra. 

I med.sestra, koja me je spustila do izlaza je bila začudjena. Ništa nismo komentarisale, sem Auuu! 

I to nije sve. U autu su bila 3 momka, samo 1 mesto slobodno. A ja, kako kažu lekari, još uvek nosim pozitivan virus u sebi. Još uvek vrlo rovita, imam još uvek upalu pluća. 

I crni humor, pored sve one štroke, momak koji je sedeo ispred mene, usput je dumagijao. Osetih u trenutku, kroz masku, miris duvana za lule. 

Pomislih to je od neke osvežavajuće jelkice. 

Ubrzo videh i dim i shvatih da jelkica nije. Biće da je ona elektronska cigara ili prava lula. 

Za bolesnika, od bilo koje bolesti, higijena je na prvom mestu. Higijena prostora i lična higijena. 

Od Kovid bolnice krenusmo tamo amo, pa se vratismo na početak. Momak ne zna da izadje sad na glavni put. 

Od Pazove ka Kosmaju mu je Ok, ali sad je skrenuo s puta, svratio u Batajnicu,  kasna Jesen je, mrak već pao. 

Stajali smo nekoliko dobrih minuta, meni se u onakvom stanju činilo čitavu večnost, da dotera navigaciju. I konačno krenusmo. 

Nije mi se dopalo to kruženje i povratak na početak, no trudih se iz petnih žila, kako se kaže, da držim jezik za zubima i da se opustim. 

Onda krenusmo, ali ne ks Niškom autoputu, nego prečicom. Krenusmo ka Orlovači, groblju nastalom '80-tih na Ibarskoj magistrali, tj. na putu od Beograda ka Barajevu i Magistrali. 

Nasmehah se u sebi malo. Vozi kuda hoćeš, ja svakako idem kući, ne nameravam na Orlovaču niti na bilo koje groblje, a kome se svraća tamo, može slobodno, pomislih u sebi. 

Prodjosmo pored Orlovače, pa do skretanja za Ripanj,  preko Ripnja za Parcane i  Babe i iz Baba direktno na naše Nemenikuće, na kilometar od kuće. 

Sidjosmo do Crkve, da uzmemo moj ključ, koji je već bio predat popi, a koji mi je sad ostavio u kutiji sa strujomerom. 

Momak vozi na travnjak pred kućom, pa preko travnjaka do Parohijskog doma. Ludilo. 

Usput priča ostalim momcima da ga je tu neko "zakucao" kolima u nekoj prilici, pri nekoj sahrani, daćama, a on sutradan ide na letovanje u grčku, tim istim kolima. Insistira da mu auto bude popravljen za sutra ... 

Nije momak loš. Pomogao mi je i oko prtljaga i da odem iz kola do kuće 50-tak m od kapije do ulaznih  vrata, pitao da li treba još neka pomoć i kad potvrdih da sigurno ne treba, tad je otišao. 

Nego momak je pre par godina imao tešku saobraćajnu nesreću sa svojim nekim drugarima, tu iz kraja. Jedva je ostao živ. Uspeo je da se oporavi. Ima porodicu, ženu, dete/decu, ne znam tačno 1-2 ... 

Za trećeg ne sećam se kako rekoše, da li je preživeo ili je  imao lakše povrede. A taj drugi je nagrabusio, sa trajnim teškim povredama, invaliditetom, nesposoban za dalji samostalni život. 

I letos se obesio u svom dvorištu i to negde napolju o neko drvo. Kako je uspeo sam da sve to izorganizuje, da okači kanap, veže jaku omču, da iz kolica invalidskih uspe da se obesi, samo on zna. Ali nije mogao više da podnese sebe u bezizlaznom stanju u kome se nalazio. 

Ne znam tačno ko je od njih tada vozio, Aca ili neko drugi. 

No, sve to mi je prošlo kroz glavu brzinom Svetlosti, čim čuh ko će konačno da dodje po mene da me iz bolnice vrati kući. 

Nije mi se dopalo što će baš on, ali moraš biti Zahvalan, učinjena ti je velika usluga i pomoć. 

Kako da se vratiš, udaljen 80-90 km od kuće. 

Postoji i Kovid bolnica u Mladenovcu, pa bi mogla i taxijem u krajnjem slučaju, ali nema biranja. Gde te upute iz Infektivne klinike, tamo ideš. 

Neke iz Sopota su sa Infektivne klinike u Beogradu slali u Niš. Oca te moje novopečene prijateljice, sestre u Hristu, kako to popularno danas zovu, tj. družbenice iz naše lokalne Crkve, drugarice sa Hora, komšinice iz kraja/sela ... Ali ona ne vozi po Beogradu, samo po Kosmaju. 

Kad si bolestan dodatno si osetljiv, nervozan, sve ti smeta, svaku reč, svaku misao nečiju registruješ, odmeravaš ... 

Čim sedosmo u auto ili to beše kad krenusmo po uključenju navigacije, "čuknuh vo staklo", da srećno stignem/o do kuće. 

Tako i bi, Bogu Hvala. 

A Hvala i Aci, svakako, a i popi koji mi je obezbedio prevoz.