21.nov.2021.
Pozvao me pre 2-3 dana jedan od bivših "komšija" iz Kovid bolnice, krevet do mog, da pita kako sam. Pitam i ja njega istovremeno. Kaže, prošlo 14 dana, bio na snimanju, pluća čista, sad ide kod lekara na dalji pregled. Dobro se oseća, šeta po kući, ali evo bez pomoći žene napolju ne može da hoda, ide raskrečen k'o žaba i nesiguran na nogama.
Ote mi se uzdah olakšanja.
Ahhh, sad mi je lakše, rekoh. Isti problem imam i ja sa nogama. Ne mogu dugo da stojim na nogama, a na sprat se jedva popnem. Nemam gelender na stepeništu, moram se držati, oslanjati na zidove, pa polako, na jedvite jade.
On potvrdjuje isto, bez gelendera i uz pridržavanje za zidove. Bez pridržavanja ne bi mogao, priznaje.
Znači da sam u pravu, rekoh. To sa nogama nam je od svih onih otrovnih lekova, koje sručiše u nas i od ovih koje sad pijemo.
No, malo me je i razočaralo to što čuh od njega, jer on je već 14 dana u izolaciji, nije dembelan koji samo leži, nije bio ni u bolnici, ustajao je, sedeo, malo i šetao po sobi katkad.
Ja se nadam da ću u narednih 7 dana dovoljno ojačati da mogu da stojim na nogama, da hodam bez pomoći nečije. Sudeći po njemu, gromadi od čoveka, izgleda da ću morati psihički da se pripremim i za neuspeh u tih narednih 7 dana. Ali, ja ću ipak ići na Pobedu, pa kako bude.
Razmenismo informacije o lekovima i pomoćnim sredstvima koje koristimo, na kraju i pozdravismo se uz najlepše želje o ozdravljenju i isceljenju.
Нема коментара:
Постави коментар