Higijena u zavisnosti od smene

 11.nov.2021. 

Higijena u zavisnosti od smena ...

U početku sve se pralo alkoholom, lavaboi, slavine, wc daske, toalet hartije i za ruke papirnih ubrusa u izobilju ... 

Kako vreme odmiče alkohola već davno nema u toaletu, toalet papira sve manje i neuko ubacivanog u hartijeru, sa sve plastičnim omotom. Jedino hartije za ruke uvek ima dovoljno, ali gruba je za druge svrhe korišćenja. 

Čisti se pod redovno, ali sanitarije ne. A i kad se čiste, to je sa nekim koficama i krpicama, tek da se prodje ... 

I hrane je u početku bilo dovoljno, pa i preticalo. 

U ovoj bolnici nismo jeli bolničku hranu, nego iz keteringa. A i pekara jedna je u sklopu bolnice. 

Ja, doduše, u početku nisam ni mogla jesti, uzimala bih po par zalogajčića i svu hranu bacala u kantu, pa i hleb, mada znam da je greh hleb bacati, ali ne mogu ga jesti. Ako ga ne bacim ja, bace ga servirke kasnije.

Vremenom počeh jesti, pa i kljukati se kao ćurka pred Božić, da malo ojačam, da mogu ustajati iz kreveta, da mogu ubrzo i kući da idem. 

Mada, sa ovako dijetalnom, neslanom, nezačinjenom hranom to je težak slučaj. 

U zadnje vreme sve je manje, nešto uvek nedovoljan broj porcija, ispomaganje sa sprata na sprat. Odlaze servirke po još porcija, nisu još stigle "opšte", ima samo lagane ili za dijabetičare ... 

A i od servirke zavisi šta i koliko ćeš dobiti. Kod neke ima repete ponečeg, kod neke jedva dobiješ i ono puno sledovanje.

Juče sam postila, beše ajvar i tunjevina i čaj, uvek od nane, pa svoju drugu porciju ustupila nekom za koga nije bilo porcije. A kao zainat jučerašnje porcije behu vrlo, vrlo skromne. 

Nadomestim ja i drugim danima skromnu porciju sa duplim hlebom, ako ima viška, uz čaj ili uz jogurt. Ako nema repete hleba, hranu pojedem bez hleba, a čaj/jogurt sa hlebom, da budem sitija. 

Svakodnevno nas obolazi neka od Nutricionistkinja posle doručka da proveri da li nam hrana prija ili izaziva dijareju, zatvor, promene stanja, ima li novopridošlih pacijenata. 

Ja odmah prvog dana rekoh ds postim sredom i petkom i ona vidno obeleži na mom krevetu to servirkama i medicinskom osoblju, a sebi u listu pacijenta. 

Posle dan dva uvideh da je pekara vrlo zastupljena u ishrani bolesnika, za doručak i večeru u istom danu, samo za ručak druga hrana. 

Rekoh da se ja ne hranim po pekarama, sem ponekad, za mene to nije zdrava hrana. Trudim se da se hranim zdravo i da vodim zdrav život koliko je to moguće. 

Pita me Nutricionistkinja hoću li da mi potpuno izbaci pekaru? Prihvatih odmah. 

Odmah je markirala na mom krevetu i sebi "Lagana hrana" i još dodala "x 2". Tako dobijah duple obroke (dijetalne, nezačinjene). Doduše, u zavisnosti od servirke, koja je kog dana delila hranu, a pred kraj i od količine porcija, koje su imale na raspolaganju. 

Ponekad, ako je neki jači obrok, tipa musaka od tikvica i sama sam tražila da mi ostave samo jednu porciju. 

Imadoh i ozbiljne primedbe na neke, srećom malobrojne sestre, kad je hrana u pitanju, a odnose se na druge, nepokretne i polupokretne bolesnike. 

Neshvatljivo mi je i nedozvoljivo da pacijent bude gladan i čeka više od sat vremena da neko dodje da ga nahrani i konačno dodje sestra, zrelijih godina i hladno baci obrok nedovoljno pokretnom pacijentu, jer će se umazati i  zaprljati posteljinu, koju one svakako zaprljaju terapijama i krvlju pacijenata, redovno. 

Na moje zaprepašćenje i komentar da je gladan i da je tražio hranu i da dugo čeka da ga neko nahrani, proradio joj je, valjda, delić savesti, pa je rekla da "hrana ne sne da dtoji duže od 3 sata, posle svakako mora da se baci. A ima ona nešto drugo za njega, nešto bolje. 

I donese čoveku, 78god., nečiju, od medicinskog osoblja, buhtlu sa pekmezom, od doručka ostalu, nepojedenu. Čoveku, koji je dovežen u jako teškom stanju, sa abnormalnom vednošću šećera,  odmah priključen na aparat za merenje šećera i insulin, kome su jedva skinuli sa nekih 30+ na još uvek visokih 17-14 napr. i redovno dobija injekciju insulina. 

I šta će jadan, pojeo je to. Bolje išta nego ništa. 

Kad treba da ih nahrane, ti pacijenti se debelo načekaju po sat i više, da dobiju koju kašiku hrane. Nekima ni ne daju koliko hoće i mogu da pojedu, daju im par kašika i kažu dosta ti je, ne mogu više da ti dam ... ne valja puno zbog ovog i onog ... Prekinu hranjenje i odu. To je jedna mladja sestra uradila najtežoj pacijentkinji u sobi. Ne najtežoj po kilaži, već po stanju u kome je, a želi da jede, ima apetit. Dovezena je, sa sve krevetom posle puno dana, sa Intenzivne kod nas u Poluintenzivnu Negu. 

Setih se mog detinjstva i davnih običaja po dečjim klinikama i bolnicama za odrasle. Postojale su Časne sestre, koje su redovno obilazile pacijente u vreme jela i hranile svakog kome je to bilo potrebno, a i ako su odbijali hranu, na silu ih terali da jedu, pogotovo decu. 

Sećam se i da su deca povraćala, posebno kad je karfiol na meniju ili spanać, ali one su bile uporne da ih nauče da jedu svu hranu. 

Tada sam zavolela karfiol, nije mi padalo napamet da ne gutam kao ćure 😁 

Mislim da danas mnogo nedostaju Časne Sestre po bolnicama. 

Prvih dana osoblje je na svakih par minuta ulazilo u sobu, makar na sekundu, da bace pogled na pacijente i da li je sve u redu. 

Vremenom se sve menjalo, sa novim postavama, novim osobljem, koje tu dolazu na ispomoć. 

To se ne odnosi na lekare. 

I kako mogadoh da uočim, medicinskog odoblja, izuzev lekara, uglavnom nema iz Beograda. 

Ima ih iz okoline Beigrada i drugih gradova Srbije, Smedereva, Niša, sa Kosova. 

I jedna Popadija sa Kosova je došla na ispomoć baš u tu Kovid bolnicu, nešto pre mog odlaska, a bila je i ranije već jednom, samo ona je na nekom drugom odeljenjum. 

Kako se potrefilo da je starija bolesnica pored mene njena dugogofišnua poznanica, došla je par puta da je obidje.