Ne znam kad su Izbori, ali SNS je već krenuo sa prikupljanjem glasova.
Danas beše neka nova Akcija ...
Pitah jednu domaćicu, koja je sva radosna krenula kući sa "poklonom", šta se deli na onom štandu  ona mi reče da SNS deli kalendare i hemijske olovke. Samo zaboravih da pitam, da li je morala i da se potpiše, legitimiše, za "poklon", mada je očigledno da je tako.
 Možda bih mogla i Ja da raširim jedan štandić i podelim neke upaljače, higijenske gumice, po rolnu toalet papira i sl., prikupim potpise i registrujem moju političku stranku. Vredi razmisliti.
Ovo je izgleda dobar teren za takve stvari.

Jedan od mojih comments, na neku video objavu na YT:

Saša Janković bio odličan ombudsman? Duhovito! Taj ombudsman je radio isključivo za sve one koji su teret i šteta za ovu državu Srbiju. Njima je pomagao da legalizuju svoje prisustvo u ovoj zemlji i pomagao da izvuku veliku korist od svih moguċih svetskih i evropskih institucija, koje tu pomoć pružaju. A sve na uštrb domaćeg stanovništva. Zato nije ni prošao na izborima, samo je pokazao koliko mnogo tih koristoljubivih glumaca ima u ovoj državi Srbiji, tih što glume velikosrbe, glume ugrožene i ojadjene i hvala mu na tome što ih je okupio u tolikom broju oko sebe. U njegovoj Kancelariji pomoć ni podršku nije mogao naći, niti dobiti domaći živalj. S druge strane, on ni nije mnogo bitisao u toj Kancelariji, trčkarao je na političke skupove i razna mesta gde je bilo televizijskih kamera i predstavnika svih drugih javnih medija, pravio sebi reklameu i prostor za kandidaturu za lidera države, a svim tim masama nepoželjnim za ovu državu pomagali su njegove kolege, zaposleni u toj Kancelariji, koji su takodje došli u ovu državu, kao i te manjine kojima su i pomagali.
Ombudsman u Srbiji nije bio zaštitnik svih žitelja Srbije, nego samo i isključivo odredjenih manjina u Srbiji.
Takav čovek nije podoban ne samo za lidera države, nego ni za rad na mestu ombudsmana. I ako ta Kancelarija postoji isključivo da legalizuje postojanje nekih manjina i nekakvih izbeglica u Srbiji i obezbedi im svakojaku pomoć od ovog već više nego dovoljno osiromašenog i opljačkanog srpsko-srbijanskog naroda i svu pomoć od raznih evropskih i svetskih organizacija, dodeljenih Srbiji, njima i samo njima deli, onda takva Kancelarija je štetna za Srbiju i Srbijance i ne treba ni da postoji!

Mislim da ta "Oprosti im Bože, ne znaju šta rade" više ne pije vodu. Do sad su svi mogli da nauče da misle i da znaju šta trade i šta treba da rade. I ovi i svi drugi na Planeti Zemlji i te kako znaju šta rade.
Zato moja Molitva je ovakva:
Gospode Bože ne opraštaj više nikom ništa, kažnjavaj redom, žestoko sve naše vidljive i nevidljive neprijatelje i njihove zlonamerna i pogana činjenja ili sva nečinjenja koja bi bila na našu dobrobit.

Neko pod imenom "Meša Selimović" dade ovu objavu
na Fejsu, na šta pljusnuše mnogi komentari, pa ni ja ne ostadoh ravnodušna.

"Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te ko krivo pogleda, ne voliš da ti iko ružnu riječ kaže. Kako onda misliš živjeti?"

(Tvrđava)

Moj comment:

Božanstveno! Smireno, staloženo, razumno, misleno, ovovremenski, zdravo,  živo, kreativno, uposleno, odmorno, blaženo,  zadovoljno, u blagostanju, radosno, veselo, nasmejano, ali ne previše, zbog bora,  ispunjeno. Bez gubljenja vremena, živaca i energije na besmislene, zle, zlobne, pakosne, podle, podmukle, ljubomorne, lenje, glupe, tupe, bahate, razuzdane, razvratne, na njihovu poganu narav, i bolestan um, uživajući u svakom trenutku moga života, ovog, jednog i jedinog, koga sam svesna u ovom  vremenu. Kada budem otišla na Onaj Svet ili reinkarnirana, onda ću misliti u onom vremenu i koncentrisati se na osmišljavanje života u onim uslovima i želeti opet sve navedeno.

Dobih i još uvek dobijam lajkove na isti. 

Neku malu fukaru postavio neko za reporterku, izveštača sa protesta gradjana i penzionera protiv režima, bednog standarda, protivustavno umanjenih penzija, veċ nekoliko godina u nazad... Dali joj spremljeni text, ona ga naučila nešto napamet, nešto improvizovala, a povremeno i bacila pogled na papir, da se podseti daljeg texta ...
Mala je čista sramota za novinarstvo i za državu Srbiju ...


Novinari nisu postavljeni za reportere, izveštače, da daju svoja mišljenja, nego da prenesu pravu sliku, pravo stanje sa terena, sa konferencije, sastanka, skupa, sa kog izveštavaju.
Ta mala se ponašala kao slučajni prolaznik, koga su zaustavili na ulici i postavili pitanje o nekom incidentu, koji se dogodio tu negde u blizini ... Ili tačnije kao "navijačica" u fajtingu u školskom dvorištu ili negde u blizini škole, kako to nažalost deca "stručno" zovu. Mala veze nema sa novinarstvom niti ima osnovno kućno vaspitanje, to je činjenica. Maloj su dali tekst koji je trebalo da nauči napamet i da ga izrecituje, na svoj način, što je ona i uradila, s tim da se u jednom trenutku zbunila, zaboravila, pa je bacila pogled na tekst, koji je imala u ruci. Pitanje je i da li je to bilo bilo kakvo direktno uključenje ili je snimak učinjen veče-dva ranije, a prema već pripremljenom scenariju sa grupicom koja će da se "obračunava kišobranima"...
Dobro je da je ta " novinarka" Barbara potražila stručnu pomoć, jer je evidentno da joj je potrebna i to iz mnogih oblasti.

U emisiji Bolja zemlja, gostovao neki prof., koji treba da održi govor, predavanje, uvodnu reč, na skupu, povodom niske cene jabuka ...

Sve je lepo rekao dotični profesor, treba proširiti asortiman jabuke, posebnu pažnju dati na organsku proizvodnju... Jedino kod proširenja proizvodnje, bilo da je lešnik ili bilo koja druga voćka, povrćka, nekako uvek se ugledamo na neke druge zemlje, ali ni u jednoj rečenici ne pokažemo da smo uzeli u obzir bitan element, a to je P, površina  te zemlje, na koju se ugledamo.
Tako, eto, Italija se prostire na P od 303.338km2,
a Srbija ima P = 88.361km2.
Prema tome, oni mogu da prošire neku svoju proizvodnju lako i jednostavno. Kod nas proirenje neke proizvodnje, po meni, onako laičkim rezonom i logikom, morali bismo nečega da se odreknemo u korist tog proširenja, da neku drugu proizvodnju smanjimo ili čak da se neke druge proizvodnje potpuno odreknemo i okrenemo tom oroširenju, preusmerimo na to proširenje. Dugoročno posmatrano, da li se to usplati? Voće nije jednogodišnja biljka, čak šta više, kid svakog zasada se čeka na rod minimum 3 godine, a često i po 7 godina. Ni to nije zanemarljiv elrment u toj kalkulaciji.
I baci se čovek na proizvodnju takve voćke, gde se čeka 7 godina, jer je neko to ishvalio na sva usta i ... kroz 4-5 godina se okrene priča, da je rentabilnije gajiti neku drugu vrstu, postoji dobro tržište za ...nešto drugo ... Zvuči glupo i neozbiljno.
Ne ugledajmo se na druge zemlje. Razmotrimo veċ jednom šta najbolje uspeva na našem tlu, koliki prostor možemo realno izdvojiti za takvu proizvodnju, razraditi tržište tokom rasta tih biljaka, da kad krene prvi izbiljniji rod imamo gde da ga plasiramo ... Jednostavno učinimo da taj proizvod bude naš brend i to je to.
I sa malom količinom takvog proizvoda možemo imati dobar prihod. Kao onaj Novi Zeland sa nekakvim Manuka medom. Ne bave se tamo svi pčelarenjem, niti imaju tolike prostore pokrivene manukom, sa koje pčele sakupljaju nektar... Ali, oni su od tog posla načinili brend. I na takve se možemo ugledati. A koliko čega ko proizvodi, to zavisi od mnogih faktora i ne možemo se na takve ugledati iz vrlo, vrlo objektivnih razloga.

Kad se nadje neki nadobudni student ili nazovi stručnjak ili nešto slično (čitaj, ideološki zavisnik, stranački potrčko), da brani pogrešnu politiku u zemlji, poljoprivrednu pogotovu, ne možeš ostati indolentan, moraš odgovoriti.


Djordje Preković, s koje Planete si ti pao ovde, momak?
Iz kog Preka si stig'o ovde?
Koga briga koja je cena maline u Poljskoj, Burundiju, Tunguziji, mi živimo i radimo u Srbiji. I od svog mukotrpnog rada hoċemo visok standard življenja, a ne jedva golo preživljavanje. I samo to želimo i samo nas to interesuje!
A tu šund literaturu za ispiranje mozga, koju učiš napamet, pokupi na gomilu i spali, ali na bezbednom mestu, da ne izazoveš požar ozbiljnih razmera.
I da ne živiš u neznanju i zabludi, da pojasnimo i to "šta je nenormalno uvoziti maline u vansezoni?"
Nenormalno je to što je i u tim zemljama iz kojih ih uvozimo, takodje vansezona za maline u tim zemljama!
Zašto mi da bacamo naše u sezoni zbog niske otkupne cene ili zašto da naše propadaju, jer nema ko ni gde da ih skladišti (čitaj, zamrzava i čuva) ili da odvraċamo ljude od proizvodnje, zbog loše poslovne politike na najvišem poljoprivrednom nivou poljoprivredne zemlje Srbije, pa posle ih uvozimo?!
Te novce koje damo za uvoz trebalo je da damo za frigo mašine i skladišne prostore, za naše proizvode, pa da mi budemo izvoznici u vansezoni tih proizvoda!

Mani odgoj!
Odgoj+šutnja=Istorija Bolesti!
Vratiti istom merom=Detoksikacija!
Ako možemo da progutamo ponos u gro slučajeva, možemo i odgoj da progunemo!

Hvala Vanja na ovom postu, upravo mi je otvorio svest i pomogao da pronadjem izvor tegoba, a i lek, istovremeno.

Teško prodje koji dan a da se Čovek ne iznervira. Izgleda pogreših kad Sopotsku opštinu odabrah za stanovanje, zbog pčela uglavnom.

U petak popodne neko mi ostavio kovertu u vratima... Otvorim, ono OPOMENA za neizmiren porez za novu kuću i plac! OPOMENA! a uopšte nisam dobila REŠENJE za porez, da znam kolika je moja obaveza za plaćanje.
I ne samo da sam dobila Opomenu, nego u njoj i 13,94 din kamate za kašnjenje.
U ponedeljak na sabajle odem do Opštine, reklamiram, ali samo sam uspela da dobijem i Rešenje za porez i uz to i novi iznos za plaćanje, jer Opomena je iz novembra, pa je kamata još porasla. Tako je ispalo da sam nekih 60,00 dinara platila kaznene poene za to što mi neko iz opštine Sopot nije poslao Rešenje na kućnu adresu. Na koverti je pisalo "Nije došla po rešenje"!?! Potpisah listu sa koverte i stavih i datum prijema, ali nije vredelo, naravno, jer znaju da je to sitan iznos da bi se neko hvatao za žalbe, tužbe, advokate i povlačio po Sudovima, jer bi to mnogostruko više koštalo. Tako, sitne dušice se zabavljaju i zadovoljavaju sitnim trikovima, vrlo primitivnim i niskim da ojade svoje gradjanstvo, za koliko god, da nahrane svoje iščašene dušice!
Niko mi nije ni rekao da treba da dodjem po rešenje. Kad sam krenula da predam Prijavu za porez, svratih do agencije preko koje sam kupila kuću i agentica mi kaže da ne idem, to je njena dužnost, ona ċe da podnese zahtev za porez, a Notarka će po službenoj dužnosti podneti za Prenos apsolutnih prava. Ja samo treba da čekam rešenja i platim.
Pre polaska u Slovačku svratim da vidim jesu li podneli prijave, a devojka, pomoćnica kaže divno što sam došla, pripremili su Prijavu, samo ja treba da je potpišem. Pogledam, stari obrazac. Kažem joj da taj obrazac ne važi više, da sam ja danima obilazila knjižare i konačno u Mladenovcu našla novi. I dam joj novi obrazac, potpišem blanko, na poverenje i sutradan otputujem.
Eto, klijent mora da prati promene u poslovanju, a ne agent posrednik!
I nikada ne dobijem Rešenje, nego dobijem Opomenu po rešenju, pa tek onda preuzmem rešenje.
Ne znam kako je u drugim Opštinama, u Sopotu je tako! ... I to nije sve ...!

Juče sam trčkarala zbog mog grejanja.
Kako imam običaj da kažem, štedela sam struju, pa sam ceo dan bila odsutna od kuće 😊 a u busu toplo, po radnjama i tržnim centrima toplo i milina!
Ali, nije milina! U vratima me sačekalo Obaveštenje iz Pošte o nekakvoj pošiljci.
I sidjem jutros na sabajle u Sopot, podignem kovertu, a službenik kaže da je otvorim kod kuće i to tek pošto lepo skuvam kaficu i sednem... Nasmejem se i pitam što? Kaže on, da se manje nerviram dok čitam. Odakle je koverta? Iz Ministarstva finansija, Filijala Mladenovac, Odeljenje Sopot. A te koverte umeju mnogo da iznerviraju čoveka kaže poštarenko. Nasmejem se i čim izadjoh otvorih, ono dugo iščekivana koverta sa Pirezom na prenos apsolutnih prava ... Cifra neka troćoškasta, sa dve decimale ... Ostavim za kod kuće da pregledam natenane ...
I kod kuće se uznerviram do u beskonačno!
Gospoda iz Opštine Sopot su dala sebi za pravo da glume Procenitelje imovine i zemljišta, pa su mi rebnuli porez od 2,5% na glavnicu, tj. na cenu koju sam ja platila prodavcima (a ima ih dvoje), za nekih 60€ više.
Ja ne kupujem svaki dan po kuċu ni parcelu, nemam praksu u tome ni neka posebna znanja iz te oblasti. Kad su dolazili na uvudjaj o postojećem stanju kuće i placa, i to na moj zahtev,  sačinili su neki Zapisnik, tražili da pitpišem. Rukopis potpuno nečitak, ja rekoh da se nadam da su zapisali pravo stanje stvari, ja ću potpisati ako je to neophodno, ali ... Čak nemadoh naočari kod sebe, pa nisam ni uspela da pročitam šta su pisali. Nisam dobila ni primerak Zapisnika, pa su mogli dopisivati šta su hteli.
U svakom slučaju napisali su, kako uspeh da dešifrujem da je kupatilo uradjeno kompletno!?! A kupatilo je bilo katastrofalno, sa raskopanom cevi duž jednog zida, zbog kvara i nakvašenog zida, i još nepromenjenom, što sam i fotkala ondmah, sa polomljenim wc školjkama, bez slavina ... u oba užas, i u kupatilu i u wc na spratu. Krov bez opšivke, pa još pun puhova, što smo kasnije ustanovili, jer su tada još bili u fazi hibernacije ... Istočni, a pre svega južni zid kuće spolja i iznutra ispucao! To sam im posebno naglasila i skrenula pažnju. Na to mi je jedan id njih rekao da to nije ništa neobično, i njegova je kuća ispucala, to se sleže teren ... Mene njegova kuċa ne zanima, mogla se i srušiti, ja sam ovu kupila i bitno je u kakvom je stanju, zbog cene koju sam platila, a pošto sam oborila traženu cenu, bitni su razlozi i mog obaranja cene i njihovog pristanka na pnudjenu sumu. Napisali su i da je dobra stolarija, da su prozori od drveta, dupli, sa duplim staklima, sa žaluzinama ... Prozori nisu dupli, stakla jesu, samo prozori ili s prsta zjape, ne dihtuju ili ih ne možeš nikako otvoriti, kao da u zakucani ekserima za okvire. Žaluzine se samo čekićem mogu otvoriti, ali se posle ne jaju zatvoriti. A i kad su itvoreni, na spoljnim zidovima nema onih spec. držača za žaluzine, pa ako bi dunuo vetar tu bi bilo lupe i treskanja i karambola ... Vrata su takodje problematična, treba oboja da se promene... Jedna su naximalno rasklimatana, a bila su u prošlosti obijana. Kuċa je bila obijena.
Medjutim, gospoda iz Opštine Sopot, radili oni za Ministarstvo ili za koga god, dali su sebi pravo da procene da kuća i plac, po nekim samo njima znanim merilima i aršinima, više vrede, pa su mi razrezali dažbinu za celih 60€ višu od one koju treba da platim. A treba da platim 2,5% od cene po kojoj sam ih kupila.
Tačno je da u Zakonu postoji ta opcija i ta moguċnost, ali oni služe za sve one malverzacije, gde nekakvi tajkuni i oni što se preko noċi bogatiše, za bagatelnu cenu kupuju vrednu državnu i društvenu imovinu. A ova kuċa i ja smo mnogo daleko od toga. Ja sam i sa cenom koju sam platila, preplatila tu kuċu. Kasnije sam saznala za nekoliko kuċa u okruženju, da su prodate za mnogo manje para i moglo se odmah u njima stanovati, bez naročitih ulaganja...ali ja nisam imala auto, da zujim okolo i raspitujem se previše, busevi idu retko, sa puno lufta izmedju dva polaska, još je bilo zimsko vreme, sneg, hladnoće, mrazevi ...
I eto, opet ona sitna duša ni ovoj Službi nije dala mira...
I sad prosto Čovek ne zna da li da poteže Žalbe, taksirane sa 1900 dinara, pa advokate ... Što će i u ovom slučaju koštati više od tih, NE zanemarljivih, 60,00 € ili da napravi majmuna od sebe, da plati i uštedi makar svoje živce koliko je to moguće... ?!?

I ne bi mi sve ovo tako tragično palo da nisam pre 10-tak dana obišla mnoge službe i kancelarije po Opštini Sopot, da provetim ko mi je slao jednu pošiljku dok sam bila na putu. Bila sam i kog tog genija što mi je razrezao 60€+ za apsolutna prava, ali i kod tog što mi je poslao Opomenu i još sa kamatom za neblagovremeno izmirenu obavezu i svi su mi oni rekli da mi NISU oni slali nikakve pošiljke!!!

Posle nekoliko dana, 01.dec.,subota popodne, nadjem dole ispod placa, na ulici Obavest o pošiljci, iz Pošte ...sa datumom 06.11.2018! Kaljavu cedulju.
Odem u ponedeljak zorom u Poštu, službenik ĉim je video broj pošiljke na toj cedulji, kaže to je iz Katastra. Odem tamo, jeste njihova, ali "nije im se vratila ta pošiljka", a slali su i pre i posle te još jednom.
Jefva uspeh da izmolim da mi daju kopiju tog Rešenja, da platim obavezu uknjižbe (sebe) novog vlasnika za kuću i plac, pa da mi posle pošalju novo Rešenje, overeno, potpisano.
Vratih se ponovo u Poštu, da proverim je li vraċena ta pošiljka ... I oni pronadjoše da jeste, još 16.11.18. I ĉude se i smeju, kako to Katastar nije dobio nazad kovertu?!
I tek kad sam odnela ulpatnicu, dobih i Rešenje.

Odem onda u Vodovod da zamolim da dodje neko da očita stanje, da platim vodu. I prethodni put sam išla da zamolim da neko dodje da očita i posle platila utrošak. I oni kažu 'ajd' doći će, mada gradjanstvo samo očita i dodje, kaže koje je stanje i po tome plate. Ja se izgovorih da je dole nisko u šahti sat, nije mi baš zgodno za spustiti se ...i obećaše da će doći.
Ne znam kako se po drugim opštinama plaća utrošak vode?
I tako ... Jedne juriš da platiš. Drugi ne znaju šta hoćeš od njih, onda ti rebnu kamatu za neblagovremeno izmirenje duga. Treći te kazne što si oborio neku cenu, pa te opale po nosu i uzmu ti procenat na nepostojeċu vrednost ...

A proletos, kad upoznah nekada slavnog Vladana Lukića, Zvezdinu zvezdu, sedi on u njegovoj kafani, inače je i Podpredsednik Opštine Sopot, čita kao zainteresovano novine, a zapravo prati dešavanja u kafani. I kaže: " evo, vidite, cela Opština sedi ovde. I inspektori i činovnici i šefovi službi ...nabraja mi on ... U kancelariji su od ujutru do pauze. Pauzu provode ovde i to neku vrlo produženu, više se uglavnom ne vraćaju u kancelarije do kraja rada. I tako svaki dan! I kako može ova opština da prosperira? Šta može od ove opštine da se očekuje? Kakav napredak? Ko je ovde uopšte zaintetesovan za posao? I kako rade svoj posao mnogi od njih? A ja ih samo posmatram, svakodnevno. I njima to ništa ne smeta."
I u pravu je. Od '80-tih do danas u Sopotskoj regiji ništa se novo nije desilo, ništa stvorilo, sve je kao i pre 40 godina. Ono što ja pamtim. Ovde neki sistem klana vlada, sa debelim zidinama opasan, koji teško može neko iz vana da uruši i prodre unutra. Ovde nema ni Maxija ni Lily ni DM, ni Idea, samo par radnji, lokala domaćeg življa... To samo po sebi puno govori pažljivom posmatraču.
Mislim da je i u Barajevu slična situacija.
Za razliku od Sopota, Mladenovac je tako uznapredovao, tako se izgradio, tako procvetao, postao grad za sebe. Velegrad! Pun sadržaja. Bravo za Mladenovac i Mladenovčane.
Za Sopot je jedino rešenje, da se razvije i krene napred, da vlast preuzme neko iz vana, sa drugog kraja Beograda. Poput Šapića, koji živi na opštini Zvezdari, a predsedava u opštini Novi Beograd. Takvo rešenje bi bilo idealno i za ovaj Sopot i Barajevo i sve nerazvijene opštine i područja.


Čujem od mnogih meštana da se Predsednik Žika sprema da ode u penziju, a da je sve uredio i da će ga njegov sin zameniti na toj funkciji.

Dok živeh na Konjarniku (40+ godina), bila je na snazi parola "Konjarnik Republika!"
Ovde će izgleda zaživeti parola "Sopot Monarhija!"

Povodom neke reportaže o glumcu Casperu van Dien ... suprugu Katarine (Karadjordjević) Oxenberg

bilo je dosta komentara, a mene se posebno dojmio jedan:

MrSlomar:
This is rubbish! Catherine Oxenberg does not have right to call herself princess! Hers mother is the princess but she cannot call her children prince or princess. It is no lawfull.
Princess Elisabeth does not come from kings family, she comes from brother of the kings family. Princess Elisabeth was merried to Mr. Oxenberg. He was not royalty and so Catherine is Miss Catherine Oxenberg and not princess of anything. Stop this rubbish. Too many people died for monarchy for you to make fun of it.

Na koji sam dala i svoj kao dopunu istog:

... And that king Petar Karadjordjević was not the king of Serbia, than of today non-existent states Yugoslavia. So, only stupid people can "return" some of their property to a dynasty of a non-existent country. And they certainly did not do it because of this dynasty, but for themselves, to "rehabilitate" themselves, because they or their ancestors were servants and followers of the then court of the then dynasty. And they think that they are now somehow important figures and maybe blue blood, because they serve the descendants of the former dynasty. Or simply, they do not know that they are doing anything other than serving someone.
Those who have done their best to rehabilitate the dynasty of a non-existent state should put on the psychological test and punish that they have taken away the property from the Serb people and given false princes and false princesses for use and pleasure.
At that moment, when they fled the country, the Kingdom of Yugoslavia ceased, so their titles fell, they were canceled. And the moment SFR Yugoslavia collapsed, it ceased to exist forever, only then it makes no sense to present Karadjordjevic to the princes and princesses. Those who proclaim as a dynasty are not Serbs, they are enemies and descendants of the enemies of the Serbian people of the state of Serbia, who have done evil for centuries to Serbia and its people.
By the way, Katarina Oxenberg is not, nor can, nor need to be Karadjordjevic! It is logical that she has her father's surname, if at all, as well as her husband's surname. This is normal, i.e. the rule in Serbia and the Serbian people, and wider. Their royalty is the big past.

The Karadjordjevic dynasty, after all, did not have a hereditary crown. Unlike the Dynasty Obrenovic, who had a hereditary crown, and none of the members of this royal family is not a prince or a princess. If history went through another course, we would have been, but the fact is that history ran as it flowed, and it's a long past.

Ima mnogo video zapisa na Yutube-u, veličanja roditelja, pa ne mogadoh da prećutim neke činjenice, već dadoh sledeći komentar:

Lepo je što voliš i ceniš svoju majku, Bogoljube Kariću,  samo to treba da radiš na manje teatralan način. Lepo je i što se majka zamonašila, ali  kad se neko zamonaši, treba da se odrekne svetovnog života, imovine, materijalnih dobara, da se posveti molitvama, Gospodu, Hristu, Sestrinstvu, da živi skromno, a ne u materijalnom bogatstvu i raskoši. Monahinjama i monasima mesto je u manastirima, u Sestrinstvima i bratstvima, to je njihova porodica od zamonašenja pa do kraja života. Mogu se sretati sa familijom, roditeljima, decom, ali samo na kratko, ne da žive u porodici u kojoj su bili pre zamonašenja. I ne mogu im nikakvi sveštenici ni sveštenice drugačije odobriti, jer oni nisu Gospod Bog lično, oni su samo Božije sluge, poslušnici.

O nečemu što se zove Karića Portret!

Volim društvene mreže, volim i Jutjub i rado odgledam neke video zapise na njemu. Neki su više, neki manje interesantni. Neke jedva odgledam jednom, neke po više puta, a ima i onih koje prekidam i ne vraćam im se više.

Slučajno dodjoh i do jednog video zapisa na YT pod nazivom: Danica Karić, Prosidba i Venčanje. Odgledah one koje sam planirala, pa razmislivši malo otvorih i taj, da vidim ĉija je to žena od te braće Karić. Onda ubrzo shvatih da je to njihova majka.

Nije mi želja nikog da uvredim, posebno ne nečiju majku, ali neke stvari su jednostavno nesvarljive i čovek ne može da ostane indolentan na to.

Priča svoju ispovest par Karić. Ne znam kada su oni to usnimljeni ni kojim povodom. Iz neke su zaostale ksovske sredine, mladoženja je davno umro, a nevesta evo slavi svoj 98-mi rodjendan.
No, u toj ispovesti, tom kazivanju snaša navodi da je rodjena 1923-će godine, u jednoj maloj sredini, mestu na  Kosovu. Znači u primitivnoj, zaostaloj sredini.
Dalje kroz priču predstavlja sebe dobrom devojkom iz jedne patrijarhalne sredine, iz fine porodice, kako je jedva pristala da ode na kafu kod komšinice, mamine prijateljice i mamine vršnjakinje. A u daljem izlaganju ispade da joj je ta komšinica bila navodadžika za udaju, te da se udala za komšinicinog nekog rodjaka, koji je sa svoja dva rodjaka krenuo u to drugo mesto, specijalno da bi sebi našao devojku, tj. buduću ženu. I da je imala 26 godina kad se udala!
Iz male, patrijarhalne sredine, iz fine porodice, dobra i časna devojka da se uda tek sa 26 godina života? I to ne za neku svoju veliku ljubav, nego na provodadžisanje, za potpunog stranca, nepoznatu osobu? U ono vreme? Pa još iskaz da su živeli vrlo skromno, od muževljeve plate i svekrvine penzijice, ona nije radila!?!...ali je izrodila armiju dece!?! Nešto tu nije u redu! Nema logike uopšte!

Nema logike ni u tome, da sva deca iz porodice Kariċ, odrasli, matori ljudi, ljube ruku svojim roditeljima. Koliko god bili iz konzervativne sredine, to celivanje ruku svojih roditelja je toliko izveštačeno, pozorišno scensko da iritira želudac kod gledaoca.
Svaki put, pri svakom susretu sa roditeljima svi od reda, sinovi, kċeri, unuci, praunuci, zetovi, snaje, ljube ruke bračnom paru Karić, nekakvoj Danici i Janićiju. Malim, beznačajnim kapljicama u okeanu Čovečanstva.
Prave idole od svojih roditelja na tako izveštačen način, o njima i sebi samima pričaju bajkovite priče, a ustina je bila sasvim drugačija.
Braċa Kariċ potiču iz ispodprosečne, siromašne porodice, muzikanti, koji su se u nekom trenutku otisli u svet, svirali po nemačkim kafanama i bircuzima, tako zaradili nešto para, vratili se u soje rodno mesto Peć i tu otvorili sa tim novcem nekakvu radionicu metalne struke... Kovačnicu ili nešto slično, ne sećam se više tačno.
Pre mnogo godina moj otac je u novinama, možda baš u Večernjim, jednom prilikom naišao na članak baš te sadržine, braċa Karići, zanatlije iz Peći, do radionice i posla došli sa parama zaradjenim po Nemačkoj, gde su radili kao muzikanti.
Jedan od njih se zove Bogoljub, a ćerka mu se zove Miljana.
Gle, kaže otac, cigani se svi prekrstili u srpska imena. Gde baš moje ime nadje, majku mu! Nije mu baš bilo pravo što se tamo neki cigoš, muzikant sa Kosova zove isto kao on. A ni što mu se i ćerka zove kao ja.
Malo je tata frktao, uzdisao, zbog toga, vraċao se na to par puta, komentarisao i posle je to palo u zaborav.

A ti isti muzikanti odjednom krajem '80-tih dodjoše iz te Peći u Beograd, rešili da otvore firmu u Beogradu, imaju velike planove... Iznajmili stan u Beogradu trosoban, zaboravih na kojoj adresi, radiće sa Rusima, tu je veliki potencijal posla ...trt mrt... Odjednom, preko noċi od zanatlija postaše visoko obrazovani, a kako, nije teško pogoditi, jer uskoro potom, u vreme Miloševića otvoriše i svoj univerzitet ... Pa svoju TV ... Sve u vreme one krize i sankcija koje su zadesile nas i našu zemlju...

Tu zgrnuše, opet preko noći, gomile para, sa kojima krenuše dalje da kupuju sve i svašta, da "darivaju", doniraju, da potkupljuju, sve i svakoga ...
Pa tako i našu crkvu, čime zapravo ismejaše i našu crkvu i našu veru.

Odoh pre par godina u obilazak naših manastira na Kosovu i zaprepastih se kada u Porti, nečeg što bi trebalo da je naša svetinja iz prošlosti, Peċke Patrijaršije ugledah grob nekakvog Janiċija Kariċa, oca tih "biznismena i vrlo uspešnih ljudi" braće Karić!
"Šta radi ovaj ovde?", zapitah se tada. " Čime je on to zavrednio ovo mesto? Ĉime je zaslužio da bude ovde sahranjen?", pitah se dalje. I još uvek ne nadjoh idgovor na ta pitanja, sem da su sinčići to dobro platili, darivali manastir nekim velikim novcem i tako obezbedili to grobno mesto.
Ako je tako bilo, to je velika sramota za našu državu, našu crkvu, našu religiju. To je ismevanje naše vere i svake stvarne vrednosti.

Juče naidjoh na novi video biser na YuTube-u, proslavi 98-mog rodjendana Danice Karić, koja se posle smrti svog muža i zamonašila, vetovatno u Peċkoj Patrijaršiji, nosi crnu monašku odeću, dobila je monarško ime Angelina, mati Angelina! I naravno, sve to je čista parodija, komika, pozorišna predstava, za široku javnost, a ta "Mati Angelina" živi u porodici sa svojim sinovima, kċeri, unucima... Uopšte ne živi u Manastiru ni u Sestrinstvu!
Još jedno ismevanje Srpske crkve i vere! Ona je u svojoj svetovnoj porodici, povukla je deca iz Manastira zbog zdravlja, zaboga. I druge Sestre i Braća, monahinje i monadi su imali i imaju zdravstvenih problema, pa ne napuštaju svoja sestrinstva ni bratstva. U tome se i ogleda njihova veličina i požrtvovanost, prijemčivost Bogu i čvrstoj veri u Boga.
I da sramota bude još veća oni slave rodjendan svojoj majci, monahinji, u svojoj "raskošnoj", kičerajskoj do perverzije, kući, gde je došao i sam patrijarh Srpske Pravoslavne crkve, Irinej, da uveliča dogadjaj!!!
Da li je jednom patrijarhu mesto tu?
Tog klovna i bezveznjaka treba što pre ukloniti sa mesta Patrijarha naše crkve, na koje nije trebalo bilo kada ni da bude izabran i da se na to mesto dovede častan, pošten i uman čovek, veran svojoj crkvi i veri i narodu i državi u kojoj je poneo monašku odoru. A ne neko stalno mutnog pogleda, kao da je stalno na nekim drogama i opijatima, polusvestan i sebe i svog okruženja, čiji govori su toliko puni praznih fraza i besmislenih rečenica, da bi i dete iz osnovne škole bolji tekst smislilo i sa više emocija, žara, istinitosti, izgovorilo.

Braća Karić, tj. ta familija je ruglo ove države, neprijatelji Srpskog Naroda države Srbije, žalosna potvrda one srpske izreke " Para vrti gde burgija neće". Tako Karići ostaviše burgije i zanate i krenuše grozničavo i megalomanski da grabe pare, novac, ne birajući ni mesto, ni poslovne partnere. Oni su u ljubavi sa svima, od kojih mogu da imaju veliku korist.
U jednom trenutku u priči o prosidbi i venčanju njihovih roditelja, reče jedan od njih kako se u njihovu kuċu u Peći, iz koje oni potiču, uselila neka šiptarska porodica. Nije objasnio detalje vezano za to useljavanje, po kom isnovu su se uselili, jesu li prodali tim ljudima tu kuċu ili su je "morali da napuste" kao i veċina "srba" sa Kosova, za koliko para su je prodali i sl. Samo se sav važan izreklamirao posetom toj kući, kako je u dobrim odnosima sa tim kosovarima, kako je "dobrodošao" u toj kući... A reporter je kasnije naglasio da sem nekih dobacivanja na ulici, nisu imali nikakvih ozbiljnih problema sve vreme boravka i rada ekipe, tu na terenu ...
Možda bi da ostave utisak jakih ljudi na Kosovu, sposobnih, da pripreme sebi teren za neke predstojeće izbore, kao "spasioci" Kosova, nekog ko može da drži pod kontrolom situaciju i dobrosusedske odnose na Kosovu.
Sva ta farsa, komika, pozorište, kojim predstavljaju sebe, svoje bližnje i svoje živote, ukazuju na takav neki scenario za buduċnost i težnje za ostvarenjem.

A zapravo, oni su se vratili u Srbiju samo zahvaljujuċi onom debiloidnom Vučiću, sa kojim orde u istu tikvu, kako bi se to narodski reklo. Oni su mu bili vetar u ledja, podrška i njegov lobi, da bi mogli opet da se vde uopšte vrate.
On je poništio sve tužbe i optužbe po kojima su trbali biti odmah po dolasku uhapšeni i da odgovaraju.
Sutra će ti isti Karići da dobiju punu podršku od tog Vučića, kad bude isetio da je izgubio tlo pid nogama i predsedničku fotelju pod guzicom, da bi migao i dalje da uživa u svim blagodatima zemlje Dembelije, koju su svi oni pronašli u ovoj našoj, ovoj mojoj Srbiji.
Tužno, da tužnije biti ne može... 😭

I to se, jednostavno, ne sme dozvoliti! Mora se uzabrati neko pametan i častan, utoliko da po dolasku na tu najvišu funkciju opet vrati sve te tužbe i vrati im pravosnažnost i da odgovaraju svi Karići pred Narodom Srbije, za sve što su skrivili, proneverili, sakrili, prikrili, oteli...da im se opciguje sva imovina, jer ne znam kojim su oni to poslovima zaradili sav taj basnoslovni imetak?! Ne postoji niti jedan častan ni pošten posao preko koga bi oni mogli da zgrnu tolike pare!
Nisu ni toliko inteligentni ni intelektualnih sposobnosti, da bi kroz častan rad i posao zaradili toliki novac.

I pošto se kroz Kariće očistih umno i duhovno, oslobodih tereta i pripremih, sad mogu da idem mirne duše i čista srca da kuvam moj kačamak i započnem post za Pričest. 

Novi popa  me je svojom Poslanicom, svojom Porukom i govorom na prošlonedeljnoj liturgiji podsetio na jedan dogadjaj i mog detnjstva.
Kaže popa učiteljica pitala decu prvog/drugog razreda ko su njihovi najbliži, a neka devojčica je rekla da su to njena tetka koja živi ...tamo negde u drugom gradu, selu, pa stričevi, ujaci i sl., familija koja živi u bližem ili daljem okruženju, pa i u drugim državama ...
Podsetila me je priča na moje detinjstvo i istovetni dogadjaj u školi. I ja sam mojoj uĉiteljici dala takav odgovor.
Kad bolje raz!islim, uopšte nisam pogrešila, i dalje mislim isto tako. To su naši najbliži, naši rodjaci i familija i bliža i dalja familija.
Popa je dao komentar kakav je i nama naša učiteljica tada dala, da to jesu naši rodjaci i familija, ali da su nam najbliže komšije i da sa njima treba da imamo dobre odnose, prijateljske i sl., jer u nekoj nevolji oni mogu prvi da nam priteknu u pomoċ, a dok nam stigne tetka iz Amerike, stric iz Bora i sl., ode mast u propast.
Tada sam razmuslila i shvatila šta učiteljica kaže, pa prihvatih njeno mišljenje kao ispravno, jer ona je bila starija žena, znači mudrija mnogo od nas dece... Danas, kad sam ja u nekim njoj tada sličnim godinama, mislim da je njeno mišljenje vrlo manipulantsko bilo. Možda nije bilo ni njeno, nego je i nju neko tako učio.
Moje mišljenje i dalje onako kako sam i tada izrekla. RODJACI i FAMILIJA moraju svakom od nas da budu na PRVOM mestu NAJBLIŽIH i BLISKIH, a onda ostatak Sveta.
Sa komšijama treba da imamo dobrosusedske odnose, da se poštujemo i poštujemo imovinu njihovu, da priteknemo u pomoć kad je to potrebno, onako, čovečno, kao što bismo pritekli ili bi trebalo da priteknemo bilo kome nepoznatom, na ulici u bilo kojoj prilici. ALI, taj neko nije naš bliski ili najbliži. To je neko ko se našao u nevolji i treba mu priteċi u pomoċ u takvoj situaciji.

Sa ovakvim učenjem i savetima da nam je tamo neki nepoznati komšija veċi prijatelj i bliskiji od roda rodjenog zapravo razgradjuje porodice, rodbinske i familijarne odnose, ruši ih, ugrožava. Dovodi do familijarnog i plemenskog razdora, omalovažava poreklo, što nikako nije dobro. To je ona "Jabuka razdora" koju je neko vešto smislio i ubacio medju ljude, da ih zavadi, odvoji jedne od drugih, da ih oslabi kao zajednicu, da bi takvom zajednicom i njenim članovima lakše manipulisao.
Najbliži su PORODICA, RODBINA i FAMILIJA, a Prijatelji i Komšije su nešt sasvim drugo. Prema njima pokazujemo svoju Čovečnost, pre svega. 

Ovih dana jurim grejanje. Intezivno tragam za najekonomičnijim i najpovoljnijim načinom da utoplim i ogrejem ovu moju kuċu.
Za sada samo moju sobu grejem nekom kvarcnom peći ili nekom zidnom grejalicom, koja liči na klima uredjaj, sa daljinskim upravljačem, a koju sam koristila i u stanu ranije, u vreme pred i po-grejne sezone, dok se t° ne ustali ili zimi noću, kada nema grejanja.

Ne znam koliki će mi račun za struju stiċi i strah me je od toga, ali u kuċi je kao u hladnjači. Ja moram voditi računa pre svega o sebi i o mom zdravlju, pa kako bude.

Za uvodjenje grejanja, peć i radijatori, tražim procene i već dobih prvu, mada sam i bez nje znala okvirnu cenu, a to je 2260€. Ja taj novac nemam, a ni moguċnost da obezbedim.
Ni uz kredite i kreditne kartice, kojih za sada ni nemam, ali koje mogu dobiti jedino u visini minimalca, tj. 30000dinara, s obzirom na visinu moje penzije.

I juče razmišljam što u sebi, što naglas, sama sa sobom, nisanadaljevaljka, ni sportista, ne migu id jednog pojavljivanja negde, da uzmem 5000€ ili makar 2-3000€, šta ću. Ali valjda ću nekako preživeti i naċi načina da sebi obezbedim topli i udoban dom.

Izgleda da mi je jedino rešenje da u moj život uplovi neki Princ iz Banke, drugi izlaz ne vidim. A ni Princa iz Banke. Niti imam ideju kako bi se to on mogao dogoditi. Ja nigde ne izlazim, noćni život mi je uvek bio nula, niti me je interesovalo da se vucam po noċi po kafanama, klubovima i sl. mestima. Ne smatram ni da mogu kvalitetnu osobu ni sresti na takvim mestima.
Ja sam sa godinama postala i te kako probirljiva. I ranije sam imala ideju o tome kakvog životnog saputnika želim, pa su mi se svi smejali, počev od moje majke i njene familije pa nadalje, komšinica kojekakvih, koje je moja majka vrlo revnosno obaveštavala o mom životu, mojim željama, zamislima i stremljenjima. Tj. mojim velikim Maštanjima, kako je ona imala običaj da ih naziva.

Ubedjivale su me sve one da to što ja želim ne postoji i da se manem mašte jer takvog princa neċu naċi, neko da gledam nešto id pistojeċih. Majka, ako se takva osoba uopšte može nazvati majkom, je dala sve od sebe da me sputa i da se dalje školujem, po njoj je srednja škola više nego dovoljna, pogotovu za žensko dete. Za muško je valjda po njoj zanat najbolje rešenje, kakve škole i školovanja. To je skupo i bespotrebno, čak i štetno. Od prevelikog učenja može malo i da se skrene, kao što je i tamo neki njen brat od neke tetke, "jadan" malo pošuntaveo od silnig učenja. A završio je fakultet i postdiplomske studije. Povučen i skroman čovek, vrlo običan i prirodan, po njoj majo šuntav od mnogog učenja.

Želela je što pre da me se reši, da me uda i da ona "konačno počne da uživa". I tako, niti se ja udadoh kako sam želela, niti se ona baš nešto nauživa u životu, jer je izuzetno teškog karaktera bilonapa šta god i koliko god imala nikad nije bila zadovoljna, uvek zavidela drugima na ivom i onom, a vrlo lenja i nespremna na neke velike žrtve, učenja, obrazovanja, upijanja svega dobrog i korisnog iz okruženja.

Da se ona pitala, ja ne bih ni osnovnu školu završila, jer je nju mrzelo da ustaje ujutru i da me vodi u školu, koja nije bila mnogo daleko od kuċe, pa sam se brzo osamistalila u odlascima i mnogo toga drugog. Zbog istog razloga nisam išla ni u muzičku školu, kohu sam vrlo, vrlo želela, a trebalo je boxiti se nekoliko stanica tramvajem, a i košta sve to ... Bacati novac na te stvari!? Nikako!!! (Novac, koji je neko drugi vredno zaradjivao, a ne ona! Ona je samo želela što više da troši po rasprodajama i bofl robi.)
No ona nije tema mog interesovanja niti razmišljanja. Na tu temu sam davno stavila tačku. A i Gospod 2014. god.)

Kad uključim kvarcnu pećkicu noću ona mi osvetljava sobu i ta svetlost mi blješti u lice, oči i budi me, smeta mi da spavam. Ako uključim drugu, koja izduvava topli vazduh, nju po uputstvu treba max na 2 sata da uključim, pa da pravim pauzu, pa opet ako treba.

Tako i radim. Uključim na sat i po, dva, ona se posle isključi, a ja spavam sve dok ne osetim preveliku hladnoċu, koja me probudi, pa je onda opet uključim. A probudi me i potreba za mokrenjem. I to nekoliko puta u toku noći.
Ja, koja se noću ne budim zbog toaleta, sada ustajem bar 3 puta tokom noċi i velikih količina tečnosti se oslobodim svaki put. To me je podstaklo na razmišljanje.
I povezah to sa mojim grejanjem.  Peć koju planiram da kupim je šporet na čvrsto gorivo, drvo/ugalj, a ima i neki rezervoar za vodu, "bojler" od 20-tak litara i može se koristiti i za etažno grejanje, sa radijatorima, cvima i svim potrebnim...
Eto, i čovek radi na istom principu. Ili je peć neko projektovao po principu čoveka. Kako god, organizam luči tečnost, u hladnim uslovima luči više tečnosti, koju sam organizam i greje, pa je čoveku toplo, sve dotle dok ne izluči previše tečnosti, pa max t° usredsredi na zagrevanje te tečnosti, u bešici, pa čoveku tada zapravo postane hladno po telu. Jer, urin se nikada ne smrzava, ne samo zbog sastava, nego pre svega zbog t° kojom telo nju stalno greje.
Ona je voda u našem bojlerčiću zvanom bešika. I kad telo nju zagreje, ta toplota se dalje emituje kroz organizam.
No, kako se količina tečnosti u organizmu smanjuje, a u bešici uvećava, to se i više t° na njeno grejanje troši, a manje provodnika/tečnosti u organizmu ostaje.

Kad ispraznimo bešiku t° se opet polako ujednačava i tako sve u krug.
Ja dodjoh do tog zaključka, a šta kažu nauka i medicina, briga me. Meni je hladno i inače, tokom zime, dok imam potrebu za uriniranjem. Čim se oslobodim te tečnosti više mi nije toliko hladno. Tu neka veza postoji.

Nastavak u sledećem broju! Hi hi hi! A sad na noge lagane, što zbog toaleta, a pre svega zbog nekih važnih obaveza, no i o tom drugi put. 

MOJE PUTEŠESTVIJE PO SLOVAČKOJ, UTISCI I ZAKLJUČCI

Žalosno je da Slovaci ne znaju da su Srbi Slovenski Narod, a Srpski jezik Slovenski jezik.

Još je žalosnije da Slovaci gube svoj identitet, masovno se venčavaju sa Ukrajinkama. Uskoro će, ako već nije, Slovačka biti NEA UKRAINA, tj. neka Ukrajinska krajina, pokrajina.
A najžalosnije je od svega da se i Vojvodjanski Slovaci venčavaju sa Ukrajinkama, da imaju vrlo neprimereno ponašanje prema Srbijancima. Vrlo su drski, nevaspitani, osorni, bez trunke respekta, u ophodjenju sa našim Narodom.
Slovačka je jefina zemlja iz EU koja prima radnike sa našim pasošima, tj. Ne EU pasošima, ali sve te poslove, koje ti radnici obavljaju su poslovi, koje Slovaci iz Slovačke neće da rade, pogotovu NE po tolikoj satnici i po toliko radnih sati, koliko "Neevropski" radnici rade. Na tim poslovima Slovake iz Slovačke neċete videti, sem cigana/Roma iz Slovačke.
A inače, Vojvodjanske Slovake Slovaci u Slovačkoj nazivaju Srpskim Ciganima.
Njima to očito ne smeta, uzimaju "Pobit", tj. legitimacije, dozvole za boravak i rad, tamo rade, a ovde u Srbiji su zaposeli lepa imanja i kuće ...
To bi naša Vlada i rukovodstvo trebalo da pod hitno razreše sa njima, gde žele da žive i rade, pa ako žele da se vrate u svoju postojbinu, jer im je tamo očito lepše, da im pomogne u tome da se tamo trajno presele.
Lično sam imala problema, sem sa Ukrajinkama i sa jednom Vojvodjanskom Slovakinjom (za koju sam ubedjena da je jevrejskog porekla), koja je stalno kritikovala moj rad i " nije htela da radi za mene", da sa mnom deli zaradu od učinka, jer sam "sporo" radila... a ona je toliko vremena trošilana druge, šta ko, kako i koliko radi, umesto da je radila ono zbog čega je i došla.
Drsko je komentarisala i to da sam ja radila u kancelariji, dok je ona "morala rintati, čistiti i tegliti po tržnim marketima"!?! Kao da to ima veze sa nacionalnošću u mojoj zemlji! Što nije završila neke škole pa radila neke druge poslove ja to ne znam, to treba sama da se zapita. Nije mnogo mladja od mene. Inače, hvali se kako već 20 godina radi na branju voća! U Slovačkoj ili gde, ne znam.
Srbe mrzi do bola, što se može zaključiti i činjenicom da joj je ćerka udata za Srbina, ima sa njim i decu, u kući govore srpski, majka ne uči decu slovački, bar ne kao osnovni jezik, a koliko razumesmo, ima solidan brak i zadovoljna je svojim životom i brakom, ali ona, majka je u teškom problemu zbog toga, pati, zapala je u tešku depresiju izgleda i Srbe ne može da smisli.

Na drugim mestima po Slovačkoj insistirali su da govorimo po " Slovenski"!
Ja rekoh da mi Srbijanci treba da učimo jezik ako hoċemo da putujemo u inostranstvo, treba da znamo strani jezik i ako hoćemo da stranci dodju kod nas. Uvek mi iz Srbije treba da učimo i znamo strane jezike. Možda bi i oni, Slovaci, trebalo da nauče neki strani jezik, ako hoċe da imaju strance za radnike. Ja govorim Engleski, služim se Nemačkim, znam grčki, natucam italijanski, znam i po koju reč francuskog, ali žao mi je, Slovački ne znam. Inače, govorim Slovenski, jer Srbi su Slovenski Narod, a srpski je slovenski jezik. Naravno, oni su svi neki Ukrajinci ili Polutani, poreklom Slovaci ...i tu sam kod njih zaradila negativne poene.
Ukrajinke i Ukrajinci su se nametnuli silom kao nekakav extra radni kadar, zauzeli na blef neke šefovske pozicije i vodje radnih grupa, maltretiraju sve oko sebe, ne zato što mi ostali nismo dobri radnici, u velikoj veċini, nego da bi zadržali svoje pozicije do kojih su došli, da im ih mi ne preuzmemo.

Tako, ko hoċe u Slovačku na rad, mora se naoružati hakim živcima i strpljenjem i po mogućstvu da bude hiperaktivna osoba, jer samo tako može da izdrži sav maltretman, teror i nametnut tempo rada.

Radnici, sem možda u nekim fabrikama, nisu prijavljeni, vrednost satnice se može poštovati, ali i ne mora, migu vam je umanjiti kad god im se ćefne, možete ostati bez posla bez ikakve najave, kao što sam i ja imala slučaj:
Na branju jabuka, posle par nedelja šef na Plantaži, inače Ukrajinac, jedne subote nam je ujutru na prozivci saopštio da im id sutra nisu potrebni Srbi ... Srbi i Rumuni. Sutra je nedelja, naš inače slobodan dan.
Posle par dana nas troje iz Srbije, traktorista vojvodjanski Slovak, jedan Rom iz Šapca i ja došli ponovo na tu plantažu, na trovanje miševa, a po odluci rukovodstva iz firme. Šef Ukrajinac je bio zgranut kad nas je video. Nije oka skidao sa mene, pre svega i obratio mi se pred celom grupom (koju su sačinjavale njegove Ukrajinke do juče naše Veduce, vodje grupa i kontrolorke) sa pitanjem: "Čekajte, jeste vi iz Srbije, zar ne (na slovačko-ukrajinskom, ali sam ga i ja dobro razumela)?"
"Jesam, ja sam iz Srbije!" odgovorih sa ponosom. "I ima nas troje iz Srbije".
" Ali, ja sam rekao da mi Srbi ne trebaju!", kaže on.
"Nama su rekli da danas dodjemo ovde i mi smo došli", odgovorih ja i zamolih da mu ptevede traktorista iz Vojvodine, da bi i on mene dobro razumeo.
Ukrajinac je bio besan, ljut, vrteo se unezvereno neko vreme, levo-desno i na kraju je rekao " Fobro, danas ostanite, ali više ne dolazite!" I ostali smo.
Tada videh, na terenu, da je bila i grupa Rumuna sa nama svima, na radu, još uvek.
Sutradan je ipak trebalo opet da dodjemo, tako je Board odlučio, ali radnički bus nije došao po nas tog jutra.
Došao je zato koordinator, jer je pretpostavio tako što, i odvezao nas do Plantaže, ali nas Ukrajinac nije hteo da primi ni po koju cenu (a toga dana se išlo u branje preostalih jabuka i to je bilo rezervisano samo za Veduce, Ukrajinke, koje su i prijavljene u firmi i primaju mnoge od njih i platu, ali sa tim branjem dobijaju i extra zaradu...A bila je i ona grupa Rumuna s njima!)., pa nas je koordinator vratio nazad, tj. do firme, gde dobismo drugo zaduženje... na moju veliku radost na uzimljavanju Solitarnih Pčela, gde provedoh 4 naredna dana. Počele su kiše i nije bilo više posla na pčelama, reče čovek, odgovoran za taj posao. I on mora da pauzira.
Četvrtog dana po povratku u smeštaj dobih naredjenje da se preselim u drugo mesto, udaljeno preko 100 km od tog mesta, ali ne u ono koje je nekoliko dana ranije bilo dogovoreno i koje je na pola puta do tog novog odredišta.
"Isto na poslu u zatvorenom prostoru, smeštaj izvrstan, uslovi odlični, satnica 3,5-3,60-3,70€, ne zna tačno ..." tvrdio je koordinator. Kad tamo IZNENADJENJE!
Rad u ledenim montažnim halama, na prljavim i najčešće mokrim i kaljavim sadnicama, dugim od metra do preko 2 m, gde smo bili kaljavi od glave do pete.
Ja sam imala zaduženje da skidam sadnice sa paleta i kad ih nekakve Slovakinje Ukrajinske razvrstaju, da ih i slažem i spremam za pakovanje.
Posao izuzetno težak, fizički, muški posao, a ne ženski.
Ukrajinka, na razvrstavanju, me je slikala ali svojim mob, sve onako kaljavu i u sred blata, na kome smo se svi klizali, kako rekoh kao Irina Rodnjina, ali i pored obeċanja i mog br.mib nije mi poslala fotose. A želela sam da ih imam. Kasnije sam ja sama napravila par selfija, ali van tog blatnjvog terena, poško sam se već umila, ledenom vodom, naravno, jer tople vode nije bilo, sem neke informacije na zidu o toploj vodi, iznad jedne pokvarene slavine ...).

I posle par nedelja, kada se i na Plantažama te firme završilo branje jabuka, dovedoše 5-6 cigančica iz Slovačke da rade s nama, jedne subote i po završetku posla, pa još po povratku u smeštaj, nešto kasnije tamošnji koordinator je zakucao na nekolika vrata, da nam saopšti da je dobio poruku iz firme, da možemo obezbediti prevoz kuċi, nismo im više potrebni. I tu nam je nedelja bila slobodan dan, a u našoj grupi su bili samo radnici iz Srbije, što Srbi, što Romi, što ...druge nacionalnosti.  Neki su ranije dobili otkaz, otpušteni su u pola radnog vremena, jer se nisu dovoljno zalagali, ni po oceni ostalih iz grupe, ni po oceni ukrajinskih Veduca.

Bilo kako bilo, ja sam drugi dan po dolasku na novo idredište tražila od prethodnog koordinatora, Bosanca, da se premestim tamo gde je i bilo dogovoreno, ali uz lažna obeċanja da ću biti premeštena od 01. Nov., jer je nezgodno da odem treċi dan po dolasku ... Ja nisam dobila to obećano mesto ni pošto smo grupno prestali da radimo na ovim sadnicama. Vratila sam se u stari smeštaj, u drugo mesto, gde sam sama plaćala noćenje u istom, čekala 5-6 dana i samo jedne večeri odlučila da se ujutru vraćam kući, što sam zorom i potvrdila.
A na moje mesto je na najpokvareniji i najpodliji način pislata druga osoba, pa je nadjeno mesto i još za ženu nekog Leskovčanina, posle toga, samo za mene nije bilo mesta, po nekima u smeštaju, po nekima na radu (za žene, bilo je samo za muškarce) ...
Tako da su me izradili koordinator Bosanac, koji je ubacio na moje mesto, u startu, ċerku nekakve Sanele (znači nesrpkinje), kao i nekakav šefčić u toj firmi, "Miša", vojvodjanski Slovak, koji tu radi već 4-5 godina, a u medjuvremenu se oženio jednom Ukrajinkom, pa oezi Ukrajincima, piri im u guzu i tetoši, dok, eto, za Srbe i Srpkinje nema mesta ...
Bilo bi lepo kad bi Vlast ove države Srbije preduzela mere, pa da ni za te takve Slovake nema više mesta u Srbiji. Da im se OTKAŽE gostoprimstvo iz razloga nepoštovanja življa Srpske nacionalnosti, u čijoj su zemlji svojevremeno njihovi preci našli spas i utočište, a i iz preventivnih razloga, da nam svojim novim porodično-rodbinskim vezama ne stave novi jaram oko vrata, zvani Ukrajinski teror!
A dosta nam je i tih Bosanskih " kosmopolita" i neka sve svoje neveste, mladožrnje i ljubimce iz celog sveta vode u svoju Bosnu, a ne u Srbiju! I ne samo oni veċi svi drugi, koje god nacionalnosti i teritorijalne pripadnosti bili.

I neka slobodno PROTERAJU iz svojih zemalja sve Srbe, ako ne poštuju državu i narod te države, van Srbije, u kojoj žive.

S druge strane, imadoh prilike da se lično uverim u to da neke nacionalne manjine, uključujući cigane/rome, tvrde tamo, na terenu, van Srbije, da "oni niju cigani i da uopšte nemaju cigane u familiji, da su oni Srbi..."
Takvim izjavama i svojim ponašanjem i radom i rečnikom i da ne nabrajam dalje ... ruše ugled Srba u Svetu, ostavljaju mnogo ružnu i štetnu sliku o Srbima. I na tome bi Vlast ove države, Srbije, trebalo dobro da poradi i da to spreči.
Svi ti Yugo-nostalgičari treba da se dislociraju ili na neki način javno obeleže, kako ne bi kaljali ugled ove zemlje u kojoj su našli utočište.

I da se razumemo!
Ja nemam ništa protiv bilo koje nacije, niti rase.
Ja samo insistiram da se svako deklariše i predstavlja onim ko jeste.
Imam protiv toga da neko tvrdi da je On Ja, a NIJE On Ja!
Može reći da je Rom iz Srbije, Madjar iz Srbije, Slovak iz Srbije, ali ne može da kaže da je Srbin, jer NIJE Srbin!
Sve manjine u Srbiji su ravnopravne, čak, na žalost, imaju mnoge i više prava od samih Srba, imaju i pravo na svoj jezik, svoje pismo, svoje škole ...i još mnogo toga. Malo li je?
Još i da nam preuzmu identitet? To NEĆE MOĆI! Ni sad ni bilo kad!

Spasilac Duše i Spasilac Tela

Ja ne bih bila ja kad mi u vreme nekih svetkovina (a juče je bio Sv. Arhangel Mihajlo i slavi se 3 dana, kao i sve velike i važne svetkovine), ne bi pale na um neke nesvakidašnje misli o postanku Sveta i Čoveka
Evo, sad baš razmišljam šta je jeo Adam, šta su jeli Adam i Eva u Raju, u Rajskom Vrtu, sem što su pojeli zabranjenu voćku? Čime su se hranili? Ko im je spremao hranu i kakvu?
Jad su bupnuli na Zemlju hranili su se nekim bobicama, voćem ... čovek je, kažu, lovio životinje ...
Neke su bobice bile i otrovne, pa je umirao ...
Kako su Adam i Eva znali šta smeju da jedu, a šta ne, koje je otrovno, a koje nije?
Ko ih je tome naučio? Da li su još u Raju to naučili od Boga? Ako jesu, znači da i u Raju ima otrova, nije baš sve tako idealno ni u njemu.
I zašto nas stalno uče o Hristu i od Hrista šta je i kako bilo? To već svi znamo. Nrgo, mene interesuje šta je bilo od nastanka Sveta, pre Hrista. I pre Hrista je Svet postojao.
Hrist je "sišao sa Nebesa" da spasi naše duše, kažu. Ja se pitam ko je taj što treba da spasi naša tela?  Kad će da sidje sa Nebesa taj?

Nervira me ovo "Ne u Nato!"
Ja sam ZA u NATO!

A zašto Ne u Nato? Jesu li oni nas bombardovali? Jesu! Sa razlogom? Ne baš opravdanim!
Pa što ne bismo i mi bili članice tog istog Nato-a, pa ...nikad se ne zna, kolo sreće se okreće. Možda dodje i red na njih i naših 5 minuta.
Ja sam ZA!
Uostalom, jesu se pokazali kao neprijatelji, po mnogima jesu.
Pa, neprijatelju se nikada ne okreću ledja! Treba uvek biti tu uz njega, radi lakše kontrole njegovih daljih koraka!

I ne samo Za u Nato, nego i ZA u EU!

Ovo podlo smišljeno maltretiranje i istrebljivanje domaċeg stanovnitva zemlhe Srbije treba da bude sankcionisano i najstrožije kažnjeno!
Ovi imbecili što su nas uzjahali i sve tako retardirani silom i nasiljem hoċe da upravljaju nama, nasom imovinom, našom državom, treba da budu proterani iz Srbije, trajno i urgentno!

Zašto ne treba da udjemo u EU?
Zbog njihovih ličnih interesa. Šta bi oni i gde radili da nemaju nas?
Što smo duže u opsadi, to ċe oni duže da budu na vlasti i da se bogate preko naše grbače.

Svi ti doseljenici i "izbeglice" od kojekuda, svi oni sede na dve stolice, imaju dvojna državljanstva i dvojne pasoše. Pa, nas čerupaju koliko više mogu, a onda dignu sidra, pa "skoknu" malo u Evropu, da tamo rade i zarade još.
Mi Srbi iz Srbije smo kažnjeni, bez krivice krivi. Krivi valjda što smo živi!
Jedino mi, Srbi iz Srbije imamo samo jedan, uglavnom bezvredni pasoš, sa kojim možemo da putujemo kod Nesvrstanih, eventualno.
Rukovodstvo ove Srbije bi trebalo tužiti Sudu Časti, Sudu za ljudska prava ... za to što nas Srbe iz Srbije drže na suvom hlebu, drže pod opsadom, kao taoce, da bi se održali na funkciji i na vlasti!
Tako da svi njihovi mogu živeti ovde u Srbiji, kao velikosrbi, mogu da se vrate i tamo negde, a mogu i da skoknu do EU zemalja, sa svojim EU pasošima.
A mi treba da ćutimo, sedimo mirno i poslušno i čekamo naš red za istrebljenje!
Ovo je hiljadu puta, ma milion puta gore od bilo kog HOLOKAUSTA koji su neki doživeli u prošlosti! I Ametički Indijanci su bolje tretirani u njihovom Getu od ovoga što mi Srbi iz Srbije doživljavamo i preživljavamo u sopstvenoj državi, u Srbiji!

"Sestre u Hristu"


Neverovatno kako se neke osobe razlikuju u zavisnosti od mesta na kom ih srećemo.
A i sva ta poimanja religije i opštenja na nekom "verskom savremenom jeziku" su mi toliko neprihvatlhiva i strana, čudna.
Sva ta prozivanja "sestre u Hristu" zvuče mi glupo i neosnovano... Ma zvuče sektaški, a ja nisam sektašica i svoju veru ne doživljavam niti prihvatam kao sektašku.
Šta znači ta jer "sestra u Hristu" uopšte?
Po meni ništa lepo, ni pametno. Zvuči glupo, pomodarski, nadmeno, uobraženo i sve ono što Hrišċanstvo ne prihvata, ne propoveda i ne podržava. Sve ono što Hrišċanstvo osudjuje, odbacuje, smatra grehom.
Svako pozdravljanje sa "sestra u Hristu" para uši.
Nisam ja prihvatila Gospoda Boga zbog Hrista, nego Hrista zbog Boga.
Ja verujem u Boga! I zbog vere u Boga prihvatam i Hrista kao Božjeg Sina. No kako je on Njegov Sin, tako isto sam i ja Njegova Kćer. I nismo mi braće i sestre u Hristu nego smo Božija deca. Braće i sestre u Bogu, ako ċemo tako da se definišemo.
I svi koji veruju u Boga su to, braće i sestre u Bogu, kako god mi tog Boga zvali i nazivali.
Isus Hristos nije Gospod Bog! On je Božiji Sin! Po tome je polu Bog pola Čovek. I od na običnih smrtnika razlikuje se po tome što se njegov duh ovaplotio, tj. ušao u materiju i oživeo je, kao i kod svakog Čoveka, ali po smrti on je kompletno, sa svojim telom se uzneo na Nebo, otišao u Carstvo Božije. Isto kao i njegova Mati, čije Uspenje se u Hrišċanskom svetu proslavlja.
Sveti se po tome razlikuju od drugih ljudi što se mogu uzneti na Nebo u svom kompletnom obličju, duhom i telom. Tako se bar shvata u Narodu i crkvi i veri Hrišċanskoj ta svetost.
A kod običnog Čoveka u sudnjem času se razdvaja Duša od Tela i Duša se vraċa u Nebesko Carstvo kod Gospoda, na dalje služenje Gospodu i dalju upotrebu, a Telo se sahranjuje, šalje u Ad, u Podzemno Carstvo, pa su neki smislili kako da se izbave iz Ada tako što se spaljuje Telo umrlog. Ali, ako su zaslužili Ad Gospod je pravedan, pa im Dušu ne prihvati, nego je pošalje u Ad. A nečije Duše svakako pošalje u Ad iako je Telo otišlo tamo.

Oslovila me je jedna devojka, pomoċnica pri Crkvi, na ulici sa "O, dobar dan Sestro u Hristu... Kako ste, jeste dobro...?"
I meni je takvo pozdravljanje zasmetalo, priznajem.
Osetih se neprijatno, zbog naroda okolo, kome skrenusmo posebnu pažnju na nas dve. Osetih se kao nekakva sektašica. A ja to nisam. Ja sam Vernik, Hrišćanka, Pravoslavka i ne smatram da sad nosim nekakav žig niti sam obeležena zbog toga, to je nešto sasvim normalno i to je deo mene i mog svakodnevnog života. I nema potrebe da to posebno ističem svuda i na svakom mestu.
Zna se kada i u kojim prilikama to treba da istaknem i potenciram.
Brojanice koje imam na ruci dovoljno govore o tome da pripadam veri.
Interesantno da me u Crkvi i Parohijskom domu do sada niti jednom nije tako oslovila, oslovljava me po imenu.
Sve mi je to više ličilo na cirkusku predstavu i njenu želju da sebe istakne na ulici u tom trenutku, da na samu sebe skrene pažnju i sebi da na značaju i posebnosti.
Nek oprosti Gospod ako grešim, ali tako je iz priloženog.

Pomoćnica u Crkvi i u Parohijskom Domu, nije svestenica, nema crkvenu odeću ... To je nešto poput kućne pomoċnice i sekretarice, 2u1. Ne znam da li prima platu za svoj rad pri crkvi, mislim da dà. Znam i neke žene koje su dobile otkaz u crkvama u kojima su službovale, ostale bez posla.
Ni crkva nije više što je bila. I tu su se dogodile raxne promene i reforme... Nažalost, ne baš razumljive običnom svetu. Promene, koje crkvu i vetu više odaljavaju od Čoveka, nego što ih približavaju jedno drugom i spajaju.
A ta oslovljavanja i taj nekakav novokomponovani verski mondenski rečnik se počeo upražnjavati intenzivno zadnjih godina, to tipa "sestre i braċa u Hristu", zaboga. Ranije je bilo samo sa "sestra ili brat", po osnovu toga da smo svi Božija deca.

Mi nemamo ni većinsko srpsko stanovništvo! To je ono najžalosnije. Imamo šaku srpskog stanovništva i gomilu nadrisrba, nekakvih velikosrba... valjda zato što su odbačeni od nacionalnih zajednica, kojima zapravo pripadaju, oni su se priklonili Srpstvu, iz revolta, inata ... i svojim delima, činjenjima ili nečinjenjima, govorima mržnje prema zajednicama iz kojih su potekli, prave razdor izmedju srpske zajednice i tih  nacionalnih zajednica. Srba pravih u Srbiji ima jako malo. Mi smo nacionalna manjina u sopstvenoj Srbiji.

Priključih se nekoj zatvorenoj grupi Udruženje Penzionera na Facebooku. Od objava ima svega i svačega, samo tema za Penzionere ni u tragovima.
Ne mogadoh da izdržim, pa pitah:
(A odgovor ću valjda dobiti tokom dana...)


Ja se ozbiljno pitam i pitam druge zašto se ova grupa zove "Udruženje Penzionera" i da li je po naredbi A.Vučiċa i vlasti otvorena, kad o Penzijama niti o Penzionerima i njihovom životu ni standardu ni potrebama ni reči ne pročitah?
Je li ovo "Imidž grupa", koja treba da na nekog sa strane ostavi utisak kako se u Srbiji sjajno živi, kako Penzionerima cveta cveće, kako smo srećni i zadovoljni i nikakvih briga nemamo ...
Gde su teme o Penzionerima? O banjama i lečilištima za penzionere neophodnim? O sindikatima penzionera, o nabavci hrane, zimnice, ogreva, odeće i obuće, raznih pomagala zdravstvenih za penzionere? O raznim izletima i putovanjima? O domovima za stara lica? O raznim izložbama i sajmovima za penzionere, da mogu svoje najmilije da obraduju pristojnim poklonom za novu školsku godinu, za odlazak na letovanje, za Novu godinu i Božić i druge praznike? O izložbama i sajmovima za Penzionere za prodaju njihovih raznih radova, kreacija i rukotvorina, sokova, zimnica koje su njihovih ruku delo, a sa čime mogu da poboljšaju svoj kućni budžet i svoje uslove života i standard? O prostorijama raznih Udruženja Penzionera po gradu i drugim gradovima i mestima? O raznim radionicama, kreativnim ili edukativnim, informativnim? O Pokloničkim putovanjima za Vernike, a i one druge i lekovitim vodama i izvorima ne samo u mnogobrojnim banjama, nego i u portama mnogih manastira i crkava, mirotočivim ikonama, sarkofazima i česticama Svetih i Čudotvoraca, sa isceliteljskim moćima? O receptima i savetima za zdravu ishranu, podizanje elana i snage organizma Penzionera i /ili receptima za režimsku ishranu kod raznih tegoba i bolesti, dijabetesa, holesterola, triglicerida, bubrega, jetre, pankreasa, gihta i dr.? O besplatnim pravnim savetima i pravnoj pomoċi za Penzionere? O besplatnoj pomoći ili uz damping cene za sitne popravke po kući/stanu za Penzionere, kao i o ozbiljnijim popravkama, krovova, fasada, krečenjima i sl.? O Medu i drugim pčelinjim proizvodima i njihovim lekovitim svojstvima? O besplatnim ulaznicama ili simbolične cene, za koncerte, pozorišta i bioskope, bazene. O nezi zrele kože lica i tela, eliksirima i melemima, lekovitom bilju, podmladjivanju prirodnom i kozmetičkom? ... O tome da mnogobrojni Penzioneri nemaju ni 20.000 rsd penzije mesečne i da ta kategorija treba neizostavno da bude oslobodjena plaćanja režijskih troškova stanovanja, raznih poreza i (gradskog/seoskog) prevoza ili da imaju velike olakšice i da se svrstaju u istu gsp grupu sa osobama preko 65 god. starosti? ...
I o mnogim drugim sličnim temama?
Zar Udruženja Penzionera ne treba takvim temama da se bave i takve objave da stavljaju i sheruju po svojim grupama, stranicama i sajtovima?


Hm! U roku od oar minuta dobih jedan like 👍 i comment da mi je " svaka reč na mestu"! A u roku od 15 minuta dobih 5 like, iako je tek oko 5am.

Na nekoj grupi Udruženje Penzionera svašta možeš pročitati, samo o penzijama i standardu penzionera se ne priča niti polemiše, ali o titu i životu pod njegovim vodjstvom onolike polemike i bog zna kakvo veličanje i hvale, izazvaše moje emocije i seċanja:

Oh, da, te '68. Ja sam bila djak OŠ i bilo je sjajno, nisam morala ni o čemu da brinem, brinuli su roditelji. I uvek se divno živi dok drugi misle i brinu, a ti uživaš u bezbrižnom životu i sve čekaš na gotovo.
Otac je radio, pre svega, jer je majka "po zanimanju" bila domaćica. I mnogo drugih žena su takodje bile "po zanimanju" domaćice. Bez radnog staža i bez plate, ali imale su svoje "zanimanje". "Zaposlene" kod svojih muževa i svoje dece, imale su i svoja "prava", pravo da glasaju za jednu jedinu stranku u državi i "druga" tita, gologuzana, zanatliju polukvalifikovanog i njegove drugove, nametnutu vlast od raznih sila van države. Dostojanstvo žena je time bilo maximalno srozano, kao i bračna zajednica i porodica.
Bilo je i zaposlenih i onih nezaposlenih za koje niko nije znao od čega žive ni kako se izdržavaju, pa nekakvih kirajdžija, koji su stanovali po tudjim kućama kao nekakvi podstanari, plaćali neke simbolične kirije, ali koje gazde nisu mogle da izbace niti da im daju otkaz jer ih je nekakav čudan zakon štitio...a bilo je i nekih koji su bili sustanari, što znači dve tri porodice živele u jednom stanu, svako imao neku svoju sobu, a kuhinja i kupatilo zajednički, a mnogi radnici gradjevinskih preduzeća su kao samci, a posle i sa porodicama svojim živeli u radničkim barakama, od dasaka sklepanim, sa ter papirom kao krovom, pa su se sami dovijali i malo malterisali iznutra da ne duva vetar kroz svaku pukotinu, na podove širili krpare i ćilime iz istog razloga... Mnogo radnih sati dnevno gradili i izgradjivali, za druge, a sami morali živeti u neuslovnim kućama, sa česmom i wc-om u dvorištu. Išlo se kasnije, '70. i na letovanja po nekakvim radničkim odmaralištima, po nekim damping cenama, jer da toga nije bilo more videli ne bi. Za hotele se nije imalo. Išlo se i organizovano, preko preduzeća/sindikata i preko škola u bioskope, na koncerte i sl., uz free karte ili u pola cene, kao grupe, jer drugačije ne bi ni moglo. Kupovalo se na frtalj, dva namirnice, a cigarete na komad! Kupovalo se na kredit i otplate baš od te '66./7./8., pružena prilika narodu da se zadužuje, da dobrovoljno pada u sopstveno ropstvo i zavisan položaj. Mnogi su tih '60-tih išli u Italiju u šverc komerc, donosili tergal suknje, kišne mantile, set komplete ženske (bluza i džemper u istoj boji, trikotaža), lutke velike za na bračni krevet, koje umeju da kažu mama, da se smeju ili plaču, zlatni nakit, prstenje, ogrlice, lančiċe, priveske, narukvice (u obliku zmije napr.) ili švercovali turski nakit, samo tursko zlato je bilo puno bakra, crvenkasto, a italijansko je imalo i još uvek ima divnu žutu boju ... I od šverca preživljavali.
Morao si da paziš šta 8 gde pričaš jer ako si protiv vlasti nešto govorio mogao si završiti ne samo u apsu, nego i na Golom Otoku. Svuda je bilo špijuna, u civilu, a i provokatora, da te navuku da izraziš nezadovoljstvo i negodovanje.
Morao si da voliš "druga" tita i da organizovano izlaziš na ulice da ga pozdravljaš i mašeš mu kad god negde podje ili se vraċa od nekud. Organizovano sa kolom ili sa preduzećem, inače bi bio kažnjen ili neopravdanim izostankom ili smanjenim dnevnicama.
Baš se lepo živelo te '68. i pre i posle toga, bar u Beogradu, gde sam ja rodjena i odrastala ...

Moj comment na jednu video objavu "Suzaninog Izbora", gde joj je gost bio (dr) Nele Karajlić, jedan iz plejade BiH " genija" zabavljača, koga, uz Emira Kusturicu, ne mogu da smislim.

Kamo sreće da ti Bosanci manje maštaju i manje sanjaju i da imaju manje ideja, jer su njihove ideje (a istorija to potvrdjuje, izazvali su i I i II Svetski rat i poslednji i raspad Yu, a iste te Yu I i II su i napravljene, formirane baš skupovima na njihovom tlu, u Stolicama i Jajcu ... Oni imaju najviše "narodnih heroja" iz svih ratova, a zna se da se skupovi, sednice i sastanci održavaju na bezbednoj teritoriji, ne u ratnom vihoru, na frontalnoj liniji ... I Štab i rukovodstvo su u mirnom području, bezbednom, ne na frontu, a tito je komandovao iz Drvara ... da ne širimo temu), mnogo bolne i štetne i po njih same, a pogotovu po nas, ostatak sveta ...
A ta kuċa, moguće je da je njegov deda radio na izgradnji te kuċe, ali da je kuċa njihova to je težak slučaj.
Slušala sam te bosansko-hercegovačke "genije", šetaju parkom, ulicama...i kaže žena svojim gostima širokim gestom pokazujuċi rukom "Ovo je sve naše! ... Sve smo to mi gradili!", sva važna i ponosna, kao da je zaista, tog puta je bilo Banovo Brdo, celo Banovo Brdo ili bar pola njega, njeno ili njihovo, bosansko-hercegovačka imovina! I zaista tih iz BiH i ima najviše na B. Brdu, na Vidikovcu, na Petlovom Brdu, već o Zemunu i Vojvodini i da ne govorimo. E, tako je verovatno i ta kuċa u Solunskoj 28 od Karajlića.
Znaš, dok radih u turizmu, na jednom studijskom putovanju stigosmo iz raznih agencija i raznih poslovnica Yu, na Apt Brnik, kad jedan naš kolega iz Hr glasno reče: Slovinci! Bote pripazili na vašo prtljago, prihajajo Bosanci! I u pravu je, grabe ovi samo tako, ne samo pokretno, nego i nepokretno!
Problem je objasniti im da su ovde stigli kao gologuzani, dobili smeštaj, hranu, radnu odeću i obuću, posao i platu za taj posao, za njihov rad, te radni staž po osnovu tog rada... A oni bi da sve što su izgradili još i prisvoje, kao što i rade, svojataju, kao da je to njihova prćija i dedovina, kao da su sopstvenim novcem to izgradjivali, na sopstvenom imanju. To je drzak, samoživ narod, pohlepan, megalomanski. Ne znam sa kakvom greškom su rodjeni, ali nešto ozbiljno sa njima nije u redu. Sorry!
Onom Miloševiću najveći greh je što ih je primio u Srbiju, što nije zatvorio granice i rekao Stop, ovamo ne možete!
Dosta su nas unazadjivali i živeli na našoj grbači. I dok mi sada nemamo ni za osnovno, oni sede na po dve i tri stolice, razbaškarili se svuda po svetu, prigrabili gde god su šta mogli i još će ... Uskoro će ispasti da je od njih nastala i Amerika i Australija, samo oni nisu to hteli da ističu i forsiraju ... Nisu još dovoljno knjiga i dokumenata odatle pokupili i "višak" uništili, spalili...
I da se razumemo, Ispisnice, nikoga ne mrzim ni na nacionalnoj ni rasnoj ni verskoj liniji, jednostavno ne podnosim laži, prevare, obmane, posesivnost, grabljivost, nezasitost, neistine, silu i nasilje, otimačine, kradje  ...
Ispisnice, Trilogija, ne triologija.

Da li smo za ulazak u EU? Naravno da je glupo o tome uopšte raspravljati i naravno da jesmo!
Mi Srbi iz Srbije, nosioci ove države, smo pod okupacijom raznih velikosrba, "rodoljuba" i "patriota", koji su se dobro nauživali i napljačkali decenijama i vekovima tamo negde, a onda se setili da su im "koreni iz Srbije", pa su na razne načine "prebegli" u Srbiju, na misiće preoteli kompletnu upravu u Srbiji i "privredu" i od tada počeli da propagiraju "samo domaće", čime su sebi obezbedili monopol, siguran plasman svoje robe i kakvo takvo sigurno tržište.
Dok njihov narod iz kog potiču sedi na dve i tri stolice, ima EU pasoše i nesmetano cirkuliše po svetu, zaposljava se i nezasito bogati na sve strane, oni na sve moguće načine prolongiraju ulazak Srbije u EU, kako bi domaće stanovništvo držali pod kontrolom, u zavisnom položaju, u strahu, u bedi i siromaštvu, dok ne izumremo kao vrsta ili dok nas ne najure sa vekovnog ognjišta u emigrantske vode, kako bismo spasili gole živote.
Dokle god nemamo EU pasoše za nas nema boljitka ni spasa, što je ovoj teroristčkoj i gerilskoj vlasti u interesu. 

NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 3.

Konačno stigoh kući oko pola 8pm. I kad stigoh posao već bio gotov oko skidanja roja i komšinica je upravo otišla kući.
Ja usput dovela još jednu novu komšinicu, koju sam takodje skoro upoznala u crkvi. Ona živi na brdu preko puta našeg, onom u koje gledamo svakog dana i fotkamo ga često.
Taman nek žena malo predahne, rekoh, nek popije kafu, sokić, da se osveži, celi dan je negde u Ralji brala borovnice i tako svaki dan. Nije joj lako. A hoće i da pomaže u pislovima kućnim, u polju, što god.

Sin bi da priča i pripoveda, pa ne znam kome pre da posvetim pažnju, a i sama sam već umorna.

No, sve se skockalo dobro. Malo slušasmo sinovljeve doživljaje iz tog dana, malo progovorih koju i sa komšinicom.

U to zvoni i mob, havlja mi se komšinica pčelarka da kaže kako je sin sve odlično uradio i da su dodali još jedan ram iz još jedne košnice, naknadno.
I da je sin našao Maticu! On ju je spazio pre mene, kaže, zadovoljno.

I on nam upravo to odmah posle tog razgovora ispričao. Pohvalio se da je on prvi uočio, našao Maticu u strešenom roju. I bio je vrlo zadovoljan.

U tom i nova komšinica bi da krene kući, ali pita za med, imamo li, pošto je ... Ja joj ispričah da imamo neku simboličnu količinu, nemamo za prodaju neke stotine kila, ali da neku teglu možemo i prodati.

Komšinica pčelarka prodaje u crkvi, po 800. Eto, mi možemo po 700, rekoh, jer naš nije sortni, sve nam se tu uzmešalo i bagrem i livadica i nešto voćne paše. Ali, bitno je da je med pravi, čist pčelinji.
Ona se slaže. Uzeće u oetak, kaže jednu teglu, jer petkom joj isplaćuju dnevnice na toj plantaži.
Nikaksv problem, rekoh i dadoh joj jednu teglu da ponese odmah i u zdravlju da je pojedu, ona, unik, sin i snaja, a novac će doneti.

I ode srećna i zadovoljna.

A kad ode ja se tek setih. Pa, nisam je ni poslužila kašičicom meda i čašom vode, kad dodjosmo.
Još nemam taj običaj. Kod nas se gosti služili slatkom i vodom. Kasnije samo kafom i sokom, ako te godine nismo kuvali slatka.
A zadnjih godina, kako se porodica osula, ni ne kuvam slatko. Tek katkad. Pre par godina kuvah od lubenice, zadnji put.

Moraćemo ponovi da se vratimo tradiciji i još uvrstimo i med, sad kad imamo i košnice.

Pčelarka je žurila kući, sin je nudio da skuva kafu, sokom i dr., ali ovog puta nije imala vremena.

Onda, kad ostadosmo sami, treba "novim" pčelama dati neku prihranu. I šta sad? U mom duplom nukleusu, gde je sin izvadio pregradnu ploču i napravio košnicu, u ona dve hranilice nema plastike. Samo drvo. A pogače nemamo.
Onda se dosetih. Kad smo vršili zamenu malih ramova za velike, odmah po donošenju košnica na plac, jedan lep težak ram se polomio. Pa smo i njega zamenili novim. U pomoć mi je tad pritekao uvaženi kolega Vlada,  Vladimir Ignjatović. I aj sat sam skinula sa rama, isekla, spakovala u frižider. Po ovom simboličnom vrcanju meda, to saće stavih u tegle i nalih medom, da se bolje održi.
Sad iz jedne tegle ocedismo med, te komade saća stavismo u dve plastične jesice i stavismo na ramove u novu košnicu sa novim rojem. A hranilice okrenusmo naopako, zbog prostora. I tako naše pčelke prenoćiše.

Za dalje ćemo se organizovati. Roj je veliki bio. Možda je ipak bolje da ga ostavio kao u košnici, ne u nukleusu. Da mu dodamo moš novih ramova sa SO. Videćemo.

Problem je što ha sutra putujem na Kosovo, za Vidovdan, pa nemam puno vremena za idkaske u nove nabavke opreme.
A baš sam juče, pre doktora svratila u "Višnju" i kupila držač ramiva, onaj što ide na košnicu, da ne spuštam ramove izmedju košnica, pa blokator matice, crveni marker i dimne štapiće, jer imam još 2-3. Truda nije bilo.

Opet ću od komšije uzeti šišarke od kukuruza, one dobro dime, već sam isprobala.

Kosovo ne mogu da odlažem, davnašnja mi je želja da budem tamo za Vidovdan, a i da posetim grob deke Julijana u Manastiru Gradac. I sad mi se sve tako lepo skockalo i ne odustajem. Čak ni zbog pčela.

NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 2.

Vidim ja da se moj sin nešto često informiše o pčelama na Internetu.
Kopa stalno nešto tamo, shvatam iz njegovih komentara i pitanja. Ali ništa ne pitam suviše, ćutim. Odgovaram samo na pitanja. Ne insistiram da ga sa bilo čim upoznam.
U početku jesam par puta nabacila o značaju pčela, o time šta je Ajnštajn rekao za pčele, o lekovitoj strani svih pčelinjih proizvoda, ali ... čim krenem, on me pisle dve rečenice ućutka, "smarač" sam, njega to ne interesuje.
I ja odustadoh. Krenuh drugom taktikom.
Sad me odjednom počeo da kritikuje, eh ja nešto kao znam, a čekam stručnjaka da pregledam košnice.

Ja znam puno, ali ne pravim se previše psmetna, rekoh mu. Ja znam teoretski. U praksi je sve to malo drugačije. I oni  koji se celog života time bave ili makar puno godina, svakako mnogo više i bolje znaju od mene. I kad jednom sa njima prodješ kroz nešto praktično, to je onda naučeno zauvek.
I vidiš, imamo mi u Udruženju jednog čika Paju. On je najstariji član . Ima preko 80 godina, rekoh. Njegov sin otptilike je tu mojih godina. I on je stari pčelar. I sina od malena upoznavao sa pčelarenjem. I kad je već sin postao odrastao čovek, on mu je poklonio 20-tak košnica i rekao da od sada su to njegove košnice i da sam o njima brine. On ga je naučio sve što je znao, a on, čika Paja, ne zna sve, reče sinu. U pčelarstvu i pčelarenju se uči celog života, kazao mu je.
I moj sin je ućutao i zamislio se malo.

No juče, dok bih u Beogradu, baš u ordinaciji, kod moje doktorke, zvoni mi telefon. Ja ga kompletno isključih, odmah. Videh da je sin. A zna gde sam otišla.
Po izlasku zaboravih da uključim i javim se odmah. Obavih neke kupovine i konačno se setih i javih se.

Sin kaže video je roj i hoće da ga skine!
Uzeo mi je kofu, koju od davnina čuvam samo za pijaću vodu, neku motku je našao medj granjem, uzeo je čaršaf, ima tri prazna rama sa SO, koje je našao od preostalih ..  da li da izvadi iz neke košnice još jedan makar ... one prazne je namazao medom ...
Ja se uplaših... da mu se nešto ne desi. A i mojim pčelama, kad bude vadio ram.

Nikada u životu nije prisustvovao otvaranju košnica. Ja sam za vrcanje sama vadila i  sama vraćala ramove u košnice.
Beži od pčela non stop. A one stalno, u dvorištu, u prolazu, onako pojedinačno, pikiraju stalno njegovu glavu! Nije problem ako ga negde drugde bocne, ali je mnogo osetljiv na glavu. Ubola ga je pre tog kod oka, gore u čelo, kod kose. Malo se zacrvenelo i prošlo za čas.
A kod oka napravilo rusvaj. Danima je trajao otok i mnogo boleo. U kost ga je ubola, kaže. A tu kod slepoočnice ni nema drugog, kost i koža.

Kažem mu da sačeka, odmah zovem komšiju da mu pomogne.
Komšija je pčelarski hobista, amater, kome je prosle zime uginulo 10 košnica pčela, ali ... Pre nekoliko nedelja nam se pohvalio da je uhvatio roj i kako je hvatao... Stao ispod njega, pa šta bude, reče... I bilo je sve dobro...
Ja se štrecnuh, da nije to neki naš roj odlepršao kod njega, ali../šta je tu je. Sad je njegov i nazdravlje mu bio.

Komšija se javi i kao za baksuza i on je u Beogradu negde, ide kod nekog brata, rodbine ... Vraća se večeras kući.
Ništa, hvala, to nam je kasno, rekoh/
Što, šta je u pitanju, pita? Ništa, ništa, nema veze, odgovaram u žurbi. Hvala.
On opet pita šta je u pitanju i onda dodaje, da nije neki roj? Sve u redu, rekoh, hvala, žurim, prijatno, čujemo se...kao rafalna paljba...i prekidam vezu.

Ne želim da zna, pre vremena.

Zovem onda jednu komšinicu pčelarku, ali ona se ne javlja. Biće da je zauzeta nekim poslom.

Zovem sina i kažem da je komšija u gradu negde, kao i ja. A komsinica nije pri mob., ne javlja se.
On insistira da može sam i ja odlučujem da mu dam svakako šansu pa šta bude.
Dogovaramo se da uzme jedan ram i iz koje košnica. Biram slabiju, zbog njega, kad otvori i one grunu ka njemu da se ne isprepada, razmišljam, jer naše su vrlo prgave i ljute pčele.
I ako mi sad napravi belaj i propadne mi jedna košnica pčela usput, šta ću. Biċe kako bude, pa gotovo. Nek proba. Na greškama se i uči.

I prekidamo vezu. Da ga nešto kasnije zovem glupo je. Nema on vremena da se javi, ako je u akciji, samo bih ga iritirala zvonjavom. A i pčele, ako je poneo mob sa sobom.

Ostaje da čekam da se on meni javi, kao i prethodnih par puta da pita ovo i ono.

I on se javlja. Skinuo je pola roja, možda nešto malo više od pola. Neku granu usput polomio, a ceo roj je na debeloj grani i ne može da je uhvati nikako, pa da je povuče na dole, malo spusti, približi, kaže.
Nego, pčele, te istale mu se stalno vraćaju gore na granu, neċe dole u nukleus, kod ovih koje je stresao u kofu, koju je pričvrstio za vrh motke, pa izručio u nukleus posle. I malo je oštetio kofu, pukla je negde...kao da se uzvinjava.

Ne mari za kofu, rekoh, a pčele se vraćaju jer je matica još gore, nisi je uhvatio.
Kad nju budeš uspeo da streseš one će sve same za njom da udju unutra, ne moraš da ih stresaš.
Svaki roj ima, bar bi trebalo da ima maticu, rekoh. Da, to znam, odgovara on.
A one se vraċaju gore samo zbog nje, ponovih.
Dobro, kaže, pokušaću nekako i ostatak da skinem. Prekidamo vezu do daljnjeg.

U to zvoni moj mob, javlja se komšinica. Da se dogovorimo za pregled košnica. Ja joj u nekoliko rečenica objašnjavam gde sam, zašto sam je zvala i šta se dogadja kod moje kuće, na placu. I pitam može li ona ipak da ode do nas da mu pomogne da okonča posao kako valja. Ona prihvata.

Posle nekog vremena sin mi se javlja i informiše dokle je stigao i pita nešto. Ja mu kažem da mu treba da stigne pomoć i dok još bismo na vezi on kaže "Evo stiže žena."
Odlično, upoznaj se sa njom i sad nju slobodno sve pitaj. Ona će ti pomoći.

Pošto u razgovoru i kupovinama izgubih vremena dosta, izgubih i šansu da stignem u Sopot za moj bus u 5,20pm. Pa se kuċi vratih tek onim u 7,10pm iz Sopota za Nemenikuće ...

NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 1.

Kupim ja pčele, planirajući da i sina uključim i napravimo big biznis. Stignu košnice sa pčelama, postavimo ih, a sin pita gde će one da lete, na koju stranu? Nemoj ovamo ka kući slučajno ili tamo gde je on planirao nešto da posadi.
Ja se u sebi smejem, naglas ne smem... mator čovek, nije dete. I objašnjavam da još niko nije dresirao pčele, oa neću moći ni ja da im naredim gde da lete, kojom putanjom. One to same odrede prema izvoru hrane i vode.
Nije oduševljen.
Ako na mene pojure i neka me ubode sve ću ih uništiti. Ma, zapsliću ih, preti on.
Hoćeš, hoćeš, kako da ne, kažem, sad i js ljutito. Samo pokušaj!

Onda objašnjavam da sad ima bsgrema i da će one u visine da se vinu, samo ih bagrem trenutno interesuje, da ga umirim, utešim.

Insistira da kupimo kosilicu. Treba nam, ali ima i prečih stvari, no on uporan. Onda se preganjamo električnu ili motornu.
Ja ipak uzimam električnu.
On planira da me napusti, da se preseli u grad. Ja da idem s kanticom u Sopot ili okolna sela na pumpu po gorivo ne dolazi u obzir.
Kupih i trimer, isto električni. I kabal od 50m i motalicu.

Potrsio je celo dvorište do zemlje i to u par kratkih intervala ponovio. Ni travku nije ostavio, a bilo je divnog bilja za pčelice. Nabio mi račun za struju samo tako. Ćutim ja. Samo rekoh glasno koliki račun je stig'o za struju , bez komentara.

Onda uporno tražih nekog iskusnog pčelata da zajedno pregledamo sve košnice, da unesem stanje u dnevnik...i da mi pomogne oko razrojavanja, ali nsjednom niko nema vremena. Čak ni oni koji du ranije obećavsli ili koji imaju i neku moralnu obavezu.
Tražim ja i dalje.
Dodje vreme i da se nešto izvrca...
Moji polunastavci prazni kompletno.
Šta sad?
Rešim da kaznim moje pčelke i uzmem im po dva rama iz plodišta da izvrcam.
Prethodno nabavih vrcaljku, ručnu četvororamnu i korita sa otklapačima i ostali pribor.
Sin hoće da pomogne sve, samo ni slučajno da ima posla sa pčelama.
Ja ni ne insistiram.

Izvrcasmo nekih 30-35 kg simboličnih.
On je čak insistirao na kraju, kad je ukapirao neke stvari, da par ramova sa samo bagremovim medom izvrca na kraju za sebe.
Ja odobrih. On sav srećan i sav važan, što je uopšte i vrcao i otklapao saća. Ja ćutim.
Sin krene svakodnevno da me nešto zapitkuje u vezi pčela.
Ja odgovirim, onako ukratko, da ne budem "smarač", a naglasim da ima i na internetu, na Jutjubu.
Posle nekog vremena on pita, ali i objašnjava neke stvari, video na Jutjubu, kaže. Onda ukapiram da se nešti često interesuje za tu temu i kopa po Internetu, ali ništa ne komentarišem.
A i med uzima redovno, čak mu tegla nešto kratko traje ... brzo se prazni, čini mi se. Umesto kašičice biće da uzima po kašiku i to par puta dnevno, no ne komentarišem. Preporučuje se do 100gr dnevno, pa ako može, nek pojede.
Ja mogu kašičicu dnevno, retko dve.
Ni toliko ne baš redovno svakodnevno. Moram da pravim pauze. Ja slatkiše ne obožavam baš. Više sam tip za slaniše.
U medjuvremenu, dok je kosio travu i raščišćavao dvorište, iz žbuna je iskočila pčela, osa, stršljenčić, nije siguran šta i ubola ga kod oka. Oteklo mu oko, skoro se zatvorilo, obraz isto. Nije hteo da izlazi napolje neko vreme. Ali, uporno je počeo da tvrdi da to nije bila pčela iz naših košnica!
Ja mu nudih pčelarsku bluzu, pa pčelarsku kapu, povremeno, ali on ni da čuje. Neće i neće.
Dobro, ako nećeš ne moraš, govorih.
Hoćeš da kupimo za tebe, tvoj broj? Neće! Ok!
Onda hednog dana pristade da obuče moju bluzu s kspom. I dopslo mu se, videh. I oko košnica je kodio. I osilio se.
Ja ne pitam više, poručim bluzu za njega, xxl, sa kapom. I boju sama idabrah, zelenu.
Rekoh posle dva dana, a on razočaran što nihe bela. Hoćeš da zovem i promenim boju, navala je velika, još nisu poslali?
Zelena je lakša za održavanje, manje upadljiva uz travu, pčelama... Neće da menjamo boju.
I bluza stigla. On obukao i raščistismo neko granje ispred košnica.

Onda pre nekoliko dana pita on mene kad ću da pregledam košnice? Kad nadjem pomagača, rekoh.
Pa ja ću da ti pomognem, kaže.
Eh, tako bih voleo da skinem jedan roj, kaže.
Nije to baš tako jednostavno, rekoh.
Ih, pa znam. Znam ja jako se to radi, video sam na Internetu, kaže.
Ja se u sebi nasmejah.
Pa bilo bi lepo da se pojavi neki, u svakom slučaju, rekoh, da uvećamo naše stado.

Mnogo volim kad Bog uredi neke situacije.

Danima priželjkujem jedan susret i nikako da se dogodi. I danas krenuh u jednu šetnju i obilazak okoliša i ... idem prema gsp stanici, bacim pogled da jedno dvorište usput...sve zabravljeno kao i inače ... Nije tu, opet, pomišljam. I pitam se šta se zbilo sa tom osobom kad je već duže nikako da sretnem... I na stanici, ni manje ni više sretoh je! Upravo pošla ka Beogradu, kući.
Popričasmo čekajuċi bus, reče mi neke svoje planove i boljke, a ja pitah ono zbog čega i želeh toliko da se sretnemo. Razmenismo mob i rastasmo se.
Ja sam danas išla do Sibnice, da vidim gde je, koliko je udaljena i kako izgleda. 

Moj sin učestvovao u vrcanju ono malo meda i jede ga redovno, ali neće da se bavi pčelama!
Ipak povremeno pita štošta vezano za pčele i pčelarenje, a i redovno kopa po Internetu i stalno ima nove komentare, kako šta sazna novo i otkrije.
Tako jednog dana kaže da se ja bavim potpuno pogrešnim poslom!
Kakvim poslom? Ja sam u penziji, kažem.
Ma poslom sa pčelama, kaže on.
Ne razumem ga uopšte! Konačno objašnjava da je našao na Internetu podatak da pčelinji otrov basnoslovnu cenu po kg ima! I treba da skupljam pčelinji otrov!
Ja se smejem. Kažem ja njemu da pčela kad ispusti žaoku umire, na šta on meni objašnjava da uopšte ne umire, ima aparatura i to vrlo jednostavna, video je on na Internetu kako izgleda i po kom principu je pravljena i kako radi... On to može vrlo lako i jednostavno da mi napravi ... Samo ima jedan detalj koji mora malo bolje da prostudira, ne vidi se dobro na slici, a nije objašnjen .
Ima gotovih, uostalom i nisu tako skupi ...
I tako ... Biseri s njim, svaki čas. 

Kad sam imala "zabavu" sa kosidbom i pčelama, a kosila sam pored njih ja, jer on neće da ima posla s njima... I kad dobih u cugu 9 uboda na različitim mestima, on je konačno potražio moju bluzu pčelarsku, koju je do sada odbijao ... Obukao, ušuškao se i otišao da on pokosi. 
Dopalo mu se kako se ušuškao, osetio se bezbednim i dopala mu se "uniforma".
Danas kaže najednom, mnogo bi voleo da uhvati jedan roj!
Danima obleće po placu i zvera po drveću, da nema neki roj slučajno, video je on kako se skida roj sa drveća, na Internetu.
Ja poručih jednu bluzu za njega, nek se nadje ... Možda će mu ipak zatrebati.
Rekoh da sam poručila, u zelenoj boji. Nije bio oduševljen, što nije u beloj. 'Ajde promenićemo, još nisu poslali ... Ali kad pokazah fotku zelene, dopala mu se ... Neće da menjamo boju. Ok, rekoh. 
Jedino bi hteo neku kapu, kakvu je video na Internetu ... Takvih nema kod bas, objasnih mu. Te su inostrane. A i videċemo u Oktobru na sajmu pčelarstva, ako bude neki novi model, pa da uzmemo.
Još treba dobre rukavice da mu kupim, a znam i gde.

I tako, svakih par dana hoće da me napusti, ne voli selo, ne želi da živi u selu i neće da pčelari, a onda zvera u Internet, pa rilja neke baštice, sadi semenje za pravljenje rasada, hoće pčelarsku bluzu sa kapom i rukavice ...
Hteo bi da mi napravi sakupljač pčelinjeg otrova, da uhvati jedan roj "pre nego se vrati u grad". I već je izmaštao kako ċe dolaziti da mi pokosi, da vrca med i poradi tako neke poslove, koje po njemu, ja uopšte ne bih umela ili mogla da uradim. 😊😂😂😂

Ja ipak želim da mu se ostvari odlazak nazad u grad, za početak.

Čovek po imenu Vladimir Rafajlović, vlasnik je jedne agencije za nekretnine u Novom Sadu i na svom portalu, na You Tjubu, na kom oglašava kuće i stanove za prodaju i izdavanje, daje i savete oko kupoprodaje nekretnina, pa čak i odgovata na konkretna pitanja pratilaca njegovog YT portala.
Zato reših da i ha potražim savet, jer sam zbog gluposti nekakve agentice, ujedno i vlasnice agencihe za nekretnine i proračunate igre, čini mi se, orodavaca, uz podršku i lokalne Notarke, došla u glupu situaciju i nekakvu mat poziciju ...vezane su mi ruke za bilo šta dok ne rešimo potpisivanje konačnog ugovora, isplate i uknjižbe.



Poštovanje Vladimire! Trebala bih jedan savet, hitno je. Dogovorih preko jedne agencije kupovinu kuće sa placem od 12ari, na Kosmaju. Svo vreme vlasnica ag. je govorila da je kuċa uknjižena,legalizovana, svi papiri ok. Ali, umesto ugovora potpisasmo predugovor, jer "ispostavilo se da je došlo do neke pogreške i u katastru je upisan plac sa pomoćnom zgradom", baš tog jutra, kuća se nigde ne pominje. A pom.objekata nikakvih uopšte nema na placu, samo ta kuća. Kasnije se ispostavilo i da kuċa ima i skrivenih mana, od kojih smo jednu rešili zajednički, a to je pitanje vode, jer navodni seoski vodovod sa obiljem vode preko cele godine uopšte više od godinu dana nije funkcionisao. Na kraju je uvedena gradska voda. No, mene muči trenutno nešto drugo.
Po predugovoru, koji smo kod notarke overili, notarka je prodavcima (ima ih dvoje) dala rok od 90 dana da pitanje legalizacije i uknjižbe kuće isprave u katastru i pre svega da to legalizuju kroz svoje ostavinsko rešenje. Ja nisam pravnik, sa agencijom za nekretnine sam potpisala ugovor i uredno platila proviziju za uslugu, pa sam smatrala da ne treba i advokata da angažujem svog ličnog i vodim ga sa sobom na potpisivanje ugovora. Kako sam ja stan prodala i podelila novac sa mojom sestrom, po našem ostavinskom rešenju, to naš kupac nije bio spreman da čeka 90 dana na moje iseljenje iz stana, pa sam ovim Predugovorom dogovorila da se uselim u kuću odmah po potpisivanju predugovora i overe istog. Uselila sam se tek pošto je uvedena gradska voda, jer pre nisam imala uslove za život u njoj. Tako sam imala neplanski trošak, po kome sam morala mom kupcu da platim 100€ za 15 dana dužeg boravka u mom bivšem stanu, uz sve ostale dažbine za tih 15 dana.
Da ne dužim više, prošlo je 90 dana i još 10+ dana, a od zaključenja konačnog ugovora ni traga ni glasa. Prodavci još nisu u Sudu završili svoju obavezu. No, Notarka ih je zaštitila nekom rečenicom uz tih 90 dana, "da oni ne mogu uticati na rad Suda". Ako to uopšte može da se smatra bilo kakvom zaštitom.
Ja sam više potpuno izgubila strpljenje i njihova česta izvinjenja tokom svih ovih (90+) 100+ dana ne mogu da prihvatim. Ja hoću da kupim kuću za stanovanje, uz to imam i obavezu po mom ostavinskom rešenju da to učinim u odredjenom roku, u protivnom plaćam nekakve dažbine državi ... I ova kuća zaista ima 1001 manu i treba da ih saniram jednu po jednu, ali ...ne mogu da ulažem novac u nešto što nije moje. Promenili smo razbijene wc šolje, stavili slavine, jer ih uopšte nije bilo, popravili neke cevi za vodu u zidu u kupatilu, skinuli stajaću kadicu, ispod koje je majstor našao dva usnula puha, te stavismo tuš kabinu... Uradili smo stvari, koje sutra možemo da skinemo i ponesemo sa nama. Ošteċenja na samoj kuċi, pukotine na zidovima spolja i iznutra ne možemo popraviti do konačnog ugovora. Treba i ceo krov promeniti, jer klasičnog tavana nema, niti izlaza na tavan...potkrovlje je sa lamperijom i ko zna koliko puhova koji po celu noć, ali i po danu grebu, testerišu, lupaju, krckaju orahe, prave žurku... I jedino rešenje osloboditi ih se je zamena i čišćenje celog krova, izbušene staklene vune i dr.
Recite mi, šta mi je činiti u ovoj situaciji, gde je prodavac prekoračio dati rok za ispravke i dopune? Kako da okončam ovu kupoprodaju i da konačno znam šta je moje? Ne mogu do u nedogled da čekam, novac mi se tanji a glavne stvari sam sputana da uradim. Ni baštu, povrnjak nisam napravila, jer njega ne mogu poneti sa sobom, ako bih bila prinudjena da tražim drugu kuću.
Po ugovoru prodavac ukoliko odustane od prodaje u obavezi je da mi vrati duplu kaparu. Ako ja odustanem propada mi kapara. E, sad, ja ne odustajem, ali sam primorana da tražim drugu kuću jer ne mogu da čekam na ugovor do u nedogled. A oni, ako nisu izvršili svoju obavezu u predvidjenom roku, a dat im je dugačak rok, od cela 3 meseca, baš zato što ne mogu uticati na rad suda, oni bi trebalo da se tretiraju kao neko ko odustaje od prodaje?!
Pitanje je i da li su uopšte podneli zahtev u Sudu.
Ja sam išla do suda i pitala za isti pre mesec i po dana i rečeno mi je da je prošle godine sud odbio nekakav njihov zahtev za dopunu. A da ove godine nema ništa, "verovatno još nije predmet uzet iz arhive" reče žena na šalteru. Da li je uzet ili ne iz arhive ne znam, ali mora postojati trag da je podnet zahtev za dopunu ove godine, zar ne?
Meni se stalno plasiraju nekakva izvinjenja od strane prodavca, tipa da advokat ima nekih ličnih i porodičnih problema i da nije stigao da ide po rešenje koje je gotovo, pa da je rešenje kod šefice službe u sudu, na potpisu, ali ona nije bila u Sudu ove ili one nedelje i tako redom ...
Bila sam preopširna, ali eto, da vas upoznam sa celom situacijom, kako biste stekli bolju sliku, a ja dobila što precizniji odgovor.
Da li da angažujem advokata da razrešim ovo ili da tražim novu kuću ili da čekam još i koliko bi to još bilo uopšte normalno i potrebno imati strpljenja i čekati ili imate neko potpuno drugačije rešenje? Hvala unapred. Pozz Miljana

Ja sam početnik u pčelarstvu, ali kad su proizvodi pčelinji u pitanju, tu sam ne baš veteran, ali neuporedivo bolja od samog pčelarenja.
Uz svo poštovanje tebe i kao Čoveka i kao Pčelara/ke, jedna mala ispravka, Vanja, kad su poklopčići u pitanju.
Poklopčići su sa svakog saća izuzetno zdravi, za disajne organe, kao i za organe za varenje, bez obzira na starost samoga saća. Zašto? Zato što svaki put kad napune saće pčelice proizvedu novu količinu voska kojom taj med pokriju. Poklopci su uvek novi, sveže odradjeni, bez obzira, na sastav satne osnove. Satna osnova može biti sa primesama ovog i onog, ali ako pčele prihvate takvu SO, one izgradjuju same saće na tu osnovu. Znači i saće je od pravog voska, mada ako je bilo legla manje su ćelije, tamnija je boja ... Virdžinsko, devičansko je svežije, čistije... Ali poklopčići su uvek novi.

Ha! Ja nisam išla kod njih, imam različitu dioptriju na očima, + - i kataraktu na jednom oku. I dr u Diopti i dr u Domu zdravlja rekoše da ne idem na operaciju dok ne prodje godinu dana i "ne sazri" ta katarakta! Kakva je to medicina, kad treba čekati da se bolest rasplamsa, a ne sprečiti njen razvoj i saseći je u samom startu?
Isto važi i za miome, gde žene savetuju da ostave miomčić, pa kad naraste, "ako naraste" onda operisati.
I posle se čude što narod pribegava alternativnoj medicini.

Muka mi je više od raznih trtljanja na sve strane o ratovima i mukama koječijim ... Pogotovo onih što hvataju na emocihe i grabe megalomanski i bogate se na račun toga.
Kao da drugi nemaju muke i probleme nevidjene.

Ti što su imali ratna stradanja ili bežali zbog ratova, bar znaju zasto imaju sve te muke. I svi ih pomažu i Evropa i Svet i okruženja u kojima su se našli i ona iz kojih su otišli.

A mnogi od nas rata videli nisu a muka nesagledivih imamo i niko ni malim prstom da mrdne da nam pomogne, nego se nasladjuju našim mukama i gledaju kako što pre, brže i lakše da nas satru, da i naše prigrabe. Uvek im je malo, koliko god se nagrabiše.

Na nekakav video zapis natrčah na YT, pa o nekoj Milanki Arula, izmedju ostalog beše reči i neki njeni uskazi uživo... Pa kaže žena došli u Srbiju u ratnom vihoru, pa smeštaj ovde, onde, pa gledali odmah kako da se oni skuće u Srbiji, pa ... Gde god bili nije to to, nije po njihovoj meti i ukusu, nego su oni sami sebi sagradili kuċu, kakva njima odgovara!?!
A navodno od para od prodaje kuće u Zadru.
A nadalje vratili se u Knin, u neko napušteno selo, sa nekim udžericama od blata, za koje su naše srbijanske od naboja kuċe za te njihove, palate!!!

Ma, cigani su cigani, krv nije voda, pa mogu da glume što god hoće, kad tad se odaju ko su i šta su.

A otkad je Arula srpsko prezime? I kako to da su u Srbiju pobegli? I u Srbiji napravili kuću, ostavili kuću i decu u Srbiji, pa se vratili u nekakve kuće od blata u Hrvatskoj.
Mnogo neka čudna priča!
I da priča bude još čudnija, mnogi žive u Srbiji, gde su i rodjeni i oni i čukun čukun dede im, pa ne mogu sebi obezbediti stan niti napraviti kuću. A eto oni odmah i kuću napravili u Srbiji, jer druge, već postojeće, koje su mogli kupiti, nisu bile po njihovoj meri i ukusu! Još su u svoj muci i birali i imali prohteve! I kuću su napravili od novca od prodaje kuće u Zadru !!!
A sad se eto vraćaju u Knin, na svoje ognjište!
Svi takvi su, po meni, nekakvi plaćenici, koji megalomanski i planski grabe i kapom i šakom i šire se i rasejavaju po Balkanu i po svetu, ne znam iz kog razloga? Verovatno u uobrazilji da su prepametni, pa da svoje seme što više umnože?!
Verovatno i cigani iz istih razloga se proširiše po celoj planeti i razmnožiše onoliko!
Nešto u celoj toj priči nije baš logično, pa kad sklopite sve informacije iz tih priča svašta vam padne na pamet.
A i Šešelj je prezime za veliku analizu. Ni to prezime ne zvuči srpski ni trunku. A Šešelj je nekakav velikosrbin.
Manite se ljudi više tih priča i prepričavanja, iritirate inteligenciju ljudi s njima.
Svi koji su zbog rata imali probleme i muke, bar znaju zašto su ih imali.
Ima i mnogo nas koji rata videli nismo, a muka tantalovih, koje ni neprijatelju da ne poželiš, na pretek. I za razliku od tih od rata izbeglih, kojima ceo svet pomaže, za nas niko ni malim prstom ne miče da bi pomogao! Još gledaju kako da nas što brže i lakše satru, da i naše ščepaju.
Budimo Čovek pre svega, svako od nas. Manimo se više tog prepucavanja ko je veċi Srbin, ko veći Hrvat ili Musliman od koga.
To je bitno samo onima koji gledaju kako koga da zavade i dobro se nagrabe za sebe. Dok se dvoje svadjaju treći koristi, kako se to u narodu kaže.
Umorili se neki od priče i prepričavanja o II svetskom ratu, pomrli učesnici, pa se morao napraviti novi dogadjaj za narednih 50 godina priča i prepričavanja o ratu i stradanjima, na Baljanu, po Africi, na Bliskom, Srednjem, a uskoro i na Dalekom Istoku, kako vidim, biće uz Severnu Koreju ... Sve te bolesnike ratoljupce treba na psihijatrijsko lečenje.
Ne znam koliko se Hrvata vratilo u Banjaluku, ali znam da ovi iz BiH po Srbiji, ko o čemu, oni kad god se sretnu i gde god se nadju samo o vojsci pričaju. Evociraju uspomene na dane iz JNA, o ratu, o korpusima, bataljonima, divizijama, vrstama i brojčanim  naoružanjima ... U parkovima, u gradskom prevozu, na ulicama, šetalištima, kafanama ...
Dosadili su i Bogu i narodu. Kako njima još nije dosadilo, ne znam.
Da li su to teme i razgovori nekakvih dobrih domaćina?!?