Na nekoj grupi Udruženje Penzionera svašta možeš pročitati, samo o penzijama i standardu penzionera se ne priča niti polemiše, ali o titu i životu pod njegovim vodjstvom onolike polemike i bog zna kakvo veličanje i hvale, izazvaše moje emocije i seċanja:

Oh, da, te '68. Ja sam bila djak OŠ i bilo je sjajno, nisam morala ni o čemu da brinem, brinuli su roditelji. I uvek se divno živi dok drugi misle i brinu, a ti uživaš u bezbrižnom životu i sve čekaš na gotovo.
Otac je radio, pre svega, jer je majka "po zanimanju" bila domaćica. I mnogo drugih žena su takodje bile "po zanimanju" domaćice. Bez radnog staža i bez plate, ali imale su svoje "zanimanje". "Zaposlene" kod svojih muževa i svoje dece, imale su i svoja "prava", pravo da glasaju za jednu jedinu stranku u državi i "druga" tita, gologuzana, zanatliju polukvalifikovanog i njegove drugove, nametnutu vlast od raznih sila van države. Dostojanstvo žena je time bilo maximalno srozano, kao i bračna zajednica i porodica.
Bilo je i zaposlenih i onih nezaposlenih za koje niko nije znao od čega žive ni kako se izdržavaju, pa nekakvih kirajdžija, koji su stanovali po tudjim kućama kao nekakvi podstanari, plaćali neke simbolične kirije, ali koje gazde nisu mogle da izbace niti da im daju otkaz jer ih je nekakav čudan zakon štitio...a bilo je i nekih koji su bili sustanari, što znači dve tri porodice živele u jednom stanu, svako imao neku svoju sobu, a kuhinja i kupatilo zajednički, a mnogi radnici gradjevinskih preduzeća su kao samci, a posle i sa porodicama svojim živeli u radničkim barakama, od dasaka sklepanim, sa ter papirom kao krovom, pa su se sami dovijali i malo malterisali iznutra da ne duva vetar kroz svaku pukotinu, na podove širili krpare i ćilime iz istog razloga... Mnogo radnih sati dnevno gradili i izgradjivali, za druge, a sami morali živeti u neuslovnim kućama, sa česmom i wc-om u dvorištu. Išlo se kasnije, '70. i na letovanja po nekakvim radničkim odmaralištima, po nekim damping cenama, jer da toga nije bilo more videli ne bi. Za hotele se nije imalo. Išlo se i organizovano, preko preduzeća/sindikata i preko škola u bioskope, na koncerte i sl., uz free karte ili u pola cene, kao grupe, jer drugačije ne bi ni moglo. Kupovalo se na frtalj, dva namirnice, a cigarete na komad! Kupovalo se na kredit i otplate baš od te '66./7./8., pružena prilika narodu da se zadužuje, da dobrovoljno pada u sopstveno ropstvo i zavisan položaj. Mnogi su tih '60-tih išli u Italiju u šverc komerc, donosili tergal suknje, kišne mantile, set komplete ženske (bluza i džemper u istoj boji, trikotaža), lutke velike za na bračni krevet, koje umeju da kažu mama, da se smeju ili plaču, zlatni nakit, prstenje, ogrlice, lančiċe, priveske, narukvice (u obliku zmije napr.) ili švercovali turski nakit, samo tursko zlato je bilo puno bakra, crvenkasto, a italijansko je imalo i još uvek ima divnu žutu boju ... I od šverca preživljavali.
Morao si da paziš šta 8 gde pričaš jer ako si protiv vlasti nešto govorio mogao si završiti ne samo u apsu, nego i na Golom Otoku. Svuda je bilo špijuna, u civilu, a i provokatora, da te navuku da izraziš nezadovoljstvo i negodovanje.
Morao si da voliš "druga" tita i da organizovano izlaziš na ulice da ga pozdravljaš i mašeš mu kad god negde podje ili se vraċa od nekud. Organizovano sa kolom ili sa preduzećem, inače bi bio kažnjen ili neopravdanim izostankom ili smanjenim dnevnicama.
Baš se lepo živelo te '68. i pre i posle toga, bar u Beogradu, gde sam ja rodjena i odrastala ...