Gadna vremena! Posla nema, redovnih primanja nema, ma ni povremenih, ni rada na crno, a penzija još daleko. Udaljena cela tri meseca, najmanje, od mene. Idućeg konačno mogu aplicirati. Narednog u najboljem slučaju dočekam rešenje i u onom trećem počnu isplate. Samo, treba preživeti dotle. Posla nemam, a i umorna sam od rada za druge, radeći kao za sebe, jer ja drugačije, jednostavno, ne umem, a biti plaćen najskromnije moguće ili, da kažem pristojnije, ali za rad od jutra do sutra.
Trošenje mnogo životne energije, neophodne, neprocenjive za čoveka i njegovo funkcionisanje, mnogo teško obnovljive i nenadoknadive.
Nemam je baš u izobilju, ali umna energija je toliko jaka i srećom po mene, skoro neiscrpna, da me ona svo vreme vodi, bodri, tera napred, podiže iz mrtvih.
Podigla me je iz mrtvih i u najranijem detinjstvu, sa samo tri godine života, u vreme teškog oboljenja, sa vodom na plućima, u bolnici, gde je  jedna požrtvovana medicinska sestra bdela kraj mog kreveta dva dana i tri noći ili je bilo obrnuto, sve dok se nisam povratila, nisam ponovo oživela i počela da dišem. Tad su je ubedili konačno da ode na spavanje. HVALA joj do Nebesa i svih Galaksija. Ja mnogo volim život. Smrt ne volim. Ni bilo šta mrtvo. Gadi mi se neopisivo svaka mrša, crkotina.
Eto, i sada, umne energije na pretek. I pored skromne, najskromnije ishrane, imam želju i volju da nekud idrm, da rafim ono što sam zamislila i osmislila. Ne drži me mesto. Ali para nemam. Ma čak ni za prevoz gsp-om do Avale, da prošetam,, ni do Kalemegdana. Stan prodajem već godinu i po i ništa. A prodefilovalo je sveta prilično. Skinuh cenu sa 60 na 53.000, spremna još i na ustupak i korekciju na 52-51.000. I opet ništa.
Sve je to bagra. Dolaze valjda po partijskom zadatku, da me zezaju, ismevaju, omalovažavaju mene i moju imovinu, jer njima nije nikada bio cilj da u Srbiji bilo šta kupe, pogotovu ne od jedne Srpkinje ili Srbina, njima je cilj da otmu bez ikskvih davanja i plaćanja. O svemu našem pričaju najružnije ovi došljaci i busaju se u prsa kako ništa to ne valja, oni znaju kako to treba, sad će oni da nam pokažu kako to ... dok ne preurede, pa sa nekim samo njima znanim pravom preuzmu, otmu, jer "oni su to naprsvili, uredili...". A o njihovom, što god da imaju, pričaju bajke, veličaju vrednost toga do vasionskih visina, jer ej, pa oni su to uradili, to je njihovih ruku delo! Gadim se takvih ljudi, prezirem ih do tih istih svemirskih visina i mnogo žalim što postoje u mnom okruženju, u mom gradu, u mojoj državi, na mojoj Planeti, u mom životu!
Želim da ih nema nigde u mojoj blizini, na mnogo kilometara oko mene.
Čast poštenje, plemenitost, iskrenost, objektivnost, čvrsto stajanje na zemlji, tome su me uĉili, a to sam i sama uvek osećala zdravim i ispravnim. I ne mogu da se menjam, niti želim. Ne želim ni njih da promenim, samo da ih udaljim što više od sebe. Želim da ih nema!
Kažu neki novokomponovani proroci najgora kletva je dabogda imao a nemao.
Nije ni ta. Najgore je imati volju i energiju za stvaranje, za nove kreacije i ideje, a živeti i osećati se kao u kućnom pritvoru. Biti sputan, vezanih ruku, a ruke bi da rade, da stvaraju, kreiraju, oblikuju ono što um smisli, vezanih nogu, a noge bi da idu, hodaju, osvajaju nove prostore, pomognu tukama u osgvarenju njihovih dela, pomognu očima da vide, vezanih očiju, da ne vidiš, a oči zdrave, željne svetlosti, željne osvajanja novih vidika, vidjenja novih prostora, novih kreacija.
To je žalost i tuga. I najvećim kriminalcima i osudjenicima stave nanogicu, narukvicu, pa ih puste na slobodu, omoguće im normalan život i kretanje. A nama, bez krivice krivima je sve nedostupno, nedostižno, onemogućeno. A krivi smo ssmo zsto što smo živi, što živimo u boljoj, bogatijoj zemlji, što smo pametni i lepi. Da sve to izaziva gadnu i veliku zavist svih onih kojima sve to manjka, a na sveopštu žalost oni su brojniji. Glupi, a jaki, a nepremni da to priznaju i povinuju se pametnijima, najgora ljudska vrsta. Siledžije i teroristi!
Zspravo, nisu oni ni tako jaki. Sva ta snaga im je veštački proizvedena. Kljukaju se svim mogućim steroidima, žderu nenormalne količine gmo hrane i pored svega redovno se napune šakom sredstava za smirenje i umirenje raznih bolova i dalje nadtavljajući da se busaju i hvale svojom snagom.
I onda ih tužno gledaš i pitaš se dokle li ide ova ljudska glupost i tupost i obnevidelost i poremećenost uma? Hoće li ovi ikada, ali ikada, makar na samrti shvatiti koliko su promašeni i ograničeni? Na žalost, mislim da neće čak ni tada. Umreće sve takvi kakvi su, sa sve svojom uobraziljom da su nenadmašni i u svemu naj, naj. A čovečanstvo i pamet će uništavati svom silinom svuda oko sebe. Kad kažu neki "naučnici" da čovek vodi poreklo od najmuna, mora da su njih posmatrali i na njima vršili oglede i opite.
A oni, koji kažu da je čovek baj viši oblik živog bića, mora da su njih potpuno zaboravili, iako najbrojnije, ispustili iz vida.
No, o tom savršenstvu čoveka u novom poglavlju...

Ovo moram ovekovečiti, da se zna, da se nikada ne zaboravi.
Ovo je najgori petiod u mom životu. Ni one sankcije i embargo nidu bili ovako ništavni i pakleni. Od 2000-te na ovamo, radila sam ukupno celih dve godine i devet meseci. Legalno, tj. zvanično, sa priznatim radnim stažom i osiguranjima. Sve ostale godine su bile snalaženje za golo preživljavanje. Da ostanem u životu, da sačekam neko bolje sutra, koje nikako da zaviri u naš sokak.
U ono krizno i ratno vreme bilo je teško, sve se pazarilo na pijacama, prodavnice prazne, ali behu tu i Dafinina i Jezdina banka, ćoškarenje sa benzinom, koga nije bilo ni za lek na pumpama, pa se nekako preživljavalo.
Ovo od 200-te na ovamo je najgori sistem i period, kada neki došljaci, dobro uhranjeni, još bolje naoružani srceparajućim pričama o svom teškom životu, o vrednosti svoje izgubljene imovine, nepokretne i pokretne, preuzimaju silom i nadiljem vladt u Srbiji, grabe sve moguće za sebe, trpaju besomučno na svoja konta i u svoje džepove, grade kuće, vile, višespratnice, kupuju džipove i lux automobile, do petverzije se iživljavaju trošenjem na luxuzan život, putovsnja, provode... Kafići i restorani su puni od rane zore. Tu se ispijsju prve jutarnje kafe i čitaju friške vesti, ali idpijaju i poslednje čaše vina i boce piva pred spavanje. I sve u zemlji u kojoj narod grca u bedi i nemaštini, zemlji prepunoj izbeglica, koje traže još i još i još pomoċi i od ove Srbije i od Evrope i od celoga sveta. Ti isti, koji voze besne aute i džipove i koji sede po tim kafanama po ceo dan i non stop su u telefonskom razgovoru i na lap topovima, otvorenim na kafanskim stolovima, preko kojih vode sboje privatne biznise ili tačnije glume uspešne biznismene, a obični su voajeri, iluzionisti i obmanjivači, to su baš te izbegle njuške. Domaće stanovništvo je zapravo porobljeno od strane tih kojima su pružili pomoć u nevolji. Sada ti izbegli, dobro nsfsyirani, još bolje dituirani, sede na dve i tri stolice, oni imaju i kuće i stanove i firme u mojoj zemlji, domaće stanivništvo mu služi kso jeftina radna snaga i posluga, nad kojom se iživljavaju i glume velike uspešne poslovnjake. Isto to rade i u zemljama iz kojih su došli i u kojima su naplatili sve izgubljeno, otišli navodno bez povratka, a onda i tamo sve svoje povratili, još više i bolje nagrabili, pa im i to nije bilo dosta, nego su u intermecu i u nekom inostranstvu otvorili biznise, obezbedili se nekom kućom, stanom, pansionom.
Kad će više Gospode Bože ta pravda, da satre tu gamad, ološ i parazite? Kad će ta pravda, da sad uzgube sav taj lopovski stečen imetsk svuda, da i njih srce zaboli, da osete konačno ruku Božije Pravde. Njih samo kad po džepu i novčaniku raspsliš, oni osete iskrenu tugu i bol. Sve ostalo je gluma.
I eto, tako, od oktobra '96.-te ja zvanično, ne radim. Da živim u normalnom svetu i državi odavno bih bila u punoj penziji, sa dodatnim novcem od osiguranja, životnog, ali na žalost živim u iščašenom i bolesnom društvu, sistemu i vremenu i već tri i po godine čekam tu starosnu penzijicu, gde su, kako se približih starosnoj granici, pomerili rok sa 58 na 60 godina života. Onda su sve preinačili na "uskladjenje" sa EU zakonima, pa produžili za još jednu godinu, a onda im je i to bilo malo, pa su produžili na još ŠEST MESECI, preko 61 godine. Pa ko preživi, sav taj maltretman i iživljavanje, pričaće. A u medjuvremenu nisi ničija briga, ponašaju se prema tebi kao da ne postojiš, ti si za njih vazduh. Nema te ni na jednoj listi živih, sem kad treba da glasaš i tako napraviš javnog i zvaničnog idiota od samog sebe, a njima obezbediš alibi i daš im zeleno svetlo, legalizaciju, da te još mazohistički kinje, muče, izgladnjuju, maltretiraju, terorišu, obezvrednjuju. 

Bože! Ja ne moram ni da spavam, da bih sanjala. Dovoljno je da legnem,, opustim se i zatvorim oči.
 I prikaže mi se poprsj Isusa Hrista. Jedno smo naspram drugog, na nekih pola metra, možda i ceo metar. Gleda me onim svojim poznatim pogledom, blagim i smeška se, a ujedno nešto žvaće. Potpuno živo biće. Žvaċe neku hranu ili žvakaću gumu, ne znam. Baš me začudilo da je tako. I posmatra me. Kao da odmerava koliko ću se nečemu radovati ...

Mene neko konstantno maltretira u ovoj MOJOJ Državi Srbiji!
Pre pola sata je nestala voda. Taman koliko sam bila u šetnji. I gle koja mehanzacija je dovučena u ulicu! Ima još jedan bager koji nisam fotkala, nešto dalje, na ulazu u ulicu!
Navodno imamo baš tu veliki kvar! Voda će doći u 10 večeras.
A kvar je toliko veliki da nigde traga od curenja vode po asfaltu nema!!!
Da nekom zagnjuriš glavudžu u tu rupčagu i zatrpaš! Nek upija tu vodu iz velikog kvara!
Na koja god vrata sam zakucala za pomoć države, nisu nadležni za moj slučaj. Ali, kad mi jednom u par meseci se najavi potencijalni kupac za stan koji prodajem već godinu i po, onda pošalju mehanizaciju kao da je poplavilo celo naselje i krenu sa popravkom izmišljenog velikog kvara!
Možda treba da presavijem tabak i tužim rukovodstvo i upravu države, jer ne mogu da kažem državu i insistiram na ostvarenju prava Srpskog Naroda iz države Srbije u spostvenoj državi. Ovo je više nepodnošljivo kako se hulje i pederi iživljavaju!!!
Može biti i paranoja, ali ovo liči na nameštaljku! Samo da te ometa u životu bolesna marva, pa to ti je.
... I gledaj fotose sa Mikrosoftovog pametnog mob.! Prebacila sam ih na tablet i...!?! Sad treba da izgubim još pola sata da ih obrezujem da bi bile u stanju normalnom. Ne pada mi na pamet.
... ... ...
Reče mi komšinica, inače pravnica po struci "Nemoj da ih slikaš, zvala ja malopre i rekli mi da je veliki kvar, dobiċemo vodu večeras u 10h"
Izgleda da je moja paranoja uspela, vodu su nam otvorili u pola 7... Pre 40-tak min.
Inače SMATRAM da "Država", tj. rukovodstvo u istoj ima MORALNU i svaku drugu OBAVEZU da nam budu na usluzi za rešavanje svakog našeg problema!
Kada su zapali u problem tamo negde, kad su im zapucali okolo, bežali su sa po jednom kesom ili torbicom, pravo kod nas. Primili smo ih da spasu glave. Dobili su pomoċ od nas, koju smo mogli da im pružimo. Nisu baš bili zadovoljni, stalno su kukali i tražili još i još. I nešto dobili, nesto sami dočepali. Od Evroske Unije i Svetske banke su dobili i pomoċ i naknadu za ono izgubljeno, srušeno, napušteno, odakle su i došli. Ovde su zaposeli vlast u svim strukturama. Nauzimali se kredita sa ciframa od kojih ti se zavrti u glavi. Seċam se nekih njihovih razgovora o kreditima i pozajmicama, po gsp-u, koje su medjusobno vodili. Sagradili su u nasoj Srbiji odmah i kuċe i odmah izrodili još po koje čeljade, nije im smetala ni beda ni rat ni to što nisu u svojoj kuċi ni u svojoj zemlji. Neka posebna filozofija je zavladala. Sada mnogi od njih sede na dve tri stolice. Delimično su se vratili, delimično su ovde, a razgranali su i poslove po inostranstvu u medjuvremenu, sa pomoċi, koju su od svuda dobili i uzeli. Mi u medjuvremenu, pomažuċi druge, potpuno osiromašili i sad nismo ničija briga, u sopstvenoj državi. Sramota nad sramotama. Ali da bi se neko postidio za to mora imati i obraz, a to je ono što mnogima od njih nedostaje.
Ja, gde god sam se obratila za pomoć, uključujuċi i Kancelariju Saše Jankoviċa, dobila sam odgovor da to nije u njihovoj nadležnosti, ne mogu da mi pomognu, čak ni da me negde dalje upute, na pravu adresu. Baš je tada Premijer Alekdandar Vučiċ se reklamirao na sva zvona kako prima gradjanstvo i pomaže u rešavanj problema. Javila sam se preko navedenog linka, ali nisam bila pozvana ni tada ni posle par meseci, kad sam intervenisala i podsetila ih na moj zahtev. Dobila sam odgovor oba puta isti "biċu informisana"... Verovatno sa nekog Autorespondera.
Jedini su me iz jedne službe u GO Zvezdara uputili na Gradski sekretarijat, Inspektorat, kako li beše (mam negde cedulju). Odmah sam produžila do 27.marta. Tražila sam pomoć za rešenje mog problema. Makar da Država otkupi od mene moj stan. Tim sredstvima rešavam moje stambeno pitanje i moje egzistencijalno, jer sam nezaposlena, na penziju treba da čekam još oko godinu dana (tada je bilo toliko). Nerešenim stambenim pitanjem i neplaċanjem troškova i nemanjem prihoda mesečnih ja sam PROBLEM ovoj državi. Tim sredstvima rešavam stambeno i egzistencijalno pitanje i prestajem biti državi problem. A stan ċete preurediti i prodati. Ili ga nekom dodeliti kao pomoć, kako god.
Od nadležnog Rukovodioca službe dobila sam info da mi oni ne mogu pomoći, to nije u njihovoj nadležnosti. I još nešto što me je na mestu ZAPANJILO!
Reče dotični gospodin rukovodilac " Imamo, gospodjo, toliko stanova, da ne znamo šta ċemo sa njima. Nemamo kome da ih prodamo"!
Ja pomislih, a čini mi se i da naglas rekoh "Pa što onda tolike stanove gradite po celom gradu? Što te stanove ne podelite narodu? Mžda kao stanove solidarnosti, napr.?" Nesto neodredjeno je odgovorio, tipa ne pita se on.
Ja i dalje SMATRAM da je Rukovodstvo države Srbije, ko god bio na čelu iste, DUŽNO I OBAVEZNO da pomogne svakom Srbinu iz države Srbije. Ovo je  NAŠA DOMOVINA, mi drugu nemamo. Mi nismo ovde od nekud došli i nemamo gde da se vratimo. Obavezni su da nam omoguċe da podmirimo SVE naše egzistencijalne i ljudske potrebe, kao  i u rešavanju svih životnih i egzistencijalnih problema. Tek kad nas podmire, mogu da pomažu druge, nekakve izbeglice, azilante, da rasipaju na dekor i fasadu ... I tako redom.
Valjda i mi, Srbi iz Srbije u sred naše Domovine imamo neka naša ljudska prava, kao i pravo na pomoċ od strane naše Države, ali i od strane te Evopske Zajednice i Svetske banke. Do sada nismo videli ni prebijenu paru od te pomoći Mi. Videli su je isključivo svi drugi u ovoj državi.
Meni treba pomoć u prodaji stana, na prvom mestu. Eto, čak i ne tražim besplatna idavanja ni nepovratne pozajmice. Samo pomoċ da unovčim ono što imam. Potrebna mi je već odavno i pomoć za egzistencijalne potrebe, jer nisam zaposlena već duže i nemam nikakva redovna primanja. Država je MORALA, tj. njeno rukovodstvo da učini napor i mrdne malim prstom desne ruke i naredi da mi se dodeli moja, zaradjena, penzija, a ne da se iživljavaju nada mnom i produžavaju mi nekoliko puta starosnu granicu za isto, pa još povrh svega i dodatnih 6,  ŠEST meseci preko tih 61 godine, da mogu da apliciram za istu. Pa to je Genocid nad Srbima iz Srbije u sred Srbije.
A veċ o Nacionalnoj penziji, koju dele svima i svakom, samo ne osobama Srpske nacionalnosti, da ni ne govorim. Mislim da bi i tu trebalo da se po zakonu o moralu Srbima iz Srbije, koji u njoj i žive, koji se nisu raselili po svetu i nekakvim dijasporama, dodele Nacionalne penzije, kao nekome ko je pretrpeo sve nedaċe koje su Srbiju zadesile, bio rodoljub i patriota i ostao to.
Nisam nacionalista ni šovinista ni rasista, samo mora da se zna neki red i poredak svuda, pa i ovde u Srbiji.
I kako moj obožavani Mr. Trump kaže "Amerika Great Again", ja kažem
" SRBIJA GREAT AGAN!" To ne znači trčati okolo sa oružjem i ginuti za teritorije. To znači poštovati Srpski Narod gde god da se nalazi, a postojeċu teritoriju učiniti jakom i postojanom, u kojoj postoje red i zakoni, koji se donose da se poštuju, a ne da se krše i ismevaju. A moraju biti ismejavani jer se prave za pokriće usko ličnih interesa onih sa veċom mišićnom masom i njihovo kabadahisanje i malverzacije, otimačine.

Putovanja
U djačko doba želela sam da se upišem u izvidjače. Sve mi je to bilo vrlo primamljivo, zanimljivo i nadasve korisno u životu umeti se snaći u raznim prilikama na otvorenom.
došla sam iz škole sva uzbudjena i jedva čekala da saopštim roditeljima moju odluku i radosnu vest. Problemčić je bila jedino mesečna članarina, ali bila je neka mala cifra, simbolična, pa sam mislila da neće biti oko toga problema. Jer, ono što se nauči u tim satima daleko premašuje taj iznos. Majka je pravila problem oko svakog davanja, bez obzira na iznos, kad je školsko davanje u pitanju. Kakvo je to besplatno školovanje, A svaki čas traže neke pare za ovo i ono. Kod nje je bio problem i dobiti novac za novu svesku, A tek o priboru školskom i da ne govorim.
Jednom prilikom nije htela danima da mi da novac za svesku, A prethodnu sam popunila do korica. Učiteljica preti da će kazniti svaka, koji nema pribor za rad na času. Dobiće 1 u dnevnik i biće izbačen sa časa. Poslaće ga kod direktora. Ja u panici. Dobro sam dete, vladanje primerno, solidan djak, odličan. Kako sam bila i blagajnik odeljenja, A skupljali smo novac za nešto...i tu sam danima čekala neku decu da donesu novac...za Školski dinar, Kekec ili Dečije novine, užinu...ne sećam se više tačno...ja razmislih, pa da spasim moju sramotu što imam takvu majku i nemam svesku za čas, na velikom odmoru odem u Školsku knjižaricu i od djačkih para kupim svesku, sa namerom da kod kuće kažem da sam kupila i od kojih para, pa mi mora dati da nadoknadim.
Srce mi je drhturilo od tog trenutka kupovine, pa sve dok nisam uz suze i ubedjivanja uspela od nje da iskamčim taj sitniš za tu sveščicu. Najjeftiniju, sa najmanje listova. Osećala sam se kao kriminalac, prestupnik, neko ko će završiti u zatvoru...jer slušala sam priče starijih o proneverama raznim i zatvorima i samoubistvima, o kojima su ponekad čitali po novinama ili čuli negde od drugih.
Čak smo imali nemili slučaj u kraju, prodavac naše bakalnice gde smo redovno pazarili se obesio o vrata bakalnice. Imao je neki manjak. A bio je dobar čovek. Umro je decu da časti nekim bombonom, starijima je umeo da da nešto od namirnica i na poček. Steklo se uzajamno višegodišnje poverenje. Radnja je bila državna, naravno, kao i firma. SFRJ vlasništvo. Stariji su ga ujutru, zorom zatekli, pa prepričavali kako izgleda, sa isplaženim jezikom, modar i sl.
Imati manjak je bila ogromna sramota. Za nekog časnog i poštenjačinu. Ukaljan obraz. A čist obraz je bio Sveto Pismo!
I tako, kad konačno uspeh da iskamčim novac od najveće škrtice, ali i najveće rasipnice novca na sve moguće rasprodaje, koji je neko drugi zaradio i kad je novčiće spustih u kesu sa ostalim parama, mojoj unutarnjoj sreći i radosti nije bilo kraja. Ogroman kamen, stena mi je pala sa srca.
No, da se vraim na Izvidjače. Ispričah, po meni, radosnu vest, ali majci se nije baš dopala ideja, odmah je krenula sa komentarima. Zapravo, kad je otac prisutan, ona dā samo par komentarčića, da njega podstakne na razmišljanje. Obavezno komentarčiċi sadrže dobru stranu toga, pa se baci akcenat na ono najgore što može da se desi i na kraju dolazi "ali ipak...", sa onom lepom stranom i to tihim tonom ... Tako da ako on ipak odluči da dā saglasnost za nešto ili sam uradi nešto, ona ima alibi "pa ja sam ti lepo rekla, ali..." i tako se unapred opere od svake krivice, ako nešto krene naopako. Tako je bilo i ovog puta. I otac, koji je bio vrlo strogi konzervativac po mnogim stvarima i pitanjima, naravno da je odmah odbio tu moguċnost uz komentar "nije stvar u novcu, to je simbolična para, mada će kadnije trebati i za ovo i ono, kad se krene po terenu, ALI (!) Žensko Dete (!) da ide samo i samo luta i lunja po nekim gudurama i tetenu... Nije to za žensko dete. Opet, i ženska deca treba da umeju da se snadju u životu i da umeju da... u nekoj nepredvidjenoj situaciji ... Ali ... Žensko dete ... Ne, ne, to ne dolazi u obzir. Nemoj da se prijavljuješ za Izvidjače. Ako jesi, ispiši se", bio je njegov komentar i definitivna odluka. I tako potonuše sve moje ladje i maštanja o avanturama izvidjačkim i samostalnom snalaženju u prirodi, po danu, ali i po noći, kako su nam objasnili.
Beše to u nekom III, IV razredu OŠ.
Na izlete jednodnevne sa učiteljicom i razredom sam išla redovno, mada i tu je malka teška srca odvajala novčiće za prevoz i ulaznicu. Prosto bi joj drhtala ruka dok mi jaje taj novac, kao u onim komičnim filmovima i serijama. A za užinu toga dana redovno mi je pakovala "suvu hranu za više dana". To su bile one najveće kifle, tipa pola francuske vekne, pa još po dve tri. Pravi oni "radnički sendvići". Uz to po jedan dva soka na slamčicu ili termos sa razblaženim sirupom od limuna ili narandže ili maline. I neki keks, napolitanke, čokoladicu i bombone, da se zasladim ili kiselkaste tvrde bombone da se osvežim usput, od putovanja autobusom, jer ja zaista nisam podnosila putovanje autobusom, svaki put bi mi pripala muka, prebledela bih i povraćala. Zato nisam ni volela mnogo da jedem na putovanju, jer kad je želudac prazan, manje imam problema.
Ali, uvek me je bilo sramota šta i koliko nosim. I kako je sve upakovano. Dešavalo se i da je umotano u novinsku hartiju, dok nisam počela da plačem i odbijam da nosim takvu hranu. Svi ponesu po sendvič kiflicu ili dve i neki sitan slatkiš i nešto novca ili samo novac, pa pazare nešto na licu mesta, da gricnu ili se zaslade. A ja kao da idem na godinovanje, a sve mora biti najjeftinija varijanta, bilo da je u pitanju sok, keks ili slatkiš. Podelila bih moju klopu uvek sa nekim, nisam bila sebična. Mada, neke je bilo sramota da pokažu svoje siromaštvo i nisu hteli da uzmu od drugih, drugi bi samo uzeli zalogaj, dva od svoje hrane i bacali i svoje, raskalašno i bahato i kupovali slatkiše, sladoled i sl. Bilo je razne dece, raznog vaspitanja, raznog socijalnog statusa i standarda.
Ne znam šta bi moj otac rekao da je znao da smo jednom bili na Kalemegdanu, u poseti Rimskom bunaru, koji tada još nije bio obezbedjen i gde se silazilo uskim kamenim izlizanim stepenicama do negde... I gde su se udavili jedno dete i neki odrasli muškarac u istom, kako nam je učiteljica rada rekla, jer nije bilo ni zaštitne mreže. I ona je imala grč u želucu svo vreme i drhtala od straha da slučajno neko od nas ne napravi pogrešan potez. Strogo nam je zapretila da moramo ovo pa ono, pa ovako pa onako, da niko ne sme ni da se nasmeje, a o nekom gurkanju usput ni u snovima ne smemo pomisliti... Držala nam je polusatno predavanje da nas dobro zaplaši i uozbilji, pre svega dečake i davala uputstva, pa tek onda uvela unutra i polako smo se spustili stepeništem do vode i polako se okrenuli u mestu i krenuli na isti način nazad. Tako su uradila i ostala dva odeljenja sa svojim nastavnicama. Čim smo izašli napolje, izvadila je veliku platnenu mušku maramicu iz tašne, obrisala ozmojeno čelo, lice, vrat, ruke... Izvadila cigarete iz tašne i upaljač, izvinila nam se sa "Izvinite deco, ali ja sad moram..." i zapalila i popušila cigaretu, dok smo se mi tu malo igrali i čekali ostala odeljenja da završe sa posetom. Bila je to stara učiteljica, stroga, krupna žena, sede kose, sa muškim parfemom na sebi, kojoj smo inače, bili poslednja generacija pred penziju.
Taj Rimski bunar i Kalemegdan su bili u planu i programu za tu školsku godinu i to se moralo ispoštovati od strane nastavnika.
Moj otac bi sigurno intervenisao kod direktora škole, zabranio mi da idem na taj izlet ili već...
Kolektivan odlazak na Izložbe umetničkih radova i slika je bila uobičajena stvar, kao i grupni odlasci u Bioskop. Uglavmom smo išli u ... zaboravih kako se tada zvalo, sada je Zvezdara Teatar.
Tu se za svaki državni praznik gledao neki od ratnih filmova, Bitka na Neretvi ili na Sutjesci i sl. Održavale su se i priredbe, ako ne u školi, onda tu u sali.
Posetili smo jednom prilikom i Savesnu Skupštinu SFRJ, išli u Pionirski Park, u Radmilovac i sl. mesta, ali o tim izletima drugom prilikom.
Ono što želim u ovom prikazu da opišem i naglasim jesu razne zabrane i teškoċe koje sam morala proċi, da bih mogla sa decom ostalom ići na put ili dobiti zabranu roditelja, tipa Nije to zgodno za Žensko Dete...
Stigosmo tako kroz školstvo i do osmog razreda OŠ.
U osmom razredu uobičajena je bila i prva i jedina zajednička Ekskurzija. Znači, ne jefnodnevni izlet, nego putovanje od par dana. 3-4 dana je bilo uobičajeno.
I škola je donela odluku da to bude te godine Ohrid. Dvoumili su se izmedju njega i ...ne seċam se više kog grada, nekog u Srbiji, uglavnom. Lično sam više volela da to bude taj "naš", bliži grad, ali nisam imala ništa protiv ni ako to bude Ohrid. Odluka je pala na Ohrid. I naravno, kod kuċe silna ubedjivanja, može plaċanje u nekoliko rata, pa ne udrm sama i ne idem samo ja, ide ceo razred, čak je učiteljica predložila i da ja i još jedno siromašno dete, platimo po pola ili ako jedna od nas ne ide, druga ide gratis. Učiteljica će platiti svoje mesto. Medjutim, moj otac, uz majčine uobičajene komentare toplo-hladno, nije nikako pristajao, jer Nije to za Žensko Dete zgodno. I tu je bio kraj.
Ja ne odoh na jednu jedinu ekskurziju sa mojim vršnjacima, mojim razredom iz OŠ, u Ohrid.
Po povratku sa puta svi su oduševljeno pričali i prepričavali šta su sve videli i šalili se na račun raznih dogodovština sa putovanja. Ja sam se osećala jadno, kažnjeno, odbačeno, na neki način. Kao da sam pala medj njih sa druge planete.
Završila se i ta OŠ. Krenulo se u srednju, došla III godina i opet prva i jedina ekskurzija. Opet ista priča. Ja ne mogu na ekskurziju sa razredom. A da crni humor i ironija budu veći, odabrala sam turistički smer ekonomske škole! Budući turistički radnik, koji treba da putuje, putuje i putuje...
Meni puko film. Na predlog i nagovaranje razreda da dobijem ono gratis mesto, jer će i naša razredna da plati svoje, da bi neko od učenika mogao da ide, ako ima finansijskih problema, ja malo posramljena ipak prihvatim tu soluciju. Oni svi iduševljeni. Ako mi treba bilo šta od garderobe, obuće, kažu, da ne brinem, one sve ionako i sada svo vreme razmenjuju svoje jedna s drugom, više se ne zna ko čije nosi, ni kod koje je čija stvar, kad treba da vrate pozajmljeno. Ja nisam imala taj običaj, ali zahvalna sam im bila i na toj ideji i želji da pomognu.
Bila je ekskurzija i u dane nekog praznika organizovana, možda 1. Maja, ne sećam se više tačno. I moji odlučili da idemo u selo za praznik. Ja uvredjena zbog ekskurzije odbije. Ostajem kod kuće. Kad ne mogu na ekskurziju, neću ni u selo. Skupila sam nešto para od užine za kakav takav džeparac. Oni kad videše da sam uporna, a dešavalo se i ranije da su išli u selo bez mene, jer sam ostajala da učim, šta će, prihvste to. Ostave mi, kao i uvek hrane u frižideru i nešto novca, za hleb, mleko, jogurt i ne daj Bože...
I tako se moj džeparac znatno poveċao, a imala sam i hranu i slatkiše za put. Garderobu i obuću sam imala, nisam bila preterano zahtevna po tom pitanju, šta imam imam, šta nemam...ma i ne treba mi.
Neki silni dani su se spajali sa vikendom i prazničnim danima, tako da su roditelji i sestra otišli u selo dan pre našeg odlaska na ekskurziju. Sutradan, ja spakovana čim sam bila sigurna da su oni poodmakli i da se neće vratiti, krenem na ekskurziju. Na kuhinjskom stolu ostavim pisanu poruku gde sam, za svaki slučaj, da se ne daj Bože ranije iznenada vrate, pa da ne potežu policiju da me traži, bespotrebno. Po povratku sam je odmah pocepala i bacila.
Putovali smo vozom. Išli smo do Zagreba. Tu nam je bilo prvo zaustavljanje i razgledanje, Kapitola, Katedrale i dr. Onda smo nastavili vozom do Ljubljane, gde smo akcenat bacili na razgledanje gornjeg grada, Gajskog Griča, Katedrala i upali na snimanje nekog domaćeg filma, serije, šta li beše. Jedan od glavnih glumaca bio je Ljuba Tadić, svi glumci u antičkim kostimima ... Malo posmatrali snimanje, posetili crkvu, sa predivnom fontanicom u njoj sa osvećenom vodom i divnim fresko slikarstvom i dalje nadtavili putovanje autobusom, put primorja, Kopra, Portoroža, Umaga, Pule i Poreča.
Poreč je i bio odredište našeg putovanja, sa smeštajem u Zelenoj Laguni, u htl visoke B kat.
Divan provod smo imali na putovanju, savršenu zabavu, predivna mesta i objekte razgledali, nauživali se par dana i vratili u Beograd, dan pre mojih. Ili sam ja došla rano ujutru, a oni kasno popodne.
Tek posle par dana sam im rekla za ekskurziju, potpuno spremna na sve posledice. Posledice su u potpunosti izostale, čak i prekor, samo se otac duboko zamislio, malo postideo što je njegova ċerka išla gratis, predložio da platimo, na sta sam mu zahvalila i rekla da je kasno, gotovo je.
I eto, rekoh, Žensko Dete je bilo na putu od nekoliko dana i vratilo se živo i zdravo. Tek da znate.
Bio je to moj žestoki revolt na zabranu za to putovanje i sve prethodne zabrane.

Dok sam radila na prodaji meda i pčelinjih drugih proizvoda, dosta puta bila sam u parku, na početku šume, preko puta velike Česme.
Jednom prilikom imadoh neobičnog kupca, tačnije neobičnu posetu. Posetio me je jedan naš umetnik, slikar, freskopisac. Eto, sad sam mu ime zaboravila. Mislim da se zove Slobodan. Nisam više sigurna, ali setiću se. Započeli smo uobičajen razgovor o medu, medobranju, cenama ... A onda mi čovek reče čime se bavi i da je svratio da me bolje vidi, da se upoznamo, jer ja njega neodoljivo podsećam na Bogorodicu. Sv. Mariju. I on kad slika Bogorodicu, uvek slika taj moj lik. I nije čovek mogao da se nadivi mojoj lepoti, mom liku, mojoj sličnosti sa Sveticom. Pričao je i o ćerki, više se ne seċam šta sve, o ženi, takodje se ne sećam tačno šta ni koji mu je bračni status. Ali, nije mi se udvarao. Njega je samo fascinirala moja spoljašnjost, zapravo unutrašnjost ispoljena kroz spoljašnji lik. Dao mi je i kontakt mob, ako poželim da ih posetim, da vidim nešto od njegovih radova, u ateljeu i sl.
Ispričao mi je i priču o živopisu, radjenom u crkvi na Topčideru, gde mu je pozirala jedna monahinja, koja ima slične crte lica i lik sličan mome.
Pitao je, zamolio, objasnio i nije imala ništa protiv, a i od drugih je dobila saglasnost. Uostalom, kako je rekla, bila je počastvovana time da svoj lik pozajmi Sv. Devi Mariji. I sada je u toj crkvi lik te monahinje na fresci sa prikazom Bogorodice.
Sutradan dodjoh na prodajno mesto, a na stazici pored, na klupi, crkveni kalendar stoji, sa Bogorodicinim likom na korici.
Ne znam ko je to tu ostavio. Ne verujem da je on. Mislim da je ipak neko od lokalnih mangupa čuo našu priču i hteo da bude duhovit, da se našali.
Ovog puta nije bilo šale, da pomalo smo slične, mada sam joj lik videla na blic, jer je pognula malo glavu i spustila pogled. Ali, bila je vrlo stvarna i živa, nije bila slika ni prividjenje.
Hvala Sveta Majko Bogorodice na poseti. 😘😘😘
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Amin!

Noćas, tačnije rano jutros, pred svanuće došla mi je u san Bogorodica. Odjednom se pojavila, na 20-30cm od mene, pa sam videla samo glavu i rameni deo. Pola biste. Kako se pojavila i pogledala me, tako je polako pognula malo glavu i spustila dole pogled. Bila je u belom. Glava joj nije bila pokrivena. Iz smedje kose, pozadi skupljene, izvirivala je smedja kožica, sa priveskom. Bio je to krstić, drveni, ravnih, ali zaobljenih strana, sav onako pufnast, nabubreo je delovao. Stajao je na njenom čelu. Kao što Induskinje i Turkinje ukrase čelo nekim draguljem na lančiċu, samo ovo je bio krstić drveni, na kožici. Krstić je bio prazan, bez razapetog Hrista i bez ikakvih ukrasa i drvoreza u prirodnoj boji.
Stajale smo tako par minuta, ona pognutog pogleda, kao da se postidela, a ja zaokupljena njenom pojavom, gde mi je krst privukao pažnju. Nismo razgovarale. Prijatno mi je bilo u njenom društvu iako smo ćutale.
Ubrzo sam se probudila, pa...ne znam šta bi se dalje dešavalo da se san produžio.
Po budjenju, svesna postadoh da je preda mnom bila Bogorodica, tj. Sveta Žena, pomislih, ĉek, ček, a šta ako nije bila ona, nego Sv. Petka? I onda uvredim jednu ili drugu?!
Malo prostudirah slike i ikone obe Svetice i dodjoh do zaključka da me prvi utisak nije prevario. Kao što sam i mislila, Sv. Petka je uvek uspravljene glave i pogleda direktnog, nigde je nema u belom i uvek ima veliki krst u ruci.
Bogorodica je negde sa malim Hristom, a negde sama i na tim solo slikama i ikonama ima par različitih poza, a jedna od karakterističnih je upravo ta. Nazvana je Umilenije.
Samo ovog puta gologlava.