Ne volim energiju da trošim na budale, makar to bio i neko najrodjeniji. Zato, razmišljam, a moram se malo i raspitati ko ima aranžmane te vrste, da posle prodaje stana i imovinske podele sa sestrom, uplatim lepo sebi jedan put oko Sveta. Usput se udam i ostanem tamo negde gde mi se dopadne. I više se NIKOM ne javljam.
I ZBOGOM SRBIJO!
Kad te neko i pomene da pitam "Srbija, šta je to?" Ili da ignorišem svako pominjanje tog pojma.
Celog života su me iskorišċavali i upotrebljavali za ostvarenje svojih ciljeva i želja. Od najrodjenijih, kao što je majka, pa nadalje... Toliko mi se sve to smučilo da mi se povraċa na sve njih. I u grčkoj sam imala prilike da čujem šaputanja "She is very useful!"
A otišla sam u grčku u vreme Miloševića, sankcija, embarga, raznih sranja po ex Yu zbog kojih je samo Srbija i Srbi iz/u Srbiji ispaštali. Na Miloševića sam bila kivna što je naprimao onoliko izbeglica od svuda, bez pitanja i bez konsultacije sa Narodom Srbije. Trebalo je da sprovede referendum po tom pitanju, ako već nije pitao Srbe iz Srbije. Srbija nije ni Sabirni centar ni socijalna ustanova ni zemlja Dembelija, u koju će ko god hoće i kad god mu se navrne da pokupi kesu i utrči ovde tražeċi spas, a prethodno se dobro iživljavati tamo negde i vredjati sve oko sebe i sebe i sve svoje veličati do nesluċenih nebeskih granica.
Zato ga i ne žalim, dogodilo mu se šta je i zaslužio.
Žalim samo što nemamo nekog Trumpa da ih sve razjuri i sagradi zid oko cele Srbije. Da Srbiju opaše i utvrdi je bedemima.
I onda sam žalila što se dešava sve što se dešavalo, ali nisam imala vremena da sedim i patim i oplakujem sudbinu, nego sam spakovala neophodno u putnu torbu, pozdravila se sa decom, porodicom i krenula trbuhom za kruhom. Sa vizom na 5 dana, ostadoh 3,5 godine. Predala sam i dokumenta za boravak i adiju, ne zbog želje za grčkim pasošem, nego zato što su grci u EU i njihov padoš ima prodju u tim zemljama, ali za razliku od Albanaca, kojima su bacali liste za apliciranje za adije iz kamiona, onako kako su Vuk i Dana Drašković bacali hleb narodu svojevremeno, ja nisam dobila adiju ni boravak. Čak su me drsko vratili na kraj kilometarskog reda, kad sam posle mnogo sati čekanja konačno stigla do ulaznih vrata u Biro za predaju dokumenata. Posle višemesečnog čekanja poziva, intervenisala sam. I tada su mi povrh onih 6 fotki već predatih, tražili još 8 fotografija!?!? Ja sam i to ispoštovala, mada mi ni dan danas nije jasno zašto je bilo potrebno da dam 14 fotografija da dozvolu boravka i dozvolu za rad u jednoj usranoj grčkoj ciganiji. I nisam nikada dobila dozvolu. Čekah i čekah i na kraju podigoh sidro i vratih se nazad. Sad i da me vuku za rukav, ne treba mi njihova dozvola.
I ne samo to. Žena preko koje sam i otišla, neka makedonska ciganka, kad sam htela da zamenim novac za drahme, odmah po dolasku, nije me odvela do prve menjačnice ili mi pokazala gde je, nego me je odvela kod njene prijateljice u banku. City bank! I umesto da na šalteru, na blagajni zamenim novac, ona nas je pozvala iza šaltera. Njih dve su se nešto domundjavale na grčkom, onda smo prilično čekale i na moje nestrpljenje i pitanje šta se dešava, makedonska ciganka mi reče "Ništa dušo, evo saċe sve biti gotovo, malo su u gužvi, morate imati strlenje"! Onda je ta službenica izdonosila neke silne papire, na grčkom štampane, tražile su da sve to potpišem. Ja se pobunih da nisam htela račun da otvaram, nego samo da zamenim nekih, ne seċam se više koliko, 100-200 DM-a. Da, da, kažu, sve je u redu, takva je procedura. Ja umorna od tolikog puta, zabrinuta šta i kako dalje, hoċe li biti posla ili... poverovah ženi preko koje sam po preporuci došla i potpisah sve to.
Ni dan danas nemam pojma šta sam potpisala. Ni primerak nisam dobila, samo DRH. Daj više taj novac, pomislih, pa da idemo već jednom.
Težak hohštapleraj vlada u toj grčkoj, u toj Athini, u toj City bank u Glifadi ... Ma gde god se okreneš. Sve same hulje i bitange. I treba da propadnu. I želim im to iz dubine srca svog i duše svoje, najčistije!
Sada razmišljam ... Posle toliko maltretiranja i svega proživljenog ... da zeznem i pčelarenje i sve i dignem sidro. Spakujem kofer i put pod noge.
Oduvek sam maštala i želela da jednog dana proputujem Svetom.
I evo prilike. Krenem na put oko Sveta, pa dokle stignem. Gde mi se dopadne odmah ostanem ili završim putovanje, pa se na željeno mesto vratim. Možda se usput i udam, ponovo. Za prave stvari nikad nije kasno.
Krajnje je vreme da počnem da mislim na sebe, da udovoljavam sebi i da budem Ja sebi najbitnija u životu.
Optužuju me neki da sam sebična i da samo na sebe mislim. A znaju i oni odlično, kao i ja da je to neistina, kojom se služe, da bi pokrenuli moje emocije i opet me iskoristli za neke svoje ciljeve. Ali, to više kod mene ne pali.
Volim najviše sebe samu, bezuslovno! A posle ostale, po zasluzi.
Ko li ima aranžmane za Put oko Sveta?

Potomstvo...
Ja sam radjanje dece videla kao moju uzvišenu kreativnost, uz Božiju pomoć.
Pred tim novim bićem, koje je ugledalo svet u kome živim, delom zahvaljujući i meni, osećala sam veliku odgovornost.
Ogromnu odgovornost za taj novi život, za njegov razvoj, odrastanje i napredovanje.
To je neko sa kim sam se upoznavala step by step. Otkrivala njegove želje i potrebe i trudila se da ih zadovoljim.
Dok su moja deca bila pod mojim nadzorom i jurisdikcijom bila su zdrava i napredna. Nisam im pružila sve što sam smatrala da im treba pružiti, ne zato što nisam imala, nego zato što nisu svi u timu želeli da saradjuju i pripomognu svojim angažovanjem. Život nam je neko uredio kako je uredio. Moramo da radimo po 8  sati dnevno da zaradimo za život, sada za golo preživljavanje. Na tu satnicu ako dodamo i povremeni ili česti prekovremeni rad, vreme dolaska na posao i odlaska s posla do kuće... To je mnogosatna obaveza van kuċe i porodice. I ne ostavlja dovoljno vremena za neke druge aktivnosti ni lične ni porodične. Teško je uklopiti te slobodne aktivnosti u svakodnevni raspored obaveza, ako radiš u smenama, pa još svakodnevnim smenama ili nedeljnim, svejedno. I ako nemaš podršku i pomoć partnera, baka/deka servisa i sl.
U tom smislu nisam pružila maximum svojoj deci. Oni koji jesu, imali su tu vrstu pomoći u svojim porodicama.
U svakom slučaju, preuzimanje brige za novi život i nege je ozbiljan zadatak i dobrovoljna obaveza bilo za mene. A i za svakog od nas.
Niko me nije terao ni prisiljavao. A ne bi ni mogao da me prisili. Sama sam to želela, odlučila, učinila.
Svaka moja greška može dovesti do ozbiljnih posledica po to novo biće, čak i fatalnih. Zato sam vrlo ozbiljno prihvatila tu odgovornost.
Sa ove distance mogu žaliti jedino za pogrešan odabir partnera u životu. I što sam poverila ta dva mlada života, u vrlo osetljivim godinama, najosetljivijem periodu, dvema totalno neodgovornim osobama, sitnim dušama, u želji da obezbedim mojoj deci bolju buduċnost, više obrazovanje, viši životni standard i bolje uslove, u mom odsustvu. Odlaskom u inostranstvo da zaradim neophodan novac za sve to.
Sve ostalo što je od mene zavisilo sam odradila sa punom ozbiljnošću i predanošću i puno ljubavi i topline i željom.
Nije uvek bilo lako ali sam istrajavala.

Sitne duše ...
Postoji jedna posebna vrsta ljudi, koje ja nazivam sitne duše.
To su isprazne osobe, marginalne ličnosti, lenčuge. Jako su brzi i hitri, ali zato što ne vole rad i trude se da najbrže što mogu otaljaju svoj posao, neku svoju obavezu.
Inteligentni su, svesni i sebe i svojih nedostataka i mana. Zato biraju žrtve iz svog okruženja, iz porodice i čine ih zavisnicima. Zavisnicima u svakom pogledu. Trude se da ih skrajnu sa glavnog životnog puta, da od bezgrešnih postanu grešni, makar u nečemu, da ih tako lakše imaju u šaci, drže pod svoje.
Stalno im kvocaju i zvocaju, maltretiraju psihički, a i fizički ako zatreba. Trude se da budu finansijska podrška i potpora svojoj žrtvi, jer time sebi daju na značaju u svojoj bolesnoj mašti. Sami sebi i sami pred sobom su veliki i važni, jer eto, imaju neki smisao svog bezvrednog života. Neko od njih i njihove dobre volje i ćefa ili ċeifa zavisi.
I tako naprave sebi poligon za manipulaciju. Neko od njih zavisi, oni su odjednom jako važne ličnosti, makar u nečijem životu. Ali, ta njihova pomoć, koju u početku nameću, prosto, ubrzo mora da se na neki način i zasluži. Ta osoba im mora biti na raspolaganju kad god oni to požele. Zaneku sitnu ili krupnu uslugu. Za njihove mazohističke tretmane i rasprave i sve što njihov ošteċeni um i još ošteċenija duša osmisle i požele.
To može biti i roditelj, koji ne podstiče svoje dete da se obrazuje, da radi, da se osamostali. To je roditelj koji stavlja ograničenja svojoj deci do kog stupnja im je potrebno i/ili dovoljno obrazovanje. Roditelj koji ne podstiče dete da radi, da zaradi časnim i poštenim poslovima i radom za život, neko im remete i ruše sistem vrednosti tako što ih učine finansijskim zavisnicima od njih samih. Ni oni nemaju dovoljno, ali to ih u njihovoj mašti čini još većim, požrtvovanijim. Ili idu u suprotnost. Sve što svojoj dci daju, predstavljaju velikim svojim žrtvovanjem, a zapravo to dete je iskorišćavano s njihove strane id rodjenja pa na dalje. I rode ga iz interesa. Da učvrste svoju poziciju u vezi ili braku, da izvlače materijalnu dobit od partnera, da ima ko da ih sluša i gleda za života, a pre svega u starosti, da im bude lični potrčko i posluga. Rodjenje dece mnogi roditelji ne vide kao neki sveti čin, nego kao investiciju u svoju ličnu budućnost. Jedinu investiciju za koju im ne treba početni finansijski kapital. Materijalnog imaju dovoljno za to.
Te osobe zovem i psihići i duševni bolesnici i organski ih ne podnosim. Užasavam ih se i gadim. Povraća mi se na/od njih.

Izvinjenje!
Kada mi neko učini nepravdu, izvredja me na pravdi Boga,  ujede me za srce, meni njegovo izvinjenje tada ne treba. Ne znači mi ništa. Uvreda i modrica na duši ostaju zauvek, negde duboko unutra.
Izvinjenje služi samo toj osobi. Služi kao znak da je ta osoba otvorila svoju svest. Da je razmišljala i da je došla do saznanja i zaključka. D se stidi svog ponašanja i kaje. Da ċe ubuduće da misli i da vodi računa šta govori i kako se ponaša i da takav ispad i scena teško da će se više ponoviti.
Utoliko je prihvatljivo nečije izvinjenje. Samo kao takvo obeležje. Naravno, ako je iskreno izrečeno. Iz srca i duše.
Ako je za nekog izvinjenje kao "dobar dan", ako je osoba sklona da ponavlja svoja izvinjenja u nedogled u svakoj prilici i svaodnevno se zbog nečeg izvinjana, onda je izvinjenje takve osobe beznačajno. I samim tim neprihvatljivo. 

Volim jakog muškarca. Fizički jakog, samo ne nabildovano mišićavog. Karakterno jakog, ali ne tupoglavo tvrdoglavog inadžiju. Umno jakog, sposobnog, vrednog, radnog, maštovitog. Spremnog da podjednako prati i jaku ženu pored sebe i ispunjava i moje želje i zamisli. Da mi bude i vetar u ledja i podrška, kao i ja njemu. Emotivno jakog, da voli svoju mamu, sestru, decu, A da ja imam posebno mesto u njegovom srcu, duši, mislima. Volim Muškarca jakog za sve, ali slabog na mene.

Razmišljam da li je pametno sve ovo pisati na blogu? Možda je ipak uputnije da sve stavim na papir. Blog je svima dostupan. Ako ovo iščita veċi broj ljudi, knjiga neċe posle biti interesantna.
Neće možda biti za njih, ali ... Toliko miliona ljudi na planeti. Pa, naċi će se sigurno impozantan broj buduċih čitalaca.
Za sada nastavljam da stavljam beleške na blog. Da sačuvam od zaborava neke pojedinosti, koje promalazim u skrivenim fiočicama moje memorije. Treba i memoriju ponekad malo pretresti, skinuti paučinu, obrisati prašinu. Izbaciti sve zastarelo, nepotrebno. Jednom rečju, napraviti veliko spremanje svoje lične datoteke. Napraviti mesta za nove sadržaje i nova, po moguċstvu lepša, draža i dragocenija seċanja. To se zove investicija u buduċnost. Investiraš svoje vreme i svoj trud da raščistiš svoja sećanja. Pa, možda ih i unovčiš jednog dana.

Beše i nekih finih beogradskih momaka. To bih nazvala Ljubavne veze u pokušaju. Bila su to namerna poznanstva, onako iz posla. Neki momci iz bookinga Jatovog poželeli da me upoznaju. Dopala im se moja boja glasa, poslovni nastup, požrtvovanost da mojim putnicima pronadjem slobodno mesto u već prebukiranom avionu, uz waiting listu od pola kilometra, u sred letnje sezone ili šta god. Naravno da sam rado prihvatila da navrate po naše poslovnice i upoznaju se, ne samo sa mnom nego sa svim mojim koleginicama i kolegama. Moje koleginice su se kao nešto iznenadjivale kad bih im najavila dolazak nekog od njih. I zadirkivale me. Ja sam sve to shvatala kao dobar poslovni gest tih momaka. I tako, sa jednim hrabrišom Milošem prošetah jedne večeri gradom i to je bio naš prvi i poslednji izlazak.
Posle nekog vremena dogodio se i susret sa Banetom. I Bane beše neki hrabriša. Beše tu nekih poziva na kafu, za izlazak i ja prihvatih iz ljubaznosti, kao i sa prethodnim. Ali, Banetu se dopao izlazak sa mnom, moja ljubaznost, smisao za humor... Naše druženje se nije završilo na tom izlasku. Upoznao me je i sa svojim kumom i kumovom devojkom. Jedne večeri je želeo da me vodi na jedno posebno mesto. Tu sam se već uozbiljila. Nisam prihvatila, sve dok mi nije objasnio da je to javno mesto, sa dosta ljudi... I onda prihvatih. Imao je nekog fićicu. Te večeri smo se odvezli do nekog restorana u Grockoj. Proveli smo prijatno vreme u ćaskanju o svemu i svačemu, kao i tokom vožnje do tamo i nazad. Uglavnom je Bane pričao. Ja sam bila pažljivi slušalac. Bane se zagrejao za vezu sa mnom, skovao je silne neke planove, želeo da me upozna i sa svojom babom, sa Novog Beograda, čiji je ljubimac bio i koju je obožavao. Već su tu bili i planovi šta ċemo raditi i gde sve iċi na leto... Kupanja, plaže, zabave, provodi ... Sve je to bilo lepo i krasno, ali ... gde sam tu bila Ja, pitah se i tada, a i posle, u tisini doma svoga. Nije mi se sve to dopadalo. Bane je neko, koga uopšte nisam mogla da razumem. Fini momak, dobro odgojen, pristojan mladić, radan i vredan, nije neki džabalebaroš, ali ... nekako nezreo. Ima neke svoje još neostvarene dečačke snove kojima teži, tu je i neka devojka u tim planovima i maštanjima. Odlučio je, kako vidim da mesto te zamišljene devojke zauzmem Ja. I ja samo treba sve to da prihvatim i uklopim se u šemu, uigram u ulogu koju mi je osmislio i to je to. Ostvario je svoje planove, svoje zamisli i želje.
E, momče, pomislih, za mene to nije to. Ne uklapam se ja ni u čije planove, želje, scenarije. Nisam glumica, a ni ona italijanska lutka iz '60-tih, koju doneseš kuċi, postaviš je na bračni krevet i ona tu sedi u svom najlepšem izdanju. I znaš uvek gde je, šta radi i gde je ostaviš, tu je zatekneš.  U celoj toj priči i svim tim planovima ja nigde nisam mogla videti ni naći sebe. Ja nisam bila Ja. Ja sam bila tu da ispunjavam njegove želje, nije trebalo ni da mislim ni da želim bilo šta. To je bio njegov deo posla. Hvala, dovidjenja!
Dovezao me je do moje kuće, pri njegovom pokušaju na rastanku da dogovorimo sledeće vidjenje sam rekla da sam prilično umorna i da ċemo se čuti... I više nisam prihvatila novo vidjenje. On je bio iznenadjen, razočaran, tužan ... Ubedjivao me da su njegove namere vrlo časne, iskrene ... A ja baš zbog toga i nisam prihvatila novo vidjenje. Bilo nam je zabavno u društvu jedno s drugim, ali ...ja sam to videla samo kao jedno prijateljsko druženje, želje nam se nisu poklopile i glupo je nekom rasplamsavati ideje, ulivati lažnu nadu, bolje je to odmah preseċi.
Posle nekoliko godina čuh od koleginica u kancelariji da se Bane oženio i da je dobio posao u Jatovoj poslovnici u Njujorku. Neka, rekoh, baš lepo. Sretno mu bilo.
Eto, mogla si sada biti i ti u Njujorku, prebacivale su mi one, koje su takodje bile iznenadjene i razočarane da od tog poznanstva se nije izrodila prava ljubavna veza. Sve je ostalo na ljubavnu vezu u pokušaju.
Meni nije bilo žao. Ni tada, a ni mnogo kasnije, kada je moja kuma i moja školska drugarica u nekom trenutku otvorila dušu i ispričala mi da je Bane, koga sam nekom prilikom upoznala sa njom, nekoliko puta dolazio kod nje, cvilio pod njenim prozorom i njenom terasom i molio je da razgovara sa mnom i ubedi me da prihvatim izlazak sa njim, da su njegova oseċanja prema meni vrlo, vrlo iskrena i da ima vrlo ozbiljne namere sa mnom...
Na kraju ga se jedva otresla, kaže, da joj više ne dolazi pod prozor.
Ja tu bih zatečena! Bez teksta. Nije mi žao što se nisam udala za tog momka. Imam vrlo lepo mišljenje o njemu. Jednostavno, nismo dobar sklop i to je to. Drago mi je ako je pronašao sreċu i ženu po svojoj zamisli.
Zatečena sam bila kumom, školskom drugaricom, drugaricom iz kraja i prijateljicom. Tim priznanjem mi je otkrila o sebi sve. Otvorila mi je oči po pitanju prijateljstva, poverenja, iskrenosti, dobronamernosti... Svo vreme je ċutala i posle mnooogo godina mi je ispričala neke detalje, koji su se direktno mene ticali.
Nisam ništa na to rekla. Samo joj rekoh da sam čula da se posle par godina oženio i dobio premeštaj u Njujork. Tu se ona mnogo iznenadila i duboko zamislila.
Možda je ona u pravu što je ċutala, pomislih. Lepo kažu da se ne treba uplitati i mešati u odnose ljubavika i bračnih parova, jer oni se posvadjaju žestoko, sutadan se pomire, a ti ispadneš rogata, što si im se umešala nekim savetima, komentarima... Mada, mi nismo bili ni bračni par, ni ljubavnici...
No, došlo je vreme kasnije da joj se revanširam, što sam i uradila.
Udala se za mnogo starijeg muškarca, oženjenog kada su se upoznali i upustili u vezu, sa dvoje dece.
Njeni roditelji su bili očajni, da im njihova jedinica, koju su jedva dobili, u poodmaklim godinama, priredi tako nešto, majka joj je zapala u depresiju i sve do kraja života iz nje nije izašla.
Njen život kakav je bio i oseċanja stvarna i iskrena, ne znam. Sve je delovalo spolja uspešnom vezom i njenim zadovoljstvom.
O ovoj temi naknadno ċu detaljisati. Možda i u jednom zasebnom poglavlju moje buduċe knjige...
Kum je održavao redovne veze sa svojom decom iz prethodnog braka, sinom i ċerkom. Sa mojom kumom je dobio još dvoje, ċerku pa sina. Veliki poslovi su mu krenuli naopako, ali ja to nisam znala, kada mi je ponudio saradnju. Da udružimo moju agenciju i njegovo preduzeċe. Kuma mi nije ništa rekla, bila je oduševljena. ... Nismo, naravno, za tih par meseci ništa uradili od mnogobrojnih pokušaja za neke poslove. Bilo je tu žito, pa bandere, pa veštačko djubrivo, pa Pančevo i Uroševac, pa Rusija, pa Italija, BiH, Makedonija i svašta nešto, ali sve brzuspešno.
Pomogla sam im i oko male dece, moja su već bila školarci, 10-tak godina stariji. Kroz taj posao i to učestalo druženje shvatih celu situaciju, čak i prisustvovah jednom dogadjaju, kome nisam želela da budem svedok, ali eto desilo se. Jednog dana reče kum svom starijem sinu, da kad on umre, ako se to slučajno desi, a nešto se ne oseċa baš dobro zadnjih dana i svašta je moguċe, reče, neka sin dodje sa kamionom i neka pokupi sve iz kuće i nek nosi, nek proda. Kamione je neke uzeo na lizing preko svoje privatne firme, a kuća je njegova vikend kuća, stan je ostavio bivšoj ženi i deci. Živeli su u stanu kod roditelja moje kume, a vikende provodili u toj kuċi. Na ime kuċe se kum zaduživao i reče sinu da ċe kuća sigurno na doboš, pa makar nek je isprazni ... I svačeg se ja tu naslušah. Zaprepastih se, ali ničim to ne pokazah.
Šta sad, pomislih. To mi je kuma, drugarica, prijateljica... Kako da joj kažem šta joj se sprema. I ako kažem reagovaće burno i on ċe znati da sam joj ja rekla, jer samo nas troje smo bili prisutni.
Razmišljah danima. Na kraju odlučih da ċutim i gledam svoja posla i ne mešam se u tudje brakove.
Kum je imao ubrzo jedan infarkt. Po mom odlasku u grčku i drugi i to je bio kraj. Umro je. Po mom povratku iz grčke, posle par godina kuma mi je ispričala kroz kakav pakao je prošla. Muž umro, dvoje male dece i ona sama. Roditelji su joj umrli pre mog odlaska ubrzo jedno za drugim. I ispričala mi je da je njegov sin iste večeri ispraznio celu kuċu, da su joj ukrali ubrzo jugića, koga joj je muž kupio pre nekoliko godina. Policija ga nije našla... Ona je ubedjena da je njegov sin i auto uzeo, morao je imati ključ od jugića. Slušah pažljivo njenu priču, njene kletve upuċene na račun pastorka, na kraju joj rekoh da on nije kriv, to je želja njegovog oca bila ...ispričah šta sam čula, ali sam bila na muci reċi joj ili ne. Možda sam pogresila, ali sam odlučila da se ne mešam u tudje brakove i odnose, da to nije baš zahvalno, a iskreno nisam ni mislila da će stvarno umreti. Bio je izuzetno jak, snažan, njegova šaka je bila vanserijski krupna i mesnata, jer bio je srednjeg rasta.
Nisam to uradila zbog Baneta. Ma, nisam se ja Baneta u tim trenucima ni setila. Kod mene to sve ide nekako po automatizmu. To Bog sve nekako uredi.