NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 3.

Konačno stigoh kući oko pola 8pm. I kad stigoh posao već bio gotov oko skidanja roja i komšinica je upravo otišla kući.
Ja usput dovela još jednu novu komšinicu, koju sam takodje skoro upoznala u crkvi. Ona živi na brdu preko puta našeg, onom u koje gledamo svakog dana i fotkamo ga često.
Taman nek žena malo predahne, rekoh, nek popije kafu, sokić, da se osveži, celi dan je negde u Ralji brala borovnice i tako svaki dan. Nije joj lako. A hoće i da pomaže u pislovima kućnim, u polju, što god.

Sin bi da priča i pripoveda, pa ne znam kome pre da posvetim pažnju, a i sama sam već umorna.

No, sve se skockalo dobro. Malo slušasmo sinovljeve doživljaje iz tog dana, malo progovorih koju i sa komšinicom.

U to zvoni i mob, havlja mi se komšinica pčelarka da kaže kako je sin sve odlično uradio i da su dodali još jedan ram iz još jedne košnice, naknadno.
I da je sin našao Maticu! On ju je spazio pre mene, kaže, zadovoljno.

I on nam upravo to odmah posle tog razgovora ispričao. Pohvalio se da je on prvi uočio, našao Maticu u strešenom roju. I bio je vrlo zadovoljan.

U tom i nova komšinica bi da krene kući, ali pita za med, imamo li, pošto je ... Ja joj ispričah da imamo neku simboličnu količinu, nemamo za prodaju neke stotine kila, ali da neku teglu možemo i prodati.

Komšinica pčelarka prodaje u crkvi, po 800. Eto, mi možemo po 700, rekoh, jer naš nije sortni, sve nam se tu uzmešalo i bagrem i livadica i nešto voćne paše. Ali, bitno je da je med pravi, čist pčelinji.
Ona se slaže. Uzeće u oetak, kaže jednu teglu, jer petkom joj isplaćuju dnevnice na toj plantaži.
Nikaksv problem, rekoh i dadoh joj jednu teglu da ponese odmah i u zdravlju da je pojedu, ona, unik, sin i snaja, a novac će doneti.

I ode srećna i zadovoljna.

A kad ode ja se tek setih. Pa, nisam je ni poslužila kašičicom meda i čašom vode, kad dodjosmo.
Još nemam taj običaj. Kod nas se gosti služili slatkom i vodom. Kasnije samo kafom i sokom, ako te godine nismo kuvali slatka.
A zadnjih godina, kako se porodica osula, ni ne kuvam slatko. Tek katkad. Pre par godina kuvah od lubenice, zadnji put.

Moraćemo ponovi da se vratimo tradiciji i još uvrstimo i med, sad kad imamo i košnice.

Pčelarka je žurila kući, sin je nudio da skuva kafu, sokom i dr., ali ovog puta nije imala vremena.

Onda, kad ostadosmo sami, treba "novim" pčelama dati neku prihranu. I šta sad? U mom duplom nukleusu, gde je sin izvadio pregradnu ploču i napravio košnicu, u ona dve hranilice nema plastike. Samo drvo. A pogače nemamo.
Onda se dosetih. Kad smo vršili zamenu malih ramova za velike, odmah po donošenju košnica na plac, jedan lep težak ram se polomio. Pa smo i njega zamenili novim. U pomoć mi je tad pritekao uvaženi kolega Vlada,  Vladimir Ignjatović. I aj sat sam skinula sa rama, isekla, spakovala u frižider. Po ovom simboličnom vrcanju meda, to saće stavih u tegle i nalih medom, da se bolje održi.
Sad iz jedne tegle ocedismo med, te komade saća stavismo u dve plastične jesice i stavismo na ramove u novu košnicu sa novim rojem. A hranilice okrenusmo naopako, zbog prostora. I tako naše pčelke prenoćiše.

Za dalje ćemo se organizovati. Roj je veliki bio. Možda je ipak bolje da ga ostavio kao u košnici, ne u nukleusu. Da mu dodamo moš novih ramova sa SO. Videćemo.

Problem je što ha sutra putujem na Kosovo, za Vidovdan, pa nemam puno vremena za idkaske u nove nabavke opreme.
A baš sam juče, pre doktora svratila u "Višnju" i kupila držač ramiva, onaj što ide na košnicu, da ne spuštam ramove izmedju košnica, pa blokator matice, crveni marker i dimne štapiće, jer imam još 2-3. Truda nije bilo.

Opet ću od komšije uzeti šišarke od kukuruza, one dobro dime, već sam isprobala.

Kosovo ne mogu da odlažem, davnašnja mi je želja da budem tamo za Vidovdan, a i da posetim grob deke Julijana u Manastiru Gradac. I sad mi se sve tako lepo skockalo i ne odustajem. Čak ni zbog pčela.

NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 2.

Vidim ja da se moj sin nešto često informiše o pčelama na Internetu.
Kopa stalno nešto tamo, shvatam iz njegovih komentara i pitanja. Ali ništa ne pitam suviše, ćutim. Odgovaram samo na pitanja. Ne insistiram da ga sa bilo čim upoznam.
U početku jesam par puta nabacila o značaju pčela, o time šta je Ajnštajn rekao za pčele, o lekovitoj strani svih pčelinjih proizvoda, ali ... čim krenem, on me pisle dve rečenice ućutka, "smarač" sam, njega to ne interesuje.
I ja odustadoh. Krenuh drugom taktikom.
Sad me odjednom počeo da kritikuje, eh ja nešto kao znam, a čekam stručnjaka da pregledam košnice.

Ja znam puno, ali ne pravim se previše psmetna, rekoh mu. Ja znam teoretski. U praksi je sve to malo drugačije. I oni  koji se celog života time bave ili makar puno godina, svakako mnogo više i bolje znaju od mene. I kad jednom sa njima prodješ kroz nešto praktično, to je onda naučeno zauvek.
I vidiš, imamo mi u Udruženju jednog čika Paju. On je najstariji član . Ima preko 80 godina, rekoh. Njegov sin otptilike je tu mojih godina. I on je stari pčelar. I sina od malena upoznavao sa pčelarenjem. I kad je već sin postao odrastao čovek, on mu je poklonio 20-tak košnica i rekao da od sada su to njegove košnice i da sam o njima brine. On ga je naučio sve što je znao, a on, čika Paja, ne zna sve, reče sinu. U pčelarstvu i pčelarenju se uči celog života, kazao mu je.
I moj sin je ućutao i zamislio se malo.

No juče, dok bih u Beogradu, baš u ordinaciji, kod moje doktorke, zvoni mi telefon. Ja ga kompletno isključih, odmah. Videh da je sin. A zna gde sam otišla.
Po izlasku zaboravih da uključim i javim se odmah. Obavih neke kupovine i konačno se setih i javih se.

Sin kaže video je roj i hoće da ga skine!
Uzeo mi je kofu, koju od davnina čuvam samo za pijaću vodu, neku motku je našao medj granjem, uzeo je čaršaf, ima tri prazna rama sa SO, koje je našao od preostalih ..  da li da izvadi iz neke košnice još jedan makar ... one prazne je namazao medom ...
Ja se uplaših... da mu se nešto ne desi. A i mojim pčelama, kad bude vadio ram.

Nikada u životu nije prisustvovao otvaranju košnica. Ja sam za vrcanje sama vadila i  sama vraćala ramove u košnice.
Beži od pčela non stop. A one stalno, u dvorištu, u prolazu, onako pojedinačno, pikiraju stalno njegovu glavu! Nije problem ako ga negde drugde bocne, ali je mnogo osetljiv na glavu. Ubola ga je pre tog kod oka, gore u čelo, kod kose. Malo se zacrvenelo i prošlo za čas.
A kod oka napravilo rusvaj. Danima je trajao otok i mnogo boleo. U kost ga je ubola, kaže. A tu kod slepoočnice ni nema drugog, kost i koža.

Kažem mu da sačeka, odmah zovem komšiju da mu pomogne.
Komšija je pčelarski hobista, amater, kome je prosle zime uginulo 10 košnica pčela, ali ... Pre nekoliko nedelja nam se pohvalio da je uhvatio roj i kako je hvatao... Stao ispod njega, pa šta bude, reče... I bilo je sve dobro...
Ja se štrecnuh, da nije to neki naš roj odlepršao kod njega, ali../šta je tu je. Sad je njegov i nazdravlje mu bio.

Komšija se javi i kao za baksuza i on je u Beogradu negde, ide kod nekog brata, rodbine ... Vraća se večeras kući.
Ništa, hvala, to nam je kasno, rekoh/
Što, šta je u pitanju, pita? Ništa, ništa, nema veze, odgovaram u žurbi. Hvala.
On opet pita šta je u pitanju i onda dodaje, da nije neki roj? Sve u redu, rekoh, hvala, žurim, prijatno, čujemo se...kao rafalna paljba...i prekidam vezu.

Ne želim da zna, pre vremena.

Zovem onda jednu komšinicu pčelarku, ali ona se ne javlja. Biće da je zauzeta nekim poslom.

Zovem sina i kažem da je komšija u gradu negde, kao i ja. A komsinica nije pri mob., ne javlja se.
On insistira da može sam i ja odlučujem da mu dam svakako šansu pa šta bude.
Dogovaramo se da uzme jedan ram i iz koje košnica. Biram slabiju, zbog njega, kad otvori i one grunu ka njemu da se ne isprepada, razmišljam, jer naše su vrlo prgave i ljute pčele.
I ako mi sad napravi belaj i propadne mi jedna košnica pčela usput, šta ću. Biċe kako bude, pa gotovo. Nek proba. Na greškama se i uči.

I prekidamo vezu. Da ga nešto kasnije zovem glupo je. Nema on vremena da se javi, ako je u akciji, samo bih ga iritirala zvonjavom. A i pčele, ako je poneo mob sa sobom.

Ostaje da čekam da se on meni javi, kao i prethodnih par puta da pita ovo i ono.

I on se javlja. Skinuo je pola roja, možda nešto malo više od pola. Neku granu usput polomio, a ceo roj je na debeloj grani i ne može da je uhvati nikako, pa da je povuče na dole, malo spusti, približi, kaže.
Nego, pčele, te istale mu se stalno vraćaju gore na granu, neċe dole u nukleus, kod ovih koje je stresao u kofu, koju je pričvrstio za vrh motke, pa izručio u nukleus posle. I malo je oštetio kofu, pukla je negde...kao da se uzvinjava.

Ne mari za kofu, rekoh, a pčele se vraćaju jer je matica još gore, nisi je uhvatio.
Kad nju budeš uspeo da streseš one će sve same za njom da udju unutra, ne moraš da ih stresaš.
Svaki roj ima, bar bi trebalo da ima maticu, rekoh. Da, to znam, odgovara on.
A one se vraċaju gore samo zbog nje, ponovih.
Dobro, kaže, pokušaću nekako i ostatak da skinem. Prekidamo vezu do daljnjeg.

U to zvoni moj mob, javlja se komšinica. Da se dogovorimo za pregled košnica. Ja joj u nekoliko rečenica objašnjavam gde sam, zašto sam je zvala i šta se dogadja kod moje kuće, na placu. I pitam može li ona ipak da ode do nas da mu pomogne da okonča posao kako valja. Ona prihvata.

Posle nekog vremena sin mi se javlja i informiše dokle je stigao i pita nešto. Ja mu kažem da mu treba da stigne pomoć i dok još bismo na vezi on kaže "Evo stiže žena."
Odlično, upoznaj se sa njom i sad nju slobodno sve pitaj. Ona će ti pomoći.

Pošto u razgovoru i kupovinama izgubih vremena dosta, izgubih i šansu da stignem u Sopot za moj bus u 5,20pm. Pa se kuċi vratih tek onim u 7,10pm iz Sopota za Nemenikuće ...

NAŠA PČELARSKA ŽIVOTNA PRIČA ... No 1.

Kupim ja pčele, planirajući da i sina uključim i napravimo big biznis. Stignu košnice sa pčelama, postavimo ih, a sin pita gde će one da lete, na koju stranu? Nemoj ovamo ka kući slučajno ili tamo gde je on planirao nešto da posadi.
Ja se u sebi smejem, naglas ne smem... mator čovek, nije dete. I objašnjavam da još niko nije dresirao pčele, oa neću moći ni ja da im naredim gde da lete, kojom putanjom. One to same odrede prema izvoru hrane i vode.
Nije oduševljen.
Ako na mene pojure i neka me ubode sve ću ih uništiti. Ma, zapsliću ih, preti on.
Hoćeš, hoćeš, kako da ne, kažem, sad i js ljutito. Samo pokušaj!

Onda objašnjavam da sad ima bsgrema i da će one u visine da se vinu, samo ih bagrem trenutno interesuje, da ga umirim, utešim.

Insistira da kupimo kosilicu. Treba nam, ali ima i prečih stvari, no on uporan. Onda se preganjamo električnu ili motornu.
Ja ipak uzimam električnu.
On planira da me napusti, da se preseli u grad. Ja da idem s kanticom u Sopot ili okolna sela na pumpu po gorivo ne dolazi u obzir.
Kupih i trimer, isto električni. I kabal od 50m i motalicu.

Potrsio je celo dvorište do zemlje i to u par kratkih intervala ponovio. Ni travku nije ostavio, a bilo je divnog bilja za pčelice. Nabio mi račun za struju samo tako. Ćutim ja. Samo rekoh glasno koliki račun je stig'o za struju , bez komentara.

Onda uporno tražih nekog iskusnog pčelata da zajedno pregledamo sve košnice, da unesem stanje u dnevnik...i da mi pomogne oko razrojavanja, ali nsjednom niko nema vremena. Čak ni oni koji du ranije obećavsli ili koji imaju i neku moralnu obavezu.
Tražim ja i dalje.
Dodje vreme i da se nešto izvrca...
Moji polunastavci prazni kompletno.
Šta sad?
Rešim da kaznim moje pčelke i uzmem im po dva rama iz plodišta da izvrcam.
Prethodno nabavih vrcaljku, ručnu četvororamnu i korita sa otklapačima i ostali pribor.
Sin hoće da pomogne sve, samo ni slučajno da ima posla sa pčelama.
Ja ni ne insistiram.

Izvrcasmo nekih 30-35 kg simboličnih.
On je čak insistirao na kraju, kad je ukapirao neke stvari, da par ramova sa samo bagremovim medom izvrca na kraju za sebe.
Ja odobrih. On sav srećan i sav važan, što je uopšte i vrcao i otklapao saća. Ja ćutim.
Sin krene svakodnevno da me nešto zapitkuje u vezi pčela.
Ja odgovirim, onako ukratko, da ne budem "smarač", a naglasim da ima i na internetu, na Jutjubu.
Posle nekog vremena on pita, ali i objašnjava neke stvari, video na Jutjubu, kaže. Onda ukapiram da se nešti često interesuje za tu temu i kopa po Internetu, ali ništa ne komentarišem.
A i med uzima redovno, čak mu tegla nešto kratko traje ... brzo se prazni, čini mi se. Umesto kašičice biće da uzima po kašiku i to par puta dnevno, no ne komentarišem. Preporučuje se do 100gr dnevno, pa ako može, nek pojede.
Ja mogu kašičicu dnevno, retko dve.
Ni toliko ne baš redovno svakodnevno. Moram da pravim pauze. Ja slatkiše ne obožavam baš. Više sam tip za slaniše.
U medjuvremenu, dok je kosio travu i raščišćavao dvorište, iz žbuna je iskočila pčela, osa, stršljenčić, nije siguran šta i ubola ga kod oka. Oteklo mu oko, skoro se zatvorilo, obraz isto. Nije hteo da izlazi napolje neko vreme. Ali, uporno je počeo da tvrdi da to nije bila pčela iz naših košnica!
Ja mu nudih pčelarsku bluzu, pa pčelarsku kapu, povremeno, ali on ni da čuje. Neće i neće.
Dobro, ako nećeš ne moraš, govorih.
Hoćeš da kupimo za tebe, tvoj broj? Neće! Ok!
Onda hednog dana pristade da obuče moju bluzu s kspom. I dopslo mu se, videh. I oko košnica je kodio. I osilio se.
Ja ne pitam više, poručim bluzu za njega, xxl, sa kapom. I boju sama idabrah, zelenu.
Rekoh posle dva dana, a on razočaran što nihe bela. Hoćeš da zovem i promenim boju, navala je velika, još nisu poslali?
Zelena je lakša za održavanje, manje upadljiva uz travu, pčelama... Neće da menjamo boju.
I bluza stigla. On obukao i raščistismo neko granje ispred košnica.

Onda pre nekoliko dana pita on mene kad ću da pregledam košnice? Kad nadjem pomagača, rekoh.
Pa ja ću da ti pomognem, kaže.
Eh, tako bih voleo da skinem jedan roj, kaže.
Nije to baš tako jednostavno, rekoh.
Ih, pa znam. Znam ja jako se to radi, video sam na Internetu, kaže.
Ja se u sebi nasmejah.
Pa bilo bi lepo da se pojavi neki, u svakom slučaju, rekoh, da uvećamo naše stado.

Mnogo volim kad Bog uredi neke situacije.

Danima priželjkujem jedan susret i nikako da se dogodi. I danas krenuh u jednu šetnju i obilazak okoliša i ... idem prema gsp stanici, bacim pogled da jedno dvorište usput...sve zabravljeno kao i inače ... Nije tu, opet, pomišljam. I pitam se šta se zbilo sa tom osobom kad je već duže nikako da sretnem... I na stanici, ni manje ni više sretoh je! Upravo pošla ka Beogradu, kući.
Popričasmo čekajuċi bus, reče mi neke svoje planove i boljke, a ja pitah ono zbog čega i želeh toliko da se sretnemo. Razmenismo mob i rastasmo se.
Ja sam danas išla do Sibnice, da vidim gde je, koliko je udaljena i kako izgleda. 

Moj sin učestvovao u vrcanju ono malo meda i jede ga redovno, ali neće da se bavi pčelama!
Ipak povremeno pita štošta vezano za pčele i pčelarenje, a i redovno kopa po Internetu i stalno ima nove komentare, kako šta sazna novo i otkrije.
Tako jednog dana kaže da se ja bavim potpuno pogrešnim poslom!
Kakvim poslom? Ja sam u penziji, kažem.
Ma poslom sa pčelama, kaže on.
Ne razumem ga uopšte! Konačno objašnjava da je našao na Internetu podatak da pčelinji otrov basnoslovnu cenu po kg ima! I treba da skupljam pčelinji otrov!
Ja se smejem. Kažem ja njemu da pčela kad ispusti žaoku umire, na šta on meni objašnjava da uopšte ne umire, ima aparatura i to vrlo jednostavna, video je on na Internetu kako izgleda i po kom principu je pravljena i kako radi... On to može vrlo lako i jednostavno da mi napravi ... Samo ima jedan detalj koji mora malo bolje da prostudira, ne vidi se dobro na slici, a nije objašnjen .
Ima gotovih, uostalom i nisu tako skupi ...
I tako ... Biseri s njim, svaki čas. 

Kad sam imala "zabavu" sa kosidbom i pčelama, a kosila sam pored njih ja, jer on neće da ima posla s njima... I kad dobih u cugu 9 uboda na različitim mestima, on je konačno potražio moju bluzu pčelarsku, koju je do sada odbijao ... Obukao, ušuškao se i otišao da on pokosi. 
Dopalo mu se kako se ušuškao, osetio se bezbednim i dopala mu se "uniforma".
Danas kaže najednom, mnogo bi voleo da uhvati jedan roj!
Danima obleće po placu i zvera po drveću, da nema neki roj slučajno, video je on kako se skida roj sa drveća, na Internetu.
Ja poručih jednu bluzu za njega, nek se nadje ... Možda će mu ipak zatrebati.
Rekoh da sam poručila, u zelenoj boji. Nije bio oduševljen, što nije u beloj. 'Ajde promenićemo, još nisu poslali ... Ali kad pokazah fotku zelene, dopala mu se ... Neće da menjamo boju. Ok, rekoh. 
Jedino bi hteo neku kapu, kakvu je video na Internetu ... Takvih nema kod bas, objasnih mu. Te su inostrane. A i videċemo u Oktobru na sajmu pčelarstva, ako bude neki novi model, pa da uzmemo.
Još treba dobre rukavice da mu kupim, a znam i gde.

I tako, svakih par dana hoće da me napusti, ne voli selo, ne želi da živi u selu i neće da pčelari, a onda zvera u Internet, pa rilja neke baštice, sadi semenje za pravljenje rasada, hoće pčelarsku bluzu sa kapom i rukavice ...
Hteo bi da mi napravi sakupljač pčelinjeg otrova, da uhvati jedan roj "pre nego se vrati u grad". I već je izmaštao kako ċe dolaziti da mi pokosi, da vrca med i poradi tako neke poslove, koje po njemu, ja uopšte ne bih umela ili mogla da uradim. 😊😂😂😂

Ja ipak želim da mu se ostvari odlazak nazad u grad, za početak.

Čovek po imenu Vladimir Rafajlović, vlasnik je jedne agencije za nekretnine u Novom Sadu i na svom portalu, na You Tjubu, na kom oglašava kuće i stanove za prodaju i izdavanje, daje i savete oko kupoprodaje nekretnina, pa čak i odgovata na konkretna pitanja pratilaca njegovog YT portala.
Zato reših da i ha potražim savet, jer sam zbog gluposti nekakve agentice, ujedno i vlasnice agencihe za nekretnine i proračunate igre, čini mi se, orodavaca, uz podršku i lokalne Notarke, došla u glupu situaciju i nekakvu mat poziciju ...vezane su mi ruke za bilo šta dok ne rešimo potpisivanje konačnog ugovora, isplate i uknjižbe.



Poštovanje Vladimire! Trebala bih jedan savet, hitno je. Dogovorih preko jedne agencije kupovinu kuće sa placem od 12ari, na Kosmaju. Svo vreme vlasnica ag. je govorila da je kuċa uknjižena,legalizovana, svi papiri ok. Ali, umesto ugovora potpisasmo predugovor, jer "ispostavilo se da je došlo do neke pogreške i u katastru je upisan plac sa pomoćnom zgradom", baš tog jutra, kuća se nigde ne pominje. A pom.objekata nikakvih uopšte nema na placu, samo ta kuća. Kasnije se ispostavilo i da kuċa ima i skrivenih mana, od kojih smo jednu rešili zajednički, a to je pitanje vode, jer navodni seoski vodovod sa obiljem vode preko cele godine uopšte više od godinu dana nije funkcionisao. Na kraju je uvedena gradska voda. No, mene muči trenutno nešto drugo.
Po predugovoru, koji smo kod notarke overili, notarka je prodavcima (ima ih dvoje) dala rok od 90 dana da pitanje legalizacije i uknjižbe kuće isprave u katastru i pre svega da to legalizuju kroz svoje ostavinsko rešenje. Ja nisam pravnik, sa agencijom za nekretnine sam potpisala ugovor i uredno platila proviziju za uslugu, pa sam smatrala da ne treba i advokata da angažujem svog ličnog i vodim ga sa sobom na potpisivanje ugovora. Kako sam ja stan prodala i podelila novac sa mojom sestrom, po našem ostavinskom rešenju, to naš kupac nije bio spreman da čeka 90 dana na moje iseljenje iz stana, pa sam ovim Predugovorom dogovorila da se uselim u kuću odmah po potpisivanju predugovora i overe istog. Uselila sam se tek pošto je uvedena gradska voda, jer pre nisam imala uslove za život u njoj. Tako sam imala neplanski trošak, po kome sam morala mom kupcu da platim 100€ za 15 dana dužeg boravka u mom bivšem stanu, uz sve ostale dažbine za tih 15 dana.
Da ne dužim više, prošlo je 90 dana i još 10+ dana, a od zaključenja konačnog ugovora ni traga ni glasa. Prodavci još nisu u Sudu završili svoju obavezu. No, Notarka ih je zaštitila nekom rečenicom uz tih 90 dana, "da oni ne mogu uticati na rad Suda". Ako to uopšte može da se smatra bilo kakvom zaštitom.
Ja sam više potpuno izgubila strpljenje i njihova česta izvinjenja tokom svih ovih (90+) 100+ dana ne mogu da prihvatim. Ja hoću da kupim kuću za stanovanje, uz to imam i obavezu po mom ostavinskom rešenju da to učinim u odredjenom roku, u protivnom plaćam nekakve dažbine državi ... I ova kuća zaista ima 1001 manu i treba da ih saniram jednu po jednu, ali ...ne mogu da ulažem novac u nešto što nije moje. Promenili smo razbijene wc šolje, stavili slavine, jer ih uopšte nije bilo, popravili neke cevi za vodu u zidu u kupatilu, skinuli stajaću kadicu, ispod koje je majstor našao dva usnula puha, te stavismo tuš kabinu... Uradili smo stvari, koje sutra možemo da skinemo i ponesemo sa nama. Ošteċenja na samoj kuċi, pukotine na zidovima spolja i iznutra ne možemo popraviti do konačnog ugovora. Treba i ceo krov promeniti, jer klasičnog tavana nema, niti izlaza na tavan...potkrovlje je sa lamperijom i ko zna koliko puhova koji po celu noć, ali i po danu grebu, testerišu, lupaju, krckaju orahe, prave žurku... I jedino rešenje osloboditi ih se je zamena i čišćenje celog krova, izbušene staklene vune i dr.
Recite mi, šta mi je činiti u ovoj situaciji, gde je prodavac prekoračio dati rok za ispravke i dopune? Kako da okončam ovu kupoprodaju i da konačno znam šta je moje? Ne mogu do u nedogled da čekam, novac mi se tanji a glavne stvari sam sputana da uradim. Ni baštu, povrnjak nisam napravila, jer njega ne mogu poneti sa sobom, ako bih bila prinudjena da tražim drugu kuću.
Po ugovoru prodavac ukoliko odustane od prodaje u obavezi je da mi vrati duplu kaparu. Ako ja odustanem propada mi kapara. E, sad, ja ne odustajem, ali sam primorana da tražim drugu kuću jer ne mogu da čekam na ugovor do u nedogled. A oni, ako nisu izvršili svoju obavezu u predvidjenom roku, a dat im je dugačak rok, od cela 3 meseca, baš zato što ne mogu uticati na rad suda, oni bi trebalo da se tretiraju kao neko ko odustaje od prodaje?!
Pitanje je i da li su uopšte podneli zahtev u Sudu.
Ja sam išla do suda i pitala za isti pre mesec i po dana i rečeno mi je da je prošle godine sud odbio nekakav njihov zahtev za dopunu. A da ove godine nema ništa, "verovatno još nije predmet uzet iz arhive" reče žena na šalteru. Da li je uzet ili ne iz arhive ne znam, ali mora postojati trag da je podnet zahtev za dopunu ove godine, zar ne?
Meni se stalno plasiraju nekakva izvinjenja od strane prodavca, tipa da advokat ima nekih ličnih i porodičnih problema i da nije stigao da ide po rešenje koje je gotovo, pa da je rešenje kod šefice službe u sudu, na potpisu, ali ona nije bila u Sudu ove ili one nedelje i tako redom ...
Bila sam preopširna, ali eto, da vas upoznam sa celom situacijom, kako biste stekli bolju sliku, a ja dobila što precizniji odgovor.
Da li da angažujem advokata da razrešim ovo ili da tražim novu kuću ili da čekam još i koliko bi to još bilo uopšte normalno i potrebno imati strpljenja i čekati ili imate neko potpuno drugačije rešenje? Hvala unapred. Pozz Miljana

Ja sam početnik u pčelarstvu, ali kad su proizvodi pčelinji u pitanju, tu sam ne baš veteran, ali neuporedivo bolja od samog pčelarenja.
Uz svo poštovanje tebe i kao Čoveka i kao Pčelara/ke, jedna mala ispravka, Vanja, kad su poklopčići u pitanju.
Poklopčići su sa svakog saća izuzetno zdravi, za disajne organe, kao i za organe za varenje, bez obzira na starost samoga saća. Zašto? Zato što svaki put kad napune saće pčelice proizvedu novu količinu voska kojom taj med pokriju. Poklopci su uvek novi, sveže odradjeni, bez obzira, na sastav satne osnove. Satna osnova može biti sa primesama ovog i onog, ali ako pčele prihvate takvu SO, one izgradjuju same saće na tu osnovu. Znači i saće je od pravog voska, mada ako je bilo legla manje su ćelije, tamnija je boja ... Virdžinsko, devičansko je svežije, čistije... Ali poklopčići su uvek novi.

Ha! Ja nisam išla kod njih, imam različitu dioptriju na očima, + - i kataraktu na jednom oku. I dr u Diopti i dr u Domu zdravlja rekoše da ne idem na operaciju dok ne prodje godinu dana i "ne sazri" ta katarakta! Kakva je to medicina, kad treba čekati da se bolest rasplamsa, a ne sprečiti njen razvoj i saseći je u samom startu?
Isto važi i za miome, gde žene savetuju da ostave miomčić, pa kad naraste, "ako naraste" onda operisati.
I posle se čude što narod pribegava alternativnoj medicini.

Muka mi je više od raznih trtljanja na sve strane o ratovima i mukama koječijim ... Pogotovo onih što hvataju na emocihe i grabe megalomanski i bogate se na račun toga.
Kao da drugi nemaju muke i probleme nevidjene.

Ti što su imali ratna stradanja ili bežali zbog ratova, bar znaju zasto imaju sve te muke. I svi ih pomažu i Evropa i Svet i okruženja u kojima su se našli i ona iz kojih su otišli.

A mnogi od nas rata videli nisu a muka nesagledivih imamo i niko ni malim prstom da mrdne da nam pomogne, nego se nasladjuju našim mukama i gledaju kako što pre, brže i lakše da nas satru, da i naše prigrabe. Uvek im je malo, koliko god se nagrabiše.

Na nekakav video zapis natrčah na YT, pa o nekoj Milanki Arula, izmedju ostalog beše reči i neki njeni uskazi uživo... Pa kaže žena došli u Srbiju u ratnom vihoru, pa smeštaj ovde, onde, pa gledali odmah kako da se oni skuće u Srbiji, pa ... Gde god bili nije to to, nije po njihovoj meti i ukusu, nego su oni sami sebi sagradili kuċu, kakva njima odgovara!?!
A navodno od para od prodaje kuće u Zadru.
A nadalje vratili se u Knin, u neko napušteno selo, sa nekim udžericama od blata, za koje su naše srbijanske od naboja kuċe za te njihove, palate!!!

Ma, cigani su cigani, krv nije voda, pa mogu da glume što god hoće, kad tad se odaju ko su i šta su.

A otkad je Arula srpsko prezime? I kako to da su u Srbiju pobegli? I u Srbiji napravili kuću, ostavili kuću i decu u Srbiji, pa se vratili u nekakve kuće od blata u Hrvatskoj.
Mnogo neka čudna priča!
I da priča bude još čudnija, mnogi žive u Srbiji, gde su i rodjeni i oni i čukun čukun dede im, pa ne mogu sebi obezbediti stan niti napraviti kuću. A eto oni odmah i kuću napravili u Srbiji, jer druge, već postojeće, koje su mogli kupiti, nisu bile po njihovoj meri i ukusu! Još su u svoj muci i birali i imali prohteve! I kuću su napravili od novca od prodaje kuće u Zadru !!!
A sad se eto vraćaju u Knin, na svoje ognjište!
Svi takvi su, po meni, nekakvi plaćenici, koji megalomanski i planski grabe i kapom i šakom i šire se i rasejavaju po Balkanu i po svetu, ne znam iz kog razloga? Verovatno u uobrazilji da su prepametni, pa da svoje seme što više umnože?!
Verovatno i cigani iz istih razloga se proširiše po celoj planeti i razmnožiše onoliko!
Nešto u celoj toj priči nije baš logično, pa kad sklopite sve informacije iz tih priča svašta vam padne na pamet.
A i Šešelj je prezime za veliku analizu. Ni to prezime ne zvuči srpski ni trunku. A Šešelj je nekakav velikosrbin.
Manite se ljudi više tih priča i prepričavanja, iritirate inteligenciju ljudi s njima.
Svi koji su zbog rata imali probleme i muke, bar znaju zašto su ih imali.
Ima i mnogo nas koji rata videli nismo, a muka tantalovih, koje ni neprijatelju da ne poželiš, na pretek. I za razliku od tih od rata izbeglih, kojima ceo svet pomaže, za nas niko ni malim prstom ne miče da bi pomogao! Još gledaju kako da nas što brže i lakše satru, da i naše ščepaju.
Budimo Čovek pre svega, svako od nas. Manimo se više tog prepucavanja ko je veċi Srbin, ko veći Hrvat ili Musliman od koga.
To je bitno samo onima koji gledaju kako koga da zavade i dobro se nagrabe za sebe. Dok se dvoje svadjaju treći koristi, kako se to u narodu kaže.
Umorili se neki od priče i prepričavanja o II svetskom ratu, pomrli učesnici, pa se morao napraviti novi dogadjaj za narednih 50 godina priča i prepričavanja o ratu i stradanjima, na Baljanu, po Africi, na Bliskom, Srednjem, a uskoro i na Dalekom Istoku, kako vidim, biće uz Severnu Koreju ... Sve te bolesnike ratoljupce treba na psihijatrijsko lečenje.
Ne znam koliko se Hrvata vratilo u Banjaluku, ali znam da ovi iz BiH po Srbiji, ko o čemu, oni kad god se sretnu i gde god se nadju samo o vojsci pričaju. Evociraju uspomene na dane iz JNA, o ratu, o korpusima, bataljonima, divizijama, vrstama i brojčanim  naoružanjima ... U parkovima, u gradskom prevozu, na ulicama, šetalištima, kafanama ...
Dosadili su i Bogu i narodu. Kako njima još nije dosadilo, ne znam.
Da li su to teme i razgovori nekakvih dobrih domaćina?!?

Komšijske Priče ...

Doživeh jednu veliku neprijatnost, da me komšija pita da li me tuče sin? Odgovorih kratko sa ne. Čuli su ga čak na njihovom brdu gde viče, psuje, galami i lupa, treska i hteli su da pozovu policiju da prijave porodično nasilje.
Jeste, vikao je, psovao i izvredjao me je, rekoh. I tu završismo razgovor na tu temu.
Ono što mu nisam rekla, ali je možda i to čuo, da sam i sama zapretila par puta da ću pozvati policiju, ako nastavi da me maltretira.
Maltretiranje nije samo tuča, to je i vredjanje i galama, vika, urlanje, treskanje i razbijanje, uništavanje nečije imovine, pretnje da će ti neko uraditi ovo i ono, zastrašivanje i pokušaj da nekog držiš u nekom strahu i tako ga iskorišćavaš. Sve je to nasilje. Porodično ili neporodično, svejedno.
Sin će da me napusti. Upravo je otišao u grad da traži posao i stan, rekoh. On ne voli selo i ne želi da živi u selu, nastavih. I tu definitivno stavismo tačku na taj deo razgovora.

Razmišljah dalje, nesto kasnije, kad ostadoh sama, a i nekoliko dana ranije u nekoj drugoj situaciji, drugoj priči, razgovoru sa drugim komšijama.
Komšija, naš novopečeni poštar, dobio pritužbu kod pretpostavljenih da jednom meštaninu nije isporučivao posiljke/pisma.
Komšija poštar ode do istog da razreši slučaj. Taj meštanin živi i radi u Austriji i nije bio tu mesecima i poštar mu je pošiljke ostavljao kod prvog komšije. Ovaj se sad vratio, a poštar nije znao, pa mu je i dalje ostavljao pisma kod prvog komšije, na ta je ovaj reagovao pritužbom.
Iz dalje poštareve priče i nekih saznanja iz okola, pomislih da mu poštar namerno nije ostavljao poštu na kućnu adresu. A priča poštareva teče dalje ovako:
Komentarisasmo poštarov otac i ja prezime meštanina, koje je bilo krupnim slovima ispisano kraj kapije, gde u kolima čekasmo poštara.
Kaže poštar znaš li ti ko sam ja, pitao ga meštanin. A poštar mu odgovorio istim pitanjem, znaš li ti ko sam Ja?!
Ja rekoh da je to neko bosansko prezime, što poštar potvrdi, pa nastavi, kako od rata i masovnog dolaska Bosanaca, naše žene trče kao muve na med, napustaju i porodice i preudaju se i udaju za te hulje, kod kojih im je obezbedjen "lagodan" život, noćni provodi i kockarnice. Mnogi od njih su otvorili kockarnice ... Žene neće da radjaju decu, da rade u kući, gaje decu, kuvaju, održavaju domaćinstvo, nego trče na njihove (doseljenika iz BiH) pare...
Ja se složih da su to hulje, bitange i neradnici, da žive u velikoj mašti. Na to se poštar odmah nadovezuje, kako ti BiH-ovci upravo imaju velike prohteve, mnogo velike, nestvarne zahteve i maštanja, kako grabe razne pare od svih i svakog, iz EU, sveta, od svuda, imaju velike nestvarne snove, lažu, mažu, oeljee sve koga stignu ...
Ma ne brinite, kad tad ċe se te glupače pokajati, rekoh, što su njih odabrale...Ma šta ja posle imam od toga, kratko odgovori poštar i ponovi par puta tu rečenicu.
Čuh od drugih nekih da je poštara napustila žena i ostavila i nesposobnog sina. Imaju jednog sa daunovim sindromom, ali priča, šeta, čuva koze i ovce, koje imaju, veliki momak. Dolazi i u crkvu nedeljom. U sred liturgije udje, prekrsti se, celiva oltar, jer je video id drugih da to tako treba, a onda kreke okolo da se zdravi sa svima koje poznaje i ne poznaje, da se rukuje. I sa onima u pevnici. Jedino još sa popom nije počeo da se pozdravlja tokom službe. Toliko je razlučio da njega ne sme da ometa. Oca, babu, dedu mu nisam vidjala u crkvi. Jednom prilikom na bus stanici u razgovori njegov deda reče da on ne ide u crkvu "nije sujeveran, praznoveran", kako li se već beše izrazio.
Ja iz poštareve priče povezah da je možda taj Bosanac, lik zbog koga ga je žena napustila. I sad ovaj namerno izbegava njegovo sanduče. Ili zato što ima novca, a iz BiH se doselio... A biċe da je i njegova pobegla zbog nekog Bosanca.
Njegova bivša žena ima u centru Sopota radnju, neku kafanicu, bife. Sad skoro je bila zapečaćena. I ja to prokomentarisah negde, pa mi rekoše da nešto nije platila, pa su joj zabravili radnju, no ubrzo je ponovo otvorila i proradila, nije bilo ništa ozbiljno izgleda.
No, sad razmisljam, kako god da je pobegla, napustila kuċu, porodicu, na toj radnji je još uvek njeno ime i prezime bivšeg muža. A radnja se zove nešto poput Tajči, Slatko srce, Slatka Tajči...
Tu se svakako složismo da su ti iz BiH uneli mnogo zla, nemorala, pometnje u ovu državu i da ih nikako nije trebalo primiti u državu ili makar posle izbaciti, kad su pokazali pravo lice i prave namere.

Ja dalje i juče razmišljah na tu temu i sve što više razmišljam sve postaje jasnije i kristalnije da su Bosanci najveċi problem ove države Srbije od vajkada bili i ostali do dan danas.
Celoga života su nas podmuklo hukali na druge, raspirivali mržnju medju narodima, nama i našim okruženjem, bližim i daljim i sebe nametali kao jedino i najbolje rešenje.
Oni su nas zavadili sa Hrvatima i protiv njih nam pričali užasne priče i zastrasivali nas, da se nikako sa njima ne ženimo, ne udajemo, a ti isti Bosanci su gurali u naručje Hrvayima svoje ċerke, sestre, grabili Hrvatice u naručje... Isto su radili i Crnogorci. I da Hrvatskom i sa Makedonijom i sa Slovenijom. Pa i sa Albanijom. Otuda sad i nekakvi Goranci i ovi i oni.
Ja sam kao dete, sećam se, izjavila da ċu se udati za jednog Hrvata. Ideju o Hrvatu dobih kad čuh da je drug Tito, naš tadašnji predsednik, Hrvat, pa valjda u želji da i ja imam jednog tako uspešnog muža, koga svi vole, hvale, kliču mu, ĉija žena od ranog jutra ide napirlitana i doterana kao operska diva.
Na to odmah skočiše komšinice, koje si po njihovoj ličnoj priči, ciganskog porekla i jedna od dve sestre je bila udata za upravo jednog Hrvata, sa kojim ima ćerku. Belu ćerku. Mada ni one nisu bile crnopute, ali i one su izbeljivane na sličan i mnoge druge načine ... Bosanci neki i muslimani se motaše oko njene kćeri, ali one imadoše mnogo protiv da se uda za muslimana iz Bosne. A mene ubedjivaše da treba za Bosanca da se udam. Bosanci su divni ljudi, dobričine, raspevani, a "ko peva zlo ne misli" ...
Ovi Boga mi i pevaju i zlo misle svima i smišljaju kako da nagrabe to više za sebe i ojade ostatak sveta, sve onako tupi, ograničeni, glupi do bola i blentavi, koliko ja kasnije tokom života shvatih i uveravam se svakodnevno.
A ċerka od tih komšinica se na kraju udala za nekog Crnogorca, prodavca iz obližnje farbare, kad je shvatila da fakultet pravni završiti neće, posle gimnazije i višegodišnjeg studiranja. Jedino što se dobro zaposlila zahvaljujući toj udaji, preko crnogorskih veza. Rodila sina, a onda je pukla veza, najuriše zeta i sve tri odgajaše dečaka.
I na kraju je umrla najstarija, a posle njena ćerka. Valjda je do sada i druga od tih bivših komšinica sestara umrla.
Ćerka se inače, kanije preudala za svog direktora, sa kojim je dugo živela vanbračno...
Oni su tipičan primer direktora i sekretarice u vezi ... Naravno, direktor je mnogo stariji od sekretarice i ima porodicu i decu...takodje neke sinove...

Ja volim što smo se razišli sa Crnogorcima, ma i što se raspala Yugoslavija. Samo još da izbacimo, deportujemo sve njihove iz naše države, pa da danemo dušom i počnemo slobodno da dišemo, punim plućima.

Sva ona mafija zemunska, pa to su uglavnom Bosanci. I nešto Crnogoraca. Svi oni su nasilni, prave nered u državi, imaju svoje zamusli i svoje prohteve i svoje neke zakone nepisane sprovode. Oni s i medjusobno ubijaju. Kum kuma ubio u sred bela dana na ulici, zbog nekog duga ili šta ono beše, neki "posao" je bio u pitanju. "Ugledni biznismeni i privrednici" behu obojica.
A tako se obračunavaju i po BiH i po Crnoj Gori i svuda po svetu.
Ti drznici i prostaĉine, koji nazivaju pogrdnim imenima sve nas, pa i drkadžijama, su najveće drkadžije na Planeti.
Jedan od tih huligana je, evo zaposeo i predsedničku fotelju u Srbiji.
Sve ih treba pod hitno, urgentno i obavezno expedovati iz ove naše države Srbije.
Drznuli su se i da oni nama psuju seme pogano! A poganijeg od niihovog na Planeti Zemlji semena nema!!!

Oni su, kad proanaliziramo malo prolost i ustoriju, izazvali i I i II i sve svetske i Balkanske ratove, sukobe i okršaje. A stalno su imali uporište, bazu u Beogradu i stalno grabili neka rukovodeća, legalna ili ilegalna mesta i sebe nazivali, gle ironije, nekakvom "Inteligencijom"!?! Mlafo Bosne, i inteligencija nikako ne idu jedno uz drugo. Ma ni Staro Bosne uz inteligenciju ne ide. Samo idu uz razvrat, rasipništvo, huliganstvo, megalomaniju, kurvarstvo, nemoral ...

Ja se preudala nisam, na žalist sam se udala za tupoglavog Bosančinu i ne mogu da se nakajem.
Bolju decu sa takvim šlhamom nusam ni mogla imati, koliko god da sam se trudila da ih usmeravam na pravi životni put, on i njegova podla i pigana familija i naciha bili su brojniji i jači u sputavanju moje dece da liče na mene i da se razviju i kašire krila u svoj svojoj veličini, zamahnu i uzlete ...
T u g a !!!
Crnogorce smo svojevremeno, u davna vremena, primili za telohranitelje, gardu, branioce, stražare u državi Srbiji. Oni su nas vremenom izdali i prisilno počeli zauzimati i imivinu i vlast. Zagospodarili.
A BiH su bili naša posluga, koja nas je takodje izdala. Oni su nas kolinizovali i zagospodarili uz pomoċ obmana, laži i prevara raznih, a i nasiljem i oružjem.

Sve ih treba NAPOLJE iz države Srbije.

Probudim se ja tako s vremena na vrene i u sred noći ili bar ujutru otvorim oči sa pesmom na usnama. 

I ta melodija ili pesma me prati celoga dana skoro. 

Juče sam se probudila oko 3am sa pesmom: 

"Kad me put nase opet u njen grad, znam da neću biti kao nekad mlad.

Ali evo sad se kunem, bar još jednom dok ne umrem, njene usne poljubiću ja.

Srce moje deli se na pre i posle nje, 

na mlade godine i žal što ostade."

I toliko me je opsedala i nije mi dala mira ni šansu da nastavim da spavam da sam u trenutku počela i da je pevam. I otpevala sam je više puta pre nego uspeh da se umirim i nastavim da spavam. 

I čim se probudih i pesma se probudila i skočila opet na moje usne i u moje misli. 😁

Danas me okupira ova pesmica:

 "Još te nešto čini izuzetnom ne samo lepota, 

Voleo sam te i voleću do kraja života"

Volim da odgledam i pratim, isključivo putem You Tubea (tv ne gledam već zadnjih 15-tak godina), emisiju "Suzanin Izbor", sa mnogim poznatim, a od skoro i manje poznatim ličnostima, dosta dobrih priloga i saveta gde, šta, kako ...
Uz neizbežne komercijalne reklame sponzora emisije, ali za sada pažljivo odabranih i za žene, pa i muškarce, korisnih proizvoda, suplemenata za zdravlje, moda/obuća, garderoba, parfemi, lekarstvo i sl.

U jednoj od poslednjih je " Herba Svet" preporučio još jedan svoj proizvod, biljne kapi za poboljšanje rada srca i otklanjanje nekih tegoba, tipa ubrzan rad, nepravilni otkucaji i sl. Kapi se zovu Leokardin, po nekoj biljci sličnog naziva. No, to je skup raznih biljaka sadržan u toj bočici i jedan od sastojaka jeste Valerijana.

Ja sam veliki protivnik korišćenja valerijane i kao sastojak mešavina, a pogotovu pojedinačno. Valerijana je droga, opijat i treba je potpuno izbaciji iz upotrebe, sem kod najtežih slučajeva, tipa kancer, neki nesnosni bolovi kod povreda u saobraćajnim udesima i preloma...

Zato dadoh komentar, mada nisam sigurna da će moja Ispisnica, voditelj emisije i nosilac tog projekta zvanog "Suzanin Izbor" uopšte da ga pročita. Ona komentare ne lajkuje, niti replicira, što je jedan veliki minus tim njenim video zapisima, taj nedostatak komunikacije sa pratiocima njenog kanala je jedno nepoštovanje svojih pratilaca. Može se smatrati i samoljubljem, uobraženošću i nadmenošću, pa s toga i nema neki impozantan broj pratilaca, koliko videh na YT. Šteta!  Lično mislim da neka doza samoljublja jeste prisutna i razlog tome je svakako na prvom mestu, što je jedinica (razmažena jedinica bez rodj. braće ni sestara), ali da je glavni problem elektronska nepismenost te dame. To je velika šteta i još veći minus toj ličnosti.
No ja je orihvatam sa svim tim njenim nedostacima i manama i smatram vrednom, radnom i pametnom ženom, koja je prosla u životu sito i rešeto, od koje ima šta da se čuje i nauči, ipak srčane i pune pozitivne energije, koju širi.

Moj komentar na taj Leokardin izgledao je ovako:


Taj Leokardin zvuči simpa, samo da nema te valerijane bio bi još bolji. Ta valerijana je kao droga. Jednom je bila u nekom čaju koji sam koristila, mešavini i nikako mi nije prijala. Bio je to čaj iz Biljne apoteke "Josif Pančić". A sigurno nisam jedina. Posle te valerijane osećaš se tako tupo i prazno ...grozno. I čim prestaneš da je unosiš u organizam bolje se osećaš.
Valerijanu, po meni treba da konzumiraju samo i isključivo osobe koje boluju od najteže, neizlečive bolesti, umesto morfijuma.
Matičnjak obožavam i zaista je blagotvoran, skoro kao sedativ. Ako je baš ozbiljniji problem, neki stres samo malo jači čaj se skuva, sa punom kašikom, supenom na šolju vode, 250ml i daje savršene rezultate. Prema tome, umesto valerijane povećajte količinu matičnjaka u mešavinama i daćete mnogo, mnogo bolje, zdravije i podjednako efikasne mešavine... Uz jači matičnjak osećate se malo usporeno, pospano, ali nikako tupo i prazno, ispražnjeno kao uz valerijanu.
I da se razumemo, da ne steknete pogrešnu sliku, ja nisam nikakav zavisnik od čajeva, niti nekakav hronični bolesnik. Čajeve i mešavine te vrste pijem samo kad imam neki zdravstveni problem i dok taj problem traje, posle boljitka prestajem... Zimi pijem  čaj često, pa i zamenim kafu sa čajem, ali to su nekakvi " neutralni" čajevi, tipa šipurak, pun vit.C, kamilica, voćni aromatični, jabuka sa cimetom, jagoda sa ..., djumbir i limun, crvena narandža sa djumbirom koji tako dobro greje organizam ili onaj klasičan zdravi šerbet, od uprženog šećera i vode, pa sa dosta limuna, izvrstan i kao diuretik, može se piti i topao i hladan i umesto vode ... i sl. Sa prolećem vraćam se kafi ...😁 Ja sam veliki Kafoljub, ali uživam u svakom gutljaju i pijem od pre 10-tak god. samo 2, ponekad 3 dnevno. Ranije sam umela da preterujem i pijem po 6-7 dnevno. Jadan moj organizam 😥 kako sam ga maltretirala svojom nebrigom, eto sa tolikom kafom napr.

Potraga za Novim Domom!

E, sad je došlo vreme za novom kućom!
Moram potražiti novu kuću i novi plac, novo imanje i to odmah!
Bila sam u cajtnotu i nisam imala veliki izbor zimus, po onom snegu, kijametu i hladnoći, morala sam da prihvatim ovu opciju.
Imala sam, zapravo, dve opcije.
Jedna je bila ova, na beogradskom terenu, u trećoj zoni.
Druga opcija je bila van beogradske teritorije, nekih 20-tak km udaljena od Lazarevca, koji je u 4-toj zoni beogradsje teritorije. I nekih 9 km udaljena od Banje Vrujci. Po istim cenama, sa potpuno različitim strukturama.
Za ovu kuću nudih 2000€ manje, u startu, jer je toliko max i vredela. Sad tek vidim da nije ni toliko vredna.
Ova kuća, sa ovim placom ne vredi više od 8000€, s obzirom ba to šta sve i kyoliko treba uložiti u nju, da bi se osposobila za normalan život.
Ona je isto bila skupa, s obzirom na sami kućerak, takodje ne mnogo funkcionalan, u koji je isto trebalo dosta uložiti.
I za nju sam ponudila 2000€ manje, što dama, čiji sin je nasledio kuću od njenog oca, a svog dede, nije prihvatila. No, mislim da bi prihvatila, da sam bila upornija, tj. ozbiljnije zainteresovana. Jer, u vom razgovoru je napomenula da, ako sam ozbiljan kupac, možemo se dogovoriti, cena nije fixna.

Ne znam zašto, ali mene ljudi vrlo pogrešno doživljavaju. Preko žice, u razgovoru dožive me na jedan način, na osnovu pisanija na drugi, a pri susretu na potpuno treċi i vrlo pogrešan način.
Možda razlog leži u tome što sam u razgovoru ljubazna, ali vrlo konkretna i direktna, u pisaniju takodje konkretna, ljubazna u granicama, ali zapravo prilično oštra pera, dok pri susretu glavnu i pogrešnu ocenu donesu na osnovu mog uzgleda, valjda, mog oblačenja i sl. Izgledam prilično mladja nego što zaista i jesam, a i oblačim se shodno svojim oseċanjima i mladalačkom duhu, a ne nekim njihovim uvreženim nepisanim pravilima.
Tako, često ispadne da su sagovornici mnogo mladji od mene ili u istih godina, možda 2-3 do max 5 godina stariji, ali se tako oblače da izgledaju kao da su mi roditelji, a ne nešto starija braća ili sestre, uslovno rečeno.
I onda, naravno, shodno tom doživljenju mene i mojih godina, misle lakoċe oni sa mnom, čas će oni mene obrlatiti i smotati, prevariti, navesti na ono što, kako i koliko oni žele.
I tu uvek dodje do ćorka! Na kraju, koliko god ja njima izgledala mladja, mala i glupa, opeku se i ne odradimo posao ili bar ne onako kako su oni zamislili.
Ja nosim pantalone mladalačkog kroja ili bermudice, ne nosim suknje, haljine nosim ali retko i sve u vedrim pastelnim bojama i tonovima, nikako u kladičnim tamnim, sivim, crnim, braon, bordo i drugim zagasitim. Imam i u teget ili crnoj boji po koji komad odeće, koji dopunjava neku pastelnu kombinaciju, ali to je napr. žaketić. Ili su to pantalone, uz koje idu vedrih tonova bluzice i žaketići.
I ne nosim klasične bluze i košulje strogih linija. Sve je opušteno, udobno, nonšalantno.
Ozbiljnije krojeve nosim samo u retkim svečanim prilikama, ali opet onih finih boja koje otvaraju. Sem na sahrani, nekog najmilijeg, kad se pojavim u potpuno crnoj garderobi, bez šminke. Mada i tu gledam da bar kroj bude neki koji neće i mene da pokopa sa umrlim zajedno. Da pristojno izgledam. Ako ne u prvom trenutku, ono bar kasnije, dok prodje onaj prvi šok, kad se malo priberem, počnem da mislim i na sebe i tražim krojeve i modele, koji meni odgovaraju iako su u crnoj boji, pa čak i nijanse crne biram. I tu postoje ogromne razlike. Neke mi stoje, neke ne.

No, da se vratim na kuću, jer ona je razlog mog pisanja i prioritet u ovom trenutku.

Kuću u kojoj sam trenutno, birala sam iskljuĉivo zbog mog sina, koji se nije izjašnjavao do pislednjeg trenutka, a onda odlučno odbijao da ide u bilo kakvo selo.
Selo je i ovo, ali se vodi kao bogradska tetitorija. Pripada Sopotu, koji je jedna od beogradskih opština. I to mi je bio adut za ubedjivanje i odluku. Uostalom, on se izuzetno nezrelo ponaša i uopte ne razmislja zdravorazumno, ne rezonuje uopšte normalno, sto me je potpuno smlatilo i razočaralo do kraja, jer je time pokazao da je sve negativne gene pokupio od svog oca i da uopšte ne liči na mene.

No, bilo kako bilo, ja kupujem kuću za nene, na prvom mestu i mora da zadovolji moje potrebe i želje. I to je moje nasledstvo, od moga oca, pre svega, ne od majke. A moj sin ima svog oca, čije prezime nosi i čiju "lozu" nastavlja, pa neka mu otac i obezbedi kuću, stan, smeštaj. Ili neka jednog dana od oca nasledje proda i kupi ili uredi prema sopstvenim željama. Tako mislim i pri tome i ostajem, ali...ipak načinih grešku i prihvatih da i njemu i mebi bude potaman, pa prihvatih ovu kuću.
Ova kuća deluje impozantno, kad se kaže da ima oko 130 kvadrata, sa placem od nekih 12 ari, ali zapravo to samo tako zvuĉi, dok u stvarnosti je sve mnogo drugačije.
Kuća je vrlo oronula, puna skrivenih i neskrivenih, vidljivih mana, pukotina po zidovima i to sa spoljne i unutrašnje strane, na istim mestima. Procep ba kući. To donosi neku nesreću, uvreženo je pravilo i verovanje u narodu. I moja ćerka kad je čula kakva je kuća, zaprepastila se da sam ja to kupila i rekla istog trena "Mama! Pa takva kuća se ne kupuje. Nije dobro živeti u takvoj kući."
Samo sam odgovorila da znam, ali da kuća nije kod mene tako pukla, nego kod prethodnih vlasnika, kojima je i donela nesreću, prvo su umrli to dvoje starih, roditelji, a onda i njihova, mladja, ćerka. Zapravo ta mladja je njihova, a starija je padtorka tom čoveku bila. No, kako shvatih on ih nije razdvajao. Sve im je podeljeno.
No, pošto je mladja umrla, suprug i deca su nasledili taj deo.
Kuća nema ni zdrav temelj, jer sav malter oko kuće pri stazi okolo je ispucao u ogromnim komadila i odvojio se od zida kuće. U kupatilu je bilo pucanja cevi u zidovima pa je i to ostavilo vrlo vidljive tragove na unutarnjim zidovima u kuċi, ali i na spoljašnjem zidu kuće. Sprat je kasnije dogradjen, pa se víde pukotine izmedu partera i sprata, sa spoljne strane kuće, dok je krov uradjen bez ploče, jao potkrovlje, sa lamperijom iznutra, i to prepunom čvorova, koji su svi poprimili crnu boju, a ja mislim da su to ipak fleke od mokraće puhova, kojih je u izobilju na tom nazovi tavanu. Krov je uradjen bez opšivke, pa su se oni vrlo lako i jednostavno uselili u pitkrovni prostor. Iako postoji iznad lamperije izolacija od onih bala staklene vune, oni su progrizli i stakenu vunu i napravili tunele i prolaze, vunu bacali i bacaju van kuće. Progrizli su i foliju i ter papir, koji u velikim komadima bacaju dole, van kuċe. A bacaju i ljuske od oraha i to krupnih oraha i to vrlo pažljivo i precizno prepolovljenih tačno na pola i iznutra očišćenih. Izbacuju samo ljuske.
Iznad te izolacije su grede i na njima gredice koje nose crep.
Pošto smo mi, na nagovor nekih meštana stavili opšivku od dasaka, tj. patili da se stavi opšivka, svuda sem na par mesta, kako bi oni izašli i pobegli, da ne pocrkaju ujutra i ne počnu da smrde, kad počnu da trule i raspadaju se, puhovi su sada počeli i da pažljivo pomeraju crepove, slože 2-3 crepa jedan a drugi, na početku reda, na obodu kuće i naprave sebi novi ulaz na tavan. Nama je vrlo nepristupačan prilaz za bilo kakvu intervenciju, stavljanje nkakvih otrova i sl.
Jefini spas bi bio novi krov. Ceo krov skinuti, svu izolaciju izbaciti, sve grede i gredice, koje su dotrajale zameniti, a po mogućstvu ih sve odmah i zameniti, bez razlike i uraditi kompletno novi pokrivač za kuću. To je jedino rešenje za oterati puhove. Naravno, miralo bi se staviti nešto vrlo kompaktno i trajno, a ne dosadašnji crep, jer njega oni lako uklone iako je 30/35 sa 220/25 cm dimenzija. Vrlo veliki komadi crepa, koji se danas, kako kažu neki, teško i pronalazi ba stovarištima. Mada, ja tu info prihvatam sa velikom rezervom. Hoće narod i a karikira, posebno majstori.
To, naravno, iziskuje vrlo skupu investiciju, koju u ovom trenutku i nisam u mogućnosti da izfinansiram.

Ti isti puhovi pojavljivali su se i u kupatilu. U samom kupatilu smo ih pronalazili, kad otvorimo vrata, bio je i jedan par usnulih ispod stojeċe kadice, koju je majstor skinuo kad smo kupili tuš kabinu. A pronalazili smo ih i par puta u wc šolji, čim smo se doselili, što je bio šok i stres za mene pri prvoj takvoj situaciji. I više taj wc ne koristim. Isključivo onaj na spratu, koji je za sada bezbedan. Koristim samo tuš kabinu i to uz veliku nelagodnost i nervozu da mi se u kupatilu od nekud ne pojave dok sam u njemu. Istu nelagodnost i nervozu imam i kad veš stavljam u veš mašinu ili vadim iz nje. Svaki put upalim svetlo u kupatilu, pa počnem da kucam i lupkam po vratima, pre nego ih otvorim, da, ukoliko ih slučajno ima, pobegnu negde, da se ne sretnemo.
Puhovi podsećaju na veverice, ali nisu. To su miševi, glodari, štetočine, kojih se gadim do besvesti.
 Povraća mi se od njih.
A kakav šou prave iznad naših glava u potkrovlju, da ni ne pričam. Lupaju, kao da cigle i kamenje bacaju gore, pa kotrljaju, valjda orahe, pa testerišu nešto... U trenutku čuješ zvuke kao da iznad glave imaš gradilište. S t r a š n o !!!

A uz sve to plac je uzan i dugačak, kuća je na sred placa isto po dužini pravljena. Prednji deo placa je neuoptrebljiv. Źemlja je izuzetno tvda, da kad i uspeš da odlomiš komad, ti ga ne možeš ni prelomiti rukama na pola, liči na komad kamena, a kamoli da ga prstima usitniš. I puna je žute ilovače.
Onaj zadnji deo je nešto bolji, jer je svuda okolo drveće, ali tamo sam stavila i 10 košnica, okrenutih ka isoku, mada na samoj istočnoj ivici placa, uz drveće i neko natrpano izlomljeno granje, koje smo tu i zatekli. Ako podignemo košnice na zapadni obod placa okrenute ka isoku, onda smo blojirali veliki deo tog placa i ne možemo ni za šta drugo da korisimo. Kad pčele izleċu i idu u akciju ne smeš im se naći na putu.
Trebalo bi ih okrenuti ka jugu, ali to bi tek bila pogubna varijanta, her bi onda bile okrenute ka kući i to tek ne bi valjalo. Za nas, naravno. Pčelama bi štimalo.
A da ih stavimo na prednji deo paca bile bi okrenute ulici i kapiji, što je isto loše po bas i po prolaznike.

Nego, sve to nije osnovni razlog što hoċu da tražim novu kuću.

Osnovni razlog je taj što smo sklopili Predugovor i overili kod Notarke, jer u Katastru se kuća vodila kao plac sa pomoćnom zgradom. Nigde kuća nihe bila ucrtana niti uknjižena, mda prodavac tvrdi da ima i plan i dozvolu za gradnju i dr. Oni zapravo nisu niti legalizivali niti uknjižili kuċu, niti imaju upotrebnu dozvolu za stanovanje u tom objektu.
Znači, udruženo i u dogovoru i sa agencijom za nekretnike i sa Notarkom, su mi prodavali maglu za velike pare. Bar su pokušali.

Notarka se, ipak, ogradila iz cele priče, time što im je dala rok od celih 90 dana, što je zaoravo 3 duga meseca, da završe formalnosti pravne oko papira i upisivanja istog u niihovo istavinsko rešenje, jer istu kuću niti nemaju u ostavini upisanu, očigledno. Mada mi to nisu tako predstavili na potpisivanju Predugovora.

A da nihe sve u redu saznala sam bukvalno sat vremena pre nego ċu poći na bus za Sopot na potpisivanje ugovora o kupoprodaji. Odmah sam htela da otkažem, ali pomisao na sina mi ne dade da to uradim i pozovem drugu ženu i dogovorim istog trena kupnju te druge kuće, blizu banje Vrujci.
I žao mi je što to nisam tada odmah uradila. Sad biĥ imala mnogo veċi mir i spokoj u duši i veću korist i dobit id toga.

Ovako sam nervozna, nemirnog duha, nespokojna, novac trosim na nepotrebne stvari, on se topi brzo i nepovratno. A korisi od ovog placa nikakve. U kući stalne trzavice i nervoza zbog puhova...
Ima neka lamperija puna ružnih crnih čvorova i fleka, nekakvih pukotina, sa uglavljenim nekim hartijama i krpama. Krov je prokišnjavao na nekim mestima, još uvek fleke ružne i velike po zidovima stoje. Pod je od nekakvog parketa, koji krcka pod nogama, pa se pitam ima li uopšte ploča i izmedju partera i sprata ili je to neki karatavan, sa daskama, na koje je još i neki parket stavljen. U wc-u zidne pločice samo na zidu sa malim lavaboom i česmom. Ostala dva zida su samo okrečena, na četvrtom zidiću su vrata. Zidovi su krečeni direktno preko maltera, nisu uopšte gletovani, a kreč/farba je aljkavo mazana i preko lajsni lamperija, onako nejednako, gde je četka dohvatila i naravno nije im palo na pamet da to idmah i obrišu.
Dole je u jednoj sobi arket, koji takodje krcka ispod nogu, a u drugoj patis, takodje sa zvucima dok po njemu hodaš. Ništa ne prijanja za podlogu kako treba. U kupatilu nije bilo slavine ba lavabou, kao ni u gornjem wcu, a wc solje razbijene i zapuštene, gornja puna maltera, izmeta puhova i sl., koje smo odmah menjali, stavljali slavine, menjali cevi od kotlića, cevi za vodu u kupatilu u zidu, koji je i bio obijen, ali voda zatvorena i nije problem ni bio saniran.

I da ne dužim i ne iznosim ostale neostatke, potrebu da se zamene oboja ulazna vrata, ispod kojih su ulazili poljski miševi, žaluzine, koje uopšte ne funkcionišu, prozori koji ne dihtuju, a kuća prepuna paukova i buba raznih, koje samo one znaju kuda sve ulaze unutra, pored prozora, vrata, kroz lamperije ... fasade i mnogo drugog. Kuhinje, koja faktički ni ne postoji.

I da okončam priču, zašto ċu tražiti novu kuċu i imanje.
Prošlo je veċ tih 90 dana, a od sredjenih papira ni traga ni glasa.
Od samog početka lik mi se svo vreme nešto mnogo izvinjavao. Još pri samom potpisivanju Predugovora. I to je toliko napadno zvučalo da ga je u jednom trenutku i svastika opomenula da prestane i pitala ga pred svima zašto mi se toliko izvinjava?!

Svaki put naredni kad god smo se čuli...i zbog vode za koju su me slagali da je iz seoskog vodovoda, sa obiljem preko cele godine, sa prirodnim padom, iz prirodnog izvora sa Kosmaja, a koji više od godinu dana nije bio uopšte u funkciji u celom selu../ja slušam njegova konstantna prenaoadna izvinjenja i to da on sa svim tim nema nikakve veze, jer eto on je zbog smrti žene umešan u celu tu priču, želi da kaže.
Ali, njegov kum je advokat i on je preuzeo obavezu ba sebe, da preko tog svog kuma odradi taj tehničko pravni deo posla. I naravno, ništa od svega toga nije odradjeno. Samo slušam obeċanja i izvinjenja, od kojih mi je više muka.
A da sve bude još interesantnije, čudnije i sumnjivije, naravno, dotični lik je u penziji, ali radi u hednoj vrlo renomiranoj agenciji za nekretnine, posao mu ide super, kako kaže, jer ima veliki krug prijatelja i poznanika...ali ovu kuċu ne prodaje preko te agencije, inače prve agencije u ex Yu i Srbiji, koja je tim poslom počela krajem '80-tih, poč. '90-tih da se bavi, nego preko agencihe iz Sopota.
I naravno, prvo su tražili 20.000€, psle ko zna kog vremena snizili na 18.000€, na šta sam ja vrlo smelo i odgovorno ponudila pravu cenu, mada je trebalo i nižu od te, a to je 10,000€, a max.12.000€, što je vlasnica agencije idmah iskoristila da me ubedi da nikako ne može da im ponudi 10 jer će da je dmah dbiju, nego da makar nekako pokuša sa 12... I ja sam pisle dužeg ubedjivanja, a u cajtnotu prihvatila. Naravno, i oni su odmah prihvatili. I ne mogu da prežalim te 2000€ koje sam više prihvatila da dam, jer ovo ne vredi ni više id 8000, maximalno, ! maximum maximuma 9.000€.

Ne mogu prežaliti!

I od mnogih meštana sam čula, pi dolasku da su svoje kuċe pkatili 9000 ili su tu neki iz ojruženja kupili divne kuće za 9.000€. Nešto manje kuće, ali funkcionalnije, udobne i komforne, mnogo povoljnije i za grejanje i u neuporedivo boljem stanju, sa većim ili istim vel.placeva i sl.
I pored te 2-3000 više, za kohe su me očerupali, ja treba da čekam još koliko meseci da dodjem do svog imetka i vlasništva?!

Ne dolazi u obzir. Sada ċu i sama vrlo intezivno da tražim drugu kuću u okruženju.

A za tih istih 12.000€ mogla sam pazariti onu kuću kod banje Vrujci, od 77 kvadrata, sa okućnicom od 67ari. Da, 67 ARI placa!

I mnigo mi je žao što to nisam uzela.
A kriva je i vlasnica, koha je u telefonskom razgovoru rekla da cena nihe fixba, a posle kad sam joj se havila i ponudila 10.000€, ona nije prihvatila, ostala je pri svojoj ceni.

Okolo su sve njeni rodjaci, bili bi od pomoċi za sve što treba, kako ona reče, a njen muž se hobistički bavi i pčelarenjem i odmah je ponudio da pomogne oko pčelinjaka, ako nabavim pčele. Uz to, oni su pivratnici iz Nemačke, tamo često odlaze preko zime ...mogla sam mižda i sina sa njima nekako da pošaljem, kako se to kaže, u svet, na rad. Ali ... Tako je kako je.

Ja, svakako, neċu više podnositi ovu neizvesnost i tražim narednih dana novi dom!

A sa sinom sam konačno, posle mnogih neprijatnih scena, proteklih meseci, dogovorila da insistira kod svog oca i tetke, da daju otkaz isobi koju su primili na stanovanje u stan koji su nadlefili od tetke, majčine sestre i da on se useli u isti, jer on im je preči od bilo kakvih stanara i prijateljica. Uostalom, da daju stan na prodaju i da mu otac, na njegovo ime kupi jednu garsonjeru, stančić, jer otac će svakako id svog oca dobiti u nasledstvo stan ili pola stana, u kome i žive obojica, i otac i deda ... kao što smo ja i moja sestra podelile roditeljski stan.

I sin je konačno razmislio i shvatio celu situaciju i prihvatio.

Bože, kakva plitkoumna razmišljanja nekih, koji važe za uspešne, velike privrednike...


Nije problem u rukovodećem kadru SNSa Prijepolje. Problem je u plitkoj pameti tih nadri privrednika, koji ni jednom rečju se nisu solidarisali sa malinarima i njihovim problemom, niti su podržali malinare u njihovom štrajku, niti su pomenuli problem sa kojim se danas i svake godine u ovo vreme,  susreću i te kako VELIKI PRIVREDNICI u oblasti proizvodnje privredne grane zvane Poljoprivreda. U ovom slučaju malinari, sutra će biti kupinari, prekosutra stočari, mlekari i tako redom!
Nisu to "mali proizvodjači, koji svojim štrajkom remete rad nazovi velikih privrednika, koji zbog masovnog štrajka malinara beleže već velike gubitke ...i moraće da obustave proizvodnju...".
Nema " Jela promet" gubitke zbog malinara i njihovog štrajka, nego imaju gubitke zbog nesposobnog i lošeg rukovodstva u Državi Srbiji, koje svake godine pokušava istom prljavom politikom da unizi, osiromaši i zgazi svaki napredak Srbije i srpskog naroda. A da ironija i cinizam budu veći to rukovodstvo sebe naziva "Srpskom Naprednom strankom"!
Kad budeš Praznoglavi stao u odbranu svojih sunarodnika i time pokazao poštovanje prema radu i trudu drugih i digao glas PROTIV njihovog GUBITKA, tada ni ti nećeš više imati gubitke u svom poslu.
Ti "mali proizvodjači" malinari su itekako Veliki Privrednici, jer svako njihovo domaćinstvo je jedan pogon, jedna radna jedinica velikog (poljo)privrednog "preduzeća" za proizvodnju malina, koja zapošljava veliki broj stalnih i sezonskih radnika. Stalni radnici su članovi domaćinstva, koji od te proizvodnje žive, a sezonski su najamni radnici u sezoni branja, a možda i održavanja, okopavanja i sl.

NEMENIKUĆE, Naš Novi Dom!

DIVLJI ZEČEVI, dobro uhranjeni, veliki, dugački, tek od nekud uskoče i pretrčavaju plac ispod našeg, a i na našem se pojavljuju.

Skoro je sin uslikao jednog FAZANA na našem placu. A vrlo često se, od tada i čuje tu negde oko kuće, sa prednje ili zadnje strane kuće i placa.

PUHOVA pun tavan, ali nemamo ploču na vrhu kuće, nego potkrovlje trapezoidnog oblika, sa lamperijom, iznad koje su bale staklene vune i druge izolacije, tipa terapir i nekakve folije, pa grede i gredice i crep. Zato im ne možemo ni postaviti onaj "ratluk" za štakore i glodare da ih potrujemo i najurimo, istrebimo.
Juče krenuh u Sopot i kod komšije, gore višlje čuh nešto krcka i pucketa. Potražih pogledom po dvorištu komšiju, ali njega nema.
Odmah krenuh da razgledam krošnje drveća. I spazih puha, kako se vere po velikoj trešnji.
Noć pre toga sam i sanjala puha.

ANALIZA PROBLEMA u PČELARENJU!

Zašto nije bilo grama meda u mojim polunastavcima?
1. Loša procena cvetanja, otvaranja bagrema i kašnjenje sa preuzimanjem košnica
2. Stavljanje odmah 2 polunastavka na košnice.
3. Dodavanje niva 2 rama u plodište, zamena privremenih malih ramova.
4. Drui polunastavak samo sa SO, sa neizgradjenim saćem.
5. Ne praćenje, ne otvaranje košnica tokom bagremove paše.

PROBLEM ZVANI PČELARENJE!


Da, treći problem je Pčelarenje.
O Medu i drugim pčeliniim proizvodima znala sam i znam puno, ali o samom procesu pčelarenja ništa.
Zato sam poželela da zaokružim taj proces i da naučim sve ili makar puno toga i o samom procesu pčelarenja.
Završih Školu Pčelarenja još pre dve godibe, ali nisam imala uslove, finansijske, a još manje tehničke za početak pčelarenja. Zato radih ba sticanju tih neophidnih osnovnih uslova i strpljivo čekah taj važqn trenutak započinjanja.
Čim su se stekli prvi uslovi, a to je prodaja stana, te kupovina ovog placa i kuće, ja piradih i na ostalim uslovima. Kontah, računah i preraĉunavah se kako da započnem, pravih dogovore neke ... Želeh silno da to budu AŽ košnice. Neki me ubedjivahu da su one samo za velike profesionalce, ali ja baš njih želeh.
Napravih i neki dogovor sa kolegom, koji je u medjuvremenu "pukao" u tom poslu, baš sa tim tipom košnica i okrenuo se nekim drugim pislovima van zemlje, a opet u svetu pčelarstva i meda ... Pitah da li bi prodao svoj kamiončiċ sa pčelama, dobih od njega ubrzo i ponudu... Dobru ponudu, kako je u tom trenutku izgledalo...
I čekasmo da pridam stan, uznem moj deo novca od te prodahe, kupim kuću i imanje i krenem u realizaciju pkana zvanig Pčelarenje.
I sve bi tako nekako, mada sporo užasno, idužilo se do u beskraj. I na jraju, jad se sve to dogodilo, i prodaja stana i kupovina placa i kuće, kolega je počeo da se polako otvara, preko mojih pitanja i pidpitanja i ja shvatih da ta pnuda uopšte, ali uopšte nije tako primamljiva, kako je u prvom trenutku izgledala.
Kad sam složila sve kockice mozaika i presabrala se ispostavilo se da bih gadno nasela i pokrila troškove gubitka tom kolegi. On bi još i profitirao ba propalom poslu, a ha se zaglibila u problem iz kog bih teško, skoro nikako, nogla da se iščupam. I posle ozbiljnog i dužeg razmišljanja odustadoh od te ponude.
U isto vreme, nekako, pojavila se i ponuda javna na Fb, dajedna koleginica nudi na prodaju baš ono što želim, a to su košnice sa pčelama pre bagremove paše. Nije bio tip košnica, koji sam ja želela, AŽ, nego DB, za koje me je zainteresovala, opet neka treća osoba, koleginica sa Zimskog predavanja, rekavši da je najkakši i najkomforniji taj tip, iz prostog razloga što su plidiste i mediste vrlo definisani i razlučeni šta je šta i kod tretiranja pčela to se pokazalo boljim i po krajnji proizvod, med ... I ja se zagrejah za taj tip kao drugu opciju, ako ne uspem da si priuštim prvu.
I tako i bi. Čim sam videla objavu odmah sam odreagovala i krenula u pregovore i dogovore. Prethodni preliminarni dogovor oko kamiončića i AŽejki otkazala. Onda je usledilo dugotrajno višesatno, svakodnevno ubedjivanje kolege da prihvatim njegovu ponudu. Ja sam njega potpuno razumela i njegovu želju da nadoknadi u pitpunosti uloženo i izgubljeno, ali ja nisam bila spremna da saniram njegove posledice pogrešnih njegovih investicija.  I ostala sam pri svome.
Dao mi je tada kolega ponudu za njegovih 36 košnica, 11 ramnih i 12 nukleusa takodje 11 ramnih (!?), u kamiončiću od sladolela, znači ex hladnjačice, iz 1996/98.god., preradjene u pčelarski kamiončić, uz sav materijal ugradjeni, od inoxa, kako reče, za 8000 €, 3000 € za kamion, 3000€ za košnice i 2000€ za rad (!?!). Zna on šta fali i šta nije uredu na kamionu, to bi on sredio, a i dve gume su ćelave, zamenio bi ih ... Sve bi košnice sredio super, očistio ih ...
I ne moram mu odmah dati sav novac, on može da me sačeka, njemu nije hitno. Divno, pomislih, ako uzmem pre bagrema, a trebalo je, onda od bagremove paše i nešto livade mogu da isplatim sve. Daċu pola novca i posle sezone nedobranja, po prodaji meda isplatiću i ostatak.
Medjutim, kroz razgovore i dopisivanja ispostavilo se da u kamionu uopšte više nema pčela, sve su uginule prethodne zime, što podrazumeva i kupovinu 36 novih rojeva, a možda i više. I kupovinu ramova, SO (satnih osnova), žice i ostalog ili kompletnih gotovih ramova ...
Sve te stare ramove, koje ima, dao bi mi pride, čak i nešto nekorišćenih, "novih".
Takodje se ispostavilo da kamion već godinu i više nije registrovan, što pidrazumeva i registraciju istog. A treba i dobra veza da se registruje kao običan kamiončić, jer kao pčelarski po našim zakonima neće moći, te da ga je on tako i registrovao ranije, a reg. je bila 30.000rsd.
I kad dobro razmisli odustadoh. Bila je po papreno previsoka cena za to šta ċu zaista dobiti za te novca.
A pitala sam ga, zapitkivala, koliki je prinos imao u kojoj paši, prethodnih godina? Jer sve je korišćeno već 6 godina unazad.
Pitah čak i za onaj plac i kuću gde je povremeno bio stacioniran pčelinjak, za koji se kolega svojevremeno hvalio kako ga je uzeo za smešno male pare. Baukuta tražila 300€, a on se sažalio i dao joj celih 500€ ili tada još uvek DM, sad se više ne sećam. E, sada kolega reče da kuća stara i plac nisu njegovi, on ih je samo iznajmio (?!?)
Bilo kako bilo, ja izbegoh moju pogrešnu investiciju.
Uzeh 10 kom. 12ramnih DB košnica, sa po 2 polunastavka, sve sa po 10 ramova, punih pčela, sa medom i polenom u plodištu, matičnom rešetkom, te sa izgradjenim saćem u prvom i samo SO u drugom nastavku, sa jakim društvima.
I krenuh sa pčelarenjem.
Kako su košnice i nastavci za po 12 ramova, a kupljeno je po 10 ramova, po dva mala su stavljana u plodište radi lakšeg i sigurnijeg transporta. I te je trebalo da zamenim sa velikim ramovima, koje je trebalo da kupim.
Kupih i krenuh sa zamenom, ali već kod treće košnice odustadoh jer sam odabrala loš, sparan i sumoran dan posle kiše, pčele behu preterano ljute, a greškom u nekim košnicama nisu bili obeleženi ti mali ramovi ...
Potražih pomoć kolega iskusnih i jedan od njih je prihvatio i došao da to odradimo.
Tako i učinismo, a kolega, veteran pčelarski reče da do kraja bagremove paše ne treba i ne moram više da ih diram. Tako i uradih, pa malo i preko tog roka ...
Onda sva važna kupih vrcaljku, korita za otklapanje i drugi pribor, kante za čuvanje meda, pa čak i gradjevinska kolica za transport ramova ...
I kad krenuh sa otvaranjem košnicca ...iznenadjenje! Nigde u nastavcima ni grama meda!
U jednoj košnici na jednom ramu 3 prazne čaure matičnjaka, a matica nigde nema, ni jedne.
Opet, u jednoj, a možda čak i u toj istoj, nisam zapamtila, a ni pribeležila, ima lažna matica, sudeći po pogrešnom načinu polaganja jaja i belim tragovima po obodu i po zidovima ċelija.
Treba mi svakako stručna pomoć iskusnih kolega, a pomoċi nema!
Moj sin je voljan da pomogne oko vrcanja, otklapanja saća, prenošenja teškog tereta, ali bez direktnog kontakta sa pčelama. Rad sa pčelama ne želi. Čak šta više odbija.
Kolege iz Udruženja, čiji sam član i u kom završih Školu pčelarenja i Školu za Somelihere meda nisu voljni, tj. u strašno velikom su pislu i obavezama, mnogim sem sopstvenih pčela, da nikako ne mogu da dodju da napravimo jedan zajednički pregled, uz pribeleške, možda i fotkanje situacije na terenu... Jer sama, uz svu opremu i rukavice, jer ove su zaista mnogo prgave pčeluce, ne mogu i da pišem i da fotkam i da pregledam i da izvadim pi dva rama iz plodišta za vrcanje ... I još treba i da odvojim po par ramova za prebaciti u Nucleus, dupli 5 ramni koji sam babavila i pripremila. I za to mi je pitrebna pomoć starijih iskusnih kolega. I niko nije voljan ni spreman da idvoji par sati u jednom danu da dodje i pomogne mi.
Čak ni onaj koji me je pokušao uskoristiti i ukaljati mi obraz i rejting, ne oseća ni moralnu obavezu da priskoĉi u pomoć u ovom trenutku.
Neki smatraju da bi pomoć trebalo da mi pruži osoba od koje sam kupila pčele. Ona verovatno smatra da je sa završetkom prodaje i prebacivanja košnica na moj plac nhena obaveza prema meni završena, tim pre što je iz rivalskog društva pčelarskog, našem udruženju.
Bilo kako bilo, ja pomoć nemam i mnogo sam razočarana zbog toga.
Ispada da je svima jedino važno sa te navuku i uzmu ti pare, žargonski rečeno. Jedni za teoriju, drugi za opremu ...
Doduše, svi oni su uvek spremni da mi preko mob daju savet šta treba sa radim. I misle da je to za jednog početnika dovoljna pomoć, u čemu beskrajno mnogo greše.

Pade mi na pamet jedna usporedba.
Pčelarenje je, kako ja shvatih, sagledavši ga sa raznih strana iz mog ugla i dosadašnjeg kratkog iskustva, nešto poput vožnje, autoškole.
Ovo odsustvo želje da se početniku konkretnim potezima pomogne, već da mu se dele saveti preko mobilnih telefona bilo bi isto kao kad bi polazniku autoškole održali časove teorije i posavetovali ga da kupi neki auto. onda bi ga preko mob savetovali da sedne u auto, da ga startuje i jrene da vozi polako. Pa završio je teoriju, zna saobraćajne znake. Oni bi mu objasnili gde ključ da umetne i okrene, koju papučicu kada treba da stisne ili otpusti, promeni usput brzine po koji put i to je to.
Nemoj ništa da čeka, nek sedne u auto i polako nek krene.

A meni toliko treba u ovom trenutku prijateljska ruka, da odradimo u ovoj prvoj godini jedan ceo ciklus poslova u toku medobranja i zazimljavanja.

I kad kažu uzmeš jedan ram otvorenog legla jednodnevnog, tro ili petnaestodnevnog ../. Kako hedan pičetnik, koji nije živeo niti rastao u pčelarskoj pirodici može da zna od ore koliko dana je kohe leglo, sem da razlikuje ono baš starije od mladjeg?!

Ne znam da li i neke sujete ima u svemu tome, ali i to se nameće kao opcija ...
I sada mi je potpuno jasno zašto mnogi početnici vrlo brzo odustaju. I zašto nas ubedjuju da treba da pičneno sa 1 do max 5 košnica ... Da nam propadne manje uloženog i finansijskog i liĉnog zalagana i truda. Jer ako je pičetnik prepušten sam sebi, logičan je i krah i učenje ba sopstvenim greškama. Her, oni unapred znaju da neće gubiti vreme niti priteći u pomoć mladjim pčelarima, početnicima.
A ja opet smatram da ako za 1 košnicu treba da imam sve što mi je porebno i sa 10, 30, 80, i vrcaljku i posude za med i otklapače i sl, onda što bih gubila vreme na 1 i ulagala novac, koji od te jedne ne mogu ni delimično da povratim. A o proširenju ni da ne govorim.

Ali, ja ne odustajem. Pronaći ću ja način i pomoćnika, mentora, kako god.

PROBLEMI!

Problemi su problemi, nešto što te okupira, ne da ti mira, ne da ti da spavaš, ne da ti da mirno i normalno živiš.
Problem br. 1 svakako mi je nezavršen proces kupoprodaje kuće i placa.
Nikako nije strebalo da prihvatim 90 dana, tj.  T r i  meseca čekanja da  neko završi pravni deo posla, koji je morao biti odradjen mnogo pre oglašavanja prodaje kuće i placa.
To me tišti i ne da mi mira.
Drugi problem jeste moj sin, njegovo ponašanje, nepoštovanje roditelja, tačnije roditeljke, nezrelo ponašanje u potpunosti po svim životnim pitanjima, nezainteresovanost da potraži posao, da zaradjuje za život, da privredjuje, koliko toliko, a o završavanju nekih škola ni da ne govorim. Njegovo parazitsko ponašanje, življenje na tudjoj, tj. sada mojoj grbači, bez razmišljanja šta posle...
Roditelji će umreti jednog dana i šta će onda? Radnog staža ni dana sa 38,5 god. života. Od čega će živeti? Penziju svakako imati neće, a biće star za bilo kakav početak.
U njegovim godinama, sa 2-3 god više, ja sam dobila i prvo unuče. Njegova baka po ocu je u njegovim godinama dobila prvo unuče, tj. njega. On nema ni posao ni devojku, a ne ženu, decu, svoju sopstvenu porodicu. I dobro je što je nema, jer uopšte nije zreo za tako nešto. Za to treba svom ocu da zahvali, imbecilu, koji je ispunjavao svohe bolesne neostvarene želje i ambicije preko svog deteta, svog sina i sinovljevog života, upropastivši mu život u potpunosti i svaku budućnost. A onda ga gurnuo meni u naručje, meni na brigu i staranje, dok je sebi sada upriličio živit kakav je iduvek priželjkivao. Majka i tetka su mu umrle, tetkin stan treba da dele on i njegova sestra, stan su zajednički izdali pod rentu, nigde ne rade i renta im je neki izvor prihoda, prva pomoċ. Tu i tamo nešto raduckaju i od toga žive.
Za razliku id njega, njegova sestra je zbrinula svoje ćerke, iškolovala ih, imaju nekakve diplome, hedna srednje škole, druga fakulteta i udala ih je. Obe imaju svoje porodice, žive samostalno i ne bi me začudilo da obe i pomažu nezaposlenu majku, koja se i stambeno obezbedila razvodom i ima svoj stančić.
Njen brat, za eazliku od nje je samo gledao kako da deci svojoj upropasti život i kako da ih veže za sebe, da se ne osamostale, da zavise od njega, da bi sam sebi, u svojim očima i tupom mozgu izgledao važan i značajan. Heroj, koji eto, "pomaže" svog sina, napr. Ċerku je udao čim je pre mogao, umesto da je savetovao da se školuje koliko više može. Sina je spopleo i da stekne srednjoškolsku diplomu, pa je tako jedan izuzetno pametan i vredan momak uz 4 svedočanstva o završenih 4 godine srednje škole ostao bez one završnje diplome o završenoj toj istoj školi. Kako? Tako što je momak odabrao telekomunikacije za završni ispit i nekakav zvučnik da pravi za diplomski rad i trebalo je da se za taj zvučnik obezbedi metalna kutija. Bilo je vreme embarga i sankcija i bede u državi i trebalo je naći majstora, koji može da iskroji i savije parče  metala odredjene debljine, što eto njegov otac nije bio u stanju da uradi. Ja sam za to vreme znojila guzu teškim fizičkim pislovima po grčkoj da im obezbedim novac za živit i za dalje skolivanje i za završetak renoviranja stana (mojih roditelja) u kome smo živeli, sa mojom majkom u zajednici (otac mi je davno pre toga umro).
Kutiju sam ja "napravila" po povratku iz grčke, kada sam shvatila da je moj dalji boravak tamo bezpredmetan, da je u kuċi sve otišlo u neželjenom pravcu, stranputicom, da se porodica raspala u potpunosti, samo sam ja to mnogo kasno, poslednja saznala. Deca se nisu opredelila za dalje školovanje jer su ih budale iz najbližeg okruženja pogrešno savetovale i usmeravale, da ih se što pre oslobode i skinu sa spiska "troška", u kuċi ni štraf  nije nov unet niti bilo šta uradjeno, čak naprotiv, počelo je demoliranje stana, što od ukućana što od neželjenih gostiju ... Za kutiju sam našla majstora preko ćerke i njenog novopečenog muža i njegove familije. I koštala je SAMO 20 DM (nemačkih maraka) koje su tada još uvek bile u opticaju. A sav novac, koji sam mukotrpno zaradjivala i usput navukla tešku iscrpljenost organizma i tešku anemiju, za koju mi je posle trebalo punih 10 godina da je se oslibodim i izlečim, je ispari. Nestao netragom. Potrošen na alkohol i kurve, što se sada već davno bivšeg muža, tj. oca moje dece tiče i na drogu i opijate i pogrešno društvo, kojima se naš sin u mom odsustvu odao, a da njegov vajni otac ni jednog trenutka mi to nije ni 7 jednom od SVAKODNEVNIH telefonskih razgovora ni pomenuo, ni nagovestio, a nekamoli saopštio. Niti se potrudio da to spreči, saseče u korenu, čim se pojavilo. Ne, idiot, imbecil i kreten bosanski, ograničeni he to podržao iz sve snage. Sve što je i sam priželjkivao, a za šta nije imao muda, omoguċio je sinu da sin to preživljava.
Stoka i mrcina od čoveka i roditelja, kakva se samo od maloumnih bosanaca mogla ispiliti.
Ja, danas, u želji da ipak spaim što se spasiti može trpim razna maltretiranja i drskosti, skoro svakodnevno, od mog sina, ne bih li ipak uspela da ga prizovem pameti, da se trgne i pične kolko tolko normalno da se ponaša i normalno živi. Da se zaposli, da završi škole koje hoċe i do kog stepena hoće ili makar da se nekim kursevima doškoluje. No, to mi ne polazi za rukom, na moju veliku žalost.
U mnogim teškim trenucima pomišljam i da sve to prekinem i najurim ga i da me uopšte ne zanima staċe dalje biti s njim. Ja nemam obavezu prema njemu veċ idavno, od punoletstva. A imam i pravo i na sopstveni život. I želim sebi da priuštim mnogo toga što nisam mogla da si priuštim svih prethodnih godina, jer sam zasnivala porodicu, jer s7 deca bila mala, pa velika, sa veċim potrebama, želhama i zahtevima ... Sada sam konačno u penziji, vrlo skromnoj, her uprooadtih usput i svoj sopstveni život, trčeċi da njima obezbedim bolji. Imadoh veliki prekid, što zbog boravka u toj grčkoj a mnogo više zbog oporavka i lečenja po pivratku i tu izgubih dragocene godine i života i rada i staža, pa je zato sada i penzijica više nego skromna.
A rafila sam skoro uvek pi dva pisla, mislia na buduċnost, na starost, trudila se da obezbedim bezbrižne penzionerske dane, krenula i sa radom i sa uplatom životnog osigurabja, ali rat u zemlji mi je i to pokvario, oa sam morala prekinuti u nedostatku novca za uplatu premija ...
I da se ne nerviram i ne kudam iznutra dalje, ne bih da više evicimam uspomene na te proklete dane ...
I ovo je previše, što sam se otvorila da i ovoliko jažem, a rekla sam  M N O G O!
Treċi problem je svakako pčelarenje.
O tome u novom poglavlju.