Umalo da zaboravim jednog američkog boksera, Telly-a ili Terry-a, tako nekako. Bio je vrlo niskog rasta, sitan, grubih crta lica, mada se stalno osmehivao. Bio je član nekog američkog tima, zaboravih iz kog je US grada. Došli su u Yu, na neko ekipno takmičenje. Odseli su u htl. Srbija, ovde u Beogradu, a ja bila u istom htl na redovnoj školskoj praksi. Uglavnom sam bila na recepciji ili na centrali iz recepcije, ako bi tamo bila neka gužva.  To mi je imponovalo. Jer, druge devojke na praksi su bile na ispomoċi u kuhinji, u podrumu čistile neke šunke od plesni i sl. Mene su samo proveli kroz restoran i kuhinju da vidim kako to sve izgleda i šta ko tu radi. U podrumskim prostorijama nisam ni jednom bila i nemam pojma kako izgledaju ni čega tu ima.
I tako taj mali Amer poželeo da me ženi, da me vodi u USA, Chicago, čini mi se da beše. Zahvalih se i rekoh mu da je jako ljubazan, ali da sam ja još mlada, školarac i da nisam za udaju. Sreċom bili su tu samo par dana i otišli su.
No, i njegov menadžer je poželeo piletinu, pa sam mu se ja učinila pogodnom. Za razliku od bokserčića, menadžer, neki Makedonac, Bugarin ili grčki šljam, iz Amerike, nije bio ni malo prijateljski nastrojen, ni uljudan. Namera mu je očigledno da ismeje mene i moju inteligenciju, čisto da me obruka pred svetom, onako iz zabave, sa sve onim svojim skučenim, tupim mozgom. Mada emotivno beskrajno povredjena njegovom drskošċu i namerama, odnela sam pobedu. Pripretio mi je da ako se nekom požalim na njegovo nedolično ponašanje da će upotrebiti svoj uticaj i da poznaje puno naših sportista i ima prijatelje medju njima. Nije mi bilo jasno šta pokušava ta budala. Bednik se sutradan pojavio sa Gocom Božinovskom u htl i predstavio je jednom od šefova kao svoju verenicu, vrlo glasno, da i ja čujem. Naravno da me nije interesovao ni on ni njegove veze ni verenice, a nisam ni imala pojma ko je ta kratko ošišana, crnokosa pored njega ni čime se bavi. U kafane nisam odlazila, noćni život nisam upražnjavala. A ona je valjda za nešto dolara odglumila nekakvu verenicu... Bila sam srednjoškolka. I o muškarcima uopšte nisam razmišljala. Niti su me interesovali.
Ja sam mislila na obrazovanje. I u nekoj buduċnosti čekala mog princa da dojaše na belom konju. A da li ċe pokucati na vrata našega stana da me zaprosi ili ċemo se slučajno sresti na nekom drugom mestu to sam prepustila njemu.
Nije ovaj bokserski menadžer bio jedini neotesani lik sa drskim i nedoličnim ponašanjem, bilo ih je još nekoliko, mada je ovaj bio najdrskiji. Ili je mislio da sam laki plen, da ċu se uplašiti tog bokserskog, što mi nije bilo ni na kraj pameti. Nema te sile koje ċu se ja u nekim situacijama uplašiti, a posebno kad je odbrana mog dostojanstva i časti u pitanju.
Ima, ima muškaraca, koji misle da su oni nešto posebno i da je dovoljno da imaju zvonce medju nogama ili tačnije neku bubuljicu, čir medju nogama i da će sve žene sveta pasti na kolena ili pasti u nesvest od sreće...
Ja se takvih gadim i užasavam.
Dešavale su se smešne, čudne i nemile scene u mom životu, ali ni jedna ona prava, koja bi zaista bila po mom ukusu i po mojim merilima.
Sve te ljubavne i ženidbene ponude behu toliko neočekivane, iznenadne, ishitrene, kao da se radi o kupoprodaji, o odabiru radnika za neki posao. Ako su se tako žene nekada udavale, razmišljah, ja ih mnogo žalim.
S druge strane, ti bogati Arapi, islamisti, zašto su hteli mene?
Pa, da budem iskrena, skromnost je bila do skoro jedna od vodećih mojih karaktrenih osobina. Neki kažu da je skromnost vrlina. U mom slučaju skromnost mi je bila glavna, ako ne i jedina mana. Zato, trudim se da se oslobodim te mane, pa evo pravog odgovora zašto su me hteli bogati Arapi? Baš zato što vole bogatstvo i savršeno se razumeju u dragocenosti. Umeju da procene pravu vrednost svakog dragulja. 

Prisetih se nekih udvarača i potencijalnih ženika, pa 'ajd' i njih da stavim u par redova, nek se nadju, kad budem moju knjigu oblikovala, da i njih sačuvam od zaborava. Ko zna zašto je to dobro. Nekog će zabaviti svakako.
Pišem onako, bez reda i poretka, samo osnovne činjenice, koje ću kasnije razraditi i doraditi, kad dodje vreme.
Beše jedan student medicine ili stomatologije, ne seċam se više tačno. Iz Iraka. Iz bogate porodice. Došao u Yu da studira. To je tada bilo moderno. Mislim da su i oni vicevi o tim arapskim studentima iz tog doba. Kao napr., piše sin ocu da u Yu svi studenti kriste tramvaj za prevoz do fakulteta i po gradu i da se on oseća neprijatno dok vozi svoj ... Zlatni Ferari. A otac mu odgovara: "Dragi sine, ne brini, uplatio sam ti milion $ na račun, da i ti kupiš tramvaj, da ne odudaraš od drugih. Pozdravlja te tvoj tata"...
Sa ovim studentom, koji je iznajmio stan u našem kraju upoznala sam se sasvim slučajno. Ja sam bila vrlo stidljivo i pivučeno čeljade, nisam se mnogo družila okolo ni sa kim. Bila sam srednjoškolka. Nisam imala dečka ni prva ljubavna iskustva, kao neke moje školske drugarice, koje to nisu krile. Družila sam se ponekad sa školskom iz razreda i iz kraja, a ponekad sa dve tri devojke iz solitera. Od toga dve su bile rodjene sestre, obe nesto mladje od mene. Jedna je bila iz Arandjelovca, upisala gimnaziju u Beogradu i stanuje kod rodjake, neke tetke po očevoj liniji.
Predo leta su nam majke i druge komšinice sedele napolju dugo. Ili u našem čuvenom Lalinom parkiću ispred solitera ili u školskom dvorištu na nekim zidićima, sa klupicama, ispod lipa, koje su pružale lepu hladovinu, a škola nam je pored solitera.
Neke mame su se upoznale preko dece, neka deca preko mama, a dosta njih tražeċi utočište od vruċina i sparina u tim hladovinama, jer rashladnih uredjaja nije bilo, bar ne kao danas.
Tako sam i upoznala tog studenta. Novajlija, slabo je znao srpski, tražio priliku da sa nekm razgovara, da savlada jezik, mi mu izgledale pitomo, prišao nešto da pita pola na lošem srpskom, pola na engleskom, ja umela da mu odgovorim i tako nas je saletao skoro svaki dan, da promenimo po koju rečenicu.
Meni, opet, dobrodošao da malo vežbam engleski i eto.
Rekao mi je da je iz Bagdada, ričao o svojoj porodici, familiji, o syudijama... I jednog dana vrlo ozbiljan reče da želi da se sa mnom oženi. Ja se nasmejah, zahvalih i objasnih da sam srednjoškolka i da još nemam nameru da se udajem. On mi je objasnio da su njegova oseċanja prema meni vrlo iskrena, da je spreman da sačeka da završim školu, ali...nekako uspeh da ne povredim njegova oseċanja, ali i da ga odbijem, pa narednih dana i otkačim, kako se to u žargonu kaže. Polako su se naši susreti proredili, a posle nekog vremena više ga nismo vidjali u kraju. Verovatno se preselio u neki drugi kraj, možda i bliže fakultetu.
Tako propade moj odlazak u Bagdad i udaja u bogatu familiju.
Drugi je bio jedan Albanac, simpatičan momak, plavušan, vrlo otresit, šef poslovnice "Putnika" u Prištini. Upoznali smo se ovde u Beogradu, u Jatovom Školskom centru, iza Aerodroma "Beograd", sada " Nikola Tesla". Bili smo polaznici IATA školice.
On se družio sa nekim Bosančicama, pa uz njih i ja ga upoznah. Čak imadosmo i par kružoka oko ticketinga u hotelu gde su te dame odsele. Jedna je bila takodje šef "Putnikove" poslovnice u Tuzli, druga je bila iz ... ne sećam se više tačno kog BiH grada ni u kojoj agenciji je radila.
Posle nekoliko dana našeg poznanstva i vidjanja samo u školskom centru, na nastavi, momak mi tu, pred svedocima, reče da mu se mnogo svidjam i da želi da se oženi sa mnom, pa da pitam oca kad on može da dodje sa njim da razgovara. Bih beskrajno iznenadjena. I izjavom i načinom i celom situacijom. Pa valjda se i ja tu nešto pitam, pomislih, ali to ne rekoh. Nasmejah se, umesto toga i rekoh da nisam još spremna za udaju. Na njegovo navaljivanje krenuh sa nebulozama, kao neoborivim adutima, o mom poreklu i da sam ja Srpkinja, te da me otac neće dati za momka druge vere.
Kad dodjoh kuċi ispričah ocu dogadjaj. Moj otac, vrlo strogi konzervatilac, partijarhalno vaspitan, a tako je i nas vaspitavao...iznenadio me svojom reakcijom.
Ućutao se, malo mudrovao, pa me vrlo ozbiljno pitao da li bih se ja udala za njega? Da li se on meni svidja? Ja rekoh da je simpatičan momak, lep, plavušan, ali da ne želim da se udam za njega. On opet pita da li sigurno ne želim da se udam za tog momka? Ne, sigurno, rekoh vrlo odlučno. Jeste lep momak, ali ne dopada mi se tako da bih želela da se udam za njega, rekoh pomalo uvedjeno. Dobro, ako je tako. Ako želiš, neka dodje da se upoznamo, reče. I onda više nije ništa pitao.
Njemu se dopalo to što je momak imao ...jako medjunožje! Imao hrabrost i odlučnost da se sretne sa mojim ocem i porazgovara o mojoj udaji, tj. njegovoj ženidbi.
Nije bio tuta muta, kao momak iz kraja, koga sam baš neposredno pre školice upoznala i koji se mom ocu uopšte nije dopadao. Od ideje da mu to bude zet valjda mu se dizala kosa na glavi. Ubedjivao mi je otvoreno da taj nije prilika za mene. I to mi je išlo na živce. Tek smo se upoznali, u lokalnom diskaċu, a on i majka već o venčanju razglabaju. Strašno. Bolje da su gledali svoja posla i bili nezainteresovani. Mislim da im se taj bosanski tuta muta ne bi tada dogodio za stvarnog zeta. Ovako su izazvali zlu sudbinu po sebe, ali i po mene. Jedino se mojoj majci mnogo dopadao, prosto me je ubedila da je on prilika koju nikako ne smem propustiti. Na moju veliku žalost, poslušala sam je.
Još jedan interesantan slučaj dogodio se kasnije u agenciji u kojoj sam radila. Došao neki Kuvajćanin da potvrdi svoju avio kartu ili za neku informaciju, ne seċam se više tačnog razloga. Popodnevna smena, samo moja starija koleginica na avio šalteru i ja na aranžmanima. Obratio se meni pravo sa vrata i to na francuskom. Ja rekoh moju čuvenu rečenicu na vrlo tečnom francuskom "Je ne parlez pas français" ... On me pogledao začudjeno, onda se nasmejao i nastavio na francuskom da mi nešto priča. Naravno da nisam ni reči razumela. Sad se i ja ismehivah i ponavljah da ne govorim francuski. Ali, kako je bio uporan, pitah ga na engleskom govori li engleski? On onda shvati da ja stvarno ne govorim francuski. I krenu na engleskom konverzaciju. Objasnih mu da koleginica na šalteru preko puta mene radi na avio saobraċaju i njoj da se javi. On se neċkao, ali srećom moja Tanja, bivša stjuardesa, je govorila francuski i objasnila mu pojedinosti i on je prišao njenom pultu, chekirao kartu i ... Opet se vratio do mene. U agenciji, kao za inat, nigde žive duše sem nas dve i njega. Divan muškarac beše taj Arapin. Preplanulog tena, predivnih smaragdno zelenih očiju, kakve nikada pre, a ni posle nisam videla ni na jednoj osobi, tamno smedje kose. Mišićav, srednjeg rasta. Okiċen kao Božićno drvce, glomaznim zlatnim muškim prstenjem, debelom zlatnom kajlom, tada se još uvek zvala lanac. I ni pet ni šest, čovek kaže da mu se mnogo dopadam i hteo bi da me ženi. Ja se opet nasmeših i krenuh priču kako imam dečka, verenika, iako još nije bio verenik, samo tek neka neobavezna veza. Ne mogu reći nova, jer drugih, prethodnih veza nije ni bilo do tada. I u taj disko sam krenula sa rodjenom sestrom i njenim drugaricama iz kraja, na veliko ubedjivanje i navaljivanje svih, ukućana i tih devojaka, a ona i one su 6-7 godina mladje od mene. Zabrinuli se svi da ću ostati usedelica, gde da me neko vidi i zaprosi, kad nigde ne uzlazim, čekam princa na belom konju, kako su govorili ...
No, da se vratim na imućnog lepotana, Arapina iz Kuvajta. Nikako da ga se otresem. Bio je za moj pojam tada, sredovečan muškarac, negde izmedju 40-45 god. Ja derle, tek prešla 20-tu. Postala punoletna po svim svetskim zakonima, 21. I šta bih ja u Kuvajtu radila? Sedela verovatno u nekom haremu?! Augh! Hvala lepo, nije to za mene.
Nekako sam uspela na diplomatski način da otkačim lika. I on konačno ode.
Moja Tanja odahnu glasno. Auh, reče, znaš šta, toliko sam se uplašila, da sad idem po vidu i šećer. Što si se uplašila, upitah sa osmehom. Kako što, kaže. Jesi videla kako je razvijen tip? A tek koliko kila zlata ima na sebi. A zagledao se u tebe i nema nameru da ode. Gledao te svo vreme kao panter. Samo sam čekala da te ščepa i podigne kao lutku preko šaltera i odnese sa sobom, priča Tanja sva izbezumljena. Ja se još sladje nasmejah. Meni je sve bilo vrlo zabavno, mada na kraju malo smorno. Jedva čekah da lik ode. Bio je savršen u svakom pogledu. I izgleda i statusa, ičigledno, ali ... nije to za mene. Nisam ja iz te priče. Patila bih u tom svetu uz svo to bogatstvo.
Mada, oatila sam i uz tupoglavog siromašnog bosanskog tuta mute i sveg što mi je zasrao u životu i još uvek ispaštam zbog te veze i tog pogrešnog odabira. Ne mogu reći braka. Po crkvenim zakonima, ja sam kao Devica Marija. Nisam bila udata, a imam dvoje dece. Naša crkva i vera ne priznaju gradjanski brak. Samo crkveni brak je brak od Boga priznat. Tako, još uvek sam Devica, Udavača. Ako se udam ponovo to će biti isključivo crkveni brak, mada nisam sigurna da će se dogoditi. Izgleda da nema za Rajka/u kapa! Nije mi cilj da napravim još jednu grešku, nego da ispravim prethodno načinjenu. Ako je ne ispravim, nije moja krivica. Nije bilo uslova za uspravku greške, znači. I to je to.

Svi nešto pominju nekakve Nemanjiċe i velačaju ih. Verovatno zbog toga što je to bio petiod vladavine i procvata vizantijskog carstva ... Valjda jednog jedinog vizantijskog oetioda od postanka sveta i veka. Sve ostalo su obične izmišljotine o nekakvom grčkom carstvu, bar kad su ti vizantijski grci i ovi današnji u pitanju.
Zaboravljaju svi da su ti Nemanjiċi bili nesložni, da su bili vrlo zavidni, zato i potiču valjda od nekakvog Zavide, kako istorija navodno kaže. Zavist nije karakterna osobina Srba, pre svega.
Ti Nemanjiċi su bili i zavidni i ljubomorni jedni na druge, ubijao brat brata, zbog prestola i vlasti, preotimali su tron jedni drugima, preotimali žene. Sve grdje od grdjeg. Teško da su ti Nemaniiċi uopšte Srbi bili. Možda neki tirani, koji su se isto ovako, kao ovi danas, pre svih AV AV samoproglašavali nekakvim vlafarima, a Srbi ih puštali, da "vladaju", gledajuċi svoja posla i svoje živote.
Zaboravlja se činjenica da je posle Uroša Nejakog, poslednjeg vladara od tih Nemanjiċa, nastupio period Praznog hoda! Izmedju Uroša Nemanjića i našeg Srbina Lazara Hrebeljanovića postoji prazan hod u istoriji Srba i Srpske države. Od Lazara Hrebeljanoviċa Srbi vladaju svojom državom!
Bilo je, na žalost stradanja i nasih Srpskih vladara i za vladavine Lazara i za vladavine Obrenovića, te pokušaja puča i preotimanja trona i raznih prevara da bi se neki Srbin svrgnuo sa vlasti i opet glavi Neprijatelj preuzeo kormilo, ali to nije bilo unutar naših srpskih Dinastija, nego od strane spoljnih neprijatelja, jao Karadjordjevih Petrovića i sl. hajdučije.
Prema tome, ono da Samo Sloga Srbina Spasava, Srbi su uvek bili složni. I široke ruke i iroka srca. I to nas je uvek i koštalo mnogo u životu. 

Same misli i zaključci se nameću, pa nešto razmišljam o Pravdi i Zakonu. Ko god je ušao u moju kuću, tačnije stan i nije pazario, jer mu se nije dopao moj stan ili nije hteo da plati tu cenu, da je Pravde i Zakona u ovoj mojoj Srbiji, trebalo bi da bude izbačen, iseljen iz Srbije. Sa rokom od mesec dana. Gde? Nemamo pojma, baš nas briga. To nije naša briga. To je njihov problem.
Takodje, da je Pravde i Zakona u državi Srbiji onaj nadobudni, umno ograničeni zlotvor AV AV bi trebalo da bude proteran iz države Srbije bez prava ni turistički, ma ni u tranzitu da ne sme proċi više kroz državu Srbiju.
Zašto? Zato sto sam tražila prijem kod dotičnog dok se samoprozvavsi šepurio na mestu premijera i hvalisao kako pomaže gradjanima Srbije u rešavanju njihovih problema, pa stavih na probu i njega i njegovu pomoċ. I naravno, do danasnjeg dana nisam dobila poziv za taj susret. A dotični se u medjuvremenu samoproglasio vrhovnim vodjom njegove horde i čopora, koji je dovukao bespravno u moju Srbiju, da bi sebi obezbedio nekakve glasove i tako se drznuo još i na mesto predsednika države Srbije da sedne. Motkom i batinom treba najuriti i njega i njegovu gerilsku hordu!
Što se ostalih tiče, s obzirom na činjenicu da su moji direktni davni preci uspostavili ovu zemlju Srbiju i bili glavni nosioci svega naprednog u njoj, pa shodno tome, figurativno Država, to sam Ja. Kome god se nije dopao moj stan, ne dopada mu se ni moja velika kuċa zvana Srbija. Ko god nije bio spreman da plati cenu moga stana, uvredio je Domaċine i omalovažio vrednost našeg doma, naše Srbije. Svi bi hteli neke svoje hirove da sprovode po mojoj Srbiji, da je uredjuju kako oni hoċe, a da ih ništa ne košta, da žive fraj u Srbiji i prigrabe bez naknade, na mišiċe, uz 5 minuta straha ili po nekoj smešnoj, tačnije uvredljivo niskoj ceni, što više mogu.
Sve njih i njima slične treba nasilno iseliti iz moje Srbije. Pa ne idu tamo idakle su dosli, pa tamo nek grabe, otimaju, uredjuju kako ih je volja i po svom ćefu. Ovde su gosti i moraju se ponašati u skladu sa tim, bili oni srpskog ili kog god porekla.
I kad odete u goste kod najrodjenijeg, sa kim ste bili porodica, pre nego ste sopstvenu porodicu zasnovali, ponašate se kao gost. I poštujete pravila te kuće. Ne možete praviti svoj raspored u njihovoj kući niti im diktirati šta će i kako da rade, da li će i ĉime i koliko da te posluže. O tome oni odlučuju.
Molim lepo.
Ko nije bio spreman da kupi moj stan, nije trebalo ni da dolazi da ga razgleda, jer fotose imaju sve agencije koje ga oglašavaju za prodaju. Znaju i cenu. Ko ne želi toliko da plati, nek ne dolazi uopšte u Srbiju, nek ide u neku drugu zemlju, možda mu tamo i poklone. Ovde neće moći.
A gledam tu hordu, tu gerilu, kad neko od njih govno oglasi da prodaje, odmah skoči makar njih 15 da pazari smrdljivo gerilsko, hordaško govno i još se utrkuju ko će da dā više. Da se ispovraċaš na inteligenciju dotičnih.
I posle kritikuju Albance na Kosovu. Oni su kupili i to papreno su platili svaki kupljeni metar.
Sram vas bilo, bitange i lopovi! Marš iz moje zemlje!

Na Fejsu moj Školski sherovao neku objavu sa page NE u NATO ili sličnu, sa naslovom bombastičnim: Da li nas je grčka bombardovala? ...
Na ovo nisam i ne mogu ostati ravnodušna dok je sveta i veka.
Evo mog Comment-a sa tog share-a:

JESTE! GRČKA JE BOMBARDOVALA SRBIJU!
NATO snage NISU započele bombardovanje sve dok se nisu sve članice izjasnile svojim potpisima. grčka je odugovlačila sa potpisivanjem, ne zato što nas mnogo voli, niti zato što se nekakva njihova princeza udala za nekakvog našeg princa, nego da izvuče što veću ličnu korist od Evropske i Svetske zajednice. Dugovali su i tada neke silne otplate nekakvih kredita, a i podneli zahteve za mnoga druga davanja i nove kredite. I sve dok se nisu nagodili sa Evropom i Svetskom bankom i dok im nisu oprošteni neki dugovi i odobreni novi krediti oni nisu pristajali na potpisivanje saglasnosti.
Ne znam šta su drugi dobili za svoju saglasnost, ali grčka je papreno naplatila svoj usrani potpis i basnoslovno se okoristila o bombardovanje Srbije.
TEK TADA JE KOSTA SIMITIS POTPISAO SAGLASNOST ZA BOMBARDOVANJE SRBIJE OD STRANE NATO SNAGA I TEK TADA JE BOMBARDOVANJE ZPOČELO!!!
JA SAM BILA SVO TO VREME U ATHINI U grčkoj I PRATILA SLED DOGADJAJA SA LICA MESTA, DOK JE MOJA PIRODICA UKLJUČUJUĊI I DECU MOJU BILA U BEOGRADU U SRBIJI I PREŽIVELA SVO TO BOMBARDOVANJE. TO SU BILI NAJTEŽI TRENUCI U MOM ŽIVOTU.
JA SAM PISLE TOGA PREŽIVELA SNAŽNIH NEKOLIKO ZEMLJOTRESA U ATHINI I CELIH MESEC DANA PODRHTAVANJA TLA U ATHINI. Njihovo licemerje se tu nije završilo. Po bombardovanju su na deponiju zvanu Srbija izbacili sve otpisane atinske gsp buseve, darivali Srbiji pomoć u sanitetskom materijalu i nekim njima nepotrebnim, otpisanim medicinskim aparatima, a njihovi umetnici, pevači su održali brojne dobrotvorne koncerte, ali ne u svojoj zemlji, pa taj novac poklonili Srbiji, nego se uspevali i izigrali u sred bombardovane Srbije, a novac prikupili za pomoć na licu mesta, od srpskog naroda.
Toliko od prijateljske grčke i njenog plemenitog naroda koji širi mir po svetu.
... ... ...
Jedna lasta ne čini Proleće pa ni jedan Ricudis. Treba ignorisati ta grčka nastojanja da nam nameċu nekog pojedinca da ga slavimo i preko njega da stvaraju lažnu sliku prijateljstva sa nama ili bilo kojim zemljom. Sve što je grčko treba brisati iz srpske istorije sem Proklete Jerine i njoj sličnih neprijatelja, da se ne zaborave nikada.
Da je onaj Hitler grke istrebljivao umesto nekakvih Srba i cigana sad bi bio Raj na Zemlji!

Nešto noćas sanjah i htedoh da vidim značenje, simboliku tog sna. Imam tri sanovnika, ali sam ih sva tri negde spakovala. U neku od kutija sa knjigama. Prodajemo stan, jer ga treba po rešenju o nasledju da podelim sa sestrom. I već godinu i po nikako da prodamo. Ja ipak reših da krenem sa pakovanjem stvari. Ne zbog pakovanja, nego iz prostog razloga što raščišćavam kuċu od nepotrebnih stvari. Sin i ja. On je raščistio terasu, na čemu sam mu neizmerno zahvalna. Čega je tu sve bilo Bog lepi da zna. On je bacao i bacao, s tim da me je za neke stvari konsultovao.
Babinu sobu, tj. naše majke raščistile smo još pre šest meseci moja sestra i ja. Ona je bacala nepotrebno, a ja vozila ogromne crne kese kolicima za prtljag ko kontejnera.
Ovig puta sin je babine ormane rasturio i izbacio sam do kontejnera, kao i natkasne, neki sto i sl. Krevet izbacio sa svojim ocem i televizor. Beše to dobar Grundigov tv, ali je bio u kvaru. Jedan deo je trebalo doneti iz Nemačke, a kako to niko za sve ove godine nije uradio, on ga je expedovao. Nameštaj je bio od belog jasena. Savršene daske za dalje korišćenje, ali ja sam rešila da ništa iz ovog stana ne nosim u moj novi dom, pogotovo ne babine stvari. Sem veš mašine i frižidera, koje sam lično kupila pre godinu i po i par baštenskih stolica i hoklica, od nameštaja ništa ne nosim. Samo gomilu kutija sa sitnim kuhinjskim priborom, takodje mog vlasništva, gomile knjiga, od kojih sam kroz prethodnih par godina neke i prodala, da bih se prehranila i platila neki trošak, razne dokumentacije, kućne galanterije, te garderobe i još nekih sitnica, lampi, dekupaža i pribora za isti, drugo ništa ne nosim. Ali, nakupilo se kutija prilično.
... ... ...
U svakom slučaju sada nemam sanovnike.
Otvorih ove na Internetu, dok još mogu, jer sam i Tablet odjavila Telenoru. Ne mogu produžiti ugovor, koji imamo evo, veċ šest punih godina, prvo za lap top, a onda nastavili za Tablet, jer nemam ni za hleb. Dok ne počnem primati penziju, kroz 3-4 meseca, nemam ni za hleb. Izdržava me sin, koji ne radi. Njega izdržava otac. Svakog dana dā mu nešto novca za hranu, pa od toga se nas oboje hranimo. Teška vremena. Za mene preteška. I to traje već dugo. Ne ovo, ovo je id posle nove godine. Ali, od onih sankcija i embarga na ovamo mnogo teško i mukotrpno radih, čak i zaradih, u grčkoj, a rezultata nigde. No o tome drugi put... ... ...
Eto, tako krenem da nešto pišem, o nečem razmišljam, a misli se samo roje i nadovezuju i račvaju na više strana, jer sve je nekako povezano i jedno implicira još masu drugih sećanja i povezanih dogadjaja i pisanju ili razmišljanju nikad kraja. Moram nasilno prestati da mislim. Jednostavno kažem stop i svesno predjem na neku potpuno dijametralno različitu nebitno temu i stopiram prethodno.
... ... ...
Od sanovnika sa neta odabrah par različitih i ... ne nadjoh baš neko tumačenje za moj san, naravno. Moji sni su tako obični, a naj najčešće za njih, za te pojmove nema tumačenja u sanovnicima. Ni pisanim ni sa neta.
Odoh na islamske i muslimanske i ... još ih nisam prostudirala, tek sam započela, ali jedna misao, jedna rečenica iz istih me je zagolicala i podstakla na pisanje ovog posta.
Misao kaže:  ta reč je iz korena reči prašina ... ... ... i sve je prašina, jer i čovek je nastao od prašine ...
Da. Ova misao postoji i u Bibliji i u Svetom Pismu. Da je čovek nastao od ... pa sad negde piše Zemlje, da će se po smrti pretvoriti u prah i pepeo i vratiti zemlji, odakle je i nastao ...
Smisao oba je isti ... Da je čovek nastao id praha, tj prašine.
I to mi je zagolicalo moje naborane vijuge. Da, moguće je da vam je, Zemljani, Gospod Bog ili kako ga islamisti i muslimani zovu, Alah, poručio i to da je Čovek nastao od prašine. Ali nije vam mogao reći da je nastao od ovozemaljske prašine, jer nigde ne piše da je Gospod boravio na Zemlji i da je tu stvorio Čoveka. Ali, lepo piše da je Adama, svoj prvi rad Čovečanskog bića, i Evu IZBACIO i Raja i POSLAO na ZEMLJU. To dalje znači da Čovek nije nastao od ovozemaljske prašinčine niti od blata i zemlje. Biće da je nastao id nekih ZVEZDANIH PRAŠINA. Od neke Svemirske, Vasionske Prašine, što je i moguće i logično, jer se tu musli pre svega na Duh, na Dušu, koju Gospod pošalje u materiju, a može je poslati samo putem nekih Zvezdanih talasa, neke Zvezdane prašine. To mu dodje kao jad u nekoj tamnoj prostoriji, zapuštenoj, prašnjavoj ili jednostavno u nekom lugu ili gustoj šumi Sunce nadje pukotimu, put kroz granje i sl. i pošalje snop svetlosti, koji iskri i treperi poput neke sjajne prašine raznobojnih čestica.
Od takve Prašine jeste moguće da je Čovek satkan, da potiče njegov život, da je oživeo duh Čoveka. Od one prašinčine sa druma teško da će ikada Čovek nastati.
Uostalom, ako je čovek nastao od prašine ovozemaljske, zašto u laboratorijama naučnici sem jajne ćelije žene i sperme muškaraca ne upotrebe i prašinčinu da naprave dete iz epruvete?! A ako su i pokušali tako, ja ih žalim. Nek odmah spale svoje Naučničke diplome i sertifikate. I nek se zaposle u gradskoj čistoći. Tu imaju materijala za svoje naučne radove na pretek, pa nek vežbaju na terenu. 😁😂😂 👻👻👻

Kada smo već kod pevanja i nastupa, evo i jedne zanimljive dogodovštine.
Radila sam u turističkoj agenciji, a jedan od naših komintenata bila je i JRT. Poručili su neke karte i po iste došao je gosn. Dragiša, Savić, ako se dobro sećam prezimena, jer davno to beše, što jes', jes'. Dolazio je on i ranije ponekad po karte lično. I znam ga kao jednog prijatnog, ljubaznog, govorljivog, ali vrlo ozbiljnog, poslovnog čoveka.
Kako je toga dana bila prilična gužva, puno posla, morao je malo da sačeka da dovršim pisanje tih karata. I dok ja žurih da završim, on najednom krenu sa komplimentima na račun mog izgleda, tačnije moje haljine. Ja se zahvalih, ne podižući pogled sa karata. On nastavi da se oduševljava, čak i da se raspituje gde sam je kupila, koji je to materijal. Ja ga ošinuh jednim začudjenim pogledom, pitajući se šta bi ovom čoveku, ali i sa osmehom. Brzinom svetlosti krenuše moje misli, možda mu se baš toliko dopala haljina, da je poželeo da je kupi ženi, valjda ima ženu. Ili ljubavnici, nasmejah se u sebi. Ko bi ga znao, ti fini i ugladjeni muškarci su često i najopasniji po tom pitanju. Deluju smotano, a vode dvostruke živote.
U to se on poče prosto izvinjavati što je toliko radoznao i ljubopitljiv i krenu da pojašnjava. Gospodin Dragiša je bio oduševljen dezenom i krojem i skladom boja, crna, bež i ciklama, a i tanak vuneni štof ... sve ga je fasciniralo. Izuzetno efektan sklop, kaže, savršen bi bio za njihov ženski hor. Pitao me je da li mi ne bi smetalo da me iskopira?
Ja se slatko nasmejah i odahnuh u sebi. Glasno prokomentarisah da mi ni najmanje ne smeta, čak šta više biću počastvovana. Rekoh mu i ko je proizvodjač.
Posle nekog izvesnog vremena, videh na TV-u u vestima ili u Hronici i snimak Hora JRT-a, sa neke svečanosti, a sve članice behu odevene u haljine istovetne mojoj.