Iskorišćavanje Dece i NAJBITNIJE!

 

Nije samo SNS, decu zloupotrebljavaju konstantno, još od "druga" Tita pa nadalje. Ja pitala oca kad ćemo kod Tita, a on kaže ne možemo mi kod Tita. Ja hoću, otac, ne može, ne prima on sve ljude. Ja  u čudu, kako ne može kad je on moj/naš drug i on voli decu. Oko njega često na nekim slikama mnoštvo neke dece.
Eh, to je bilo samo za slikanje, za marketing. I to deca njegovih saradnika.
Da dođeš kod njega treba da zaslužiš, da budeš izuzetno dobar đak, da si nešto veliko uradio... Znam nogo super đaka, a nikada nisu bili kod Tita. A šta je on to veliko i važno učinio, pa postao uvažena ličnost, postao  predsednik?
Bio je bravarski šegrt. Velika zasluga, zaista!

Isto je i sa demokratama i radikalima, SPS, levičarima.
U vreme Miloševića, decu, srednjoškolce su non stop vukli, zajedno sa njihovim profesorima, po ulicama i protestima, prekidali im nastavu, ometali u školovanju, navlači na poroke, alkohol, narkotike, da bi posle hladno izjavili da je 1980.-to izgubljena generacija. I nikom ništa.

Kad je došlo do smene, opet eksploatacija dece, ali ovoga puta u formi umotanoj u šarenu hartiju, pa sa mašinom. Uz parole "Deca nisu roba" i sl. i to najviše baš u komšiluku te škole, u kojoj se dogodila tragedija, tu na Cvetnom trgu.

Sa ovim poslednjim nemilim, šok događajima, opet isto. Glavna tema za isprazne priče i tekstove, razne emisije, debate, objave. Mnogo priče, mnogo analiza, a ništa konkretno se ne preduzima, nikakve odluke ni rešenja.

Zapravo, preduzeti su koraci, nije da nisu.
Jedni šetaju ulicama i traže smenu predsednika, vlade, pa ukidanje rijaliti programa i sl.

Drugi organizuju kontramiting o trošku državne kase (busevi, sendviči, voda, dnevnice) i novca namenjenog za vouchere, za pomoć penzionerima, nezaposlenima, studentima i zaposlenima sa primanjima manjim od 70.000.-din.(!) (Pa ja, lični penzioner, kad bih imala 70.000 primanja mesečno, ne bi mi trebao državni voucher, ni pomoć!). I naprasno se skraćuje školska godina, umesto da u toj školi bude omogućena online nastava (koju su imali do skoro, iz drugih razloga) do kraja školske godine. Ostale škole da  idu normalno.
Dobro nisu ukinuli i proslave mature.

Onaj Mladenovčanin nije išao u školu. Hoće li država sad da odluči da se stanovništvo iseli iz Dubone i drugih sela gde je bilo žrtava i da se poruše sve kuće i ulice ili potpuno preurede, da ne podsećaju na tragediju?

Možda bi bilo dovoljno da se ukinu razne školske nagrade i takmičenja, da se prekine sa forsiranjem dece za ovo i ono, da se daju realne ocene, ni po babu, ni po stričevima, ni po poznanstvima, vezama, poklonima, ni po obrazovanju, ni položaju roditelja.
Da sva deca budu deca, školarci, sa istim uslovima školovanja, sa besprekornom higijenom tela, kose, noktiju, garderobe. Da svi imaju iste obavezne radne uniforme, bez farbanja, šminkanja, bez lakiranja noktiju, bez muzike i slušalica, mobilnih telefona, sem na velikom odmoru.

A NAJBITNIJE od svega, da se trajno, zauvek, prekine sa raznim, često pogrdnim i uvredljivim nadimcima, sa smejanjem i ismevanjem drugara i drugarica, po bilo kom osnovu, fizičkom izgledu, manirima, znanju, neznanju, pogreškama, porodičnom i imovinskom statusu, nacionalnoj i verskoj  pripadnosti ili bilo čemu drugom, od sada i uvek i zauvek! I u školama i društvu u celini, bez obzira na starosnu dob. Da se prevaspita ovaj narod, da se pokazuje uvažavanje i poštovanje prema starijima i prema deci, uvek i svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici.
Nismo i ne možemo biti lažno jednaki, jer nismo drugovi ni drugarice. Mora da postoji hijerarhija i u ophođenju da se o njoj vodi računa. Ne u kriminalnim grupama, nego kod  kompletnog društva u državi.
Optužuju jedni druge da probleme guraju pod tepih.
Daj da jednom zauvek uklonimo sve tepihe po svim  firmama, institucijama, kućama..

Lepa Stara Vremena

 Stigao mi zanimljiv sms na koji, naravno, nisam mogla ostati ravnodušna. 

Sms je glasio: 

Svakog jutra, prosečan Balkanac, u demode kineskoj garderobi, ispija brazilsku kafu, seda u italijanski auto, kupi za doručak francusko pecivo, vozi ulicama asfaltiranim nemačkim parama i stigne na posao u austrijsku firmu. Odmah uključuje japanski mini-kompjuter i na engleskom jeziku počne da obavlja radne obaveze... A kad se vrati sa posla negde u kasnim večernjim časovima, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenački frižider, izvadi iz njega konzerviranu američku hranu, nalije čašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor i uživa u latinoameričkim sapunicama, dok ga greje ruski gas...

U dobra stara vremena bilo je ovako:

Svakog jutra, prosečan Jugosloven, u modernoj garderobi (koju su proizvodili Beko, Kluz i ostali, a koja se izvozila po celome svetu), ispija čuvenu Centropromovu kafu, seda u domaći auto koji se proizvodio i u Kragujevcu i u svakoj republici bivše Jugoslavije, kupi za doručak PKB pecivo i jogurt, vozi ulicama asfaltiranim nemačkom ratnom odštetom ili parama koje su nemački turisti ostavili na Jadranskoj obali ili od nekog Titovog bespovratnog kredita kojim nas je svet u to vreme obasipao. I posle par minuta stigne na posao u državnu firmu gde je bio bog i batina, odnosno Radnik Samoupravljač... Odmah se uhvati za Iskrin telefon i na srpsko-hrvatskom jeziku počne da obavlja radne obaveze, bez obzira da li zove Ljubljanu, Zagreb, Skoplje, Sarajevo ili Prištinu.

A kad se vrati sa posla najkasnije u 3 popodne, opere ruke Merima sapunom iz Kruševca, otvori domaći frižider, izvadi iz njega nekonzerviranu hranu - njeguški pršut, homoljski sir i domaće čvarke, nalije čašu dobrog Vršačkog vina, upali EI Niš televizor i uživa u domaćim TV programima, dok ga greje spokojnost i bezbrižnost.

Eto zato volim DOBRA STARA VREMENA! 

Moj Odgovor beše: 

Nije bilo baš sve tako. Kod nas su se pila domaća Župska vina, jer svaka kuća je imala svoje proizvode, crna i bela vina i (crveno) Ružicu. Dosta kasnije, '80-tih je počela vinarija da pravi i Roze. Mada, za praznike i rođose se uglavnom otvaralo penušavo, Milion! Jelo se domaće sušeno meso, sušenja slanina, sušenja tanka i debela crevca, kavurma, džigernjače i krvavice, uz čvarke, a uz masne i polumasne sireve i kajmak, sa i podno Kopaonika, Željna i Jastrebca, i uz domaći ajvar i razne turšije. Pilo se punomasno domaće mleko, tek ponuđeno. A na Zvezdari su naj zorom donosili sveže mleko poljoprivrednici iz Mirijeva. Kasnije studenti, flaširano, u staklenoj ambalaži sa širokim grlićem. A neki penzosi ili stariji živahni radnici popodne su nam donosili najsvežije, sutrašnja izdanja Večernjih Novosti i drugu dnevnu štampu, glasno deklamujući vruće važne vesti. 😅 

Da, bila su to lepa vremena. Mi mali, deca, bezbrižni, sigurni u tate i mame. Obaveza nam je bila da smišljamo čime ćemo se zabaviti, da nam ne bude dosadno. Nije tada bilo "bleje". 

Ako baš ništa ne smislio ili pada kiša, neka vejavica snežna, tate i mame nas zabave pričama ili nekom društvenom igrom, Ne ljuti se čoveče, domine, karte, tablić, tač, rastezanje gumica i lastiša među prstima, Na slovo na slovo, kasnije Zanimljive geografije ... 

Eh, sad je svakako sve drugačije. Nismo deca, imamo obaveze i velike odgovornosti, za nas same, pa posle i za našu decu. Više svakako nije sve isto, sve je potpuno drugačije, čak i da se nisu promenile političke struje, brendovi i ostalo. 

Neka. Tako mora biti. To je svakako korak napred u našem odrastanju, u našem bitisanju, našoj evoluciji. 

Da je ostalo sve isto, bila bi to teška čamotinja. 

Šteta samo što ti koraci napred idu čas levo, čas desno, kao da smo mortus pijani. Nikako da krenemo ka budućnosti, pravo ka cilju, ka boljitku. Srećemo stalno sa stanice, kao Crvenkapica i lako nas može progutati neki opasan vuk.

A lovac će nas teško spasiti, jer je morao predati oružje po naređenju sa vrha. 

I sve to zbog jednog malog iskompleksiranog, preambucioznog, boljesno ljubomornog klipana i jednog nedoraslog a punoletnog mazgova, sa istom dijagnozom. 

"Sveznajuća Savetnica"

 A odakle je ta žena? Sa Kosova nije. Ni iz Srbije. I ko je to trebalo da ide dole da brani? Je li neko njen otišao dole da brani?  Teritoriju, odakle je ona došla, su branili neki drugi, njihovi su mahom bili ovde po Beogradu i po Srbiji. Prvenstveno mislim na one, koji su se ovde nastanili posle II sv.rata i pre ovog rata i njihove potomke, a i neki sa onog područja. Eto, tek da se i to zna. Svi ti velikosrbi znaju sve ko gde i kako treba, samo ne znaju šta oni sami treba da čine. Je li neko od njene porodice i familije otišao dole da brani taj narod i tu teritoriju? 

Svi ti dole uglavnom su starija populacija, a svi njihovi mladi su se skućili po Beogradu i po Srbiji. Čast malobrojnim izuzecima. Treba li da oni budu na prvoj liniji odbrane njihovih ognjišta ili da sklone zadnjicu u kraj, a da gine neko drugi umesto njih i za njihove porodice, familije?! 

Tog Lazara nije dostojna da pominje uopšte. Taj Lazar nije komandovao i naređivao ni iz pećine, ni iz dobro utvrđenih štabova, niti iz kancelarije, nego je bio na čelu vojske, koju je poveo u boj. Da se ne zaboravi, dok je sveta i veka i ove Planete Zemlje! 

A Milica nije okolo pametovala kako treba Kurta i Murta da idu u odbranu, nego su njeni najrođeniji, Jugovići, uz njenog muža i druge rodbine, krenuli u boj. Jedino sina nije poslala jer je bio nejač, dete. 

Pošto su mnogi drugi branili njeno ognjište sa kog je potekla, sad nek ona pošalje svoje najmilije da brane ta ognjišta dole. 

Svih tih filozofija, pripovedanja, srceparajućih priča i žalopojki, nezadovoljstva, traženja, nam je pun kufer! 

Sve to što savetuju druge neka primene na sebi lično. Ili da počnemo da im sudimo za smišljeno navođenje naroda na zabludu i pogrešne zaključke, radi remećenja mira, reda i poretka u zemlji Srbiji i izazivanja čarki, netrpeljivosti, mržnje, prema drugim narodima, sa kojima su oni/one u viševekovnom sukobu i neslozi., A sve radi njihovog ličnog, uglavnom materijalnog, interesa. 

Gde god odu u bilo koju zemlju u Svetu, svi se moraju prilagoditi pravilima, zakonima i propisima te zemlje, adaptirati, asimilovali, inače mogu biti odbačeni, najureni, deportovani, uz zabranu ulaska u tu zemlju. 

Jedino kod god dođe ovde, kod nas u Srbiju, svi bi hteli da narod srpski, srbijanske zakone, pravila, propise prilagode sebi i svojim prohtevima, željama i potrebama, da Srbiju i Srbijanci prilagode sebi. Da se mi adaptiramo, promenimo kako njima odgovara. Ma, doviđenja! Ta vam ne pije vodu. Taj film je nažalost započet još sa Titom, a i nešto pre njega, ali kao i svaki film mora da ima The End, pa i tom je odzvonilo. Popalila su se svetla u ovoj našoj velikoj sali zvanoj Srbija. 

Zato, najuputnije je, sad svako svojoj kući, pa tamo pričajte i prepričavajte šta hoćete i kako hoćete. A mi ćemo se ovde već nekako snaći, sve ovako "glupi, neuki, nedovoljno visoko obrazovani". Ili ćete morati preko noći da promenite svoje ponašanje, svoje stavove, da malo poklekne te, počučnete, što bi rekao Gašić, da iskažete poštovanje domaćinima ove zemlje, koliko god vi bili velikosrbi iz nekih bivših delova nekadašnje Srbije iz doba Nemanjića, cara Dušana i drugih vladara. 

Ta su vremena pluskvamperfekt iliti davno prošlo vreme. Mi živimo u sadašnjem vremenu, u 21.veku i gledamo napred i idemo napred. U prošlosti ne živimo. Prošlost nam samo služi da iz nje nešto naučimo i da ne ponovimo greške iz te prošlosti. 

Svi koji nas uporno spopliću, vuku za rukav, unazad, u blato, ka dnu, koji nam ne daju da napredujemo, osvajamo svaki delić budućnosti, jer nisu dovoljno zreli da nas na tom putu prate, nisu poželjni u ovoj državi Srbiji. Niti oni koji nas guraju napred, po njihovoj zamisli i direktivi, da im pročistio put, a pred ciljem nas sputali, da bi pokupili lovorike i dobro se  ovajdili, nafatirali, zakitili našim perjem. 

Voucher

 

Rešila ja čvrsto da se ove godine prijavim za voucher. Svih prethodnih godina nisam to koristila.
I u Januaru zakasnih, kažu u Pošti planulo sve istog dana. Bilo 5.000din.
Pripremih zato sve što treba, za ovo drugo "izvlačenje", a još pisaše mnogi i prorokovaše da će biti 15.000din.
I javi mi poznanica, u Utorak, 30. da poranimo zajedno u Poštu.
Proverim preko Googlea, tačno takvu info dali neki. I ja prihvatih.
Red nije bio strašan, nekih 15-tsk ispred nas, dva šaltera obrađuju prijave za vouchere.
ALI(!) daju samo po 5.000din. i svi koji su u Januaru dobili voucher nemaju prava na novih 5.000.
Neki, prethodni, nezadovoljni napuštaju red.
Ja predadoh, mada i sama razočarana iznosom, sa kojim mogu pokriti povratnu kartu i trošak za neki sendvič i kafu ili sok u odlasku i povratku. A šta ćemo za trošak smeštaja i ishranu u vreme tog boravka u banji?

Ode po obećanih još po 10.000din. za buseve, sendviče, vodu i dnevnice  zaposlenima u javnim sektorima na Protivmiting!
I zna li se koliko je tačno bilo učesnika u tom protivmitingu? Da lakše svedemo računicu. Koliko njih je dobilo te novce za samo jedan dan aktivnosti?!  A voucher se mora iskoristiti za minimum 5 noćenja! 🤣
5,000 za 5 noćenja! U kojoj to zemlji je moguće? I u kojim objektima?
Na klupi u parku!

Znaju li oni što dele "pomoć" narodu, imaju li uopšte pojma koliko šta košta u ovoj državi? Ili samo potpisuju blanko račune i odobrenja, na račun nekih reprezentacija na ime državne kase?

2x po 100.000 vouchera za:penzionere, nezaposlena lica sa biroa, studente, lica 65+ koja nisu ostvarila penzije i nemaju prihode, zaposlene sa mesečnim  primanjima manjim od 70.000din.!
Koliko ukupno ima žitelja u ovoj našoj napaćenoj Srbiji iz svih navedenih kategorija?
Da su samo po 1dinar svima sa spiska podelili, ne bi mogli da pokriju sve kategorije.

I eto, što nisam do sada učestvovala u ovome. A da li ću uopšte iskoristiti taj voucher i to ću još videti.

I ove obilne, svakodnevne kiše!

I ove obilne, svakodnevne kiše! 

Da li su za naše dobro i spiraju naše grehe sa nas? Ili su upozorenje od Gospoda i podsećanje na ljutnju Božiju i uništenje neposlušnog, zavedenog, razvratnog i raskalašnog naroda?  

Volela sam i još uvek želim da malo i fizički prošpartam ovom našom Planetom Zemljom. Nekim delovima, svakako, a posebno Južnom Poluloptom. 

Da doživim i ja tu čaroliju dočeka Nove Godine u letnjim klimatskim uslovima, letnjoj garderobi, možda i na nekoj fešti na plaži. I još sličnih stvari. I kad je krenulo ovo naše "severnjačko" Proleće, sve nalik dubokoj Jeseni, bih razočarana vremenom, klimom. A onda u jednom trenutku pomislih, a šta ako je Gospod rešio da mi ispuni i tu želju, da doživim Zimu u Julu i Avgustu, a Leto u Decembru, Januaru, Februaru. 

I kako mi se nikako ne pružaju mogućnosti da imam novca za to putešestvije, ne pružaju mogućnosti da zaradim, niti prikupim taj novac na bilo koji način, zbog gramzivosti mnogobrojnih u širokom okruženju u kom živim, Bog je jednostavno rešio da malo zavrti ovu našu Kuglu, da je okrene malo kontra. Da Sevena i Južna Polulopta zamene mesta, bar na koju godinu, koju sezonu.☺️  

Jer, kažu, kakve su ti misli, takav ti i život. Kažu još i da pazimo šta mislimo i želimo, jer nam se može to i ostvariti. 

Pa, Gospode, moj voljeni Bože, Hvala ti ako ideš ka tome da mi ispuniš moje želje makar i na takav način. Imaš moju punu podršku. Jedva čekam taj trenutak, to vreme, zapravo. Te uslove, da se obistine.  

I ne smeta mi ni hladno Proleće, ni ove obilne kiše.  

Ako je ovo tvoje upozorenje Hvala i na tome. ❤️

Ako je za spiranja greha zarad očuvanja čovečije vrste Zahvaljujem i Tebi prepuštam dalje korake, sudove i osude, kazne i oproštaje, prema tvojim merilima i tvojim zakonima ❤️👏👏👏😂 

Život na Zemlji, Nagrada ili Kazna?

Život na Zemlji, Nagrada ili Kazna? 

Često mi neka razmišljanja o Sv. Pismu, Bogu, veri, ne daju mira. Onda kažem "nek' oprosti Gospod ako grešim", ali ... 

Eto, ja sam rođena 27.februara. 

A 27.dana, drugoga meseca je Noje izašao iz svoje Arke sa svojom porodicom i svom svojom "svitom", svim životinjama, tovarom, biljkama, semenjem i započeo je Novi Život na Planeti Zemlji. 

E, sad, Noje je, kaže se u Sv. Pismu, odabran kao najuzorniji među svim ljudima, on i njegova porodica, da nastave život na ovoj Planeti. 

Svi ostali i sve ostalo je uništeno u Velikom Potopu. Potopljeno, podavljeno. 

Od životinja i biljaka odabran je po par od svake postojeće vrste, što znači da tu nema dobrih i loših, a zapravo ima i krvoločnih i pitomih i jestivih i otrovnih, pogubnih po život. 

S druge strane, opet, kad pogledamo, kad razmislimo, Čovek je po kazni došao na Zemlju. Adam i Eva, prvi stanovnici. Ili je i Božiji Raj na Zemlju, samo su Adam i Eva  zbog neposlušnosti izbačeni iz Raja u neki drugi deo Zemlje, u neki zapećak, divljinu, pustaru, ili pustinju. 

Bilo kako bilo, važi pravilo da je voda izvor života, a i da voda pere sve. Zato se i krštavamo u vodi i sa vodom. 

Sad se ja pitam, tj. u dilemi sam, da li je bolje prošao Noje ili svi ostali? 

Da li je Noje, kao uzoran ostavljen da živi i uživa u životu na Zemlji, sa svojom porodicom ili je ostavljen po kazni da se i dalje muči životom na Zemlji, boreći se sa krvoločnim zverima, mučeći se i radeći mukotrpno, trudeći se da stvori hranu sebi i svojima, odabirom pravog, jestivog semena u datom trenutku? ...

Da li su svi ostali likvidirani zbog neposlušnosti i razvrata, bahatosti, bahanalijać ili su otišli pod Božije okrilje, jer im je vodom i to velikom vodom sprao sve grehe? 

Od Noja se na ovamo, kako istorija kaže, a kako i danas vidimo, nije baš situacija promenila na bolje. Razvrat, kriminal,  bahatost, gramzivost, nasilje cvetaju. 

Pa, eto, nek' mi Bog oprosti ako grešim", ali se sve to i tako može protumačiti. 

Podrška

 A, ne. Oni su "zemljaci", svi su situirani, svi imaju/li dobar posao i dobre penzije, svi su oni svoji ili njihovi, kako god. Ovde su pronašli svoj Eldorado, zemlju Dembeliju. Znaju oni što ga podržavaju. Iz interesa. 

E, ovi odavde što ga podržavaju, treba da stave prst na čelo. Verovatno zbog toga što su labilnog karaktera, podložni uticaju drugih, pa su pali na srceparajuće priče tih njihovih i solidarisali se sa njima. Ovima treba otvoriti oči i svest. 

Sa Putinom je druga priča. Tu je državni interes na prvom mestu, "dok imam svoju državu, postojim kao narod".