Slušam povremeno o Covid 19, tj. o Korona Virusu
(mi u Srbiji i ex YU mnogo volimo da sve prekrstimo u naša nekakva imena, nadimke, nazive, a eto i bolesti ... Ili kako se to u Srbiji kaže "Dokon pop i jariće krsti")
i o respiratorima, kojih se svi užasavaju i plaše i koje malte ne, niko ne preživi.
I ništa mi nije jasno.
Pitam se:
* Da li su ti respiratori ispravni ili neka muzejska vrednost, izrabljeni polovnjaci, koje je neko odbacio jer su dotrajali, pa mi jeftino kupili ili su nama poklonili, kao grci one rashodovane buseve iz gsp Athine?
* Da li oni koji njima rukuju umeju to da rade?
* Da li doktori, koji odredjuju terapije, imaju dovoljno znanja i prakse za upotrebu respiratora, količinu i jačinu vazduha, pritiska?
* Da li je vazduh iz njih zdrav, čist ili je nečim "oplemenjen" i čime?
* Da li ima u tom vazduhu ozona i u kojoj meri?
* Da li su bolesnika na vreme priključili na respiratore ili su preuranili ili su okasnili?
* Da li bolesnicima daju instrukcije da dišu na nos ili na usta?
* Da li uopšte treba bolesnika, koji boluje od virusa stavljati na respirator?
* Koju hranu jedu bolesnici od ovog Virusa, koliko kaloričnu, šta je to čime trenutno popravljaju imunitet, što im daje energiju da istraju i ojačaju ?
* Jednostavno, zašto ljudi na njima umiru?
Teško se diše i kod bronhitisa i kod upale pluća, pa se ne stavljaju bolesnici na respiratore... Čak se mnogi leče i u kućnim uslovima.
Ja sam zahvaljujući tom aparatu, pre mnogo, mnogo godina, preživela. Imala sam samo 3 godine.
Nije to bio Covid19, bila je to voda na plućima. A kad voda udje u pluća, zna se, čovek umire.
Ostali su ožiljci na mestima gde je bilo vode, pa su me '70-tih posle nekakvih periodičnih fluorografisanja, u onim kolima na ulici, redovno slali u Batutovu na dubinsko snimanje. I bila sam zdrava, bili su to samo ožiljci iz detinjstva, koji su zbunjivali prethodne rendgenologe.
Doduše, i ja sam u jednom trenutku napustila ovaj svet, otputovala u Božije Vrtove, ali zato, što je neko nepažnjom ili namerno, isključio aparat.
Srećom po mene, naišla je jedna medicinska sestra, videla isključen aparat, digla celu kliniku na noge ... aparat je ponovo uključen, a ta sestra se nije, od tada, naredna tri dana i dve noći (ili je bilo obrnuto) pomerala od mog kreveta.
Jedan dr. je predlagao i molio je da ode malo da odmori, obećavao da će on da sedi i pazi na mene, ali je ona to odbijala (neko od osoblja je posle ispričao mojoj majci).
Tek pošto moje stanje i disanje se normalizovalo, ta sestra je otišla da spava.
To mi je moja majka mnogo godina kasnije ispričala.
Inače, za razliku od mnogih majki, koje su sa bebama i tako malom decom ostajale u bolnici zajedno sa decom, moja me je ostavila u bolnici i otišla kući, "ona nije mogla to da podnese". Obilazila me je u dane poseta, ali joj nisu dozvoljavali da mi prilazi, samo kroz staklo da me ponekad na trenutak vidi, jer su na osnovu njenog paničenja i opšteg ponašanja, zaključili da bi njena poseta bila štetna po mene i moje zdravlje.
I to mi je sama ispričala (bez griže savesti). I nije se potrudila ni da sazna ime te med.sestre, koja joj je dete spasila. Pitam se, da li je uopšte želela da budem spašena?
Dodala je i to, da je moguće da je to bila med.sestra Ksenija, koja je radila sa mojom doktorkom u školskom Dinspanzeru (za OŠ), jer je ona tada bila na tom odeljenju, gde su me tada lečili, na Dedinju, u Dečijoj klinici, a posle mog izlaska sa Klinike, ona je prebačena da radi na dečijem odeljenju u Sredačkoj ul. gde je bio i moj Dom zdravlja, da bi je kasnije prebacili u DZ "Zvezdara", kad su moj karton prebacili tu, posle našeg preseljenja na Zvezdaru (po želji moga oca, zbog dosta borove šume, gde smo jako često tuda šetali, mada i po Košutnjaku, Topčideru, Avali, kad god je imao slobodnog vremena).
Majka je primetila da me ta sestra, nekako, od te Klinike stalno "prati".
Meni se sestra Ksenija jako svidjala, bila mi je draga, pa sam jednom, kao dete, još i rekla glasno da bih volela da mi je sestra Ksenija majka, a ne ona, pa sam dobila batine zbog toga, a i mnogo puta kasnije, bez nekog naročitog razloga.
Za razliku od nje, otac me nije tukao, sem jednom, šibom, zbog cipela i mokrih nogu, na sankanju. Kako me je i tada nepravedno kaznio, celoga života, čak i posle moje udaje i duplog materinstva, ako bismo bili kod njih, "on je uzimao da pripremi svoje cipele za sutra" i obavezno uzimao i moje da pregleda i čistio ih redovno. Majka je to primetila, pa je često komentarisala da treba ja da očistim i njegove i moje, no on je ućutkivao i nije se na to obazirao.
No, bilo kako bilo, meni je taj Respirator pomogao. A to je bilo na samom kraju '50-tih, sada već prošlog veka.
Kako da 20-tih godina novog, 21.veka, respiratori ubijaju ljude?!
Nije mi jasno.
Ili je pogrešna dijagnoza ili su nestručna ili nedovoljno obučena lica, koja odredjuju terapiju ili koja rukuju aparatom.
Нема коментара:
Постави коментар