Toliko priče i zastrašivanja s tim vakcinama...
Noćas su došli u skafanderima dvojica, ali i tenk, uperene cevi u moja kućna vrata.
U čemu je stvar? Vakcinišu redom po kućama. Moj muž (u stvarnosti davno bivši) je odmah primio, ja odugovlačih, tragah za nečim po kući. Požurivali me, ali ja govorih da sačekaju. Muž me pita šta tražim, odgovaram tašnu i zdravstvenu knjižicu.
U tom traganju, svesna da već dugo imamo nepoznatog lika u gostima, nekog poput momka za sve, nekog komšiju, ja mu kažem da on može sad i da ode (jer zapravo ga nismo ni zvali, ni trebali neku pomoć) i usmeravam ga ka vratima i on konačno (nerado) odlazi. I potpuno mi je nejasno što je uopšte i dolazio u našu kuću. Lik u majici kratkih rukava i pantalonama, letnjoj garderobi... I bilo je neko toplo vreme, ne jesen/zima.
I dalje se muvam po kući, tražim i dalje tu tašnu i dokument, a onda shvatam da mi tašna visi na levom ramenu, ali i svesna i neke komšinice, koju nit' poznajem, nit' mi je jasno zašto je uopšte ona u mojoj kući ( i ona je neka pomoć u kući, koju nisam zvala, a tu mi nešto špartanpo kući, gleda šta bi moglo da se odradi, mada mi je sumnjivo to njeno šetkanje) i njoj govorim da može sad da ide. Ona kanda ne bi, ali ja sam odlučna u tome da ide, ne neljubazna, ali odlučna i ona konačno uzima njenu crnu tašnu i neki džemperić tanak, oblači ga i izlazi napolje. Vrata su otvorena širom još od dolaska onog tenka i tih skaf-vakcinatora.
Ja izlazim napolje za tom ženom, sumnjajući da će stvarno da ode. I bila sam u pravu. Kad je videla da sam krenula za njom, izronila je iza prvog ćoška i krenula u pravcu bus stajališta, gundjajući nešto poluglasno.
Ja je otpratih kratko pogledom, pa se vratih u kuću. A kuća nešto nalik onim davnašnjim, sa Zvezdare ...
I ona dvojica u skafovima su tu i dalje i opet me pozivaju da me vakcinišu, ja pitam da li mi uopšte i treba zdravstvena knjižica, oni kažu da ne treba. Svi, ali svi će biti vakcinisani, imali knjižicu ili ne, bili osiguranici ili ne. U tom ponovo postajem svesna da moja prilično velika, teget kožna torba visi na mom ramenu, ispod miške, a ja je tražim li tražim, ne osećajući uopšte njenu težinu. U isto vreme čujem i ženski glas, ne mogu da definišem da li sa radija, tv-a ili je njihova koleginica negde napolju, na ulici ili kod komšija, koja objašnjava da baš svi će biti vakcinisani, pa kojim redosledom, a ako baš, baš neko ne može, mora da ...
Ja se tu prisetim vakcinacije protiv Variole Vere i zaštitne injekcije Gama globulina, koja je morala prethoditi tom cepljenju koju sam i ja primila tada i to mi u tom trenutku dodje kao alibi, kao spas. Govorim im to o toj vakcinaciji i da sam ja iz grupe osetljivih osoba i da ne bih smela tek tako da primim tu vakcinu. I oni pitaju, znači, vi nećete da vas sad vakcinišemo? Odbijate? Ja odgovaram da neću vakcinu, da odbijam, jer sam iz grupe vrlo osetljivih osoba. Oni kratko potvrdjuju sa "Dobro, morate onda ovde da nam potpišete...", pokazuju na mesto potpisa na nekom papiru A4 formata. Ja se u deliću sekunde preispitujem, potpuno svesna i sigurna da ja zapravo ne želim da se vakvinišem, pristajem rado, potpisujem im. Papir ostaje kod njih, da opravdaju neutrošenu vakcinu, jer rade po datom spisku, po kome su i vakcine naručene.
I tu san slabi, ja se budim.
Нема коментара:
Постави коментар