Probudih se jutros sa bolom u levoj polovini glave. Ne jakim, ali bolom. I setih se. Prinesoh levi dlan na levo oko i osetih veliku hladnoću iz oka. Nije mi to prvi put, od skora, od pre nekih par godina sam ukapirala da je moguć i taj fenomen. Podržah dlan na oku neko vreme, da ga zgrejem i ubrzo bol poče da iščezava.
Inače, na tom oku mnogo slabije, mutnije vidim, nego na desnom, od kad mi se počeo remetiti vid. A počeo je od grčke i raznih, učestalih stresova. Nažalost, kod kuċe su me čekali jos veći, pa se to nastavilo i pogoršalo dodatno, %-tualno mnogo više na levom nego desnom.
Moje objašnjenje za to da su udarci po duši bili snažniji, sa više posledica i modrica...i evo sada mi se dok ovo pišem oči zamagljuju, suze naviru i oseċam potrebu i želju da plačem...nego po raciju i sferi posla, mada i tu imam velike traume, jer sam u životu mnogo radila, često i po dva posla, trudila se i nekim osiguranjima da obezbedim sebi bolju budućnost, bila vrlo požrtvovana i po pitanju dece i njihove budućnosti, da ne moraju da rade više poslova da bi dobro i udobno živeli, samo da s dobro iškoluju, a na kraju se ispostavi da sam se sve uludo trudila i da od svega ne bude ništa ... Tu su svi krivi, moji roditelji, majka na prvom mestu, pa moj odabir pogrešnog životnog partnera, pa država i politička previrana, ali i društvo u celini, koje sve što radi radi samo iz čistog interesa i dobar si im onoliko koliko te mogu koristiti, prijateljstva su lažna i površna. Mnogi ni ne znaju šta je to biti prijatelj, a neki, mrdju kojima sam i ja, ni šta je to imati prave prijatelje.
Uobičajeno je kod nekih stručnjaka, nadristručnjaka, da drsko kritikuju i savetuju pojedince da greške i krivce pronalaze u sebi, a ne u drugima, ali u mom slučaju je tako kako je.