Ovo nisam do sada pripovedala, sem ocu mom, po ustajanju, posle budjenja. Mada, ima i nečeg što ni njemu nisam baš do detalja ispričala, kao ni o onom što je prethodilo tom snu.
Nekoliko noći za redom imala sam čudan san. Svaki put isti, samo se intenzitet svetlosti i kolorit boja pojačavao svaki put. Neka energija, neka nebeska struja je počela da me mami. Nevidljiva, potpuno. A onda je počela dobijati svoj oblik kroz boju, pa na kraju i kroz intenzitet. U startu beše to crveni snop uperen ka meni kao laser, kao munja, ali dugi snop, bez zvuka. Neko ili nešto me je uznemiravalo par noći.
Sanjala sam neko kretanje vazduha, u polutami, tj. pred svitanje, kao kad tek počne da se nazire svitanje, a posle i neke zrake, neke raznobojne svetlosti sa Neba, crvene, modroplave, najviše, pa tek žućkaste i zelene, koja me je, prosto, mamila, moja glava je upijala tu svetlost, te signale i ja sam kroz san putovala nebeskim svodom. Nešto sam tražila, a da ni sama ne znam šta. Samo sam osećala potrebu da plovim, da idem dalje i dalje. Nešto me je zvalo bezglano, tražilo mene, kao i ja njega. Zapravo, istraživala sam ga, istraživala odakle dolazi ta svetlost. Raznobojna svetlost se počela pojavljivati, visoko na nebu, horizontalno strujeći, paralelno sa površinom zemlje. I nebo je bilo potpuno prazno, nigde nikog i ništa srela ni videla nisam. Taj san me je zbunjivao i počeo je da me nervira, na kraju. Nisam svhatala svrhu tog sna. Bila sam dete, predškolskog uzrasta tada.
Posle par dana, usnila sam novi, vrlo konkretan san.
Ne mogu ni sada dužiti priču, samo želim zapisati osnovno.
Sa starim dekom, vrlo čilim i vitalnim i razumnim, srednjeg rasta, sa belom kao sneg kosom i dugom špicastom bradom i brkovima istim, uobičajene dužine, putovala sam u nekoj mašini, koja se sastoji od jedne male kabine, sa samo jednom stolicom, pa sam mu sedela u krilu. Tu mašinu koju ja zovem Kapsula, a može se zvati i Vremeplov mašina. On je pokrenuo mašinu, koja uopšte nije bila komplikovana za upravljanje, samo sa jednom ručkom. Upravljao je njom neko vreme, a onda je dao meni da upravljam njome. Pred nama se ubrzo pojavio nepregledni plavetni nebeski svod.
Putovali smo kroz vreme, zapravo. Prvo smo otišli u Prošlost i nekoliko vekova obišli. Svaki put mi je rekao koji je to vek i razgledali smo stvari, ljude, dogadjanja i sve ono što je on smatrao da treba da vidim i sa čim treba lično da se upoznam. Prisustvovali smo raznim dogadjajima, pritajili se i prisluškivali, slušali neke dijaloge neko vreme ... Onda smo polako se vratili u Sadašnjost, kroz koju smo samo prošli i nastavili aero plovidbu kroz Budućnost. Kratko smo se zaustavili jednom, dva put. Svo vreme mi je deka govorio koje su to godine iznad kojih letimo ili gde se malo duže zadržimo, da bismo se obreli u jednoj budućoj godini i tu stali. Grad je bio veliki, prepun nebodera i oblakodera, na ulicama uredno parkirani automobili, ali pust, avetinjski grad. Sivo nebo, tmurno, kao i sve uokolo. Nigde žive duše, nigde uokolo. Ja se spustih do  nekog sprata jednog oblakodera i nadjoh se u nekom praznom stanu (praznom u smislu bez stanara). Gledah prvo radoznalo uokolo, a sad već tužno, u taj ogromni avetinjski prostor, taj avetinjski grad. I onda spazih da se nešto miče preko puta u drugom oblakoderu. Neki muškarac se kretao u polutami po nekom stanu.
Uh, dobro je, pomislih tada, nisam baš potpuno sama.
Tu se zadržah poprilično, a onda se opet sa dekom uputih ka Sadašnjosti i vratismo se u bazu iz koje smo i krenuli na taj put.
... I da ne dužim, jedna žena, teget uniformisana, u suknji, upitala je deku " Šta ćemo sada sa njom?", misleċi na mene.
Deka je odgovorio "Ništa. Znaće ona šta treba da radi, kad za to dodje vreme". Otpratili su me do kapije, tog ogromnog poseda, koji je podsećao na nekakvu vojnu bazu, pozdravih se i izljubih sa dekom i odoh. ... nazad, svojoj kući.
Ujutru, po budjenju i ustajanju ispričah mom ocu taj san. I majka je bila prisutna, naravno, jer smo živeli tada u samo jednoj velikoj sobi, koja nam je bila i soba i kuhinja i dnevni boravak i trpezarija i kupatilo (za kupanje u koritu, wc je bio napolju, nešto udaljen od barake). Njen komentar je odmah bio da ja sanjam samo neke gluposti i smišljam samo neke gluposti... I posle je ispričala ocu o požaru koji sam "videla"  i da je samo plašim nekim mojim postupcima, ponašanjem, izjavama. Otac je ućutkao i tražio da nastavim sa prepričavanjem sna. Otac se duboko zamislio i ništa nije rekao za san. A nešto kasnije majci je rekao "Pa, možda imamo vidovito dete. Dete, koje ima moć. I šta je tu čudno? Tebi krivo što ti nisi ta. Što ti nemaš tu moć!"
One boje i oni zraci, shvatih kroz odrastanje, bili su neki kosmički talasi, koji su me tražili i sa kojima je trebalo nekoliko noći, mislim tri, da se povežem sa njima.
A ovaj san, koji je usledio odmah posle toga, sam za sebe sve govori i objašnjava.
Imala sam još par puta tokom života sličan san, samo sam bila na drugom mestu, u drugom okruženju. Ali, uvek na kraju ja sama, pa se pojavi neki mladji muškarac, sa kojim odmah uspostavim prijateljski odnos i nastavljamo dalje skupa, kao da se dugo znamo, a tek smo se sreli. I nije uvek veliki avetinjski grad sa neboderima. Nekad je to predivan manji gradić ili neki gradski kvart, sa predivnim zelenim travnatim površinama, drvećem i niskim rastinjem, negovan prostor, a mi sami, nigde nikog, nigde žive duše, pa crkva na proplanku, ali prazna, pa idemo neko vreme i razgovaramo, pa naidjemo na prve kuće, lepih fasada, uredjeno naselje, ali prazno... A onda se posle nekog vremena pojavi šaka nekih ljudi, nalik nama, običnih, uredno i lepo odevenih, pristojnih. Dan sunčan, sve okupano u suncu...