Žena je objasnila, ali šta? Ni ja nemam tv već 10-tak god. O političkim i drugim zbivanjima u zemlji informišem se preko interneta, manje svojevoljno, više preko fb prijatelja, od kojih neki redovno sheruju samo neke otrovne članke, na koje ne možete dugo da ne reagujete. Onda sam krenula sa unfollow, pa sa potpunim brisanjem tih prijatelja sa liste, jer ako se ne pratimo, što bismo bili povezani? Onoliko, koliko treba da budemo u kontaktu, bićemo preko mob i u direktnom kontaktu, prema potrebi.
O tim sapunicama turskim, južnoameričkim, španskim, kakvim god, sve što znam jeste preko raznih komentara i kritika. Mnogi pljuju, kritikuju i očigledno, uporno prate te serijale. Ako mi nešto ne prija, otpisujem i to je kraj priče.
Ali, ne zove se to slučajno Reality show.
A ovi tako precizni opisi toga šta se tamo dešava, na tim farmama, zar to nije slika i prilika naše stvarnosti, u Srbiji, BiH, CG i šire? Sve je doslovce isto, samo možda sa manje sirovim jezikom. Zapravo, prilično ugladjenim u javnosti, pred kamerama i svetom, ali vrlo brutalnim i sirovim van tih javnih nastupa. Primer onog predsednika opštine iz Subotice i onog gradjevinca, arhitekte... I zar mi svi ne živimo baš prema opisanom scenariju, kao u logoru? Ja se već godinama tako osećam, ovde u Srbiji, na svakom koraku. Sve je upravo tako osmišljeno i uredjeno. Ta farma je figurativan prikaz Srbijanske stvarnosti. Banalan primer, koji potvrdjuje moju tvrdnju su oglasi za posao. U svakom je jedan od glavnih uslova da dobro podnosite stresove i rad pod pritiskom! Takva neka formulacija je u svim oglasima za ponudjene poslove. Meni taj uslov mnogo govori o državi u kojoj živim, o društvu u kom živim, o rukovodstvu, koje upravlja mojom jednom jedinom domovinom, jer alternativnu nemam, nisam dodjoš.
A novine i mediji su prepuni raznih pljuvačina i najmizernijih svadja i raznih pretnji medju političarima, ali i medju nekakvim estradnim "zvezdama", da nagone na povraćanje. A sve te zvezde, što ih gora reputacija prati to su im punije hale na koncertima, show-ima, i raznim performansima. I ta Mirjana posećuje sve te skupove i vrlo je frendly sa mnogim opanjkavanim, kritikovanim i popljuvanim likovima iz tog nekakvog "našeg" javnog miljea.
I šta ću svesnije od toga?

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?

Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!

Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.

To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.

Ugasiti televizor jeste početak revolucije.

Izvor: AllMe